Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Јереј Григорије Науменко
СВЕШТЕНИК У ОДБРАНИ ОМЛАДИНЕ ОД ДУХА НОВОГ ДОБА

У заклетви коју даје приликом рукоположења у свештенички чин, пастир Христов обећава: “Душе које су поверене моме старању чуваћу од свих јереси и раскола, а заблуделе уразумити и вратити на пут истине…,” док се у Требнику дословно овако каже: “Зато, пази на себе, духовниче! Јер ако и једна овца пропадне немара твога ради, из твојих ће се руку тражити.”
Да, браћо, свештенослужитељ ће пред судом Божијим дати одговор за сваку душу поверену његовом пастирском старању. Он тада неће бити у стању да се оправда, као што се ни сада не можемо тешити тиме да је он или она својевољно одступио од Цркве; ето, они су заблудели својом кривицом, али зашто сам онда ја, свештеник, ту? Зар нам баш такав пример не даје сам Пастиреначалник, Господ наш Исус Христос, у причи о пастиру који оставља 99 оваца и проналази ону једну, изгубљену овцу? Нама, пастирима, управо то и говори Господ у Јеванђељу које се чита на дан рождества Цркве, на Духове: “Гледајте, да не презрете једнога од ових малих…” и даље: “јер није воља Оца вашег небеског да погине иједан од ових малих.”
Један искусни свештеник причао је о поступку којим се користио како би што боље запамтио ту страшну одговорност: у свакој од нити у везу на свом епитрахиљу, видео би душу некога из свог стада, за коју ће једног дана морати да да одговор. На тај начин би се, при сваком поклону – приликом вршења богослужења или Светих Тајни – опомињао тих душа, страхујући, усрдно се молећи и надахњујући својим старањем за њих.
Да, ми, пастири, одговорни смо за сваку душу, за сваког човека из нашег стада; међутим, ми не можемо свакоме од њих приступити на исти начин; порекло, карактер, пол и, што је најважније, узраст одређеног парохијанина, одређује и наш приступ к њему. Мени је, као младом свештенику, дато послушање да извештавам о пастирском раду са младима и тешко да бих ту могао додати нешто ново или нешто посебно: ја једино могу бити од користи тако, што ћу формулисањем и сређивањем неких мисли потпомоћи да разменимо мишљења на ту тему.
Овог пута, дакле, не говоримо о одгајању деце, већ о раду са младима у узрасту од 13 до 25 година.
Коначно, циљ рада са свима који припадају нашем стаду, без обзира на узраст, као и циљ нашег свеколиког пастирства – то је потпомагање процеса спасавања сваке душе из повереног нам стада. Као што нам је напоменуо Владика Митрополит, спасење је могуће једино у окриљу Цркве. Према томе, рад са сваким из нашег стада састоји се најпре у његовом оцрквењавању. Отуда следи да је наш први задатак при раду са омладином оцрквењавање тих младих душа. Успех наших настојања огледаће се у томе да младић или девојка почну размишљати на црквени начин, односно, у томе да се њихов поглед на свет доведе у хармонију са црквеним.
Категорија људи, коју ми називамо омладином, у свакој парохији неминовно укључује мноштво различитих личности различитих особина, тако да у нашем приступу морамо узети у обзир и састав омладине у датој парохији. Постоји, међутим, један важан закључак, којим би могла бити обухваћена целокупна наша омладина изузев, можда, оне која већ припада цркви. Ради се о томе да сва наша омладина, скоро без изузетка, свој поглед на свет гради на основу савременог система образовања и укључујући се, почев од дечјег узраста, у токове целокупног образовног процеса. Тај поглед на свет сада не само да је нехришћански, већ је и ступио у отворену борбу против хришћанства. Мишљење већине младих већ је прожето антихришћанским системом тумачења постојања. Када младић или девојка дођу у храм Божији на богослужење, када долазе на часове веронауке или на састанке омладинског кружока при својој парохији, њихов поглед на свет (односно, поглед на свет који им је наметнут) долази у сукоб са црквеним. Та млада особа мора да се одлучи за један од три пута:
– на првом путу, он у потпуности пориче црквено учење а често одбацује и саму Цркву (такав човек изгубљен је за Цркву и пастира);
– на другом путу, млади човек изграђује у себи двоструки менталитет и као да на неки начин постаје шизофреничар. Док је у цркви, он размишља на црквени начин; у световној школи, размишља на начин супротан црквеном учењу. Такве особе могу бити чак и врло активне у парохијском животу. Та удвојеност се продужава све дотле док не наступи било каква животна криза: породична трагедија, болест или нешто друго. Та криза приморава младог човека да одабере један одређен поглед на свет и жалосно је што у већини случајева преовлађује онај световњачки, тј. поглед на свет који тако умешно, упорно и дубоко верујући у њега, предају и укорењују учитељи. У том случају, млади човек прекида са удвојеним веровањем, па и он пориче истинито учење, да би на крају одбацио и саму Цркву;
– наша омладина, на жалост, најређе одабира трећи пут. То је пут потпуног одбацивања световног погледа на стварност и целовитог прихватање истинитог, црквеног мишљења.
Разумљиво је да се ми надамо да ће омладина изабрати трећи, црквени пут. Наша је пастирска дужност да то потпомогнемо и учинимо све што је у нашој моћи како би црквено мишљење било најпривлачније, што значи да младим људима покажемо неистинитост световног и истинитост црквеног пута.
Приступајући том задатку, ми морамо бити свесни да већина наше омладинеукључујући чак и оне који на спољашњи начин учествују у црквеном животу тако што прислужују или певају у хору – не само да немају православни поглед на свет, већ су и истински “неправославни”. Они припадају религији хуманизма са њеним нехришћанским погледом на свет, какав им је наметнуо савремени, монолитни систем образовања. Услед тога, оцрквењавање савременог младог човека није процес јачања религиозности маловерног хришћанина; то није ништа друго до мисионарство које понекад из друге религије – непријатељски расположене према хришћанству – преводи у Православље. То је процес замене хуманистичког погледа на свет православним, црквеним схватањем живота.
Да би наш рад, уз помоћ Божију, био што успешнији, морамо одредити:
– као прво, какав је то секуларни, хуманистички поглед на свет; или, другачије речено, морамо дефинисати савремену религију хуманизма, из које треба да преведемо нашу омладину и приведемо је цркви;
– као друго, ми – због самих себе – превасходно морамо прецизно одредити шта заправо представља црквени поглед на свет – будући да га морамо предати младима, дужни смо да га најпре и ми сами јасно појмимо;
као треће, морамо одредити на који начин, у оквирима црквеног живота, можемо провести нашу омладину кроз процес одвраћања од лажног погледа на свет и прихватања истинитог црквеног учења.
Размотримо најпре наш први задатак: дефинишимо савремену светску религију, која се тако активно намеће нашој омладини, како кроз школске установе, тако и кроз читаву савремену културу.
У нашем дефинисању савремене религије хуманизма користићемо се извесним духовноисторијским принципом. Можемо га сумирати на следећи начин: мрачне силе често имитирају светле методе. Другим речима, ђаво често искривљено следује примеру Христа Бога не би ли достигао своје погибљене циљеве. Тако је, на пример, у неким незнабожачким религијама установљен пост са циљем да се “изоштри духовна осетљивост”. У хиндуизму постоји нешто што се назива “мантра” и што по неким својим аспектима подсећа на молитву Исусову. Практиковањем “мантре”, уместо покајничког призивања милости Божије, безброј пута се понавља име неког од демона. Кроз молитву Исусову, човек се приближава Господу Богу. Кроз мантру, пак, демон човека потчињава себи. Принцип је исти, али су резултати дијаметрално супротни. Тако је и са постом: правилан хришћански пост доводи до смирења и покајања, док будистички пост повећава гордост и доноси саблажњиве резултате. Свет се у овом тренутку припрема за долазак антихриста и та припрема по много чему подсећа на промислитељске догађаје у Старом Завету, који су човечанство унапред припремали за долазак истинског Месије, Христа Бога нашега.
Један поступак, који се данас користи за погубне циљеве, преузет је још из старозаветне цркве, а то су – праобрази. Знамо да је промисао Божији предсказањима и праобразима припремао старозаветне Јевреје за Нови Завет. Старозаветно приношење жртава било је праобраз Спаситељеве крсне жртве; Мелхиседек је праобраз Самог Исуса Христа, Пастироначалника, Првосвештеника и Цара; историја јеврејског народа је у извесној мери праобраз живота сваког хришћанина: египатско ропство пресказивало је наше робовање греху, а излазак – наше ослобађање; пролазак кроз Црвено море био је праобраз тајне крштења, која нас ослобађа од ђавола и робовања греху. Колико се дивних праобраза и пророчанстава може набројати о Пречистој Дјеви Марији: Неопалима Купина, Лествица Јаковљева, предсказање пророка Исаије о рођењу Спаситељевом од Дјеве, као и многа друга. Сви старозаветни праобрази не могу се ни набројати, нити се може преценити њихова велика важност.
Читајући прву проповед првоврховног апостола Петра, непосредно после силаска Светог Духа на апостоле, задивљени смо огромним успехом те беседе. Из друге главе Дела Апостолских сазнајемо да се после кратке проповеди апостола Петра (она обухвата само 22 стиха – Дела Ап. 2; 1436) “ражалило у срцу” (ст. 37), покајало и крстило у име Исуса Христа око “три хиљаде душа” (ст. 41). Ми се, браћо, годинама боримо да бисмо бар једну душу приближили Богу, а ево овде се, за само неколико часова, преобратило три хиљаде душа. Чему приписати тако велики успех? Коначно, био је то Петар, првоврховни апостол; то је сила продуховљености Духом Светим; то је ауторитативна реч кнеза, епископа Цркве Христове. Али, ми знамо, из потоњих Дела апостолских, да је било и случајева када су апостоли поучавали са истом таквом продуховљеношћу и истим ауторитетом, па опет њихова проповед није била тако широко прихваћена – сетимо се само реакције сенатора Ареопага, којима је апостол – такође првоврховни – Павле, говорио о “њима непознатом Богу” (Дела ап. 17;23). Они су са потсмехом прекинули апостолову беседу и само су се Дионисије Ареопагит, Дамара и свештеномученик Јеротеј са неколицином других – односно, мала група међу њих неколико хиљада преобратили тим продуховљеним наступом. Због чега су апостолске проповеди дале тако различите резултате? Одговор на ово питање наћи ћемо у првим речима проповеди апостола Петра на дан Педесетнице: апостоле, који су говорили туђим језицима, оптужише за пијанство. Петар је, уставши, овако одговорио народу: “Ови (тј. апостоли) нијесу пијани као што ви мислите, јер је тек трећи час дана, него је оно што је говорио пророк Јоиљ: и биће у последње дане, говори Господ, излићу од Духа својега на свако тијело и прорећи ће синови ваши и кћери ваше и младићи ваши видјеће виђења и старци ваши сниће снове… и биће да ће се сваки спасти који призове име Господње” (Дел. ап. 2; 15-21).
Наставивши да говори, он одлучно убеђује народ у месијанско достојанство Исуса Назарећанина. Свети Апостол Петар почиње од познатога, од текстова Старог Завета, од праобраза и пророчанстава о најважнијем догађају који се управо збио, о силаску Светог Духа. Доказујући да Исус уистину јесте Христос, обећани Месија, апостол се више пута враћа пророчанствима и праобразима, Петокњижју, књигама Пророка, Давидовом Псалтиру. Све те слике биле су у свести народа. Сваком верујућем Јудејцу је, почев од детињства, од најраније младости, усађивана историја народа Божијег, пророчанства о будућности. Много тога је, можда, било заборављено или је остало у подсвести, а много тога није ни било схваћено; апостол Петар је требало само да их подсети, да повеже праслику са сликом коју су управо видели, како би Израиљцима чистог срца у истом тренутку све оно што је било подсвесно и неразумљиво постало јасно, логично и утешно. Реч Божија је овде пала на добро тле и донела вишеструке плодове. Важно је приметити, браћо, да се овде апостол Петар, па и сви апостоли уопште, проповедајући Јеврејима, најчешће позивају на Псалтир, који је, поред честе употребе при богослужењу, више но ишта друго био близак срцу простог народа, али, о томе ћемо говорити касније. Чак и нама, савременим хришћанима, новозаветна тајна постаје разумљивија и прихватљивија, а и ми, пастири, лакше је преносимо и објашњавамо уколико је повежемо са праобразима.
Као што смо рекли, праобрази и пророчанства важни су у припремном раду. Ту чињеницу, очигледно, нису превиделе ни мрачне силе овог века: ако би антихрист дошао без икакве претходне припеме, он и његове слуге не би имали много изгледа на успех.
Несумњиво је да сви ми још одавно знамо за ту припрему и она се, можда, већ приближава свом завршетку. Међћутим, у нашем задатку разумевања савременог погледа на свет, биће од користи да размотримо и један есхатолошки праобраз из савремене западне културе, који је потпомогао да се достигне садашњи хуманистички менталитет. Чини ми се да тај пример, који је, уосталом, само један од многих, јасно сумира садашњи поглед на свет и помаже нам да схватимо од каквог мишљења морамо одвратити нашу омладину.
Као пример припремног антихришћанског праобраза изабрао сам веома популарни амерички филм, снимљен 1968. године, “Одисејау свемиру 2001.” Сниман је пет година и на њега је потрошено 10 милиона долара, што је за то време била нечувена сума. Режирао га је Стенли Кјубрик који је, на жалост, познат по многим морално дезоријентисаним, порнографским и…
врло популарним филмовима. У “Одисеји 2001” нема, додуше, ничег порнографског, али тај филм, несумњиво, морално дезоријентише гледаоца. Захваљујући рекламној кампањи, он је, непосредно након свог појављивања, постигао огромну популарност. Неки биоскопи непрекидно су га приказивали дуже од годину дана, други преко две године, а трећи – са извесним прекидима – током пет година. Добио је велики број награда (међу којима и награду за најбољи филм 1968. године), а осим те, додељено му је још педесетак престижних америчких и међународних награда. Чак му је и Национални католички савет за кинематографију – без обзира на то што су критичари оригиналност филма повезивали са тим што је он антихришћански – 1968. г. доделио награду за најбољи образовни филм, “будући да је у њему показано да прогрес човечанства узрокује ванземаљска сила.” У одлуци је било речено да филм “својим уметничким виђењем човека – његовог порекла, стваралачког супротстављања космосу и његовог огромног потенцијала у будућности – утапа вид, слух и интуитивне реакције гледаоца у необично узбудљиве људске доживљаје.” Најзад, у нашој интерпретацији све што је речено указује само на то да филм намеће посматрачу једно неистинито схватање света.
Тај филм је остао популаран и до наших дана. Током 70их и 80их година, па чак и у садашње време, он се често приказује на универзитетима. Прошлог месеца он је и по трећи пут издат на видеокасетама и стигао је до свих видеоклубова, одакле га гледаоци често узимају. Филм је практично доспео до свих земаља света и титлован је на њихове језике. Резултат такве популарности и утицаја на начин размишљања савременог човека по мом мишљењу је у великој мери потцењен. Тај утицај био је, међутим, огроман.
С обзиром да је тај филм широм света одиграо изузетно велику улогу у формирању савременог погледа на свет и будући да га излаже у сажетом облику, чини ми се врло погодним објектом за истраживање које желим да спроведем.
Занимљиво је да тај утицај почиње још од првог кадра филма. Док се на екрану показује текст, кадар громогласно прати музика Рихарда Штрауса “Тако је говорио Заратустра” – композиторов покушај да философију Фридриха Ничеа преточи у музику. Та философија се, са своје стране, базира на учењу староперсијског пророка Заратустре (Зороастра). Ниче је сматрао да сви сукоби светлости и таме, као и сукоби добра и зла, морају резултирати рађањем Натчовека, слободног од сваког морала и руковођеног једино својом сопственом вољом.
Пажљивом посматрачу одмах је јасно да ће тај “научнофантастични” филм имати врло мало заједничког са истинском науком. У суштини, то је религиозни филм, који пропагира религију позвану да замени хришћанство. То је признао чак и Артур Кларк, један од најпознатијих и најплоднијих писаца научне фантастике, на чијој је причи “The Sentinel” и заснован овај филм: “Студио MGM то још увек не зна, али они су за десет и по милиона долара снимили први религиозни филм у историји.”
“Одисеја 2001” почиње призором помрачења: Земља, Месец и Сунце на заједничким орбитама приказани су у једној вертикалној равни у центру екрана. Та почетна слика раздваја три главне фазе филма. (Очигледно је да се ту више ради о астрологији него о астрономији).
Прва фаза филма названа је “Освит човечанства”; у њој су приказани наши тобожњи преци чопор мајмуна на граници преласка у људска бића. Иако та створења много личе на мајмуне, она се у потпуности понашају као људи – њихове позе, гестови и манири скоро да су исти као код човека, што треба да нас наведе на помисао да су нам врло блиски на еволуционој лествици. Тако нам се излаже врло важан елеменат хуманистичке “догматике”: човек – то није круна стварања, већ само највиша тачка еволуционе лествице. Филм жели да нас, уз помоћ кинематографских трикова, убеди да уистину и јесте тако.
Сцене са човеколиким мајмунима настављају се дотле док мајмуни случајно не открију да се велика кост мртве животиње, путем убијања других човеколиких мајмуна, може искористити као оружје за достизање циља. То откриће убрзава процес “еволуције” и човек чини квалитативни скок у савремену епоху.
Поново уз помоћ трикова, кост-оружје претвара се у савремену машину: у датом случају, то је космичка станица и ми смо, као из катапулта, убачени у следећу фазу филма. Она је у потпуности посвећена неумереној похвали могућностима технике. Током свих преосталих делова филма радња се више не враћа на земљу и ми се налазимо у космосу, који сам по себи представља крајњу границу (The Final Frontier). Приказују нам се сва чуда савремене технике (немојте заборавити да је филм снимљен 1968. г.). PanAmerican обавља редовна путовања на Месец и ми присуствујемо бесконачној литанији која прославља савремена техничка чуда. Као да се све време од нас очекује похвала. Алузија је сасвим јасна: наука даје одговор на сва питања која се налазе пред човеком; једини одговор – то је наука.
У складу са догматиком хуманизма, човечји прогрес нема граница. У трећој и последњој фази филма налазимо се у саставу космичке експедиције на планету Јупитер. Наставља се слављење технике. У космичком броду налазе се петорица људи: двојица су активни, док су тројица хибернисани и налазе се у стању летаргичног сна. У броду је и шеста особа – то је суперкомпјутер, који не само да је способан да самостално мисли, већ поседује и многе људске особине; веома је карактеристично да је једна од њих осећање гордости. Он је у стању да изврши, и реално извршава, убиство с предумишљајем. Ми смо поново обманути: филм нас приморава да помислимо како је сам човек у стању да ствара самостална, мислећа жива бића у овом случају суперкомпјутер.
Та космичка експедиција на неки начин започиње следећу етапу људске еволуције, при чему се пред посматрачем излаже најважнија хуманистичка догма: човечанство се налази на прагу нове етапе свог прогресивног развоја – с тим што овога пута неће начинити једино скок у физичком, већ и у духовном смислу. У филму се једини преживели члан космичке посаде на неки волшебан начин претвара у представника тог будућег човечанства: он постаје “Звездано дете”, “The Star Child”. То биће представља људски ембрион, који се креће по орбити око Земље (изван космичког брода). Занимљиво је да то звездано дете има исте онакве очи као бића која описују људи говорећи о духовимамедијумима са којима су се сусрели. Алузија је и овог пута довољно јасна: тежак положај, у који је човечанство себе довело неће се поправити уз помоћ Божију, већ захваљујући томе што се наставља прогресивни развој самог човека. Благодарећи убедљивој филмској чаролији, гледаоци су спремни да поверују свему што им је речено.
У свим тим чудним идејама постоји нека загонетна недоследност. С једне стране, филм константно сугерише да у “истинској слици” људског развоја нема места за хришћанског Бога. Истовремено, на свим ступњевима људске еволуције у понућеној варијанти је присутно неко необично ванземаљско начело. Оно изгледа као велика црна плоча, монолит, односно, као нека врста савременог идола. Она је присутна и онда кад се наши тобожњи преци-мајмуни претварају у људе. Другу такву плочу савремени људи налазе на Месецу; она им сугерише идеју да пошаљу експедицију на Јупитер и самим тим, плоча је поставила темељ следећој етапи еволуције. Најзад, трећи монолит ротира у космосу око Јупитера и присутан је када се космонаут претвара у звездано дете. Штавише, сваки пут, када се појави монолит, на екрану искрсну планете, док кадар прати емоционално искривљено појање црквеног хора, слично средњовековном. То, очигледно треба да нам истакне духовни значај тог момента. Јасно је да је дух, који се појављује у датом моменту – дух таме. У исто време када је Бог био потиснут из наших мисли, Њега је заменила нека, очигледно “свемоћна” сила, која управља развојем човечанства. Предлаже нам се да закључимо како човеку прецизира шта је та сила и о томе можемо само да нагађамо: да ли је то нека форма ванземаљског, вишег интелекта или неки дух. Сада се троше стотине милиона долара у трагању за таквим вишим, ванземаљским бићем. Нама је сврха те силе или таквог бића потпуно разумљива: то је праобраз најважнијег будућег земаљског представника оца лажи, то јест, праобраз антихриста који ће доћи.
Тај филм имао је огромног утицаја на мишљење човечанства на разним нивоима: већина научнофантастичних књига, филмова и телевизијских емисија које су потом уследиле, користиле су изопачену идеологију коју је он проповедао. Идеје, на којима је заснован овај филм, данас се уопште не сматрају научном фантастиком. У већини научних и антрополошких уџбеника оне се износе као научна истина. Чак и нека савремена издања Библије за децу прихватају ту позицију. Адам и Ева приказују се као првобитни пећински људи, који тек што су окончали еволуциони процес. Покрет “New Age” (“Ново доба”) радо је прихватио символику филма, а нарочито представу звезданог детета. Чак су и графички прикази, коришћени у компјутерима, врло слични сликама које се могу видети у филму. Ако бисмо упитали саме себе, драги пастири, могуће је да бисмо морали признати да смо, макар и незнатно, и сами заражени тим идејама.
Сада ћемо генерализовати све претпоставке ове погрешне идеологије коју нам предлаже разматрани филм. Анализираћемо и све огранке оног погледа на свет чији је праобраз изложен у том филму; другим речима, размотрићемо како он утиче на понашање људи који су га прихватили.
Идеја о томе да је човек настао од нижих облика живота, иако још увек не представља директно порицање постојања Божијег, ипак, несумњиво, претвара Бога у небитну категорију. Та теорија претпоставља механизам према коме се човек могао појавити и без воље Створитеља. Ако Господ Творац не постоји или бар не игра неку битну улогу, онда је, како је то исправно приметио Достојевскисве дозвољено. Другачије речено, ако смо настали као резултат еволуције, онда нам Бог није ни потребан и Он за нас престаје да постоји; а ако нема Бога, онда престаје да постоји и морал.
Важно је запазити да се до појаве филма “Одисеја 2001” у научној литератури о “теорији еволуције” могло говорити само као о непровереној хипотези. После појаве филма, о еволуцији се све више почело говорити као о неоспорно утврђеној чињеници. На тај начин, “научна” теорија није била потврђена научним, већ кинематографским средствима. Данас ће свакога, ко се усуди да теорију еволуције подвргне и најмањој сумњи, исмејати већина научника. Ипак, без обзира на све то, све је већи број савремених научника који одбацују теорију еволуције услед потпуног недостатка доказа који би били у њену корист.
Уколико је објављено да Бог не постоји или да нема никакву значајну улогу, утолико пре не постоји темељна основа за постојање било чега апсолутног. Све постаје релативно, и оно што је апсолутна истина за мене, не мора бити апсолутна истина и за вас. Дефиниције добра, истине, морала или правде сада зависе од личне тачке гледишта. Резултат тога јесте чињеница да наше друштво, услед опадања морала изазваног етичким релативизмом, пуца по свим шавовима. Људи више не сматрају нужним да чине оно што је исправно, јер је, на крају крајева, нејасно шта је у ствари исправно. У складу са поставкама новог закона, може се чинити све, само да вас не ухвате на делу.
Уклањање било чега апсолутног имало је великог утицаја чак и на тзв. организоване светске религије. Логична последица таквог става је и савремени екуменистички покрет. Уколико више нико не може поседовати апсолутну истину, онда у складу са тим савременим схватањем нема више никакве потребе да се расправља о безначајним догмама. Ако је све релативно, онда се ујединимо, пригрлимо једни друге и одбацимо све те “бесмислене” идеје о истини које су нас делиле у прошлости.
Друга важна поставка теорије еволуције јесте природно одабирање” преживљавање најјачега,” “the survival of the fittest” – по којој само најприлагодљивија и најјача створења могу преживети у условима сталне борбе, тј. надметања. Слабије, ниже јединке изумиру. Сразмерно томе колико је “еволуциони” морал потискивао хришћанску етику, такве појаве као што су абортус или еутаназија (самоубиство уз помоћ лекара) постајале су морално оправдане. Ако се преживљавање најјачега појављује као основни принцип нашег постојања, онда нема ничега лошег у уништавању слабијег а то јест, нерођене деце, стараца, инвалида, неизлечивих болесника. Најзад, и на нашу срећу, још увек се налазимо на оној позицији када се сви ти поступци врше под маском филантропије и бриге о човеку. Убрзо ће, међутим, наступити време када таква скрупулозност више неће ни бити потребна.
Владајућа морална дезоријентисаност имала је великог утицаја и на односе међу половима. Уколико ишчезава разлика између добра и зла, утолико се ни брачна неверства, па чак ни содомија, не сматрају више само допуштеним, већ и здравим поступцима. “Ако ти то представља задовољство, онда то и чини” постало је општеприхваћена норма понашања. Ако људи прихватају принцип ” преживљавања најјачег”, ако се више не надају загробном животу ради кога се морамо подвизавати и који се мора ишчекивати, логично је да из таквог мишљења следи закључак да треба приграбити што више задовољстава током оног времена које нам је судбина доделила. Услед тога, не само да су допуштене разне изопачености, већ их и сам живот намеће. Наша хришћанска омладина трпи огроман притисак од стране својих вршњака који их подстичу да постану исти као и сви остали, да изгубе своје чистоту у најмахнитијим блудним радњама. Зар геена огњена није праобраз савремене дискотеке?
У друштвима где је физичка снага престала да буде одлучујући чинилац постојања, али у којима је “преживљавање најјачега” заменило хришћанске појмове послушања, смирења, кроћења воље и схватања да ће последњи бити први, феминизам (покрет за ослобађање жена) је постао логична појава. Идеологија тог покрета утиче на нашу омладину, а нарочито на младе жене. Такав став је, са своје стране, уништио смисао постојања породице и као резултат свега тога видимо да се 65% бракова завршава разводом. Основа цивилизације – породица – готово да је сасвим уништена. Млади морају бити погођени том појавом.
Уопштено говорећи, схватање бесконачне еволуције од једноставнијих бића ка сложенијим, од нижих облика ка вишим, од несавршеног ка савршенијем, урезало се у савремени менталитет. Упркос еколошкој кризи, брзом порасту криминала и скоро потпуном краху друштва, укоренило се гордо мишљење да смо ми бољи, паметнији и савршенији него сва претходна поколења. На свим нивоима друштва подразумева се непрестани прогрес и сматра се да он зависи једино од протицања времена. Идеологије, формулације, погледи на свет или идеје везане за прошлост аутоматски се одређују као заостале и непросвећене. Нашој омладини хришћанска начела сама по себи изгледају заостала једино због тога што долазе из прошлости. Поштовање родитеља, које се захтева петом заповешћу, сматра се потпуно непотребним. Како је уопште могуће поштовати онога ко је мање развијен него што си то ти сам? Младалачки бунт против родитеља данас се сматра нормалном фазом у сазревању.
Као још озбиљнији резултат идеје о непрестаном друштвеном усавршавању јавља се теорија по којој ће човек без прекида наставити процес еволуције и да ће се на крају претворити у више биће. Данас се већ осећа напето ишчекивање тог последњег еволуционог скока. Управо се та идеја и јавља као основа покрета “New Age”, али је најпре била масовно пропагирана ликом “Звезданог детета” у филму “Одисеја 2001.” Данас та идеја, у комбинацији са прерађеним идејама будизма и хиндуизма прожима све области савремене културе. Погледи на свет покрета “New Age” могу се сумирати кроз следеће празноверице:
1. Читава стварност и све што постоји је божанско (Све је Бог; Бог је све).
2. Нужно је лично ” просветљење”, јер без њега човек неће постати свестан своје “божанствености”.
3. Измењена свест, телепатија, спиритизам итд. сматрају се средствима за достизање тог “просветљења”.
4. Социјална и политичка делатност су нужне у многим сферама како би се организовали и ујединили истомишљеници и на тај начин створио нови свет који ће бити уједињен друштвено, економски, религиозно и политички.
Основна идеја покрета “New Age” – идеја да је “све Бог”, дала је повода глумици Ширли Мек Лејн да у врло популарној телевизијској емисији стане на обалу Тихог океана и, подигавши руку увис, узвикне: “Ја сам бог, ја сам бог, ја сам бог.”
Очигледно је да смо прешли пун круг: праисконска, заводљива лаж змије поново нам се приближава: “Нећете умрети… већ ће вам се отворити очи и бићете као богови знајући шта је добро а шта зло.”
Ето каква схватања обузимају омладину, која долази нама, црквеним пастирима.
Очигледно је да савремени поглед на свет доводи до развратног, погибељног стања. Међутим, ми не можемо тек једноставно рећи нашој омладини да су све то лажи. Ум сваког човека захтева разрешење питања о смислу постојања света и циља људског живота. Пастир мора бити спреман да да одговор на тај сасвим исправан захтев младог човека. Ако је савремено тумачење лажно, где је онда истина? Ми не морамо ићи далеко да бисмо потражили одговор на та животна питања. Потребно је да се истог часа обратимо Речи Божијој, будући да нам она јасно предочава свештену историју и црквени поглед на свет који из ње следи. Ми, међутим, не можемо младом човеку одједном и у целини предати опширну свештену историју; потребна нам је одређена шема, која би сумирала њене најважније моменте.
Набројмо сада неке од тих најважнијих момената:
Божије шестодневно стварање света и као круна тог стварања – човек. Прародитељски грехопад. Изгон из раја и обећање Месије (протојеванђеље). Потоња старозаветна историја: потоп, праоци, египатско ропство, излазак итд. Синајско законодавство. Пророчанства и праобрази о ваплоћењу Сина Божијег.
Прелазимо затим на новозаветну свештену историју:
Ваплоћење Сина Божијег од Приснодјеве Марије, Најважнији догађаји у земаљском животу Христовом. Христова јавна служба – Његово спасавање читавог човечанства. Силазак у ад. Васкрсење Христово. Вазнесење. Силазак Утешитеља, Духа Светога. Плодови Цркве Христове: свети угодници, њихова житија, подвизи и чуда, заступништво пред Богом. Други долазак Христа Бога нашега.Страшни суд и наша лична припрема за њега. Вечни живот.
Овој шеми могло би се понешто додати или одузети, али овога пута нећемо залазити у детаље свештене историје, јер нам је свима добро позната. Најважније је овде приметити да, уколико лажно излагање светске историје од стране савременог хуманизма и аморалан поглед на свет који из њега проистиче даје поражавајуће резултате, онда истинито разумевање светске историје, које излаже Свето Писмо и које нам предаје Света Црква, као и црквени поглед који из њега следи, доводи до добрих резултата, који потпомажу спасењу душе младога човека.
Црквено учење о томе да је Господ Бог створио свет доводи нас до спознаје да ништа није случајно и да је наш живот одређен промислом Божијим. Шестодневно стварање света разоткрива нам постојање којим управљају природни и духовни закони, а засновано на Промислу. Младом човеку истог тренутка постаје јасно да његов живот није резултат неких случајних материјалних процеса: постоје закони живота, закони понашања и закони морала, органски повезани са свим што је Бог створио.
У чину стварања човека испољава се, с једне стране, сва безграничност Љубави Божије, а са друге одговорност човека – као круне читавог стварања – за своје поступке пред Богом.
Историја прародитељског греха показује исход нарушавања Закона Божијег. Схватање да човек својим падом није повукао за собом своје потомство већ и све што је створено, даје одговор на многа питања са којима се суочава млади човек на свом животном путу, као што је, на пример, питање о страдању невине деце, суровости неких животиња у природи итд.
Истог тренутка постаје јасно да се човек, који се кроз преступање Закона и кроз сагрешење удаљио од Бога, кроз покајање и кроз очишћење може вратити заједници са Њим.
Потпуно измирење са Богом могуће је једино кроз Христа Спаситеља, чији је долазак био обећан нашим прародитељима приликом њиховог изгона из раја.
Старозаветна историја не разоткрива нам једино стање старозаветног човечанства, које очекује Искупитеља и тумачи тајну домостроја нашег спасења кроз праобразе и пророчанства; она истовремено даје смисао читавој историји старог света.
Испуњење старозаветних пророчанстава и праобраза, тј. ваплоћење Сина Божијег од Пречисте Дјеве Марије, има, најзад, најважнију улогу у формирању црквеног погледа на свет. Светлост Христовог учења се у тој мери разликује од варварског мрака незнабожачког мишљења да је младим људима понекад тешко да уопште замисле свет без те светлости Христове. Сада, међутим, када дехристијанизација добија све већу снагу и све се брже развија, онима, који нису захваћени тим беснилом, контраст између кошмарног стања живота изван Христа и живота у Христу постаје очигледан.
Живот у Христу захтева молитвено учешће у свештеним догађајима земаљског живота Спаситељевог; захтева спознају Његовог учења и постепену примену тог учења у личном животу; захтева и разбориту свест о томе да је нас ради и нашега спасења Господ Бог наш, због превелике Своје милости, указао на савршени пут смирења када Се, оправши ноге Својим ученицима, својевољно предао батинању, шамарању, страшним страдањима, животворном крсту и сахрани и да је таквом Својом смрћу – смрт уништио. За онога ко истински живи у Христу, Спаситељево васкрсење након три дана такође мора бити реална, истинита чињеница и камен – темељац читавог живота. Најзад, такав живот могућ је једино уз помоћ Светих Тајни које нам дарује света Црква, задобивши своју благодатну пуноћу силаском Светог Духа Утешитеља на апостоле у дан Педесетнице.
Очигледно је да таквом животу у Христу, младе људе може поучити животни пример Божијих угодника који су, као обични смртници, искористили дарове Духа Светога и постали наследници Царства Небеског, па тако и сами постали плодови Цркве Христове. Ти Божији угодници одликовали су се тиме што су током свог живота чекали васкрсење мртвих и живот будућега века; они су читавог живота непрестано ишчекивали славни други долазак Христов и Његов суд живима и мртвима. Пример тих светитеља нарочито је важан за младе душе адолесцената, који са одрастањем све више осећају искушење слободе и теже наслађивању пролазним овоземаљским задовољствима.
Нема сумње да прихватање свештене историје као поуздане, истините верзије историје света нужно доводи човека до једнодушја са Црквом. Другачије речено, упознавши свештену историју, човек нехотице прихвата и црквени поглед на свет.
Које начине може користити пастир приликом саопштавања те меродавне, свештене историје? Морамо ли измислити нешто ново, користити се неким савременом методиком или створити нешто оригинално?
Не. Црква је увек трпела насртаје лажи мрачних сила. Увек је постојала опасност да младе људе привуче сујета световног живота. Црква не може захтевати корените промене у пастирском приступу, које би зависиле од заблуда и усмерења одређене епохе.
Често нам се чини (а нарочито младим пастирима) да су нужни неки нови методи онда када не испуњавамо оно елементарно и основно што нам налаже Црква. Често се, у покушају да олакшамо привидно бреме, превише удаљујемо од идеала. Уместо што бисмо по датом питању уносили новотарије, биће корисније да размотримо шта нам у конкретном случају налаже Црква, њени оци и учитељи.
На коју се црквену област можемо ослонити у нашој бризи о оцрквењавању погледа на свет наше омладине? Наравно, на ону богослужбену, литургијску.
Сетимо се опет проповеди светог апостола Петра на дан Педесетнице. Он умирује збуњеност оних који су слушали како апостоли проповедају на страним језицима, па их чак и приводи вери у Исуса као Христа и Спаситеља наводећи народу примере из познатих текстова Светог Писма, које су још од детињства навикли да слушају у храму. Зар не би требало да и ми исто тако гледамо на наше црквено богослужење, трагајући за остварењем нашег задатка оцрквењавања погледа на свет наше омладине?
Вратимо се на тренутак методици савремених кинематографа, јер посредством филма или телевизије, кинематограф преноси гледаоца у другачију стварност. Човек заборавља све што га окружује и привремено живи животом дате представе. И против своје воље он почиње да прихвата принципе који су му се у почетку чинили туђи. А ето, просечан млади Канађанин или Американац свакога дана проведе најмање три часа гледајући филмове или телевизију. Није онда чудно што се туђа мишљења тако лако намећу нашој омладини. Међутим, чак је и та методика (премда у свом изопаченом облику и са изопаченим циљевима), преузета из црквене праксе, јер све представе на свету, било позоришне или филмске, воде своје порекло од богослужбене литургике. Сама литургија је сећање на земаљски живот Христов. Историја уметности доказује да су прве позоришне представе увек приказивале библијске теме и да су прослављале Господа Бога. Постепено, оне су све више постајале световне, док коначно нису дошле до свог садашњег, богохулног облика. Међутим, циљ и методика су у суштини остали исти: мисаоно пренети човека у другу стварност. Наше православно, хришћанско богослужење има далеко већу моћ. Као што је блаженопочивши архиепископ Андреј (Римаренко) често примећивао, Црква својим богослужењем не само да нас подсећа на одређени свештени догађај као историјску чињеницу, већ нас силом вере, молитве и благодати преноси у сам тај догађај. Другим речима, то није једино сећање на свештеноисторијски тренутак, већ нешто што поново преживљавамо, заједно са читавом Црквом.
Већ смо говорили о важности свештене историје за оцрквењавање погледа на свет. Наша вољена мајка, Света Црква, знајући за то, свакога дана, па чак и свакога часа, кроз своја богослужења скреће нашу пажњу на ту свештену историју.
Размотримо дневни распоред богослужења. Кроз њега се разоткрива читава свештена историја, коју смо сумирали нашом шемом.
Стварање света, прародитељски грех, изгон из раја и потоња старозаветна историја, пророчанства и праобрази Ваплоћења (Рођења) Сина Божијег исказују се на вечерњим службама.
Јутрења нас већ преносе у новозаветну свештену историју: у само Ваплоћење Сина Божијег и предочавање најважнијих догађаја земаљског живота Исуса Христа, показују плодове домостроја и прослављају угоднике Божије.
Божанствена литургија садржи у себи читав Христов живот од Рођења до Вазнесења, посебно наглашавајући Јагње Божије и Тајну Вечеру.
Првога часа помиње се суђење Христу, шестога – Распеће на крсту, деветога – крсна смрт за грехе читавог човечанства. На повечерју се спомиње силазак у Ад, а на литургији – сверадосно Васкрсење и Вазнесење. Током трећег часа предочава нам се силазак Духа Светога Утешитеља, док нас полуноћница опомиње на будући славни долазак Спаситеља и страшни суд над целим човечанством.
Уколико би наша омладина могла свакодневно доживљавати ту историју, коју хришћанима нуди овај дневни циклус, онда би могла да има једино црквени поглед на свет. Међутим, ако би неки младић макар једном недељно свесно и разборито учествовао у пуном циклусу богослужења, и то би било довољно као противтежа погубним спољашњим утицајима.
Уколико би наша омладина макар једном недељно – али не на начин као да понавља лекције црквене историје, већ силом вере, молитве и благодати – сваке седмице учествовала у догађајима свештене историје кроз црквена богослужења, онда никакви кинематографски трикови, заводљиве теорије псевдонауке, па чак ни снажан утицај вршњака не би могли искривити њен истинити поглед на свет. Нама, пастирима, предстоји тежак задатак да их заинтересујемо и учинимо разумљивим та, толико важна богослужења. Како ћемо то учинити? Даћу неколико савета тим поводом:
1. Пре свега, сам пастир мора познавати не само правило, већ и символику богослужења. Постоји много приручника који нам у томе могу помоћи.
2. Колико год је то могуће, требало би што мање скраћивати богослужења. Уколико сваки део службе има не само молитвено, већ и символичко значење, онда свако, макар и најмање скраћивање ограничава могућност да је присутни у потпуности схвате. Навешћемо примере, који илуструју тај принцип:
а) Свакако ћемо се сви сложити да, уколико се ишта може скраћивати на свеноћном бдењу, онда су то катизме. Такво наше мишљење очигледно потиче одатле што сматрамо да се молитва узноси Богу зато да би испунио оно за шта Га молимо. Уколико, пак, псалми, мада поетски прелепи, не одговарају нашем поимању молитвеног разговора са Богом, попустљиво дозвољавамо да се они могу и скратити. Међутим, црквени отац и учитељ,Свети Атанасије Велики нипошто не гледа на псалме као на средство за испуњавање жеља онога који се моли или пева псалме. Свети Атанасије сматра да псалми превасходно треба да укажу на расположење у које хришћанин треба да доведе своја осећања, како би то духовно стање искористио за плодотворну молитву. Отудаследи да ми, скративши катизме, молећима не дајемо прилику да се молитвено усредсреде, да се духовно припреме за свечани полијелеј.
б) Други пример су тзв. мале (“утекле”) јектеније након литургије, које су код нас још одавно ушле у употребу. Ту као да се ради о скраћивању без одсецања. Али, где су у литургији те “утекле” јектеније и шта та њихова непостојаност даје присутним молитељима? Прва, уобичајена непостојана или “утекла” јектенија – то је мала јектенија после другог антифона. Друга јектенија о оглашенима, а трећа је – јектенија са краја литургије, којом себлагодари Богу за примање Светих Тајни. Не чини ли та непостојаност, макар и подсвесно, да мале јектеније и не изгледају баштако важне, да молитва за оглашене, па чак ни сами оглашени, не заслужују нашу молитвену усредсређеност? Зар не би још разумљивије оглашавање: “Ми који смо примили божанствене, свете,пречисте, бесмртне, небеске и животворне Христове тајне, достојно благодаримо Господа,” могло уразумити наше вернике да чешће примају Свете Тајне?
На тај начин, када скраћујемо део богослужења, морамо бити свесни да, можда, наносимо неку штету омладини која лако усваја утиске.
3. Оно што се чита или поје у цркви мора бити лако разумљиво за молитеље. А то је могуће једино ако хористи и чтеци сами разумеју оно што певају или читају. Да би се то постигло, они морају претходно пажљиво размотрити службу и, уколико нешто не разумеју, затражити објашњење од свештеника.
Такође се не може допустити брзо, неразговетно и безизражајно читање.
4. По мом мишљењу, треба избегавати праксу да у служби учествује један псалмопојац или чтец, то јест да само један човек током читаве службе обавља дужност чтеца. Једина нада да ћемо привући нашу омладину да свесно учествује у богослужењу јесте да им се предочи могућност да и сами у њему учествују. Далеко од тога да сви могу научити појање. Много је, међутим, лакше научити читање и било би идеално када би сви присутни (на пример, на свеноћном бдењу), макар помало, почели да читају за певницом.
5. Нужно је да се вратимо упражњавању заједничког појања (односно обичају да читава црква, тј. сви присутни певају заједно). Јер, уколико верујући дођу само да би слушали певање хора и службу свештеника, они ће бити само посматрачи, али не и учесници. Зато је нужно да се постепено удаљимо од китњастих, сложених, неразумљивих молитава и компонованих песама и вратимо се правилном гласовном појању.
Пастир не би требало само да проповеда, већ и да чита поуке и објашњења.
На једном јутрењу бдења, правило прописује бар 4 поуке: након првог стихословља, после другог седалена, након седалена после полијелеја, то јест пред читање Јеванђеља и након завршетка треће песме канона. Уз то је обичај да се, на велике празнике, чита Синаксар после шесте песме.
Уопштено говорећи, у нашем богослужењу седалени и постоје зато да би верне припремили за поуку. О томе литургичар, архимандрит Кипријан (Керн), овако пише: “Као опште правило, седалени наговештавају неко поучно читање: тумачење Светог Писма, Житија Светих, Пролог, Лавсаик и сл.” Каква је то велика могућност за пастира да изложи значај богослужења, смисао и историју догађаја који се празнује или житија светога који се слави и да самим тим ојача учешће и разумевање присутних! То није проповед за коју морамо да се припремамо, то је само читање годишњег материјала.
7. Најзад, све то не искључује ванбогослужбене беседе, предавања или курсеве за омладину, који такође погодују упознавању не само богослужења, него и онога што се дешава у свету који нас окружује. Из искуства многих пастира се зна да ванбогослужбене беседе скоро увек повећавају посећеност богослужења.
То је само неколико савета (предлога) које би пастири могли да примене у својим парохијама.
Остаје, међутим, браћо, нешто што је најважније и најочигледније: ми морамо спасти нашу православну омладину од погубног, поробљавајућег савременог антихришћанског погледа на свет. Све што нам је потребно за тај циљ, већ се налази у оквирима света Христове цркве. А оно главно, што нам црква нуди – то су њена прелепа богослужења, која вернога ослобађају од свега што га оптерећује од свега земаљског.
Само ако се будемо користили оним што нам даје Света Црква, моћи ћемо да помогнемо нашој омладини да са вером и убеђењем ускликне, заједно са псалмопојцем Давидом и читавом светом Црквом:
“Хвалите име Господње, хвалите, слуге Господње, који стојите у дому Господњем, у дворима дома Бога нашега… јер је велик Господ и Господ наш сврх свих богова. Што год хоће, све Господ чини, на небесима и на земљи, у морима и у свима безданима… који се бојите Господа, благосиљајте Господа!”
Њему доликује свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.
“Православная жизнь,” No. 5, Jordanville, 1994. г.

Са руског превела:
Антонина Пантелић

3 Comments

  1. Znači u raju su ljudi koji su sami nosili svoje grehe a ne drugi za njih

  2. Драга сестро Радо,

    Бог ти помогао. Адамова глава (гроб Адама: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 и Голгота: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) односно лобања нашег Праоца се иконопише у доњем делу сцене Распећа нашег Господа Исуса Христоса као Новог Адама тј. Богочовека ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) на коју капље Његова Крв као чин искупљења грехова целог човечанства, цитирам:

    Јеванђеље по Светом Апостолу Луки 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 “Трпљењем својим спасавајте душе своје.” tj. “Дај крв, прими Свети Дух”.

    Адамова лобања са укрштеним костима се појављује и на Великој схими (Светогорски монаси немају тзв. Малу схиму, већ имају само ову поменуту):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Што се тиче заставе неких Светогорских монаха коју си поменула, мислим да се можда ради о следећем:

    “But to bring a sword”: Extra Ecclesiam nulla salus (“LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE” by Cyprian of Carthage) => “Live by the sword, die by the sword”: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => “Orthodoxy” or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    тј. о расколништву које своје корене кроз људску историју има у масонштини односно у несрећном покушају да се повеже “просветитељски” национализам са Православљем и створи монархо-клерикализам односно теократија.

    С Богом, а не слободно-од-савести “зидарско” збогом.

  3. сестра Рада

    Помаже Бог драга браћо и сестре у Христу!
    Занима ме откуд симбол Лобања и кости тзв. Адамова глава на застави неких Светогорсих монаха?
    То јесте испред неких келија?
    Не желим да се осете нелагодно људи који су тамо или су били у испосницама.
    Волим Свету Гору и приче Светогорских Стараца.
    Ово питам јер сам чула да постоји таква застава испред врата неких келија?
    Да ли је тај симбол Православан?
    Уз дужно поштовање и према нашим борцима у Другом светском рату који су такође имали заставу са тим симболом-За краља и Отаџбину.
    Састрадавали су за наш народ.
    Не знам откуд тај симбол у нашој вери?
    Благодарим на одговору.
    Бог вам добра дао добри људи !
    Живи и здрави били!

    Амин +++