Часни дарови у западној Цркви.

Питање:
Помаже Бог! Да ли је могуће тврдити да часне дарове у западној Цркви не освећује Свети Дух и да према томе њихово причешће није
Тијело и Крв Христова?
Филип


Одговор:
Драги Филипе, на Ваше питање можемо да одговоримо такође питањем: Како је Господ могао да говори о „малом стаду“ (Лк. 12, 32) и о временима када ће на сваком кораку да нам предлажу „свог христа“, и да оно што је људима немогуће – због тешкоће његовог позива, само Њему могуће (на питање: па ко се онда може спасти) ? Зашто се Он тако много бринуо за Његове „мале“; или коме су упућене ове речи: „уска су врата и тежак је пут што води у живот“; или који су „мало је изабраних“: што би Бог на многим местима у Његовом Еванђељу обмањивао људе да је Његов пут тежак, и да је Он пастир малог стада? Могао је да каже Ја сам Љубав, и кроз њу сви ће да се спасете! Али није! Зашто? Зато да га ми људи не разумемо као неког „манђионичара“ који ће да нас из пасивног смртног стања принудно преведе у вечни живот. Зашто Бог мора да нас тера да се спасемо ако ми немамо унутрашњу потребу да будемо са Њим? Било који живот је реалност а не апстракција. Зар св. Кипријан (Fascij Cecilij) епископ картагенски још у првој половини трећег века није одговорио на ваше питање, у оном његовом познатом спису „О јединству Цркве“? Наводим: „Један је Бог један је Христос, једна је Црква Његова, и вера је једна, и народ је један, сабран у једиство тела савезом сагласности. Треба да се радујемо, када се људи као они (мисли на катаре) одељују од Цркве, да би својом свирепом и отровном заразом не уништили Христове овце и голубове“. Почев од св. Марка Ефеског и св. патирјарха Фотија па све до најновијих отаца наше Цркве, нама је јасно откривено зашто латини нису Црква. Теологија је реторички савитљива и може са њом да се манипулише али не лаже предање, или искуство живота латинске цркве, која је после свог охолог одласка из Саборне Цркве преживела своју духовну катаклизму у свим порама њеног тела. У средњем или мрачном веку дешавале су се трагедије за трагедијом, грешка за грешком, и тамо није било Христа нити Светог Духа ма од кога де је Он исходио. Латини су Богочовека – оваплоћеног Логоса, заменили човеком, и њега уздигли изнад правог еклизиолоског појма Цркве. Црква није тело сабраних људи око својих епископа, него је Папа који је првосвештеник, и то још непогрешиви у свом учењу. Рим је давно отишао од благодати и ако се не покаје он сада живи последње дане као хришћанска организација. Ако су за Кипријана људи који су ревновали не по разуму били ван благодати Божје, тј. Цркве, онда шта ћемо тек рећи за јучерашњи равно као и данашњи Рим, чији се првосвештеник својом енцикликом одриче Христа као Месије Јеврејском народу. Онај који се одриче Христа у било којим околностима или месту ове Васељене, тај Њега не поседује ни у чаши, нити у хостији, нити у било којој служби својих прелести и гордости. Ван Цркве нема спасења, што значи да ван ње нема ни светих дарова, а најмање светог причешћа. Могуће је итекако! И ако се сутра Руска црква неким својим новим учењем отцепи од Цркве, и почне да нам предлаже неког другог Христа, а посебно мачем и огњем, ни у њеној чаши неће бити тела и крви Христове. Свима Господ поручује: „Врати нож у ножнице његове“. Пишете „у западној Цркви“ великим словом. Ми не сумњамо ни у једном трену да на Западу постоји Црква, и милиони њених верника чине то мало стадо у океанима окружења револта и протеста, реформи и исправки које су се изнедриле само и једино из политички охолог и гордог, и још богатијег, наравно, награбљеног Ватикана. Потребно је само да кажу: опростите, враћамо се на апостолски и светоотачки појам цркве, народ око епископа чини цркву, а сабор свих тих епископа под овом капом небеском чини Саборну Цркву, о којој су Оци I Вас. сабора учили. Дакле, нема никаквих папа, и патријарха (осим титула по части) , митроплита и кардинала – него народ и епископ, јер је Црква епископоцентрична. Са поштовањем о.Љубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *