NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Jerej Grigorije Naumenko
SVEŠTENIK U ODBRANI OMLADINE OD DUHA NOVOG DOBA

U zakletvi koju daje prilikom rukopoloženja u sveštenički čin, pastir Hristov obećava: „Duše koje su poverene mome staranju čuvaću od svih jeresi i raskola, a zabludele urazumiti i vratiti na put istine…,“ dok se u Trebniku doslovno ovako kaže: „Zato, pazi na sebe, duhovniče! Jer ako i jedna ovca propadne nemara tvoga radi, iz tvojih će se ruku tražiti.“
Da, braćo, sveštenoslužitelj će pred sudom Božijim dati odgovor za svaku dušu poverenu njegovom pastirskom staranju. On tada neće biti u stanju da se opravda, kao što se ni sada ne možemo tešiti time da je on ili ona svojevoljno odstupio od Crkve; eto, oni su zabludeli svojom krivicom, ali zašto sam onda ja, sveštenik, tu? Zar nam baš takav primer ne daje sam Pastirenačalnik, Gospod naš Isus Hristos, u priči o pastiru koji ostavlja 99 ovaca i pronalazi onu jednu, izgubljenu ovcu? Nama, pastirima, upravo to i govori Gospod u Jevanđelju koje se čita na dan roždestva Crkve, na Duhove: „Gledajte, da ne prezrete jednoga od ovih malih…“ i dalje: „jer nije volja Oca vašeg nebeskog da pogine ijedan od ovih malih.“
Jedan iskusni sveštenik pričao je o postupku kojim se koristio kako bi što bolje zapamtio tu strašnu odgovornost: u svakoj od niti u vezu na svom epitrahilju, video bi dušu nekoga iz svog stada, za koju će jednog dana morati da da odgovor. Na taj način bi se, pri svakom poklonu – prilikom vršenja bogosluženja ili Svetih Tajni – opominjao tih duša, strahujući, usrdno se moleći i nadahnjujući svojim staranjem za njih.
Da, mi, pastiri, odgovorni smo za svaku dušu, za svakog čoveka iz našeg stada; međutim, mi ne možemo svakome od njih pristupiti na isti način; poreklo, karakter, pol i, što je najvažnije, uzrast određenog parohijanina, određuje i naš pristup k njemu. Meni je, kao mladom svešteniku, dato poslušanje da izveštavam o pastirskom radu sa mladima i teško da bih tu mogao dodati nešto novo ili nešto posebno: ja jedino mogu biti od koristi tako, što ću formulisanjem i sređivanjem nekih misli potpomoći da razmenimo mišljenja na tu temu.
Ovog puta, dakle, ne govorimo o odgajanju dece, već o radu sa mladima u uzrastu od 13 do 25 godina.
Konačno, cilj rada sa svima koji pripadaju našem stadu, bez obzira na uzrast, kao i cilj našeg svekolikog pastirstva – to je potpomaganje procesa spasavanja svake duše iz poverenog nam stada. Kao što nam je napomenuo Vladika Mitropolit, spasenje je moguće jedino u okrilju Crkve. Prema tome, rad sa svakim iz našeg stada sastoji se najpre u njegovom ocrkvenjavanju. Otuda sledi da je naš prvi zadatak pri radu sa omladinom ocrkvenjavanje tih mladih duša. Uspeh naših nastojanja ogledaće se u tome da mladić ili devojka počnu razmišljati na crkveni način, odnosno, u tome da se njihov pogled na svet dovede u harmoniju sa crkvenim.
Kategorija ljudi, koju mi nazivamo omladinom, u svakoj parohiji neminovno uključuje mnoštvo različitih ličnosti različitih osobina, tako da u našem pristupu moramo uzeti u obzir i sastav omladine u datoj parohiji. Postoji, međutim, jedan važan zaključak, kojim bi mogla biti obuhvaćena celokupna naša omladina izuzev, možda, one koja već pripada crkvi. Radi se o tome da sva naša omladina, skoro bez izuzetka, svoj pogled na svet gradi na osnovu savremenog sistema obrazovanja i uključujući se, počev od dečjeg uzrasta, u tokove celokupnog obrazovnog procesa. Taj pogled na svet sada ne samo da je nehrišćanski, već je i stupio u otvorenu borbu protiv hrišćanstva. Mišljenje većine mladih već je prožeto antihrišćanskim sistemom tumačenja postojanja. Kada mladić ili devojka dođu u hram Božiji na bogosluženje, kada dolaze na časove veronauke ili na sastanke omladinskog kružoka pri svojoj parohiji, njihov pogled na svet (odnosno, pogled na svet koji im je nametnut) dolazi u sukob sa crkvenim. Ta mlada osoba mora da se odluči za jedan od tri puta:
– na prvom putu, on u potpunosti poriče crkveno učenje a često odbacuje i samu Crkvu (takav čovek izgubljen je za Crkvu i pastira);
– na drugom putu, mladi čovek izgrađuje u sebi dvostruki mentalitet i kao da na neki način postaje šizofreničar. Dok je u crkvi, on razmišlja na crkveni način; u svetovnoj školi, razmišlja na način suprotan crkvenom učenju. Takve osobe mogu biti čak i vrlo aktivne u parohijskom životu. Ta udvojenost se produžava sve dotle dok ne nastupi bilo kakva životna kriza: porodična tragedija, bolest ili nešto drugo. Ta kriza primorava mladog čoveka da odabere jedan određen pogled na svet i žalosno je što u većini slučajeva preovlađuje onaj svetovnjački, tj. pogled na svet koji tako umešno, uporno i duboko verujući u njega, predaju i ukorenjuju učitelji. U tom slučaju, mladi čovek prekida sa udvojenim verovanjem, pa i on poriče istinito učenje, da bi na kraju odbacio i samu Crkvu;
– naša omladina, na žalost, najređe odabira treći put. To je put potpunog odbacivanja svetovnog pogleda na stvarnost i celovitog prihvatanje istinitog, crkvenog mišljenja.
Razumljivo je da se mi nadamo da će omladina izabrati treći, crkveni put. Naša je pastirska dužnost da to potpomognemo i učinimo sve što je u našoj moći kako bi crkveno mišljenje bilo najprivlačnije, što znači da mladim ljudima pokažemo neistinitost svetovnog i istinitost crkvenog puta.
Pristupajući tom zadatku, mi moramo biti svesni da većina naše omladineuključujući čak i one koji na spoljašnji način učestvuju u crkvenom životu tako što prislužuju ili pevaju u horu – ne samo da nemaju pravoslavni pogled na svet, već su i istinski „nepravoslavni“. Oni pripadaju religiji humanizma sa njenim nehrišćanskim pogledom na svet, kakav im je nametnuo savremeni, monolitni sistem obrazovanja. Usled toga, ocrkvenjavanje savremenog mladog čoveka nije proces jačanja religioznosti malovernog hrišćanina; to nije ništa drugo do misionarstvo koje ponekad iz druge religije – neprijateljski raspoložene prema hrišćanstvu – prevodi u Pravoslavlje. To je proces zamene humanističkog pogleda na svet pravoslavnim, crkvenim shvatanjem života.
Da bi naš rad, uz pomoć Božiju, bio što uspešniji, moramo odrediti:
– kao prvo, kakav je to sekularni, humanistički pogled na svet; ili, drugačije rečeno, moramo definisati savremenu religiju humanizma, iz koje treba da prevedemo našu omladinu i privedemo je crkvi;
– kao drugo, mi – zbog samih sebe – prevashodno moramo precizno odrediti šta zapravo predstavlja crkveni pogled na svet – budući da ga moramo predati mladima, dužni smo da ga najpre i mi sami jasno pojmimo;
kao treće, moramo odrediti na koji način, u okvirima crkvenog života, možemo provesti našu omladinu kroz proces odvraćanja od lažnog pogleda na svet i prihvatanja istinitog crkvenog učenja.
Razmotrimo najpre naš prvi zadatak: definišimo savremenu svetsku religiju, koja se tako aktivno nameće našoj omladini, kako kroz školske ustanove, tako i kroz čitavu savremenu kulturu.
U našem definisanju savremene religije humanizma koristićemo se izvesnim duhovnoistorijskim principom. Možemo ga sumirati na sledeći način: mračne sile često imitiraju svetle metode. Drugim rečima, đavo često iskrivljeno sleduje primeru Hrista Boga ne bi li dostigao svoje pogibljene ciljeve. Tako je, na primer, u nekim neznabožačkim religijama ustanovljen post sa ciljem da se „izoštri duhovna osetljivost“. U hinduizmu postoji nešto što se naziva „mantra“ i što po nekim svojim aspektima podseća na molitvu Isusovu. Praktikovanjem „mantre“, umesto pokajničkog prizivanja milosti Božije, bezbroj puta se ponavlja ime nekog od demona. Kroz molitvu Isusovu, čovek se približava Gospodu Bogu. Kroz mantru, pak, demon čoveka potčinjava sebi. Princip je isti, ali su rezultati dijametralno suprotni. Tako je i sa postom: pravilan hrišćanski post dovodi do smirenja i pokajanja, dok budistički post povećava gordost i donosi sablažnjive rezultate. Svet se u ovom trenutku priprema za dolazak antihrista i ta priprema po mnogo čemu podseća na promisliteljske događaje u Starom Zavetu, koji su čovečanstvo unapred pripremali za dolazak istinskog Mesije, Hrista Boga našega.
Jedan postupak, koji se danas koristi za pogubne ciljeve, preuzet je još iz starozavetne crkve, a to su – praobrazi. Znamo da je promisao Božiji predskazanjima i praobrazima pripremao starozavetne Jevreje za Novi Zavet. Starozavetno prinošenje žrtava bilo je praobraz Spasiteljeve krsne žrtve; Melhisedek je praobraz Samog Isusa Hrista, Pastironačalnika, Prvosveštenika i Cara; istorija jevrejskog naroda je u izvesnoj meri praobraz života svakog hrišćanina: egipatsko ropstvo preskazivalo je naše robovanje grehu, a izlazak – naše oslobađanje; prolazak kroz Crveno more bio je praobraz tajne krštenja, koja nas oslobađa od đavola i robovanja grehu. Koliko se divnih praobraza i proročanstava može nabrojati o Prečistoj Djevi Mariji: Neopalima Kupina, Lestvica Jakovljeva, predskazanje proroka Isaije o rođenju Spasiteljevom od Djeve, kao i mnoga druga. Svi starozavetni praobrazi ne mogu se ni nabrojati, niti se može preceniti njihova velika važnost.
Čitajući prvu propoved prvovrhovnog apostola Petra, neposredno posle silaska Svetog Duha na apostole, zadivljeni smo ogromnim uspehom te besede. Iz druge glave Dela Apostolskih saznajemo da se posle kratke propovedi apostola Petra (ona obuhvata samo 22 stiha – Dela Ap. 2; 1436) „ražalilo u srcu“ (st. 37), pokajalo i krstilo u ime Isusa Hrista oko „tri hiljade duša“ (st. 41). Mi se, braćo, godinama borimo da bismo bar jednu dušu približili Bogu, a evo ovde se, za samo nekoliko časova, preobratilo tri hiljade duša. Čemu pripisati tako veliki uspeh? Konačno, bio je to Petar, prvovrhovni apostol; to je sila produhovljenosti Duhom Svetim; to je autoritativna reč kneza, episkopa Crkve Hristove. Ali, mi znamo, iz potonjih Dela apostolskih, da je bilo i slučajeva kada su apostoli poučavali sa istom takvom produhovljenošću i istim autoritetom, pa opet njihova propoved nije bila tako široko prihvaćena – setimo se samo reakcije senatora Areopaga, kojima je apostol – takođe prvovrhovni – Pavle, govorio o „njima nepoznatom Bogu“ (Dela ap. 17;23). Oni su sa potsmehom prekinuli apostolovu besedu i samo su se Dionisije Areopagit, Damara i sveštenomučenik Jerotej sa nekolicinom drugih – odnosno, mala grupa među njih nekoliko hiljada preobratili tim produhovljenim nastupom. Zbog čega su apostolske propovedi dale tako različite rezultate? Odgovor na ovo pitanje naći ćemo u prvim rečima propovedi apostola Petra na dan Pedesetnice: apostole, koji su govorili tuđim jezicima, optužiše za pijanstvo. Petar je, ustavši, ovako odgovorio narodu: „Ovi (tj. apostoli) nijesu pijani kao što vi mislite, jer je tek treći čas dana, nego je ono što je govorio prorok Joilj: i biće u poslednje dane, govori Gospod, izliću od Duha svojega na svako tijelo i proreći će sinovi vaši i kćeri vaše i mladići vaši vidjeće viđenja i starci vaši sniće snove… i biće da će se svaki spasti koji prizove ime Gospodnje“ (Del. ap. 2; 15-21).
Nastavivši da govori, on odlučno ubeđuje narod u mesijansko dostojanstvo Isusa Nazarećanina. Sveti Apostol Petar počinje od poznatoga, od tekstova Starog Zaveta, od praobraza i proročanstava o najvažnijem događaju koji se upravo zbio, o silasku Svetog Duha. Dokazujući da Isus uistinu jeste Hristos, obećani Mesija, apostol se više puta vraća proročanstvima i praobrazima, Petoknjižju, knjigama Proroka, Davidovom Psaltiru. Sve te slike bile su u svesti naroda. Svakom verujućem Judejcu je, počev od detinjstva, od najranije mladosti, usađivana istorija naroda Božijeg, proročanstva o budućnosti. Mnogo toga je, možda, bilo zaboravljeno ili je ostalo u podsvesti, a mnogo toga nije ni bilo shvaćeno; apostol Petar je trebalo samo da ih podseti, da poveže prasliku sa slikom koju su upravo videli, kako bi Izrailjcima čistog srca u istom trenutku sve ono što je bilo podsvesno i nerazumljivo postalo jasno, logično i utešno. Reč Božija je ovde pala na dobro tle i donela višestruke plodove. Važno je primetiti, braćo, da se ovde apostol Petar, pa i svi apostoli uopšte, propovedajući Jevrejima, najčešće pozivaju na Psaltir, koji je, pored česte upotrebe pri bogosluženju, više no išta drugo bio blizak srcu prostog naroda, ali, o tome ćemo govoriti kasnije. Čak i nama, savremenim hrišćanima, novozavetna tajna postaje razumljivija i prihvatljivija, a i mi, pastiri, lakše je prenosimo i objašnjavamo ukoliko je povežemo sa praobrazima.
Kao što smo rekli, praobrazi i proročanstva važni su u pripremnom radu. Tu činjenicu, očigledno, nisu previdele ni mračne sile ovog veka: ako bi antihrist došao bez ikakve prethodne pripeme, on i njegove sluge ne bi imali mnogo izgleda na uspeh.
Nesumnjivo je da svi mi još odavno znamo za tu pripremu i ona se, možda, već približava svom završetku. Međćutim, u našem zadatku razumevanja savremenog pogleda na svet, biće od koristi da razmotrimo i jedan eshatološki praobraz iz savremene zapadne kulture, koji je potpomogao da se dostigne sadašnji humanistički mentalitet. Čini mi se da taj primer, koji je, uostalom, samo jedan od mnogih, jasno sumira sadašnji pogled na svet i pomaže nam da shvatimo od kakvog mišljenja moramo odvratiti našu omladinu.
Kao primer pripremnog antihrišćanskog praobraza izabrao sam veoma popularni američki film, snimljen 1968. godine, „Odisejau svemiru 2001.“ Sniman je pet godina i na njega je potrošeno 10 miliona dolara, što je za to vreme bila nečuvena suma. Režirao ga je Stenli Kjubrik koji je, na žalost, poznat po mnogim moralno dezorijentisanim, pornografskim i…
vrlo popularnim filmovima. U „Odiseji 2001“ nema, doduše, ničeg pornografskog, ali taj film, nesumnjivo, moralno dezorijentiše gledaoca. Zahvaljujući reklamnoj kampanji, on je, neposredno nakon svog pojavljivanja, postigao ogromnu popularnost. Neki bioskopi neprekidno su ga prikazivali duže od godinu dana, drugi preko dve godine, a treći – sa izvesnim prekidima – tokom pet godina. Dobio je veliki broj nagrada (među kojima i nagradu za najbolji film 1968. godine), a osim te, dodeljeno mu je još pedesetak prestižnih američkih i međunarodnih nagrada. Čak mu je i Nacionalni katolički savet za kinematografiju – bez obzira na to što su kritičari originalnost filma povezivali sa tim što je on antihrišćanski – 1968. g. dodelio nagradu za najbolji obrazovni film, „budući da je u njemu pokazano da progres čovečanstva uzrokuje vanzemaljska sila.“ U odluci je bilo rečeno da film „svojim umetničkim viđenjem čoveka – njegovog porekla, stvaralačkog suprotstavljanja kosmosu i njegovog ogromnog potencijala u budućnosti – utapa vid, sluh i intuitivne reakcije gledaoca u neobično uzbudljive ljudske doživljaje.“ Najzad, u našoj interpretaciji sve što je rečeno ukazuje samo na to da film nameće posmatraču jedno neistinito shvatanje sveta.
Taj film je ostao popularan i do naših dana. Tokom 70ih i 80ih godina, pa čak i u sadašnje vreme, on se često prikazuje na univerzitetima. Prošlog meseca on je i po treći put izdat na videokasetama i stigao je do svih videoklubova, odakle ga gledaoci često uzimaju. Film je praktično dospeo do svih zemalja sveta i titlovan je na njihove jezike. Rezultat takve popularnosti i uticaja na način razmišljanja savremenog čoveka po mom mišljenju je u velikoj meri potcenjen. Taj uticaj bio je, međutim, ogroman.
S obzirom da je taj film širom sveta odigrao izuzetno veliku ulogu u formiranju savremenog pogleda na svet i budući da ga izlaže u sažetom obliku, čini mi se vrlo pogodnim objektom za istraživanje koje želim da sprovedem.
Zanimljivo je da taj uticaj počinje još od prvog kadra filma. Dok se na ekranu pokazuje tekst, kadar gromoglasno prati muzika Riharda Štrausa „Tako je govorio Zaratustra“ – kompozitorov pokušaj da filosofiju Fridriha Ničea pretoči u muziku. Ta filosofija se, sa svoje strane, bazira na učenju staropersijskog proroka Zaratustre (Zoroastra). Niče je smatrao da svi sukobi svetlosti i tame, kao i sukobi dobra i zla, moraju rezultirati rađanjem Natčoveka, slobodnog od svakog morala i rukovođenog jedino svojom sopstvenom voljom.
Pažljivom posmatraču odmah je jasno da će taj „naučnofantastični“ film imati vrlo malo zajedničkog sa istinskom naukom. U suštini, to je religiozni film, koji propagira religiju pozvanu da zameni hrišćanstvo. To je priznao čak i Artur Klark, jedan od najpoznatijih i najplodnijih pisaca naučne fantastike, na čijoj je priči „The Sentinel“ i zasnovan ovaj film: „Studio MGM to još uvek ne zna, ali oni su za deset i po miliona dolara snimili prvi religiozni film u istoriji.“
„Odiseja 2001“ počinje prizorom pomračenja: Zemlja, Mesec i Sunce na zajedničkim orbitama prikazani su u jednoj vertikalnoj ravni u centru ekrana. Ta početna slika razdvaja tri glavne faze filma. (Očigledno je da se tu više radi o astrologiji nego o astronomiji).
Prva faza filma nazvana je „Osvit čovečanstva“; u njoj su prikazani naši tobožnji preci čopor majmuna na granici prelaska u ljudska bića. Iako ta stvorenja mnogo liče na majmune, ona se u potpunosti ponašaju kao ljudi – njihove poze, gestovi i maniri skoro da su isti kao kod čoveka, što treba da nas navede na pomisao da su nam vrlo bliski na evolucionoj lestvici. Tako nam se izlaže vrlo važan elemenat humanističke „dogmatike“: čovek – to nije kruna stvaranja, već samo najviša tačka evolucione lestvice. Film želi da nas, uz pomoć kinematografskih trikova, ubedi da uistinu i jeste tako.
Scene sa čovekolikim majmunima nastavljaju se dotle dok majmuni slučajno ne otkriju da se velika kost mrtve životinje, putem ubijanja drugih čovekolikih majmuna, može iskoristiti kao oružje za dostizanje cilja. To otkriće ubrzava proces „evolucije“ i čovek čini kvalitativni skok u savremenu epohu.
Ponovo uz pomoć trikova, kost-oružje pretvara se u savremenu mašinu: u datom slučaju, to je kosmička stanica i mi smo, kao iz katapulta, ubačeni u sledeću fazu filma. Ona je u potpunosti posvećena neumerenoj pohvali mogućnostima tehnike. Tokom svih preostalih delova filma radnja se više ne vraća na zemlju i mi se nalazimo u kosmosu, koji sam po sebi predstavlja krajnju granicu (The Final Frontier). Prikazuju nam se sva čuda savremene tehnike (nemojte zaboraviti da je film snimljen 1968. g.). PanAmerican obavlja redovna putovanja na Mesec i mi prisustvujemo beskonačnoj litaniji koja proslavlja savremena tehnička čuda. Kao da se sve vreme od nas očekuje pohvala. Aluzija je sasvim jasna: nauka daje odgovor na sva pitanja koja se nalaze pred čovekom; jedini odgovor – to je nauka.
U skladu sa dogmatikom humanizma, čovečji progres nema granica. U trećoj i poslednjoj fazi filma nalazimo se u sastavu kosmičke ekspedicije na planetu Jupiter. Nastavlja se slavljenje tehnike. U kosmičkom brodu nalaze se petorica ljudi: dvojica su aktivni, dok su trojica hibernisani i nalaze se u stanju letargičnog sna. U brodu je i šesta osoba – to je superkompjuter, koji ne samo da je sposoban da samostalno misli, već poseduje i mnoge ljudske osobine; veoma je karakteristično da je jedna od njih osećanje gordosti. On je u stanju da izvrši, i realno izvršava, ubistvo s predumišljajem. Mi smo ponovo obmanuti: film nas primorava da pomislimo kako je sam čovek u stanju da stvara samostalna, misleća živa bića u ovom slučaju superkompjuter.
Ta kosmička ekspedicija na neki način započinje sledeću etapu ljudske evolucije, pri čemu se pred posmatračem izlaže najvažnija humanistička dogma: čovečanstvo se nalazi na pragu nove etape svog progresivnog razvoja – s tim što ovoga puta neće načiniti jedino skok u fizičkom, već i u duhovnom smislu. U filmu se jedini preživeli član kosmičke posade na neki volšeban način pretvara u predstavnika tog budućeg čovečanstva: on postaje „Zvezdano dete“, „The Star Child“. To biće predstavlja ljudski embrion, koji se kreće po orbiti oko Zemlje (izvan kosmičkog broda). Zanimljivo je da to zvezdano dete ima iste onakve oči kao bića koja opisuju ljudi govoreći o duhovimamedijumima sa kojima su se susreli. Aluzija je i ovog puta dovoljno jasna: težak položaj, u koji je čovečanstvo sebe dovelo neće se popraviti uz pomoć Božiju, već zahvaljujući tome što se nastavlja progresivni razvoj samog čoveka. Blagodareći ubedljivoj filmskoj čaroliji, gledaoci su spremni da poveruju svemu što im je rečeno.
U svim tim čudnim idejama postoji neka zagonetna nedoslednost. S jedne strane, film konstantno sugeriše da u „istinskoj slici“ ljudskog razvoja nema mesta za hrišćanskog Boga. Istovremeno, na svim stupnjevima ljudske evolucije u ponućenoj varijanti je prisutno neko neobično vanzemaljsko načelo. Ono izgleda kao velika crna ploča, monolit, odnosno, kao neka vrsta savremenog idola. Ona je prisutna i onda kad se naši tobožnji preci-majmuni pretvaraju u ljude. Drugu takvu ploču savremeni ljudi nalaze na Mesecu; ona im sugeriše ideju da pošalju ekspediciju na Jupiter i samim tim, ploča je postavila temelj sledećoj etapi evolucije. Najzad, treći monolit rotira u kosmosu oko Jupitera i prisutan je kada se kosmonaut pretvara u zvezdano dete. Štaviše, svaki put, kada se pojavi monolit, na ekranu iskrsnu planete, dok kadar prati emocionalno iskrivljeno pojanje crkvenog hora, slično srednjovekovnom. To, očigledno treba da nam istakne duhovni značaj tog momenta. Jasno je da je duh, koji se pojavljuje u datom momentu – duh tame. U isto vreme kada je Bog bio potisnut iz naših misli, Njega je zamenila neka, očigledno „svemoćna“ sila, koja upravlja razvojem čovečanstva. Predlaže nam se da zaključimo kako čoveku precizira šta je ta sila i o tome možemo samo da nagađamo: da li je to neka forma vanzemaljskog, višeg intelekta ili neki duh. Sada se troše stotine miliona dolara u traganju za takvim višim, vanzemaljskim bićem. Nama je svrha te sile ili takvog bića potpuno razumljiva: to je praobraz najvažnijeg budućeg zemaljskog predstavnika oca laži, to jest, praobraz antihrista koji će doći.
Taj film imao je ogromnog uticaja na mišljenje čovečanstva na raznim nivoima: većina naučnofantastičnih knjiga, filmova i televizijskih emisija koje su potom usledile, koristile su izopačenu ideologiju koju je on propovedao. Ideje, na kojima je zasnovan ovaj film, danas se uopšte ne smatraju naučnom fantastikom. U većini naučnih i antropoloških udžbenika one se iznose kao naučna istina. Čak i neka savremena izdanja Biblije za decu prihvataju tu poziciju. Adam i Eva prikazuju se kao prvobitni pećinski ljudi, koji tek što su okončali evolucioni proces. Pokret „New Age“ („Novo doba“) rado je prihvatio simvoliku filma, a naročito predstavu zvezdanog deteta. Čak su i grafički prikazi, korišćeni u kompjuterima, vrlo slični slikama koje se mogu videti u filmu. Ako bismo upitali same sebe, dragi pastiri, moguće je da bismo morali priznati da smo, makar i neznatno, i sami zaraženi tim idejama.
Sada ćemo generalizovati sve pretpostavke ove pogrešne ideologije koju nam predlaže razmatrani film. Analiziraćemo i sve ogranke onog pogleda na svet čiji je praobraz izložen u tom filmu; drugim rečima, razmotrićemo kako on utiče na ponašanje ljudi koji su ga prihvatili.
Ideja o tome da je čovek nastao od nižih oblika života, iako još uvek ne predstavlja direktno poricanje postojanja Božijeg, ipak, nesumnjivo, pretvara Boga u nebitnu kategoriju. Ta teorija pretpostavlja mehanizam prema kome se čovek mogao pojaviti i bez volje Stvoritelja. Ako Gospod Tvorac ne postoji ili bar ne igra neku bitnu ulogu, onda je, kako je to ispravno primetio Dostojevskisve dozvoljeno. Drugačije rečeno, ako smo nastali kao rezultat evolucije, onda nam Bog nije ni potreban i On za nas prestaje da postoji; a ako nema Boga, onda prestaje da postoji i moral.
Važno je zapaziti da se do pojave filma „Odiseja 2001“ u naučnoj literaturi o „teoriji evolucije“ moglo govoriti samo kao o neproverenoj hipotezi. Posle pojave filma, o evoluciji se sve više počelo govoriti kao o neosporno utvrđenoj činjenici. Na taj način, „naučna“ teorija nije bila potvrđena naučnim, već kinematografskim sredstvima. Danas će svakoga, ko se usudi da teoriju evolucije podvrgne i najmanjoj sumnji, ismejati većina naučnika. Ipak, bez obzira na sve to, sve je veći broj savremenih naučnika koji odbacuju teoriju evolucije usled potpunog nedostatka dokaza koji bi bili u njenu korist.
Ukoliko je objavljeno da Bog ne postoji ili da nema nikakvu značajnu ulogu, utoliko pre ne postoji temeljna osnova za postojanje bilo čega apsolutnog. Sve postaje relativno, i ono što je apsolutna istina za mene, ne mora biti apsolutna istina i za vas. Definicije dobra, istine, morala ili pravde sada zavise od lične tačke gledišta. Rezultat toga jeste činjenica da naše društvo, usled opadanja morala izazvanog etičkim relativizmom, puca po svim šavovima. Ljudi više ne smatraju nužnim da čine ono što je ispravno, jer je, na kraju krajeva, nejasno šta je u stvari ispravno. U skladu sa postavkama novog zakona, može se činiti sve, samo da vas ne uhvate na delu.
Uklanjanje bilo čega apsolutnog imalo je velikog uticaja čak i na tzv. organizovane svetske religije. Logična posledica takvog stava je i savremeni ekumenistički pokret. Ukoliko više niko ne može posedovati apsolutnu istinu, onda u skladu sa tim savremenim shvatanjem nema više nikakve potrebe da se raspravlja o beznačajnim dogmama. Ako je sve relativno, onda se ujedinimo, prigrlimo jedni druge i odbacimo sve te „besmislene“ ideje o istini koje su nas delile u prošlosti.
Druga važna postavka teorije evolucije jeste prirodno odabiranje“ preživljavanje najjačega,“ „the survival of the fittest“ – po kojoj samo najprilagodljivija i najjača stvorenja mogu preživeti u uslovima stalne borbe, tj. nadmetanja. Slabije, niže jedinke izumiru. Srazmerno tome koliko je „evolucioni“ moral potiskivao hrišćansku etiku, takve pojave kao što su abortus ili eutanazija (samoubistvo uz pomoć lekara) postajale su moralno opravdane. Ako se preživljavanje najjačega pojavljuje kao osnovni princip našeg postojanja, onda nema ničega lošeg u uništavanju slabijeg a to jest, nerođene dece, staraca, invalida, neizlečivih bolesnika. Najzad, i na našu sreću, još uvek se nalazimo na onoj poziciji kada se svi ti postupci vrše pod maskom filantropije i brige o čoveku. Ubrzo će, međutim, nastupiti vreme kada takva skrupuloznost više neće ni biti potrebna.
Vladajuća moralna dezorijentisanost imala je velikog uticaja i na odnose među polovima. Ukoliko iščezava razlika između dobra i zla, utoliko se ni bračna neverstva, pa čak ni sodomija, ne smatraju više samo dopuštenim, već i zdravim postupcima. „Ako ti to predstavlja zadovoljstvo, onda to i čini“ postalo je opšteprihvaćena norma ponašanja. Ako ljudi prihvataju princip “ preživljavanja najjačeg“, ako se više ne nadaju zagrobnom životu radi koga se moramo podvizavati i koji se mora iščekivati, logično je da iz takvog mišljenja sledi zaključak da treba prigrabiti što više zadovoljstava tokom onog vremena koje nam je sudbina dodelila. Usled toga, ne samo da su dopuštene razne izopačenosti, već ih i sam život nameće. Naša hrišćanska omladina trpi ogroman pritisak od strane svojih vršnjaka koji ih podstiču da postanu isti kao i svi ostali, da izgube svoje čistotu u najmahnitijim bludnim radnjama. Zar geena ognjena nije praobraz savremene diskoteke?
U društvima gde je fizička snaga prestala da bude odlučujući činilac postojanja, ali u kojima je „preživljavanje najjačega“ zamenilo hrišćanske pojmove poslušanja, smirenja, kroćenja volje i shvatanja da će poslednji biti prvi, feminizam (pokret za oslobađanje žena) je postao logična pojava. Ideologija tog pokreta utiče na našu omladinu, a naročito na mlade žene. Takav stav je, sa svoje strane, uništio smisao postojanja porodice i kao rezultat svega toga vidimo da se 65% brakova završava razvodom. Osnova civilizacije – porodica – gotovo da je sasvim uništena. Mladi moraju biti pogođeni tom pojavom.
Uopšteno govoreći, shvatanje beskonačne evolucije od jednostavnijih bića ka složenijim, od nižih oblika ka višim, od nesavršenog ka savršenijem, urezalo se u savremeni mentalitet. Uprkos ekološkoj krizi, brzom porastu kriminala i skoro potpunom krahu društva, ukorenilo se gordo mišljenje da smo mi bolji, pametniji i savršeniji nego sva prethodna pokolenja. Na svim nivoima društva podrazumeva se neprestani progres i smatra se da on zavisi jedino od proticanja vremena. Ideologije, formulacije, pogledi na svet ili ideje vezane za prošlost automatski se određuju kao zaostale i neprosvećene. Našoj omladini hrišćanska načela sama po sebi izgledaju zaostala jedino zbog toga što dolaze iz prošlosti. Poštovanje roditelja, koje se zahteva petom zapovešću, smatra se potpuno nepotrebnim. Kako je uopšte moguće poštovati onoga ko je manje razvijen nego što si to ti sam? Mladalački bunt protiv roditelja danas se smatra normalnom fazom u sazrevanju.
Kao još ozbiljniji rezultat ideje o neprestanom društvenom usavršavanju javlja se teorija po kojoj će čovek bez prekida nastaviti proces evolucije i da će se na kraju pretvoriti u više biće. Danas se već oseća napeto iščekivanje tog poslednjeg evolucionog skoka. Upravo se ta ideja i javlja kao osnova pokreta „New Age“, ali je najpre bila masovno propagirana likom „Zvezdanog deteta“ u filmu „Odiseja 2001.“ Danas ta ideja, u kombinaciji sa prerađenim idejama budizma i hinduizma prožima sve oblasti savremene kulture. Pogledi na svet pokreta „New Age“ mogu se sumirati kroz sledeće praznoverice:
1. Čitava stvarnost i sve što postoji je božansko (Sve je Bog; Bog je sve).
2. Nužno je lično “ prosvetljenje“, jer bez njega čovek neće postati svestan svoje „božanstvenosti“.
3. Izmenjena svest, telepatija, spiritizam itd. smatraju se sredstvima za dostizanje tog „prosvetljenja“.
4. Socijalna i politička delatnost su nužne u mnogim sferama kako bi se organizovali i ujedinili istomišljenici i na taj način stvorio novi svet koji će biti ujedinjen društveno, ekonomski, religiozno i politički.
Osnovna ideja pokreta „New Age“ – ideja da je „sve Bog“, dala je povoda glumici Širli Mek Lejn da u vrlo popularnoj televizijskoj emisiji stane na obalu Tihog okeana i, podigavši ruku uvis, uzvikne: „Ja sam bog, ja sam bog, ja sam bog.“
Očigledno je da smo prešli pun krug: praiskonska, zavodljiva laž zmije ponovo nam se približava: „Nećete umreti… već će vam se otvoriti oči i bićete kao bogovi znajući šta je dobro a šta zlo.“
Eto kakva shvatanja obuzimaju omladinu, koja dolazi nama, crkvenim pastirima.
Očigledno je da savremeni pogled na svet dovodi do razvratnog, pogibeljnog stanja. Međutim, mi ne možemo tek jednostavno reći našoj omladini da su sve to laži. Um svakog čoveka zahteva razrešenje pitanja o smislu postojanja sveta i cilja ljudskog života. Pastir mora biti spreman da da odgovor na taj sasvim ispravan zahtev mladog čoveka. Ako je savremeno tumačenje lažno, gde je onda istina? Mi ne moramo ići daleko da bismo potražili odgovor na ta životna pitanja. Potrebno je da se istog časa obratimo Reči Božijoj, budući da nam ona jasno predočava sveštenu istoriju i crkveni pogled na svet koji iz nje sledi. Mi, međutim, ne možemo mladom čoveku odjednom i u celini predati opširnu sveštenu istoriju; potrebna nam je određena šema, koja bi sumirala njene najvažnije momente.
Nabrojmo sada neke od tih najvažnijih momenata:
Božije šestodnevno stvaranje sveta i kao kruna tog stvaranja – čovek. Praroditeljski grehopad. Izgon iz raja i obećanje Mesije (protojevanđelje). Potonja starozavetna istorija: potop, praoci, egipatsko ropstvo, izlazak itd. Sinajsko zakonodavstvo. Proročanstva i praobrazi o vaploćenju Sina Božijeg.
Prelazimo zatim na novozavetnu sveštenu istoriju:
Vaploćenje Sina Božijeg od Prisnodjeve Marije, Najvažniji događaji u zemaljskom životu Hristovom. Hristova javna služba – Njegovo spasavanje čitavog čovečanstva. Silazak u ad. Vaskrsenje Hristovo. Vaznesenje. Silazak Utešitelja, Duha Svetoga. Plodovi Crkve Hristove: sveti ugodnici, njihova žitija, podvizi i čuda, zastupništvo pred Bogom. Drugi dolazak Hrista Boga našega.Strašni sud i naša lična priprema za njega. Večni život.
Ovoj šemi moglo bi se ponešto dodati ili oduzeti, ali ovoga puta nećemo zalaziti u detalje sveštene istorije, jer nam je svima dobro poznata. Najvažnije je ovde primetiti da, ukoliko lažno izlaganje svetske istorije od strane savremenog humanizma i amoralan pogled na svet koji iz njega proističe daje poražavajuće rezultate, onda istinito razumevanje svetske istorije, koje izlaže Sveto Pismo i koje nam predaje Sveta Crkva, kao i crkveni pogled koji iz njega sledi, dovodi do dobrih rezultata, koji potpomažu spasenju duše mladoga čoveka.
Crkveno učenje o tome da je Gospod Bog stvorio svet dovodi nas do spoznaje da ništa nije slučajno i da je naš život određen promislom Božijim. Šestodnevno stvaranje sveta razotkriva nam postojanje kojim upravljaju prirodni i duhovni zakoni, a zasnovano na Promislu. Mladom čoveku istog trenutka postaje jasno da njegov život nije rezultat nekih slučajnih materijalnih procesa: postoje zakoni života, zakoni ponašanja i zakoni morala, organski povezani sa svim što je Bog stvorio.
U činu stvaranja čoveka ispoljava se, s jedne strane, sva bezgraničnost Ljubavi Božije, a sa druge odgovornost čoveka – kao krune čitavog stvaranja – za svoje postupke pred Bogom.
Istorija praroditeljskog greha pokazuje ishod narušavanja Zakona Božijeg. Shvatanje da čovek svojim padom nije povukao za sobom svoje potomstvo već i sve što je stvoreno, daje odgovor na mnoga pitanja sa kojima se suočava mladi čovek na svom životnom putu, kao što je, na primer, pitanje o stradanju nevine dece, surovosti nekih životinja u prirodi itd.
Istog trenutka postaje jasno da se čovek, koji se kroz prestupanje Zakona i kroz sagrešenje udaljio od Boga, kroz pokajanje i kroz očišćenje može vratiti zajednici sa Njim.
Potpuno izmirenje sa Bogom moguće je jedino kroz Hrista Spasitelja, čiji je dolazak bio obećan našim praroditeljima prilikom njihovog izgona iz raja.
Starozavetna istorija ne razotkriva nam jedino stanje starozavetnog čovečanstva, koje očekuje Iskupitelja i tumači tajnu domostroja našeg spasenja kroz praobraze i proročanstva; ona istovremeno daje smisao čitavoj istoriji starog sveta.
Ispunjenje starozavetnih proročanstava i praobraza, tj. vaploćenje Sina Božijeg od Prečiste Djeve Marije, ima, najzad, najvažniju ulogu u formiranju crkvenog pogleda na svet. Svetlost Hristovog učenja se u toj meri razlikuje od varvarskog mraka neznabožačkog mišljenja da je mladim ljudima ponekad teško da uopšte zamisle svet bez te svetlosti Hristove. Sada, međutim, kada dehristijanizacija dobija sve veću snagu i sve se brže razvija, onima, koji nisu zahvaćeni tim besnilom, kontrast između košmarnog stanja života izvan Hrista i života u Hristu postaje očigledan.
Život u Hristu zahteva molitveno učešće u sveštenim događajima zemaljskog života Spasiteljevog; zahteva spoznaju Njegovog učenja i postepenu primenu tog učenja u ličnom životu; zahteva i razboritu svest o tome da je nas radi i našega spasenja Gospod Bog naš, zbog prevelike Svoje milosti, ukazao na savršeni put smirenja kada Se, opravši noge Svojim učenicima, svojevoljno predao batinanju, šamaranju, strašnim stradanjima, životvornom krstu i sahrani i da je takvom Svojom smrću – smrt uništio. Za onoga ko istinski živi u Hristu, Spasiteljevo vaskrsenje nakon tri dana takođe mora biti realna, istinita činjenica i kamen – temeljac čitavog života. Najzad, takav život moguć je jedino uz pomoć Svetih Tajni koje nam daruje sveta Crkva, zadobivši svoju blagodatnu punoću silaskom Svetog Duha Utešitelja na apostole u dan Pedesetnice.
Očigledno je da takvom životu u Hristu, mlade ljude može poučiti životni primer Božijih ugodnika koji su, kao obični smrtnici, iskoristili darove Duha Svetoga i postali naslednici Carstva Nebeskog, pa tako i sami postali plodovi Crkve Hristove. Ti Božiji ugodnici odlikovali su se time što su tokom svog života čekali vaskrsenje mrtvih i život budućega veka; oni su čitavog života neprestano iščekivali slavni drugi dolazak Hristov i Njegov sud živima i mrtvima. Primer tih svetitelja naročito je važan za mlade duše adolescenata, koji sa odrastanjem sve više osećaju iskušenje slobode i teže naslađivanju prolaznim ovozemaljskim zadovoljstvima.
Nema sumnje da prihvatanje sveštene istorije kao pouzdane, istinite verzije istorije sveta nužno dovodi čoveka do jednodušja sa Crkvom. Drugačije rečeno, upoznavši sveštenu istoriju, čovek nehotice prihvata i crkveni pogled na svet.
Koje načine može koristiti pastir prilikom saopštavanja te merodavne, sveštene istorije? Moramo li izmisliti nešto novo, koristiti se nekim savremenom metodikom ili stvoriti nešto originalno?
Ne. Crkva je uvek trpela nasrtaje laži mračnih sila. Uvek je postojala opasnost da mlade ljude privuče sujeta svetovnog života. Crkva ne može zahtevati korenite promene u pastirskom pristupu, koje bi zavisile od zabluda i usmerenja određene epohe.
Često nam se čini (a naročito mladim pastirima) da su nužni neki novi metodi onda kada ne ispunjavamo ono elementarno i osnovno što nam nalaže Crkva. Često se, u pokušaju da olakšamo prividno breme, previše udaljujemo od ideala. Umesto što bismo po datom pitanju unosili novotarije, biće korisnije da razmotrimo šta nam u konkretnom slučaju nalaže Crkva, njeni oci i učitelji.
Na koju se crkvenu oblast možemo osloniti u našoj brizi o ocrkvenjavanju pogleda na svet naše omladine? Naravno, na onu bogoslužbenu, liturgijsku.
Setimo se opet propovedi svetog apostola Petra na dan Pedesetnice. On umiruje zbunjenost onih koji su slušali kako apostoli propovedaju na stranim jezicima, pa ih čak i privodi veri u Isusa kao Hrista i Spasitelja navodeći narodu primere iz poznatih tekstova Svetog Pisma, koje su još od detinjstva navikli da slušaju u hramu. Zar ne bi trebalo da i mi isto tako gledamo na naše crkveno bogosluženje, tragajući za ostvarenjem našeg zadatka ocrkvenjavanja pogleda na svet naše omladine?
Vratimo se na trenutak metodici savremenih kinematografa, jer posredstvom filma ili televizije, kinematograf prenosi gledaoca u drugačiju stvarnost. Čovek zaboravlja sve što ga okružuje i privremeno živi životom date predstave. I protiv svoje volje on počinje da prihvata principe koji su mu se u početku činili tuđi. A eto, prosečan mladi Kanađanin ili Amerikanac svakoga dana provede najmanje tri časa gledajući filmove ili televiziju. Nije onda čudno što se tuđa mišljenja tako lako nameću našoj omladini. Međutim, čak je i ta metodika (premda u svom izopačenom obliku i sa izopačenim ciljevima), preuzeta iz crkvene prakse, jer sve predstave na svetu, bilo pozorišne ili filmske, vode svoje poreklo od bogoslužbene liturgike. Sama liturgija je sećanje na zemaljski život Hristov. Istorija umetnosti dokazuje da su prve pozorišne predstave uvek prikazivale biblijske teme i da su proslavljale Gospoda Boga. Postepeno, one su sve više postajale svetovne, dok konačno nisu došle do svog sadašnjeg, bogohulnog oblika. Međutim, cilj i metodika su u suštini ostali isti: misaono preneti čoveka u drugu stvarnost. Naše pravoslavno, hrišćansko bogosluženje ima daleko veću moć. Kao što je blaženopočivši arhiepiskop Andrej (Rimarenko) često primećivao, Crkva svojim bogosluženjem ne samo da nas podseća na određeni svešteni događaj kao istorijsku činjenicu, već nas silom vere, molitve i blagodati prenosi u sam taj događaj. Drugim rečima, to nije jedino sećanje na sveštenoistorijski trenutak, već nešto što ponovo preživljavamo, zajedno sa čitavom Crkvom.
Već smo govorili o važnosti sveštene istorije za ocrkvenjavanje pogleda na svet. Naša voljena majka, Sveta Crkva, znajući za to, svakoga dana, pa čak i svakoga časa, kroz svoja bogosluženja skreće našu pažnju na tu sveštenu istoriju.
Razmotrimo dnevni raspored bogosluženja. Kroz njega se razotkriva čitava sveštena istorija, koju smo sumirali našom šemom.
Stvaranje sveta, praroditeljski greh, izgon iz raja i potonja starozavetna istorija, proročanstva i praobrazi Vaploćenja (Rođenja) Sina Božijeg iskazuju se na večernjim službama.
Jutrenja nas već prenose u novozavetnu sveštenu istoriju: u samo Vaploćenje Sina Božijeg i predočavanje najvažnijih događaja zemaljskog života Isusa Hrista, pokazuju plodove domostroja i proslavljaju ugodnike Božije.
Božanstvena liturgija sadrži u sebi čitav Hristov život od Rođenja do Vaznesenja, posebno naglašavajući Jagnje Božije i Tajnu Večeru.
Prvoga časa pominje se suđenje Hristu, šestoga – Raspeće na krstu, devetoga – krsna smrt za grehe čitavog čovečanstva. Na povečerju se spominje silazak u Ad, a na liturgiji – sveradosno Vaskrsenje i Vaznesenje. Tokom trećeg časa predočava nam se silazak Duha Svetoga Utešitelja, dok nas polunoćnica opominje na budući slavni dolazak Spasitelja i strašni sud nad celim čovečanstvom.
Ukoliko bi naša omladina mogla svakodnevno doživljavati tu istoriju, koju hrišćanima nudi ovaj dnevni ciklus, onda bi mogla da ima jedino crkveni pogled na svet. Međutim, ako bi neki mladić makar jednom nedeljno svesno i razborito učestvovao u punom ciklusu bogosluženja, i to bi bilo dovoljno kao protivteža pogubnim spoljašnjim uticajima.
Ukoliko bi naša omladina makar jednom nedeljno – ali ne na način kao da ponavlja lekcije crkvene istorije, već silom vere, molitve i blagodati – svake sedmice učestvovala u događajima sveštene istorije kroz crkvena bogosluženja, onda nikakvi kinematografski trikovi, zavodljive teorije psevdonauke, pa čak ni snažan uticaj vršnjaka ne bi mogli iskriviti njen istiniti pogled na svet. Nama, pastirima, predstoji težak zadatak da ih zainteresujemo i učinimo razumljivim ta, toliko važna bogosluženja. Kako ćemo to učiniti? Daću nekoliko saveta tim povodom:
1. Pre svega, sam pastir mora poznavati ne samo pravilo, već i simvoliku bogosluženja. Postoji mnogo priručnika koji nam u tome mogu pomoći.
2. Koliko god je to moguće, trebalo bi što manje skraćivati bogosluženja. Ukoliko svaki deo službe ima ne samo molitveno, već i simvoličko značenje, onda svako, makar i najmanje skraćivanje ograničava mogućnost da je prisutni u potpunosti shvate. Navešćemo primere, koji ilustruju taj princip:
a) Svakako ćemo se svi složiti da, ukoliko se išta može skraćivati na svenoćnom bdenju, onda su to katizme. Takvo naše mišljenje očigledno potiče odatle što smatramo da se molitva uznosi Bogu zato da bi ispunio ono za šta Ga molimo. Ukoliko, pak, psalmi, mada poetski prelepi, ne odgovaraju našem poimanju molitvenog razgovora sa Bogom, popustljivo dozvoljavamo da se oni mogu i skratiti. Međutim, crkveni otac i učitelj,Sveti Atanasije Veliki nipošto ne gleda na psalme kao na sredstvo za ispunjavanje želja onoga koji se moli ili peva psalme. Sveti Atanasije smatra da psalmi prevashodno treba da ukažu na raspoloženje u koje hrišćanin treba da dovede svoja osećanja, kako bi to duhovno stanje iskoristio za plodotvornu molitvu. Otudasledi da mi, skrativši katizme, molećima ne dajemo priliku da se molitveno usredsrede, da se duhovno pripreme za svečani polijelej.
b) Drugi primer su tzv. male („utekle“) jektenije nakon liturgije, koje su kod nas još odavno ušle u upotrebu. Tu kao da se radi o skraćivanju bez odsecanja. Ali, gde su u liturgiji te „utekle“ jektenije i šta ta njihova nepostojanost daje prisutnim moliteljima? Prva, uobičajena nepostojana ili „utekla“ jektenija – to je mala jektenija posle drugog antifona. Druga jektenija o oglašenima, a treća je – jektenija sa kraja liturgije, kojom seblagodari Bogu za primanje Svetih Tajni. Ne čini li ta nepostojanost, makar i podsvesno, da male jektenije i ne izgledaju baštako važne, da molitva za oglašene, pa čak ni sami oglašeni, ne zaslužuju našu molitvenu usredsređenost? Zar ne bi još razumljivije oglašavanje: „Mi koji smo primili božanstvene, svete,prečiste, besmrtne, nebeske i životvorne Hristove tajne, dostojno blagodarimo Gospoda,“ moglo urazumiti naše vernike da češće primaju Svete Tajne?
Na taj način, kada skraćujemo deo bogosluženja, moramo biti svesni da, možda, nanosimo neku štetu omladini koja lako usvaja utiske.
3. Ono što se čita ili poje u crkvi mora biti lako razumljivo za molitelje. A to je moguće jedino ako horisti i čteci sami razumeju ono što pevaju ili čitaju. Da bi se to postiglo, oni moraju prethodno pažljivo razmotriti službu i, ukoliko nešto ne razumeju, zatražiti objašnjenje od sveštenika.
Takođe se ne može dopustiti brzo, nerazgovetno i bezizražajno čitanje.
4. Po mom mišljenju, treba izbegavati praksu da u službi učestvuje jedan psalmopojac ili čtec, to jest da samo jedan čovek tokom čitave službe obavlja dužnost čteca. Jedina nada da ćemo privući našu omladinu da svesno učestvuje u bogosluženju jeste da im se predoči mogućnost da i sami u njemu učestvuju. Daleko od toga da svi mogu naučiti pojanje. Mnogo je, međutim, lakše naučiti čitanje i bilo bi idealno kada bi svi prisutni (na primer, na svenoćnom bdenju), makar pomalo, počeli da čitaju za pevnicom.
5. Nužno je da se vratimo upražnjavanju zajedničkog pojanja (odnosno običaju da čitava crkva, tj. svi prisutni pevaju zajedno). Jer, ukoliko verujući dođu samo da bi slušali pevanje hora i službu sveštenika, oni će biti samo posmatrači, ali ne i učesnici. Zato je nužno da se postepeno udaljimo od kitnjastih, složenih, nerazumljivih molitava i komponovanih pesama i vratimo se pravilnom glasovnom pojanju.
Pastir ne bi trebalo samo da propoveda, već i da čita pouke i objašnjenja.
Na jednom jutrenju bdenja, pravilo propisuje bar 4 pouke: nakon prvog stihoslovlja, posle drugog sedalena, nakon sedalena posle polijeleja, to jest pred čitanje Jevanđelja i nakon završetka treće pesme kanona. Uz to je običaj da se, na velike praznike, čita Sinaksar posle šeste pesme.
Uopšteno govoreći, u našem bogosluženju sedaleni i postoje zato da bi verne pripremili za pouku. O tome liturgičar, arhimandrit Kiprijan (Kern), ovako piše: „Kao opšte pravilo, sedaleni nagoveštavaju neko poučno čitanje: tumačenje Svetog Pisma, Žitija Svetih, Prolog, Lavsaik i sl.“ Kakva je to velika mogućnost za pastira da izloži značaj bogosluženja, smisao i istoriju događaja koji se praznuje ili žitija svetoga koji se slavi i da samim tim ojača učešće i razumevanje prisutnih! To nije propoved za koju moramo da se pripremamo, to je samo čitanje godišnjeg materijala.
7. Najzad, sve to ne isključuje vanbogoslužbene besede, predavanja ili kurseve za omladinu, koji takođe pogoduju upoznavanju ne samo bogosluženja, nego i onoga što se dešava u svetu koji nas okružuje. Iz iskustva mnogih pastira se zna da vanbogoslužbene besede skoro uvek povećavaju posećenost bogosluženja.
To je samo nekoliko saveta (predloga) koje bi pastiri mogli da primene u svojim parohijama.
Ostaje, međutim, braćo, nešto što je najvažnije i najočiglednije: mi moramo spasti našu pravoslavnu omladinu od pogubnog, porobljavajućeg savremenog antihrišćanskog pogleda na svet. Sve što nam je potrebno za taj cilj, već se nalazi u okvirima sveta Hristove crkve. A ono glavno, što nam crkva nudi – to su njena prelepa bogosluženja, koja vernoga oslobađaju od svega što ga opterećuje od svega zemaljskog.
Samo ako se budemo koristili onim što nam daje Sveta Crkva, moći ćemo da pomognemo našoj omladini da sa verom i ubeđenjem usklikne, zajedno sa psalmopojcem Davidom i čitavom svetom Crkvom:
„Hvalite ime Gospodnje, hvalite, sluge Gospodnje, koji stojite u domu Gospodnjem, u dvorima doma Boga našega… jer je velik Gospod i Gospod naš svrh svih bogova. Što god hoće, sve Gospod čini, na nebesima i na zemlji, u morima i u svima bezdanima… koji se bojite Gospoda, blagosiljajte Gospoda!“
Njemu dolikuje svaka slava, čast i poklonjenje, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
„Pravoslavnaя žiznь,“ No. 5, Jordanville, 1994. g.

Sa ruskog prevela:
Antonina Pantelić

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. sestra Rada

    Pomaže Bog draga braćo i sestre u Hristu!
    Zanima me otkud simbol Lobanja i kosti tzv. Adamova glava na zastavi nekih Svetogorsih monaha?
    To jeste ispred nekih kelija?
    Ne želim da se osete nelagodno ljudi koji su tamo ili su bili u isposnicama.
    Volim Svetu Goru i priče Svetogorskih Staraca.
    Ovo pitam jer sam čula da postoji takva zastava ispred vrata nekih kelija?
    Da li je taj simbol Pravoslavan?
    Uz dužno poštovanje i prema našim borcima u Drugom svetskom ratu koji su takođe imali zastavu sa tim simbolom-Za kralja i Otadžbinu.
    Sastradavali su za naš narod.
    Ne znam otkud taj simbol u našoj veri?
    Blagodarim na odgovoru.
    Bog vam dobra dao dobri ljudi !
    Živi i zdravi bili!

    Amin +++

  2. Draga sestro Rado,

    Bog ti pomogao. Adamova glava (grob Adama: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 i Golgota: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) odnosno lobanja našeg Praoca se ikonopiše u donjem delu scene Raspeća našeg Gospoda Isusa Hristosa kao Novog Adama tj. Bogočoveka ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) na koju kaplje Njegova Krv kao čin iskupljenja grehova celog čovečanstva, citiram:

    Jevanđelje po Svetom Apostolu Luki 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje.“ tj. „Daj krv, primi Sveti Duh“.

    Adamova lobanja sa ukrštenim kostima se pojavljuje i na Velikoj shimi (Svetogorski monasi nemaju tzv. Malu shimu, već imaju samo ovu pomenutu):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Što se tiče zastave nekih Svetogorskih monaha koju si pomenula, mislim da se možda radi o sledećem:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    tj. o raskolništvu koje svoje korene kroz ljudsku istoriju ima u masonštini odnosno u nesrećnom pokušaju da se poveže „prosvetiteljski“ nacionalizam sa Pravoslavljem i stvori monarho-klerikalizam odnosno teokratija.

    S Bogom, a ne slobodno-od-savesti „zidarsko“ zbogom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *