NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Đakon Andrej Kurajev
IGRE SA LUCIFEROM

Oče Braun, verujete u predskazanja? – Nisam baš sasvim razumeo, rekao je on – u kom smislu ste upotrebili reč „verovati“. Najzad, ako je to šarlatanstvo… – Ne, ne, uzviknula je dama. – Učitelj uopšte nije šarlatan. Za mene je velika čast što je došao. On proviđa, on je prorok. On ne predskazuje sreću u svakodnevnim poslovima. On otkriva duboke duhovne istine o nama samima, o našoj istinskoj suštini. – Upravo to, rekao je otac Braun. – Ako je to šarlatanstvo, nemam ništa protiv. Zar je malo takvih šarlatanstava na vašarima, pa ih opet niko ne uzima za ozbiljno! Ako je, međutim, došlo do duhovnih istina, smatram da je to demonska laž koje se moramo kloniti… Ako se neko pretvara da je špijun pa počne da laže protivnika, neće biti nikakve štete. Ako, međutim, čovek zaista radi za neprijatelja… – Vi mislite… započeo je Hardkasl. – Da, odgovorio je sveštenik. – Mislim da je vaš prorok povezan sa Neprijateljem ljudskog roda.

G. K. Česterton

Teosofska borba „za čistotu religiozne misli“ u suštini uništava i religioznu misao i religioznu praksu kao takvu. Ovde se susrećemo sa realnom filosofskom logikom koja energično vodi od poricanja monoteizma ka demonizmu.
Božanstvo je iznad ljudskog uma, sa tim će se složiti svaki filosof. Ako nešto ne može biti dato u umu, u svesti, onda ono ne može ni biti predmet ljudske delatnosti, ono ne može biti cilj ljudskog života i delanja. O tome se takoće ne možemo sporiti. Otuda sledi zaključak: „Ma koliko bili uzvišeni ciljevi stvoreni umom, oni su prolazni, a ono što je izvan granica uma, ne može se ni nazvati ciljem“. Ako je Bog nepostižan, On ne može biti prisutan u ljudskoj svesti, što znači da ne može biti ni predmet čovekove umne delatnosti, ne može biti cilj ljudskog života. Prema tome religija, kao veza sa Bogom, je nemoguća. Budisti su u pravu: put ka Apsolutu je nezamisliv.
Ta logika, međutim, nije uzela u obzir jednu okolnost: šta ako Apsolut sebe projavi? Šta, međutim, ako „Bog čezne, da za Njim čeznu?“ Naravno, čovek svojim naporima i svojim delanjem ne može naći Boga. Zar, međutim, Bog ne može izaći izvan granica Svoje nepostižnosti? Ukoliko je Božanstvo bezlično – u tom slučaju ne može, nesposobno je za takav postupak. Takvo Božanstvo, kako to logično opisuje Blavatska, jeste tama, koja ne može ni da misli, ni da dela, ni da dejstvuje, ni da voli. Ličnost je, međutim, sposobna za ljubav. Zato je Bog svetlost, Bog je Tvorac, Bog je Promislitelj i Spasitelj.
Ako se toga ne postane svesno, ako se ne oseti ta evanđelska propoved, ruši se svaki temelj za ma koju monoteističku religiju uopšte.
Do toga je i došlo u teosofiji. Odbacivši Evanđelje, „Najstariji mahatma“ tvrdi: „Što se tiče Boga, ne možemo Ga posmatrati kao večnog, beskonačnog ili samobitnog. Za Njega nema mesta u prisustvu materije čija su nam neporeciva svojstva i kvaliteti potpuno poznati; drugim rečima, mi verujemo samo u Materiju, u materiju kao vidljivu prirodu i materiju u njenoj prikrivenosti kao u nevidljivog, svudaprisutnog Proteja“.[1]
Ovaj detalj je interesantan: sakramentalno „Boga nema“ ne izgovaraju ljudi nego mahatme. Da li su te mahatme jednostavno neki filosofi? – Ne, to su ili neki nadčovečanski duhovi[2], ili naročiti “ posvećenici“ koji znaju da na svako pitanje dobiju odgovor iz sveta duhova. Znači, pred nama je izvanredan slučaj ateističkog natprirodnog otkrovenja: neka zajednica duhova tvrdi da oni postoje, a Bog ne.
Izgovorivši reči „Priroda je naš jedini i najveći učitelj i zakonodavac“, J. Rerih je slagala: njen učitelj nipošto nije priroda iz koje se istinski religiozan čovek može poučiti mnogo čemu[3]. Njeni učitelji su duhovi kosmosa i mahatme. Njihova prva lekcija je: ne postoji Bog, ali ste zato vi bogovi.[4]
Ne našavši Boga, okultisti su obogotvorili ono što im se našlo pri ruci: same sebe i materiju. Otuda teosofi u suštini ne propovedaju „religioznu sintezu“, nego isključivo praktični ateizam. „Ateista je jedna od najslavnijih titula čovečanstva, znak raspoznavanja svetskih heroja, mučenika i spasitelja sveta“, uverava Ana Bezant. „Nikakva filosofija, nikakvo bogoslovlje, nisu svetu doneli ništa što bi bilo jednako blagoj vesti ateizma. Čast i slava tim naprednim borcima progresa, toj počasnoj avangardi armije slobode. Čast i slava onome ko je u svojoj revnosti za čoveka zaboravio Boga“.
Sa manje strasti, ali sa ništa manje dubokom uverenošću o tome pišu i mahatme, učeći životu bez Boga: „Ni naša filosofija, ni mi sami ne verujemo u Boga, a najmanje u onoga koga treba nazvati određenim imenom. Mi poričemo Boga i kao filosofi i kao budisti“. Oni ne znaju za Boga kao Tvorca, Iskupitelja, Sudiju. Naprotiv, pokušaj da se govori o Bogu transcendentnom u odnosu na svet kosmičkih elemenata izaziva u njima zbunjenost:
„Razdvajanje Boga od projavljene prirode i izaziva sve greške, sve užasne protivurečnosti“.
Psevdoapofatičko bogoslovlje teosofima je potrebno jedino radi toga da bi neutralisali hrišćansku naviku da Boga mole za pomoć i urazumljenje. Prividno veličajući Božanstvo, teosofija mu zapravo zabranjuje da dejstvuje. „En Sof (kabalistički termin, označava Beskonačno koje se nalazi izvan manifestovanog univerzuma i o kome se može govoriti samo negativno, tj. o kome se može izreći samo to što ono nije, prim. prev.) ne može biti tvorac, pa čak ni demiurg vaseljene“, izjavljuje Blavatska, „a ne može biti ni svetlost. Zato je En Sof takođe i tama. Nepokretno Beskonačni i apsolutno Bezgranični ne može ni da želi, ni da misli, ni da dejstvuje“.
Filosofska misao o tome da Apsolut ne može da kontaktira sa svetom konačnog i relativnog nije ništa drugo do postupak uljudnog pokazivanja vrata Božanskom otkrovenju. „Zar vi“, ubeđuju okultisti, „zaista možete da zamislite da će se Beskonačno i Apsolutno Biće zainteresovati za naše beznačajne zemaljske probleme? Zar se uzvišenost i apstraktnost Apsoluta može unižavati vezom sa našim svetom?“
I dok se slušalac, zaprepašćen takvim razmišljanjem, zbunjeno zanosi prihvatanjem te teze, predlaže mu se alternativna varijanta religioznog života. Alternativna, ali sasvim logična.
Ako je dokazano da Bog ne može opštiti sa ljudima, to znači da treba opštiti sa „nebožiteljima“ nižeg ranga. Bog je nepostižan, On ne ponižava Sebe tako što će se baviti ljudima, ali u kosmosu postoje neki duhovi zainteresovani za progres čovečanstva, pa sa njima i treba raditi.
Evo kako Blavatska razrađuje tu logiku: „Okultisti primaju otkrovenje kao ono koje potiče od božanskih, ali konačnih bića, od projavljenih Života, ali nikada od Neprojavljenog Jedinog Života; od bića koja se nazivaju prvorodni čovek, diani – bude (bude meditacije, prim. prev.), ili diani kogani, riši pradžapati kod Indusa, elohimi ili sinovi Božiji kod Jevreja, a kod svih naroda planetarni duhovi koji su zbog ljudi postali bogovi“. Ako, međutim, umesto sa Božanstvom treba opštiti sa drugim duhovima, a njih postoji čitavo mnoštvo – sa kojima od njih onda opštiti? Očigledno je da treba sarađivati sa onima koji su više od ostalih slični Bogu. Ako se Bog udaljio od relativnog stvorenja, od konačnog sveta, onda bi, očigledno, i najviši i najmudriji duhovi trebalo da postupaju na sličan način. Postoje i takvi duhovi. „Angelima Prvobitne svetlosti bilo je naređeno: „stvarajte“; jedna trećina se pobunila i „odbili su“, dok su se oni, koji su se „potčinili“, pokazali kao neuspešni, što je veoma značajno“. Hrišćanski Bog je uistinu „Tvorac“. On je, međutim, demiurg – zlosrećnik, jer su se Njegova dela pokazala kao neuspešna; božanstva okultista nisu stvarala ni naš svet ni čoveka, ali je upravo zbog toga čovek dužan da sada zaboravi svog Tvorca i da priđe onome ko ga nije ni želeo ni stvarao. Tako Blavatska izlaže istoriju Luciferove pobune.
Ako se dakle Božanstvo ne može poniziti opštenjem sa svetom, treba se zbližiti sa mudrim Luciferom… i ubuduće ćemo vrlo često zapažati kako se misao teosofa, uz redovnost koja izaziva brojna pitanja, sa filosofske visine survava u apologiju satane.
Lav Gumiljev je govorio da “ ateizama nema ništa manje nego religija“ i kao „složeni sistem mističkog ateizma“ definisao je šamanizam. Nakon što smo pročitali redove J. Blavatske i J. Rerih, očigledno je da bi gumiljevsko određenje šamanizma moglo odgovarati i teosofiji.
To, naravno, ne znači da je teosofija zaista jedan oblik šamanizma. Ne, jer je tradicionalni šamanizam daleko složeniji i razvijeniji religiozni sistem. Osnovna ideja šamanizma su tri nivoa stvorenog sveta. Nebeski svet, zemlja i podzemni svet leže jedan na drugom kao u slojevima i povezuje ih „svetska osa“ ili „svetsko drvo“ koje prožima sva tri sloja; ukoliko je čovek pronašao tu osu, njemu je dopušteno da prolazi iz sveta u svet. Naprotiv, teosofija prikazuje radikalno ravnomeran, površinski svet. Nebo i podzemlje su prazni, u njima ne postoji ništa što je principijelno drugo u odnosu na naš svet. Ono što, međutim, zbližava teosofiju sa šamanizmom – to je privučenost ka opštenju sa duhovima i odsustvo interesovanja za Boga…
Sa svoje strane, ono što teosofiju zbližava sa šamanizmom, udaljuje je od „naučnog ateizma“ i običnog filosofskog panteizma. Teosofska propoved samooboženja nije ništa drugo do „egzoterična“ ljuštura. Ubeđenje da se istinski Bog i Gospod nalazi unutar svakog od nas – jeste tek pedagoški metod. U početku je jednostavno potrebno da se hrišćanin odvikne od obraćanja za pomoć živom i realnom Hristu, da se odvikne da traži pomoć od stvarnog Boga.
Podsetimo se još jednom neobičnog priznanja Blavatske: „Nekada sam, možda, i verovala u Hrista, ali nisam verovala u Boga, a sada, kada sam prestala da verujem u Hrista, verujem u Boga. Ne mogu da poverujem u Njegovo Božanstvo i istovetnost sa Bogom“. Zanimljivo je da Blavatska utvrđuje svoju sopstvenu istovetnost sa Božanstvom, dok pri tom madame ne priznaje takvu istovetnost Isusu…
Kada učenik Blavatske izgubi osećanje božanstvenosti Ličnosti Isusa Hrista i potpuno se navikne na misao da čitava vaseljena živi u dubinama njegove svesti, može mu se, najzad, otkriti poslednja, ezoterična tajna teosofije. Pokazuje se da je ipak potrebno da se moli i klanja ali ne Hristu, nego „Vladaru kosmosa“. Kada neko u sebi otkrije neki duhovni svet, njegov izvor ipak mora pronaći izvan sebe.
Počinju razgovori o „astralnoj svetlosti“: „Samo nam astralna svetlost, najvažnija sila koja dejstvuje u magiji, može otkriti sve tajne prirode… Astralna svetlost identična je sa Akašom Indusa… Akaša se pojavljuje kao nerazdvojivi deo svake magijske ceremonije… Akaša ili okultni elektricitet; ona je „anima mundi“, tj. astralna svetlost. Akaša, astralna svetlost, vasionska duša, Mysterium magnum iz koga se rađa postojeće. „Veliki posrednik magije“, Mysterium magnum ili astralna svetlost zapravo je ono što Crkva naziva Luciferom. „Crni odraz belog lika i jeste astralna svetlost ili, Demon est Deus inversus“.
Trudio sam se da se izrazim što je moguće blaže: svetlost koju sozercavaju jogini i okultisti nije božanska, ona može biti prirodna i prilično blistava („safirolika“). Blavatska je, kao i uvek, radikalna u svojim rasuđivanjima: „Crni odraz je astralna svetlost“.
Govorio sam da nije sve ono što čovek doživi kao „otkrovenje“ – istinsko otkrovenje koje dolazi od Boga. Blavatska pak direktno govori da ta sila, pomoću koje okultisti otkrivaju sve tajne prirode, jeste Lucifer („astralna svetlost“).
Govorio sam da se ne mogu sva izvanbiblijska religiozna traganja čovečanstva svesti na istoriju demonologije i da nije svako neznaboštvo poklonjenje đavolu (poklonjenje đavolu – to je već direktni satanizam). Pokušao sam da pretpostavim da ne mora svaka religiozna praksa, čim se udalji od Hrista, istog trenutka susresti Satanu, ali upravo Blavatska insistira da je njen „Veliki posrednik“ u stvari – Lucifer!
Bio sam spreman da porazmislim na temu da se i sa hrišćanske tačke gledišta u kosmosu mogu videti neke nebožanske, ali u isto vreme i neluciferijanske svetlosne duhovne tvorevine[5]. Blavatska je, međutim, ponovo poistovetila tu „Svemirsku dušu“ sa kojom opšti sa Luciferom.
Na taj način, doktrina Blavatske i Rerihove krije u sebi potpunu stratešku protivurečnost. To je protivurečnost između filosofskog panteizma i okultne prakse.
Reklo bi se da je, ukoliko je sve u meni, potrebna jedino meditacija i da nisu potrebni nikakvi „kontakti“ i molitvena obraćanja spoljašnjem duhovnom svetu. Međutim, nije tako i, zabranivši hrišćansku molitvu, Rerihova ipak preporučuje neki oblik molitve. Ne, naravno, Hristu (jer je ona već objasnila da Hristos nije ništa drugo do deo čovekove duše). Zaboravivši na molitve Hristu, potrebno je da se čovek svojim molitvama obrati kosmičkim duhovima i mahatmama.
Tada, u tom novom iskustvu poklonjenja ne – Bogu, u novom mističkom opitu predstojanja onim duhovima koji ne priznaju Tvorca, čovek spoznaje da u sebi ne može naći izvor najveće naslade.
Evo što takvim tragačima za duhovnim doživljajima obećava Jelena Rerih: „Nikakav biblijski Bog – Svedržitelj koji je navodno stvorio zemlju, sve zvezde i mesec da bi je obasjavali, ne može da se po lepoti i istini uporedi sa slikom moći i znanja velikih umova koji se nalaze na stupnjevima lestvice čiji vrh nestaje u beskonačnosti“.
Ismejana je hrišćanska ljubav prema Bogu, ali samo zato da bi se objavila sopstvena „Pesma nad pesmama“: „Urusvati, kćer moja… Urusvati čuje. Urusvati zna. Urusvati otkriva. Urusvati se pojavila da bi na zemlji zapalila čudo“, koketira sa Jelenom Rerih njen kosmički učitelj, koji ju je zvao Urusvati.
Taj novootkriveni duhovni učitelj za svoju prvu obavezu smatra da obavesti čoveka da više ne treba da se moli rečima „Oče naš“. Hristos je uzalud tešio čovečanstvo time da ima Oca. Okultizam donosi drugu vest – „čovečanstvo je veliki sirotan“.
Kako čovek ne bi isuviše rano primetio čime treba da zameni evanđelsku veru u Hrista Spasitelja, teosofski traktati ispunjavaju se psevdobogoslovskim praznoslovljem. „Bog, bogovi, božansko, božanska bića – slični sinonimi u nezamislivoj i nekako posebno nemarnoj nepreciznosti trepere u Štajnerovim delima, prelivaju se u različitim odblescima, idući s vremena na vreme do teizma a, kao pravilo, do najodlučnijeg panteizma ili kosmoteizma, pa čak i politeizma ili, što je u datom slučaju jedno isto, i ateizma“, prenosi svoj utisak o Štajnerovom učenju o. Sergej Bulgakov. Ono što se ocu Sergeju učinilo kao „nemarna nepreciznost“ meni se čini kao svestan metod. Neka čovek susretne poznate reči u nepoznatom kontekstu, neka na početku i ne primeti kako se gubi smisao tih uobičajenih reči i kako im se postepeno utiskuje nov sadržaj. On se tada više neće čuditi otkrivši da prethodne reči više nisu ni potrebne, jer su za njihov novi smisao već nađene druge reči i drugi oblici.
Krajnji rezultat okultnih igara u „borbi sa antropomorfizmom“ i u „proširenju ljudske svesti izvan okvira tradicionalnih predstava o dobru i zlu“ nedvosmisleno je izveo Nikolaj Gumiljev, koji je svojevremeno platio danak oduševljenju teosofijom:
“ Nekadašnji pakao otkrio nam se kao raj,
đavo nas je unajmio za sluge
jer ne razlikujemo
zlo od dobra i bezdan od visine“.
Iza panteističkog mita, iza mita o svejedinstvenom monizmu bića, lebdi, na kraju krajeva, senka Luciferovog krila.
Sada više neću davati komentare. Samo je po sebi razumljivo da apologija Lucifera ne može izazvati simpatije kod hrišćana. Interesantno je, međutim, da se istinski inspirator teosofskih spisa nije mogao suzdržati a da se ne predstavi na skoro zvaničan način. Upoređivanje rerihovske apologetike prvorodnog greha i delovanja Satane u Edenu navešću u posebnom poglavlju.
Prva reč za izlaganje teosofske demonologije pripada, razumljivo, Blavatskoj: „Demon est Deus inversus“ – kabalistički aksiom, doslovno: „đavo je izvrnuti Bog“, što znači da ne postoji ni dobro ni zlo, nego da one sile, koje stvaraju jedno stvaraju i drugo, u skladu sa prirodom materijala na koji one deluju“.
Blavatska smatra da, ako „proanaliziramo njegovu (Luciferovu) pobunu, u njoj ne možemo naći ništa lošije nego što je zahtev za slobodnom voljom i nezavisnom mišlju. Onaj epitet „pobunjeni“ pojavljuje se kao teološka kleveta, slična klevetničkim izmišljotinama fatalista o bogu koje od Božanstva čine Svemogućeg – đavola koji je još gori od ‘pobunjenog’ duha, svemogućeg đavola koji hoće da ga poštuju kao svemilostivog kada on u najvećoj meri ispoljava đavolsku surovost“.
Ranije smo već videli kako Blavatska tumači Luciferov pad; on je odbio da stvara zemaljskog čoveka, ali ga je samim tim… spasao.
I ovde, po njenom sopstvenom priznanju, slušamo “ osnovnu notu ezoterizma“. Evo kakvom simfonijom ona odzvanja: „Grupa ‘ognjeni angeli’ se pobunila i odbila da se pridruži svojim drugovima ‘devama’. Egzoterizam Indusa prikazuje ih kao jogine kojima je plemenitost sugerisala da se odreknu tvorevine jer su hteli da večno ostaju kumari’ tj. ‘devstveni mladići’ i da, ako je moguće, prestignu svoje drugove u napredovanju ka nirvani. To je, po ezoterijskom tumačenju, bilo samopožrtvovanje za dobro čovečanstva… Prirodno je – čak i sa tačke gledišta mrtvog slova – posmatrati Satanu, zmiju iz Knjige postanja, kao istinskog tvorca i dobročinitelja, oca duhovnog čovečanstva“.
Ovi „devstvenici“ su se, koliko su mogli, protivili stvaranju sveta i čoveka. „U arijskoj alegoriji pobunjeni sinovi Brame su svi predstavljeni kao sveti asketi i jogini. Rađajući se ponovo u svakoj Kalpi, oni obično nastoje da spreče razmnožavanje ljudskog roda“. Ti pobunjeni duhovi su u ezoteriji nazvani Manasvin, Najmudriji. Oni treba da se u budućnosti vaplote kao ego budućeg čovečanstva.
U Evanđelju Hristos govori da je Satana čovekoubica od početka (Jn. 8, 44). „Tajna doktrina“ Blavatske to i potvrđuje: njeni „svetli duhovi“ protivili su se čak i čovekovoj pojavi, a nakon toga protive se braku i rađanju dece…
Protiveći se, međutim, rađanju dece, oni se uz sve to ne izjašnjavaju protiv telesne požude koja je sama sebi cilj. Kada su nebeski jogini uvideli da čovečanstvu, sazdanom po savršenom liku Božijem, preti da žive u dosadi, bez ikakvih iskušenja, rešili su da se žrtvuju, da čoveka liše „inertnog, nepromenljivog i nepokretnog savršenstva“ i da, ustremivši se protiv Božije volje, čoveka obdare telesnim strastima.
Takva je ta „stotina svetlih duhova“ koji se pojavljuju kao istomišljenici Jelene Rerih![6] Njegov Ego prelazi iz pokolenja u pokolenje i umnožava okultne spoznaje čovečanstva. Gorenavedeno uverenje J. Rerih o tome da se pridošlice sa Venere redovno ovaploćuju u posvećenim učiteljima čovečanstva, prestaje da bude bezazlena fantazija ako se zna šta „Učenje“ govori o Veneri; Venera je zapravo, Luciferovo drugo ime, jer Lucifer je genije jutarnje zvezde – Venere.
Upravo citirana priča Blavatske o „pobunjenim asketima“ pokazuje još jednu osobenost njenog duhovnog života: ona pokazuje da je za Blavatsku „punoto života u Bogu“ skoro robija. A eto, težnja jogina i budista ka nirvani ne izaziva u njoj pobunu protiv zahteva za „inertnim, nepromenljivim i nepokretnim savršenstvom!“
Ranije su se „neupućeni“ hrišćani (zajedno sa predstavnicima većina religija na zemlji) klonili kontakta sa satanom. Pojavila se, međutim, teosofija i jasno formulisala svoj zadatak: neophodno je dokazati da su „sinovi mračne mudrosti“ bili isto tako božanstveni i čisti, ako ne i čistiji nego bilo koji Mihailo i Gavrilo koje Crkva toliko proslavlja. Rešenje zadatka bilo je pronađeno i dokazano. „Sada će Satana biti otkriven u tajnom učenju kao alegorija dobra i žrtve, kao bog mudrosti“. Sada doznajemo da uopšte nema drugog Boga osim Lucifera. „Upravo se Satana pojavljuje kao bog naše planete i kao jedini bog, i to bez ikakve alegorijske aluzije na njegovu zlobu i razvratnost. On je jedno sa Logosom. Možda izvan granica naše zemlje i našeg sveta i postoje „Fohati“, i „Parafohati“. Ljudi, međutim, treba da prestanu da maštaju o tome da će sresti ma koga osim Lucifera. “ Aždaja je najveća svetlost na našem planu. Đavo nije ‘bog ovog perioda’, jer je to božanstvo svih vekova i perioda od trenutka čovekove pojave na zemlji“.
Čitava propoved politeizma i „verske trpeljivosti“, panteizma i dualizma, sva borba sa „antropomorfizmom“ i „dogmatizmom“ svela se na tu tezu. Postoji „Jedno Božanstvo“. Svaki pokušaj da se zamisli još neki Bog u kome nema zla – to je „varvarizam i užas“. Čim se prihvati da je Apsolut i dobro i zlo, treba znati da je beskorisno obraćati se Apsolutu. Najzad, sledi i zaključak: treba se obraćati onima koji su pristupačniji.
U pristupačnom „Magijskom posredniku“ takođe postoji dvojnost dobra i zla i tu složenost njegovog karaktera jednostavno treba prihvatiti. Prema tome, upoznajte se: novi i jedini bog svih naroda je – Lucifer.
Ukoliko bi on i bio primećen u činjenju nekog zla – to ne bi trebalo da zbunjuje. Da bi to dokazala, Blavatska citira višnuističku priču. Po njenom sižeu neki zli duhovi („rakšas“) ubijaju čoveka. Sin ubijenog hoće da se osveti, ali ga zaustavlja njegov deda: “ Tvoj otac je poginuo po zakonu karme; demoni koji su ga prožderali nemaju sa tim ništa. Neka ti nedužni duhovi tame više ne budu uništavani“. Blavatska iz ovoga zaključuje: „Svaka slična ‘žrtva’ ili molitva Bogu za pomoć nisu ništa bolje nego delovanje crne magije. Molba izrečena u Molitvi Gospodnjoj ‘izbavi nas od zloga’ je, kako se čini, najcrnja magija…“
Sve je dokazano. Teosofi sada imaju ključ za istinsko razumevanje Biblije. „Takve fraze kao što je U svom častoljublju on je (Satana) podigao ruku protiv Svetinje Boga na nebesima’ i sl. moraju se čitati ovako: Tsmeren zakonom večne evolucije i karme angeo se na zemlji ovaplotio kao čovek; i budući da su njegova mudrost i znanje i dalje bili božanstveni iako mu je telo bilo od zemlje, on je (alegorijski) okrivljen za razotkrivanje i predavanje tajni neba“. Nije bilo nikakvih „izgona“: „božanstvena monada je samu sebe dobrovoljno izgnala sa neba“.
Blavatska zna čak i to, kakvim se motivima rukovodio ovaj „bog mudrosti“: „Možda najbolju sintezu tog osećanja nalazimo u tri Miltonove strofe. Govori „Pali anđeo“: „U sigurnosti možemo ovde carovati; i moj je izbor, jer je carstvo dostojno sticanja, pa makar i u paklu! Bolje je carovati u paklu nego na nebi biti sluga“. Bolje je biti čovek, nego se izgubiti među mnoštvom bezvoljnih duhova na nebesima.
Najzad je i sasvim otkriveno: „Najprosvetljeniji, ako ne i najveći od savremenih kabalista, Elifaz Levi opisuje Satanu sledećim blistavim izrazima: Tpravo je taj Angeo bio dovoljno gord da bi za sebe pomislio da je Bog; dovoljno odvažan da bi svoju nezavisnost zadobio po cenu večnog stradanja i mučenja; dovoljno lep, da bi zavoleo sebe u punoj božanskoj svetlosti; dovoljno moćan, da bi carovao u tami usred mučenja i podigao sebi presto od svoje neugasive lomače. I upravo Satani republikanca i jeretika Miltona, kneza anarhije, služe hijerarhije čistih duhova“.
Taj opis, koji tako vešto miri teološku dogmu sa kabalističkom alegorijom, pa se čak dovija da u svoj frazeologiju uključi i politički kompliment, potpuno je tačan ako se pročita u pravom svetlu. Da, zaista, to je najveći među idealima, to je večno – živi simbol, štaviše, apoteoza samopožrtvovanje radi duhovne samostalnosti čovekove; to je večno aktivna energija, koja se suprotstavlja statičnoj inerciji principu za koga je samouverenost prestup, a misao i svetlost znanja izvor mržnje. Kako kaže Elifaz Levi, sa neponovljivom ispravnošću i ironijom: „Upravo je tom prividnom heroju mračnih večnosti darovana klevetnička gnusoba i ukrašen je rogovima koji više pristaju njegovom neumoljivom mučitelju“ (Blavatska).
Svi koji smatraju da je teosofija sposobna da se mirno saživi i da obogati hrišćanstvo, treba da pažljivo saslušaju reči Blavatske: „Razjasnimo to pitanje jednom zanavek; onaj, na koga sveštenstvo svih dogmatskih religija, prevashodno hrišćanskih, ukazuje kao na Satanu, neprijatelja Božijeg, u stvarnosti se razotkriva kao najuzvišeniji božanski duh na zemlji kao okultna mudrost na zemlji, prirodno antagonistička u odnosu na svaku zemaljsku, prolaznu iluziju, uključujući i dogmatske ili crkvene religije“.
Blavatska, i pored svega što je rečeno, priznaje „da je ta tajna sada delimično razotkrivena“. Šta će se otkriti, kada „Tajna doktrina“ postane u potpunosti poznata? Može se prosuditi samo po nagoveštaju Blavatske da će se čitav „misaoni svet“ pokloniti Aždaji.
Jelena Rerih na to kaže: „Ruskom narodu pružićemo jednostavno shvatanje Boga…“
Nakon Blavatske, logično bi bilo da se reč prepusti R. Štajneru, nesumnjivo „misaonom čoveku“. On takođe smatra da bi ljudima bilo dosadno da žive bez Lucifera.
„Nikada ne bi trebalo reći da je luciferijanski element nešto što je u svim okolnostima zlo, jer u duhu luciferijanskog elementa ljudska duša bi morala da voli pojave i bića nadčulnih svetova. Protiv svetskog poretka greši se samo onda kada se na čulno usmeri ona vrsta ljubavi koja bi morala privlačiti nadčulnom… Bez luciferijanskog elementa duša bi čitav život provela motreći na čulno biće i ne bi osećala podsticaj da se nad njim uzdigne. Bez protivnog ahrimanskog elementa, duša bi potpala pod luciferijanski; ona bi vrlo malo značaja pridavala čulnom svetu i ništa ne bi želela da zna o njemu. Potpuno je nemoguće govoriti o želji da se izbegnu luciferijanski i ahrimanski element tako što ćemo ih iskoreniti iz sebe. Ako bi čovek iz sebe iskorenio luciferijanski element, više mu ne bi bilo moguće da dušom stremi ka nadčulnom, a ako bi uništio ahrimanski element, ne bi više bio u stanju da se pravilno postavi prema čulnom svetu i proceni sav njegov značaj. Čovek će sebe pravilno postaviti prema jednom od tih elemenata stvarajući pravilnu protivtežu u drugom. Sva štetna dejstva tih svetskih bića proističu jedino otuda što se na ovom ili onom mestu ispoljavaju bez ograničenja i što se suprotnom silom ne harmonizuju na odgovarajući način“.
Blavatska je teosofski žurnal nazvala „Lucifer“; žurnal sa istim takvim nazivom Štajner je izdavao u Berlinu od 1903. do 1908. godine.
Svoju reč u odbranu Lucifera izgovorili su i Rerihovi: „Najzad, Lucifer je potpuno odgovorio imenu koje mu je dato i žalosno je, što je njegovo tako lepo ime, u poznijim vremenima nastojanjem neupućenih sveštenoslužitelja zloupotrebljeno za ime njegove senke ili antipoda“. To se piše predsedniku društva kao potpuno „svome“. U pismima za manje posvećene, naravno, Luciferu se ne udeljuju samo komplimenti nego i poruge.
Rerihovski Bog i Satana gledaju jedan na drugoga kao u ogledalo i često menjaju svoja mesta i uloge. „Hrišćanski svet se još uvek poklanja Bogu u đavolu i đavolu u Bogu“ (Pisma Mahatmi). Duhovi kosmosa potvrđuju Rerihovima otkrovenje koje su nekada predali Blavatskoj: “ Dometi mišljenja su užasni i smešni; uistinu, mi smo braća čovečanstva, i ne prepoznajemo se u ljudskim predstavama (o nama). Naši oblici su tako fantastični da mislimo da, ukoliko bi ljudi primenili svoju fantaziju na suprotno, naše izobražavanje bi dobilo tačan oblik“.
Ako je, međutim, predloženo da likovi Boga i Satane zamene mesta, onda bi usled opravdavanja Lucifera bilo prirodno očekivati demonizaciju Hrista. Takve note takođe odzvanjaju teosofijom. Na primer, u „Tajnoj doktrini“ Blavatske pokazuje se da su Logos i Satana jedinstveni: „Takav je bio filosofski pogled starine na tu, sada izopačenu dogmu. Logos i Lucifer jedinstveni su u svom dvojakom aspektu, i „knez vazduha“ (princeps aeris huius) nije Bog ovog perioda, nego večno postojeći princip“.
U datom slučaju Blavatskoj bi se zbog njene otvorenosti mogla oprostiti za nju uobičajena proizvoljnost u terminima i prevodima (ona je izmislila izraz „knez ovog vazduha“ – princeps aeris huius – koji ne postoji u Novom Zavetu, zamenivši ga sa „knezom ovoga veka“ – princeps huius saeculi – (1. Kor. 2, 6). Na drugom mestu ona Isusa naziva Luciferom, uverena da se upravo o tome govori u Otkrovenju, 22, 16 – „Ja (Isus) sam Izdanak i Rod Davidov, sjajna Zvezda Danica“. Ona postavlja niz zvezda Danica – Eosfor – Lucifer. Taj se niz, međutim, temelji na početnom izvrtanju činjenica: „zvezda danica“ u tekstu ap. Jovana – to je … asterpoinos, i veoma je teško videti ovde „Eosfor“ (Lucifer).
Blavatska izjednačuje biblijskog Jahvsa sa Satanom. “ Jahve je bio povezan sa Saturnom i narod izrailjski, kao posebna nacija, rođen je pod tom planetom“. Ako se setimo teosofskog mita o Saturnu, o njegovoj besplodnosti i vezi sa Luciferom, uvidećemo da ova fraza nije baš sasvim bezazlena. Ona za pravoslavnog hrišćanina postaje još značajnija ako se sseti da je na ikonama Spasitelja, u Njegovom krstastom nimbu, napisano na (grčkom), „O On“, Sušti, Onaj Koji Jeste ili Jahve.
Blavatska, naravno, ponavlja omiljenu gnostičku bajku o tome kako je Bog, koji se otkrio u Starom Zavetu – Satana i da je Hristos došao da bi se sa njim borio. Hristos je, u istorijskom smislu, doživeo poraz. „Duh zemlje, koji se Jevrejima otkrio kao Jahve, bio je onaj isti duh koji je nakon Isusove smrti uzeo Njegovo obličje i oličavao ga kao vaskrslog Hrista“. Uzgred, ko je onda otkrivao apostolima „tajne nebeskog carstva“ u poslevaskršnjim besedama, na koje tako vole da se pozivaju i gnostici i okultisti? Ako je to bio neprijatelj Hristov zašto ga onda slušati?
Zašto onda u svoje prethodnike ubrajaju Origena, koji nije propuštao priliku da citira biblijski tekst sa tačnim imenom Božjim – Jahve? Blavatska jednostavno baca istinu u lice: Jahve je za nju – Frankenštajn. Zašto Rerihovi izjavljuju da su Origenovi istomišljenici, kada se Origen uvek borio sa tim jeretičkim bogohulništvom?
Po osećanju Blavatske, čak i Isus baca neku sasvim tamnu senku. Ona razmatra astronomski fenomen konstelacije (kada se nekoliko planeta, sa tačke gledišta posmatrača na Zemlji, poređaju jedna za drugom, stope u jedu zvezdu i snažno pojačaju svoje zajedničko blistanje) i kaže da je taj „astrološki znak“ – znamenje katastrofe.
Evo tog niza vaseljenskih katastrofa: 2449. g. p.n.e. „katastrofa kineske carevine“ (ja, istina, nisam siguran da je kineska carevina tada uopšte i postojala), Vitlejemska zvezda Roždestva i zvezda koja je 1563. nagovestila Veliku kugu.
Roždestvo Hristovo nalazi se u ovom zastrašujućem nizu. Blavatska diplomatski prepušta čitaocu da sam odluči sa kakvim osećanjima treba da prihvati Roždestvo: „Da li je taj fenomen prorekao dobro ili zlo – na to pitanje izvanredno odgovara dalji tok istorije i razvoj hrišćanstva: nijedna od religija nije izazvala toliko žrtava, nije prolila toliko potoka krvi, nije primorala tako značajan deo čovečanstva da postrada zbog onoga što se danas naziva dobročinstvima hrišćanske civilizacije“. Prema tome – Roždestvo Hristovo je katastrofa, ništa manja nego Velika kuga ili petstogodišnji građanski rat u Kini.
Taj niz, uzgred, ima i nastavak koji dopušta da sudimo o „proročanskom“ daru Blavatske. Još jednu konstelaciju, koja se dogodila 1881. godine, ona takođe smatra velikim znamenjem nastupajućih nesreća i promena. “ 1881. godina, to je broj velike zveri, broj 666 iz Apokalipse – te kabalističke knjige. Pogledajte i sami 1+8+8+1=18; 18 podeljeno na tri daje tri puta šest, ili, ako se rasporede u jedan niz, 666… 1881. godina, čiju smo jednu trećinu već preživeli, obećava nam, po predskazanju astronoma i astrologa, dug i mučan niz nedaća kako na kopnu, tako i na moru“ .[7]
Nakon sve te kabalističke maskarade, svest čitaoca proniknuće osećanje da je Roždestvo Hristovo jedan od najstrašnijih događaja u istoriji Zemlje.
U „Pismima Mahatmi“ religiozna realnost sveta izgleda ovako: „Postoje kogani tame, ne ono što se naziva đavolima, nego nesavršeni „umovi“ koji nikada neće biti pridruženi „demiurzima, neimarima vasione“, čistim planetarnim umovima. Svetlosti Diani – Kogana suprotstavljaju se „mamokogani“ i njihovi rušilački umovi. To su oni bogovi kojima se poklanjaju induska, hrišćanska, islamska i sve druge fanatične religije. Dianikogani odgovaraju Budi, a mamokogani se pojavljuju kao oličenja Šive, Jahvea i drugih izmišljenih čudovišta sa neznanjem pod skutovima“ (Pismo 153). Uzgred primećujem da je teosofima ovde nesumnjivo uspelo da ujedine sve religije: oni ih sve, kako izgleda, podjednako preziru.
Osim toga, „planetarni duhovi“ koji podučavaju šambaliste, uveravaju da je Bog “ osvetoljubivi demon, nepravedni, surovi i bezosećajni… nebeski tiranin, na koga hrišćani tako obilno rasipaju svoje ropsko obožavanje“ (Pisma Mahatmi, 57).
I ponovo se postavlja pitanje: u očima kakvog „kosmokratora“ Bog izgleda kao „čudovište“ i „tiranin“? Čiji pogled na Boga prenose mahatme? Kakav je to demokratski duh naveo Blavatsku da zaključi: „Ja ne priznajem ni Jahvea niti bilo kog drugog nebeskog aristokratu“.
Mišljenje Blavatske je sasvim originalno izgrađeno. Tek što bogoslovska misao pokuša da odvoji zlo od dobra i da utvrdi, sledeći apostola Jovana, da je Bog svetlost i da u Njemu nema tame nikakve, a Blavatska istog časa evanđelskom Bogu upućuje sledeće reči: “ neprij ateljski, lažljiv, prevejan i ljubomoran Bog“. „Naziv Satana – ‘protivnik’ – po pravu pripada prvom i najsurovijem protivniku svih drugih bogova – Jahveu, a ne Zmiji koja je izgovarala samo reči naklonosti i mudrosti“. Tumačeći paganske mitove, davala im je takva objašnjenja da se u svim slučajevima božanski protivnik drevne aždaje pokazuje kao strašan. Neki mit opisuje bitku sunca sa Drakonom, tokom koje je sunce ispušilo mora, a Blavatska kaže: more – simbol drakona i mudrosti, „spalilo je svirepo Sunce“.
Evo večne kolizije: simpatični Zmaj i svirepi Bog.
U polemici sa hrišćanima, teosofi se često pretvaraju da su zaprepašćeni: „Zašto ste vi protiv poštovanja kosmičkih duhova? Zar vaša Crkva ne poštuje angele? To što Biblija naziva angelima, mi nazivamo „kosmičkim jerarsima“. Kao što je rečeno u odjeku na moj članak, koji je u časopis „Trud“ uputio Sergej S. iz Krasnodara: „Ne bi bilo loše za ove popove kada bi malo bolje proučili Bibliju. Poričući nebesku jerarhiju sila svetlosti, oni protivureče samima sebi. Zar se u Bibliji ne ukazuje na angele, arhangele i ostala viša bića?“
Kao prvo, međutim, nebeska hijerarhija Pravoslavne Crkve ne zaklanja Tvorca. „Kosmička hijerarhija“ okultista odeljuje ljude od Božanstva, dok ih „nebeska jerarhija“ Crkve sjedinjuje sa Njim. Zato apostol Pavle u svojoj antignostičkoj polemici i upozorava da nas „ni angeli.., niti ikakva druga tvar neće moći odvojiti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu, Gospodu našem“ (Rimlj. 8; 38-39). Okultni „angeli“ pokušavaju da lik Hrista zamene likom vladara Šambale.
Kao drugo, nikakvo „služenje angelima“ nije dopušteno u hrišćanstvu (v. npr. Origen, Protiv Celsusa, 5; 8). Angeli, koje poštuju hrišćani, poštuju se u svojstvu služitelja Tvorca. Angeli ispunjavaju volju Tvorca. Tvorac ima Svoju zamisao o svetu, svoju volju kako o svetu u celini, tako i o svakom čoveku pojedinačno. Po mišljenju okultista, kosmička hijerarhija se bavi zemaljskim delima ne zbog toga što ona isunjava volju Božiju, nego zbog toga što Apsolut zapravo i ne zna ništa o našem svetu. Vrhovno Božanstvo je isuviše uzvišeno da bi se prljalo materijom, i zato interesovanje za ljude pokazuju samo „jerarsi“ nižeg ranga.
Kao treće, angeli hrišćanskog bogoslovlja su smireni vesnici volje Božije. Oni neće poučavati ljude okultnim istinama koje otkrivaju da nema Tvorca, da Božanstvo ne može imati volju, i da oni uopšte ne mogu podneti „nebeske aristokrate“ i „tirane“. Angeli, koji poriču volju Tvorca, u Bibliji se nazivaju demonima.
Teosofi smatraju da su i u Novom Zavetu pronašli mesto koje mogu koristiti u odbrani svoje „kosmičke hijerarhije“ – Poslanicu Judinu. Apostol Juda otvoreno prekoreva one sanjalice koje skrnave telo i preziru Gospodstvo (Božije), a na slave hule; a „Mihailo Arhanđel kada prepirući se sa đavolom govoraše o Mojsejevom telu ne usudi se izreći hulnoga suda nego reče: Gospod neka ti zapreti. A ovi hule na ono što ne znaju… (Jud. 1; 8-10).
Poslanica je pri tom upućena hrišćanima („Ljubljeni!“), ali u sebi sadrži raspravu sa izvesnim lažnim učiteljima: „Jer se uvukoše neki ljudi odavno unapred zapisani za ovu osudu, bezbožnici koji blagodat Boga našega izvrću na razvrat i odriču se jednog Vladike i Gospoda našeg Isusa Hrista“ (Jud. 1; 4). Otuda je razumljivo da se kao oponenti ap. Judi pojavljuju ljudi koji hrišćanima nisu sasvim strani, nego neki propovednici koji priznaju autoritet Evanđelja, a dovoljno bliski Crkvi da bi hrišćani mogli obratiti pažnju na njihova mišljenja i argumente.
Ko su ti oponenti apostolu Judi? – Očigledno je da su to gnostici – antinomisti. Oni su Stari i Novi zavet suprotstavljali jedan drugom kao otkrovenja o dva različita Boga. Stari zavet – to je delovanje zlog boga – Demiurga, kao što je Evanđelje – otkrovenje dobrog Spasitelja. Na taj način se Jahve pokazuje kao Satana, a utoliko su to još više angeli koji izvršavaju Njegovu volju. Evanđelje je ukinulo Stari Zavet i sve ustave (propise) Jahvea i Njegovih angela. Prirodno je onda da Mojsejev zakon, ustanovljen preko angela (Gal. 3; 19), podleže strogoj osudi i nepoštovanju. Ukoliko taj zakon nije u sebi sadržao samo ritualne propise nego i moralne norme, antinomisti (tj. protivnici zakona) su iskoristili evanđelsku vest o oslobađanju od zakona kao indulgenciju za narušavanje svih normi, pa među njima i zabrane razvrata (Jud. 1; 4).
Apostol Juda nije bogoslov. On ne stupa u direktnu polemiku o glavnom pitanju. Ispovedivši svoju veru kao veru apostola, jedanput predanu svetima i izloživši je kao veru u „jedinog Vladiku i Gospoda našeg Isusa Hrista“, on odvraća svoja duhovna čeda od padanja u težak i konkretan greh. Podsećajući da je Sodoma bila uništena zbog greha prema angelima, on se obraća izvorima, koji su uživali veliki autoritet među jereticima – apokrifistima. Na osnovu njih pokazuje da je bolje uzdržati se od javnog huljenja na angele. To je čisto pastirska pozicija: sprečiti ljude da ne počine besmislen greh. Ako oni ne obraćaju pažnju na argumente (ili ako okolnosti nisu dozvolile Apostolu da napiše obimnu poslanicu), potrebno je bar da im ne dopusti da putem drugačijeg mišljenja pređu u neposrednu hulu na Boga i Njegove vesnike.
Tako su se i crkveni apologeti starine pozivali na propise rimskih zakona kako bi hrišćane zaštitili od progona, pa su tako i crkveni jerarsi našeg doba predlagali vlastima da se opomenu „lenjingradskih propisa o odnosima Crkve i države“ – što nikako nije značilo da su sami crkveni ljudi smatrali lenjingradske tekstove za izvor koji bi imao neki autoritet za njih same.
Što se tiče apostola Jude, on ne podržava gnostike nego, naprotiv, polemiše sa njima. On osporava i samu tezu o štetnosti starozavetnih otkrovenja koja se pojavljuje kao centralna za savremene teosofe („Jahve i Satana su jedinstveni i identični u svakoj pojedinosti“). On ne zasniva hrišćansku veru na apokrifima, nego koristi apokrife kako bi urazumio jeretike (kao što će i pozniji hrišćanski filosofi koristiti grčke filosofe kako bi Jeline preobratili u hrišćansku veru). Iz poslanice apostola Jude nikako se ne može zaključiti da ljudi treba da veruju svim angelima bez razlike, posebno ne onima koji ne održaše svoje dostojanstvo zbog čega ih je Bog ostavio za sud velikoga Dana u okovima večnim pod mrakom (Jud. 1,6).
Inspiratori teosofije pripadaju upravo tim duhovnim silama.
Ovde se radi o činjenici koju ne može a da ne prihvati čak ni vankonfesionalna istorija religije. Ta činjenica otkriva da se upravo ona bića, koja se u mnogim religijama na Zemlji smatraju demonima, u teosofiji pojavljuju kao istinski spasioci čovečanstva. Sa svoje strane, to znači da, sa hrišćanske tačke gledišta, teosofija ne može da se posmatra drugačije nego kao satanizam. Ako istraživač korektno vlada terminologijom hrišćanskog bogoslovlja, a ako je takođe upoznat i sa osnovnim tekstovima teosofske veronauke, on će, čak i ako nije hrišćanin, logikom činjenica doći do zaključka o tome da učenje gđa Blavatske i hrišćanstvo nisu učenja koja se uzajamno dopunjuju nego, naprotiv, učenja koja se uzajamno isključuju.
Štaviše, po priznanju Blavatske, „hrišćanska religija nije jedina koja je te bogove unizila do demona, jer su se time koristili čak i zoroastrizam i budizam kako bi ovladali ljudskim umovima“. Tom frontu koji se suprotstavlja kosmičkim vladarima može se, očigledno, pridružiti i islam. Diani – kogana je, izgleda, nedovoljno (rerihovska „stotina svetlih duhova“) i očigledno da nisu mogli okupiti sve religije čovečanstva kako bi ih poštovale.
Da bi bogoslovski preokret koji sprovodi teosofija postao vidljiv, „kosmički jerarsi“ su porodici Rerih priredili jednu predstavu.
Godine 1911. Jelena Rerih je imala viziju džinovske plamene ribe zbačene s nebesa. “ Veče je, suton, vozim se sa N. K. u kočiji. Naleće strahovit uragan, nebo postaje baršunasto, crno drveće se sa fijukom povija ka zemlji. Naša kočija se prevrće i odlećemo u jarak, ali ostajemo nepovređeni. Uz užasan prasak groma rastvara se crnilo nebesa i iz vatrenog ognja, kao munja, na zemlju biva zbačena džinovska plamena riba prekrivena krljuštima, glave okrenute nadole, dok se njen razdeljeni rep savio kao karijatida i ustremio ka nebu. Džinovski plameni stub sjedinio je nebo i zemlju“. Na tom mestu Jelena Rerih sasvim ispravno objašnjava da je riba simvol Hrista. Reč je, međutim, o tome da sam Hristos kaže: „Videh satanu gde pade sa neba kao munja“ (Lk. 19; 18). U viziji Jelene Rerih sa neba kao munja pada Hristos…
Kažete da ovaj i ostale simbole Rerihove treba razumeti u drugačijem, izvanbiblijskom kontekstu? Ali, zar se Rerihova ne obraća prevashodno Rusiji i hrišćanima? Ako je ona zaista zainteresovana za uzajamno razumevanje i mir među religijama, teško da bi trebala da upotrebljava takve simbole koji će hrišćanima neminovno izgledati kao satanski. To znači da su se Rerihovi prihvatili posla čijim osnovama nisu vladali. Ukoliko čovek ne poznaje principe dijaloga – bolje je da uopšte ne stupa u dijalog.[8]
„Dijalog religija“ je, međutim za prostodušne „neposvećenike“. Pokreti „Novog doba“ sasvim dobro shvataju koga postavljaju na mesto Božije. Zar oni iz puke razonode tako lako preinačuju ime svog vladara – Sant, Nat, Sat Guru, Sanat…
Rerihovci mogu, koliko god žele, „ezoterijski“ i „dijalektički“ tumačiti apologiju Lucifera kod Blavatske i ostalih okultnih majstora. Teško bi, međutim, mogli očekivati od hrišćana da budu ushićeni pri pogledu na knjige ispunjene takvim pasusima o Satani… Ako se i to smatra obaveznim u svetlosti kretanja ka verskoj toleranciji, onda bi najbolje bilo da se za nastojatelja Optinske pustinje postavi onaj satanista koji je tamo na Uskrs 1993. zaklao tri monaha…
Ideje Mahatmi osvajaju mase. Jednom je Blavatska izjavila da je „Lucifer Logos u svom najvišem aspektu. Reč (Logos) je prvorođeni brat Satanin… Drevna misao je poistovećivala Satanu i Pomazanika (Mesiju)“. Ta tvrdnja sada ne odzvanja samo „Tajnom doktrinom“ nego se izgovara i potpuno otvoreno, na državnoj televiziji. Savremeni lider ruskih okultista Otari Kandaurov izjavio je 10. aprila 1994. u televizijskoj emisiji „Oaza“ sledeće: „Hristos je učitelj čovečanstva, a Satanail ispitivač“[9]; „Hristos i Satanail povezani su u jednu celinu. Hristos je planetarni logos, u ezoterijskoj simbolici Hristos i Satanail izobraženi su kao dvoglava zmija“. Dato je objašnjenje da Satanail nije mogao otpasti od Boga, jer se nigde ne može otpasti od Apsoluta. „Zato su Hristos i Satana braća i simbolišu dva ravnopravna načela stvaranja sveta“.
Te iste misli izražavao je i Dimitrije Dibrov u televizijskom intervjuu sa Grigorijem Pomerancem (3. 7. 1994.). Uzbuđeno prepričavajući lekcije koje je dobio od tantrista, Dibrov je tvrdio da je isto činiti nešto u ime zla i u ime dobra (pri tome je voditelj toliko blistao od uzbuđenja da ga je čak i njegov sabesednik, koji je te večeri propovedao sintezu zen-budizma sa hrišćanstvom, upozorio da se ne poigrava sa zlom…)
Jelena Rerih sve to naziva “ veličanstvenim panteizmom, iznad koga se ne može uzdići ljudska misao“. Jelena Rerih, međutim, nije u pravu. Filosofska misao zna da se uzdigne iznad imoralističkog okultnog panteizma. U ruskoj filosofskoj tradiciji najozbiljniju kritiku panteizma dao je L. M. Lopatin. On zapaža da panteizam može imati dva oblika: “ Ili svet proglasiti prividom i poništiti ga u Bogu, ili primorati Boga da do te mere iščezne u svetu da od Njega ostane samo ime. U prvom slučaju dobija se akosmizam, a u drugom ateizam; ni prvi ni drugi pogled na svet ne može se više nazivati panteizmom. Akosmizam priznaje Boga, ali potpuno poriče svet; prema tome, u njemu ne ostaje više ništa što bi moglo odgovarati reči „pan“ u terminu panteizam; on se sa daleko većim pravom može nazvati monoteizmom. Ateizam sasvim odriče Boga; prema tome, u njemu nema mesta za bilo kakav teizam. Na taj način panteizam u strogom i doslovnom smislu prelazi u svoju negaciju.“
Teosofija s vremena na vreme postaje čas jedno, čas drugo. Kada je potrebno napadati hrišćansko shvatanje Boga, teosofija se priklanja materij alističkom monizmu. Ako je potrebno naučiti čoveka da ne treba da se plaši okultnih fenomena, da nema i ne može biti nikakvih zlih duhova nego da postoji samo jedna i jedinstvena duhovna energija, teosofija se pretvara u potpuni akosmički monizam: postoji samo duhovno Jedno i ništa više. U istoriji filosofije panteistički ateizam i panteistički akosmizam postajali su nezavisno jedan od drugog. Kako, međutim, teosofija nema nikakvih filosofskih sklonosti i svoje konstrukcije ne zasniva ni na logici ni na filosofiji nego na principima borbene propagande, ona bezbrižno sjedinjuje u sebi koncepcije koje se uzajamno isključuju. To, međutim, nije obeležje tolerancije ili dijalektičnosti. To je jednostavno odlika filosofske nekulture. Filosofija nije zanimljiva za okultiste. Njima je jednostavno bitno da hipnotišu što više ljudskih umova. Fragmenti filosofskih ideja u teosofskim knjigama dospevaju u potpuno nefilosofsku sredinu, pa se čak i lišavaju prava na međusobnu razmenu mišljenja, prava na uzajamno opštenje i korekciju.
Nije mi poznato da li je Lopatin bio naročito upoznat sa tekstovima Blavatske. Zapazivši logičku protivurečnost u terminu „panteizam“, Lopatin pristupa analizi istorijskih filosofskih sistema u kojima se primećuje sklonost ka panteizmu i dokazuje da se čak ni u njima ne sprovodi dosledni panteizam. Strožija i zahtevnija misao starine i klasike nije mogla sebi dozvoliti kapric logičkog apsurda. “ Nesumnjivo j e“, piše Lopatin, „da postoje sistemi koji za osnovu sveta smatraju nesvesni um, pa čak i insistiraju na tom pojmu. Nije, međutim, ništa manje tačno ni to da tek deseti deo gledišta, koja se nazivaju panteističkim, sadrži takvo učenje. U starini ono nije bilo poznato; i u novije vreme ono se počelo razvijati tek u relativno poznijoj epohi. Ideja nesvesne duhovnosti u celini je nemački izum…“ Međutim, upravo je tu modernu Hartmanovu ideju prihvatila teosofija. Od neugodnih logičkih posledica panteističkog monizma pokušalo je da se udalji 9 od 10 panteistički orijentisanih filosofskih sistema i samo je teosofija sa Herostratovim sladostrašćem objavila najšokantniju i najneplodniju varijantu panteizma.
Religiozni pogled na svet ima tu osobitost da protologija zavisi od eshatologije koju objavljuje data doktrina. Kako će ce zamisliti početak stvaranja sveta, zavisi od toga kakav ishod svetskog procesa želi da vidi data religije. Hrišćanstvo očekuje da će svet u svojoj mnogolikosti ući u Boga i da će Bog ispunjavati sve u svemu; svet će biti prožet večnošću a da ipak neće biti rastvoren u njoj. U skladu sa tim, hrišćanska kosmogonija kaže da je svet kome je naznačena Večnost Božije ljubavi priveden u biće po blagonaklonoj volji Tvorca: „i vide Bog da je dobro“. Teosofija u izvore bića unosi bezljubavnu, nestvaralačku i besmislenu hladnoću. Zar se iz teosofske kosmogonije ne može zaključiti da će i konačan ihod „svetske evolucije“ biti isti takav? Da, da, u teosofskim knjigama je mnogo rečeno o tome da njihov put vodi ka znanju i svetlosti, ka ljubavi i usavršavanju, pa ipak, senka te neljubavne tame koju su teosofi uneli u izvore svoje evolucije, počiva na svim njihovim konstrukcijama.
Po zapažanju sv. otaca, kada čovek stupi u vezu sa Knezom tame, u njegovu dušu postepeno počinje da prodire očajanje. Kao što ga strasti koje su se pobudile u njemu moraju podsticati na naslađivanje životom, u ovim trenucima njegov novi „duhovni zaštitnik“ odjednom skida masku i diše mu u lice neprikrivenom hladnoćom i željom za uništenjem.
Nekoliko primera opštenja sa tim duhom nebića navodi sv. Ignjatije Brjančaninov u “ Podvižničkim opitima“. Evo jednog od njih: petrogradski činovnik bavio se molitvenim podvigom, čitajući nevešto i bez duhovnog rukovođenja dela svetog Simeona Novog Bogoslova. Dolazi u manastir da ispriča o svojim vizijama i kaže da vidi sjaj koji ističe iz ikone, oseća miomiris i neobičnu sladost u ustima i sl. Kada je sve to saslušao, monah mu postavlja jedno jedino pitanje: „Zar vam nije padalo na pamet da se ubijete?“
Pokazalo se da je on već pokušao da se baci u reku, da su ga izvukli. Monah objašnjava zašto je postavio takvo pitanje: kao što se u vreme pokajničkog plača dešava trenutak tihog i svetlog spokojstva, tako se i u trenucima lažnih naslađivanja dešava da se prelest oda i da kroz prividnu radost izbije konačan cilj.
Taj duh mržnje prema životu projavljuje se i u izopačenom asketizmu onih praistorijskih „devstvenika“ koje veliča Blavatska. Okršaj sa brakom i rađanjem dece karakterističan je za one koji se bore sa Tvorcem života. Duh, koji čezne za nebićem, opekao je srce Blavatske i ona na dan 7. aprila 1883. piše V. P. Pribitkovu: „Meni ne plaču deca, jer, hvala Bogu, i nemam dece“. Izaslanica mahatmi proslavlja Boga (koji po njenom mišljenju ne postoji) zbog nemanja dece…
Njeni duhovni vođi su, štaviše, ponekad sasvim direktno otkrivali svoj cilj i tada je Blavatska osećala kakvom se ponoru približila: „Pristala bih na dvadeset godina stradanja, spremno bih prihvatila život prepun fizičkog bola, samo kada bih mogla da vratim prostu, toplu veru moje mladosti! U to vreme sam, na kraju, bar u nešto verovala, makar u ruskog Boga. A sada, kada živim prilično raskošno i kada me poštuju neznabošci i ovi glupi Englezi, izgubila sam veru u bilo šta. Ja ne verujem ni u šta drugo osim u beskonačnu glupost čovečanstva. Svi moji ideali zauvek su iščezli i ja više nemam razloga da živim za nešto ili za nekoga. Ja, međutim, živim jer nisam usamljena, a uz to bi samoubistvo bilo vrlo sraman izlaz iz ovog položaja“.[10]
Priželjkivana nirvana zaista se pretvorila u pustoš.

sa ruskog:
Antonina Pantelić




NAPOMENE:

  1. Pisma Jelene Rerih, 1929-1938, str. 273. Nakon ovih potpuno otvorenih uveravanja mahatmi, bilo je sasvim neočekivano da se kod L. V. Šapošnikove pročita, u njenom propagandnom članku o „sveizmirujućem i svepobeđujućem“ učenju Rerihovih, da “ stvaralaštvo zbližava zemaljskog čoveka sa Bogom – Tvorcem, i samim tim mu (čoveku) ukazuje na evolucioni put u zvezdana prostranstva kosmosa… Materija je bezobzirno potisnula duh, raskinula veze sa Višnjim, izazvala sumnju u postojanje kosmičkog stvaralaštva i prigrabila za sebe funkcije Boga – Tvorca“. (Šapošnikova, L. V., „Sinteza stvarnoga dobra“, Čelovek, No. 1, 1994, s. 92, 97). Ovde se nalazim pred izborom: ili moram izjaviti da potpredsednik Međunarodnog centra Rerihovih, L. V. Šapošnikova, propagira učenje koje ne poznaje i ne ustručava se da javno demonstrira svoje neznanje i neupućenost u samu teosofiju, ili moram javno priznati da je moja kritičarka sasvim dobro savladala lekcije Jelene Ivanove i da praktikuje očiglednu laž. Zar potpredsednik teosofa ne zna da je predstava o Bogu kao Tvorcu Rerihovoj izgledala bogohulno i nespojivo sa njenim radikalnim monizmom? Koja je to „materija… prigrabila za sebe funkcije Boga – Tvorca“? Zar to nije ona ista, koju mahatme priznaju za jedini objekt svoje vere? Plašim se, međutim, da Šapošnikova zna šta radi. To, što je nekada izdavala za materijalizam, sada gotovo da izdaje za hrišćanstvo.
  2. „Sedmorica od mahatmi i jesu sami planetarni duhovi svih onih koje pojedinačno nazivamo Bogom jer se, uistinu, njihovom silom stvaraju planetarni sistemi“ – „Šambala – svod svetlosti“, Tomsk, 1994, str. 229.
  3. „Idi k mravu, lenjivče, gledaj puteve njegove i omudraj, nema vođa ni upravitelja ni gospodara, i opet pripravlja leti sebi hranu, zbira uz žetvu piću svoju. Ili pođi ka pčeli i vidi kako je trudoljubiva…“ (Priče Sol. 6; 68).
  4. Lekcija, uzgred rečeno, nije baš sasvim uverljiva. Iz činjenice da uz inventarizaciju svemirske mase materije nije pošlo za rukom da se spozna Lični Bog – Tvorac nipošto ne sledi da On ne postoji. Argument mahatme potpuno je na nivou konstatacije „Gagarin je leteo u kosmos i nije video Boga“. Bog, budući da je Uzrok sveta, ne može biti „deo“ Svoje tvorevine i zbog toga se, naravno, njegovo obitavalište ne može pronaći pri kosmološkoj inventarizaciji vasione. Ako pravimo popis školske imovine, ne možemo reći: stolice – 340 komada, klupe 150 komada, stepenica – 24 komada, arhitekta 1 komad.
  5. Termin „svetska duša“ susreće se, mada retko, i u pravoslavnoj patristici. Tako, na primer, sv. Teofan Zatvornik piše: „Duša sveta takođe je neveštastvene, duševne prirode. Bog je, stvorivši ovu dušu neveštastvenom, položio u nju ideje svih tvorevina i ona ih instinktivno, kako se to kaže, razdvaja po zapovesti i podsticaju Božijem“ (Sv. Teofan Zatvornik, Pisma, tom 2, M. 1898., str. 116). „Duša sveta“ je, po mišljenju sv. Teofana, sazdana istovremeno sa rečima „Neka bude svetlost“ i pokazuje se kao ono živo načelo koje pomaže materijalnoj tvorevini da razume zapovest Božiju i da mu odgovori tako što će Mu poći u susret stvaralačkim naporom – sazdavajući život.
  6. „Onih koji zaista poznaju duhove nema više od stotinu na čitavom prostranstvu naše planete“ (Pisma J. Rerih, 1929-1938., t. 1, s. 322).
  7. Blavatska, J. P. „Tablice karme“. Blavatska nabraja te nedaće: zemljotresi koji su razrušili grad Kasamičpolu na ostrvu Išjam, selo u Kaliforniji i ostrvo Hios. Na vojnom planu Velika Britanija doživela ja poraz od Bura; u Irskoj se dešavaju pobune, pojavila se kuga u Mesopotamiji, priprema se novi rat između Grčke i Turske…“ Stradanje kalifornijskog sela je, naravno, tragedija, ali to, čini mi se, nije najtužnija godina za poslednjih pet stotina (godina). Ona očigledno ne može pretendovati ni na „titulu“ 666. Naravno, antihristova senka pala je na terorističko ubistvo ruskog cara Aleksandra Oslobodioca, ali Blavatska baš to ne oceća, jer Imperatorovo ubistvo stavlja u isti niz sa smrću Aga – kana, lorda Bekonfilda, Karlajla, Eliota, Rubinštajna (str. 394).
  8. Sećam se prilično velikog skandala koji se desio u Moskvi na jednom od seminara posvećenih judeo – hrišćanskom pomirenju. Seminar je bio posvećen Ani Frank i njenom „Dnevniku“. Jedan od visokih jerarha naše crkve rekao je u svom istupanju da su Ana Frank i drugi Jevreji, koje su pobili nacisti, prošli „žalosnim krsnim putem ka svojoj Golgoti“. Koliko se samo Vladika začudio uvidevši da je ta njegova fraza izazvala burno negodovanje kod Jevreja. To je razumljivo jer prizor Krsta, Raspeća i Golgote za njih nipošto nema onu uzvišenost koju ima u očima hrišćana. Desilo se da su, i ne želeći to, hrišćani uvredili Jevreje (koji uostalom tom prilikom ni najmanje nisu pokazali „širinu pogleda“).
  9. Evo doslovnog citiranja Blavatske: „Đavo nije neki princip zla, nego neko ko obučava“ (Blavatska, J. P., „Razotkrivena Izida“, 7. 2, str. 575).
  10. Blavatska, J. P. Pisma, str. 335 i 351 – 372. „U takvim trenucima bila je tužna i nesrećna. Nikada neću zaboraviti kako je jednom uzviknula: „Htela bih da se vratim… htela bi da postanem Ruskinja, hrišćanka, pravoslavka… odvlači me… i nema povratka… okovana sam… ja nisam svoja“, seća se V. Solovjev (Solovjev, V. S, „Savremena sveštenica Izide“, M. 1994. str. 265).



Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. sestra Rada

    Pomaže Bog draga braćo i sestre u Hristu!
    Zanima me otkud simbol Lobanja i kosti tzv. Adamova glava na zastavi nekih Svetogorsih monaha?
    To jeste ispred nekih kelija?
    Ne želim da se osete nelagodno ljudi koji su tamo ili su bili u isposnicama.
    Volim Svetu Goru i priče Svetogorskih Staraca.
    Ovo pitam jer sam čula da postoji takva zastava ispred vrata nekih kelija?
    Da li je taj simbol Pravoslavan?
    Uz dužno poštovanje i prema našim borcima u Drugom svetskom ratu koji su takođe imali zastavu sa tim simbolom-Za kralja i Otadžbinu.
    Sastradavali su za naš narod.
    Ne znam otkud taj simbol u našoj veri?
    Blagodarim na odgovoru.
    Bog vam dobra dao dobri ljudi !
    Živi i zdravi bili!

    Amin +++

  2. Draga sestro Rado,

    Bog ti pomogao. Adamova glava (grob Adama: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 i Golgota: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) odnosno lobanja našeg Praoca se ikonopiše u donjem delu scene Raspeća našeg Gospoda Isusa Hristosa kao Novog Adama tj. Bogočoveka ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) na koju kaplje Njegova Krv kao čin iskupljenja grehova celog čovečanstva, citiram:

    Jevanđelje po Svetom Apostolu Luki 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje.“ tj. „Daj krv, primi Sveti Duh“.

    Adamova lobanja sa ukrštenim kostima se pojavljuje i na Velikoj shimi (Svetogorski monasi nemaju tzv. Malu shimu, već imaju samo ovu pomenutu):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Što se tiče zastave nekih Svetogorskih monaha koju si pomenula, mislim da se možda radi o sledećem:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    tj. o raskolništvu koje svoje korene kroz ljudsku istoriju ima u masonštini odnosno u nesrećnom pokušaju da se poveže „prosvetiteljski“ nacionalizam sa Pravoslavljem i stvori monarho-klerikalizam odnosno teokratija.

    S Bogom, a ne slobodno-od-savesti „zidarsko“ zbogom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *