NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Mitropolit Sanktpeterburški Jovan
RELIGIJA MRŽNJE

Sile koje su srušile rusku pravoslavnu državnost uopšte nisu nameravale da se zadovolje postignutim. Po mišljenju nadahnitelja revolucije, naredni koraci su morale biti mere s ciljem „dehristijanizacije“ ruske nacionalne samosvesti, i, više od toga, formiranja antihrišćanskog pogleda na svet, anticrkve – kao organizacione osnove bogoborstva i kadrovskog, strukturnog temelja svesnog satanizma. Prvih dvadeset pet godina posle revolucije postali su vreme usiljene borbe ruskog naroda za očuvanje svojih pravoslavnih svetinja, kad se teroru, laži i nasilju Rusije suprotstavila verom, trpenjem, ispovedništvom i stradalništvom.
Duge godine ateističke propagande učiniše svoje – sad smo skloni da u svojoj istoriji vidimo delovanje ekonomskih, vojnih i političkih uzroka, skoro uopšte ni ne razmišljajući o tome da su svi oni – samo posledice duhovnog stanja društva, poriva ljudske duše koju uzvihoravaju strasti. Pa ipak, čitav niz istorijskih svedočanstava potvrđuje: pokušaji da se u ruskoj zemlji uvedu satanistički kultovi bili su unapred pripremani i ka cilju usmeravani.
1921. godine Danac Hening Keler u Berlinu je izdao knjigu pod nazivom „Crveni vrt“. Iste godine reakcije na knjigu i odlomci iz nje pojavili su se u ruskoj anti-boljševičkoj štampi. Uspomene Kelera, koji je puno toga video u istumbanoj Rusiji, od velikog su interesa za nas. On, na primer, opisuje ceremoniju otkrivanja u gradu Svijažsku spomenika… Judi Iskariotskom, izdajniku Isusa Hrista.
Keler je u Svijažsk (on ga pogrešno zove Svijagorodom) stigao putujući iz Alatira u Kazanj upravo na dan „slavlja“. Tim povodom priređena je parada dva puka Crvene armije i komande oklopnog voza. Predsednik mesnog sovjeta održao je „vatreni“ govor, u kome je saopštio da odluka o podizanju spomenika Judi nije doneta odjednom. Spočetka su kao kandidati za tu visoku „počast“ figurirali Lucifer (to jest sam satana) i Kain, „pošto su obojica bili ugnjeteni, buntovnici i revolucionari“.
Ali, nažalost, rekao je predsednik, lik Lucifera nije sasvim u skladu s materijalističkim pogledom na svet, a što se Kaina tiče – njegovo postojanje istorijski nije potvrđeno. Zato je rešeno da se podigne spomenik „čoveku koga je dve hiljade godina preziralo kapitalističko društvo, preteči svetske revolucije – Judi Iskariotskom…“
Istraživač piše da ni u masi podvrgnutoj propagandi, a koja je govornika okružavala, nisu svi delili njegovo mišljenje. Čuli su se glasovi protesta, a neki su se pažljivo krstili. Kada je nastao trenutak otkrivanja spomenika i kad je prekrivač pao pred noge prisutnih, njihove oči su ugledale crvenomrku gipsanu figuru čoveka – većeg od prirodnih razmera – sa unakaženim, nebu okrenutim licem, koji grčevito skida konopac s vrata.
Ako to nije izazov Bogu i himna satani – šta je onda?
Sigurno da neće biti izlišno da se pomene i oklopni voz čija je komanda učestvovala u paradi. Voz je nosio ime „Karl Marks“ i njime je komandovao mornar Baltičke flote. Keler je uspeo da putuje tim vozom, i njegovi opisi se slabo uklapaju u naše, još uvek prisutne, stereotipe o „komesarima sa prašnjavim šlemovima“.
Voz je, piše Keler, bio prvoklasan, strane proizvodnje, s topovima, smeštenim u oklopnu obrtnu kulu, kao i mitraljezima, i tri pulmanvagona. Na naročitoj platformi bili su smešteni avion i automobil. U jednom od vagona nalazio se poseban kupe, tapaciran svilom i okićen slikama, sa podom prekrivenim persijskim tepihom. Taj kupe je zauzimala neka dama, koja je u komandi vodila domaćinstvo, bila mitraljezac, „savetnica“ komandira i „milosrdna sestra“ u isti mah. Ostaje nam samo da nagađamo o poreklu takve raskoši…
Građanski rat dao je mnogo primera suptilnog religioznog divljaštva. Jedan od dokaza velike raširenosti tih jezivih pojava – „dokaz snažan jer su ga proverili očevidci, zapanjujući po svojoj nemaskiranoj surovosti i rugačkoj bezočnosti“ – objavile su novine „Jaltijsko veče“, u februaru 1920. godine.
Krajem maja 1919. godine Bela armija je osvajala Melitopolj. Ta operacija je stavljena u zadatak Mešovitom gardijskom puku pod komandom pukovnika Lukaška, u čiji je sastav, delom, ulazio četvrti streljački gardijski bataljon. Suprotstavljali su im se delovi poznate Dibenkove divizije. 2. juna, u oblasti sela Černigovka Berđanske oblasti četa četvrtog bataljona pod komandom pukovnika Uhtjomskog vodila je borbu s nadmoćnim snagama neprijatelja. Pri odstupanju, knez Uhtjomski bio je ranjen, i kad je postalo jasno da neće uspeti da ga izvuku, on je, da bi izbegao mučenje kome bi ga crveni podvrgli, naredio jednom od oficira da ga ubije, što je i izvršeno. Osim Uhtjomskog, na bojnom polju ostao je još 21 čovek – ranjenici i poginuli.
Posle dva sata, selo je zauzeto bočnim udarom dve stotine kubanskih kozaka iz trupa generala Vinogradova. Nađena su tela svih prethodno ostavljenih boraca. Ali – u kakvom stanju! Na svim leševima posmatranjem su otkriveni tragovi ritualnog religioznog izrugivanja. Ono najsvetije za hrišćane – krsna stradanja Spasitelja – uvek je služilo kao predmet najsvirepijih bogohuljenja hristomrzaca. Rugajući se žrtvama, oni su simvolički ponavljali strašni zločin bogoubistva, potvrđujući svoje odricanje od Sina Božijeg. Mnoštvo sličnih mučenika Pravoslavna Crkva je kanonizovala, i vernici svešteno poštuju spomen njihov… I tako – na svakom od 22 leša bili su probijeni dlanovi i stopala (rane od klinova, koji probodoše ruke i noge Spasitelja), probijen levi bok (rana, koju je Hristu naneo rimski stražar), i komadić kože oderan s čela (trag trnovog venca). Bogohulstvo je sprovedeno kako nad leševima, tako i na još uvek živim ljudima, koji su za vreme tog mučenja umrli.
Pati i drhti srce ljudsko, kad treba da govori o tako žalosnim događajima. Ponoviću još jednom, „opet i opet ću reći“ – ne prevrćem stranice zaboravljene prošlosti da bih pozivao na osvetu. „Moja je osveta, i ja ću vratiti“, govori Gospod, ostavivši nama da budemo milosrdni prema grešnicima da se zlo ne bi ponovilo, umnožavajući se.
Pouke istorije, stradanja prethodnih pokolenja obavezuju žive na dela vere i pobožnosti – i ni prebijenu paru ne vredimo ako ne usvojimo neophodne zaključke, ako u temelj našeg života ne ugradimo iskustvo stečeno velikim patnjama i uz mnogo prolivene krvi…

sa ruskog:
Vladimir Dimitrijević

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. sestra Rada

    Pomaže Bog draga braćo i sestre u Hristu!
    Zanima me otkud simbol Lobanja i kosti tzv. Adamova glava na zastavi nekih Svetogorsih monaha?
    To jeste ispred nekih kelija?
    Ne želim da se osete nelagodno ljudi koji su tamo ili su bili u isposnicama.
    Volim Svetu Goru i priče Svetogorskih Staraca.
    Ovo pitam jer sam čula da postoji takva zastava ispred vrata nekih kelija?
    Da li je taj simbol Pravoslavan?
    Uz dužno poštovanje i prema našim borcima u Drugom svetskom ratu koji su takođe imali zastavu sa tim simbolom-Za kralja i Otadžbinu.
    Sastradavali su za naš narod.
    Ne znam otkud taj simbol u našoj veri?
    Blagodarim na odgovoru.
    Bog vam dobra dao dobri ljudi !
    Živi i zdravi bili!

    Amin +++

  2. Draga sestro Rado,

    Bog ti pomogao. Adamova glava (grob Adama: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 i Golgota: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) odnosno lobanja našeg Praoca se ikonopiše u donjem delu scene Raspeća našeg Gospoda Isusa Hristosa kao Novog Adama tj. Bogočoveka ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) na koju kaplje Njegova Krv kao čin iskupljenja grehova celog čovečanstva, citiram:

    Jevanđelje po Svetom Apostolu Luki 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje.“ tj. „Daj krv, primi Sveti Duh“.

    Adamova lobanja sa ukrštenim kostima se pojavljuje i na Velikoj shimi (Svetogorski monasi nemaju tzv. Malu shimu, već imaju samo ovu pomenutu):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Što se tiče zastave nekih Svetogorskih monaha koju si pomenula, mislim da se možda radi o sledećem:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    tj. o raskolništvu koje svoje korene kroz ljudsku istoriju ima u masonštini odnosno u nesrećnom pokušaju da se poveže „prosvetiteljski“ nacionalizam sa Pravoslavljem i stvori monarho-klerikalizam odnosno teokratija.

    S Bogom, a ne slobodno-od-savesti „zidarsko“ zbogom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *