NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Vladimir Dimitrijević
OD MITA O GRAALU DO NOVOG SVETSKOG PORETKA

Uvodno slovo

Ako zaboravim Tebe, Jerusalime,
neka me zaboravi desnica moja.

Ps. 137,5

“ We are op the road to nowhere, come on inside“.
Talking Heads „Road to Nowhere“ LP „Litlle Creatures“

Ovaj skromni ogled plod je potrebe da se progovori o jednoj od najčešćih žeđi ljudskog duha: žeđi za stvaranjem raja na zemlji, ali raja bez Boga i raja protiv Boga. Hiljadama godina čovek, nesrećnik, zaslepljen svojim idejama i lažima demona, nastoji da se od Boga zakloni obziđivanjem, zatvaranjem u tobož savršeni zemaljski Grad, samodovoljnošću. Nimalo ga u tome ne sprečava neprekidni neuspeh ove gradnje; ničemu se ljudi nisu naučili od pada Vavilonske kule do sada. I što više utopijskih, bezbožnog raja žednih pokreta, to na zemlji veći jadi, veća nesreća, veći pakao. Zašto? Zato što, kako kaže otac Georgije Florovski, utopisti imaju „patos nasilnog darivanja sreće“: čvrsto verujući svojim zamislima, oni na silu hoće da usreće čovečanstvo. Ko ne želi da, po njihovom bude „srećan“, treba da se ukloni, ubije, da ne bi smetao. I eto nam dvadesetog veka, veka „atomske tehnike i prašumske etike“, kako je govorio Otac Justin Popović.
Na jednoj su strani utopisti, zidari Nedođije, na drugoj su strani Hrišćani, građani Nebeskog Jerusalima, koji znaju da se na ovakvom u greh zatočenom svetu, raj ne može postrojiti, i to naročito ne bez Hrista, Raspetoga i Vaskrslog Bogočoveka, Koji je Sobom otkrio Carstvo Nebesko. Hrišćani su potomci Njegovi, a Njega su razapeli oni koji su rekli da „nemaju cara osim ćesara“ (In. 19, 15) i koji su umesto Njega, Ljubavi, izabrali Varavu (Barabu), revolucionara i ustanika protiv rimske vlasti, koji je Judejima nudio „mesijansko carstvo“ zemaljsko (Mk. 8, 7, Lk. 23, 18). Kao potomci i svedoci Njegovi, Hrišćani u ovome svetu moraju biti gonjeni i ubijani, jer tom istom svetu, slepom od zla, oni žele dobro i to večno, besmrtno Dobro: Dobro Carstva Nebeskoga koje na zemlji počinje, ali se na zemlji i zemljom ne okončava. Zato je Hristos zaustavio ruku Petra, učenika Svoga, koja je htela da Njega, Sunce Pravde, odbrani bleskom ovdašnjeg sečiva koje je samo uvećavalo tamu getsimanske noći (Jn. 18, 10-71). Umesto noževa, mačeva i kopalja, Hristos je Svojim učenicima ostavio nepobedivo oružje Svog Tela i Krvi u Božanskoj Tajni Evharistije; ostavio im je, time, Svoju nepobedivu Ljubav, koja jeste Crkva, i kojoj ni vrata adova neće odoleti. Utopisti su gonili Hrišćane, i jedno po jedno carstvo im se rušilo u prah; Hrišćani su, pak, Liturgijom pobeđivali, i biće pobednici dok je sveta i veka.
A Liturgija je služba u kojoj pod vidom Hleba i Vina, na čelu sa Episkopom i sveštenstvom, sav narod Božji prinosi tvorevinu Tvorcu, u znak blagodarnosti „o vsjeh i za vsja“. Tvorac Hleb i Vino osveštava Duhom Svojim preobražavajući ih u Telo i Krv Hristovu. I narod se pričešćuje, bivajući sinovima i kćerima Nebeskog Oca kroz Jedinorodnog Sina Njegovog, Boga Koji je postao čovek da bi ljudi postali bogovi, bogovi po blagodatnom usvojenju. Liturgija sve obuhvata i u njoj sve dobija smisao i cilj, konačni smisao i konačni cilj, koji je Logos, Premudrost Očeva, Sunce Pravde, Jagnje Božje, Pastir Dobri, Istočnik Života, Hristos Spasitelj… Liturgija je temelj i krov Nebeskog Jerusalima; i zato oni koji sede i plaču na rekama vavilonskim, u ropstvu ovoga sveta što u zlu leži, sa punom svešću govore: „Ako zaboravim tebe, Jerusalime, neka me zaboravi desnica moja“ (Ps. 137, 5), dok utopisti marširaju: „Mi smo na putu za nigdinu, pridruži nam se“.
Evo kako izgleda jedna od molitava iz osme knjige „Apostolskih ustanova“ koju je posle narodnog pevanja „Dostojno je i pravedno je!“, izgovarao Episkop:
Episkop:
„Zaista, dostojno i pravedno je pre svega da kličemo Tebi, istinitom Bogu, Koji je postojao pre svih stvorenja, po Kome se sva čeljad i na nebesima i na zemlji zovu (Ef. 3, 15), jedino nerođenom i bespočetnom, – Ti, Koji nemaš nad Sobom ni cara, ni gospodara, – Ti, Koji nemaš potrebe ni za čim, Koji si davalac svakog dobra, Koji nadvisuješ povod i svaki razlog i poreklo, svagda si isti i istovetan Sebi Samom – Ti, od Koga je, kao od nekakvog izvora, sve dobilo svoje bitisanje, Ti si bespočetno znanje, večno gledanje, nerođeno slušanje, nenaučena premudrost, prvi po prirodi, zakon bitisanja i Koji nadvisuješ svako nabrajanje. Ti si sve priveo iz nebića u biće kroz Svoga Jedinorodnog Sina, Koga si rodio pre svih vekova – Jedinorodnog Sina, Boga Reči, živu Premudrost, rođenog pre svakog stvorenja, Glasnika (Anđela) Tvog velikog sveta, Tvog Prvosveštenika, Cara i Gospodara celokupnog duhovnog i materijalnog bitija, Koji je postojao pre svega, preko Koga je sve postalo. Jer si Ti večni Bože, preko Njega sve stvorio i preko Njega sve udostojavaš potrebnom pažnjom, jer preko Koga si darovao život, preko Njega daješ i sreću životu. Bože i Oče Tvoga Jedinorodnog Sina, Koji si preko Njega, pre svega, stvorio heruvime i serafime, vekove i vojske, sile i vlasti, načala i prestole, arhangele i angele, i posle svega si kroz Njega stvorio vidljivi svet i sve što je u njemu! Ti si postavio Nebo kao pokrivač i razapeo ga kao šator, utvrdio si zemlju ni na čemu, samo mišlju Svojom, stvorio si zemlju i ustrojio dan i noć; Ti si izveo svetlila na svodu nebeskom i, ograničavajući ih, Ti stvaraš noć za odmor onih, koji se danju kreću, dao si mesec za upravljanje noći i ispunio nebo bezbrojnim zvezdama za slavu Tvoje veličine; – Ti si stvorio vodu za piće, životvorni vazduh – za udisanje i izdisanje, da bi se stvarao zvuk prilikom govora jezika i radi slušanja, jer pomoću vazduha sluh prima reči koje do njega stižu; – Ti si stvorio oganj da oslabljuje mrak, da se zadovoljavaju naše potrebe, da nas zagreva i da nam svetli; – Ti si odvojio more od zemlje i načinio ga pogodnim za plovidbu, a zemlju si učinio udobnom za hodanje – njega, more si napunio sitnim i krupnim životinjama, a nju, zemlju si naselio pitomim i divljim životinjama, odenuo si je raznim rastinjem, uvenčao si je travama, ukrasio cvećem i obogatio plodovima; Ti si učvrstio morske dubine i njima odredio ogromna prostranstva – mora puna slane vode, ali si ih ogradio obalama sitnog peska; tu ih pomoću vetrova dižeš do planinskih visina, tu ih razstireš kao ravnicu, tu ih kroz buru navodiš u radost, tu ih kroz tišinu ukroćuješ, da bi postala pogodna za plovljenje pomoraca i njihovih lađa; Ti si svet, koji si kroz Hrista stvorio, opasao rekama, obogatio potocima, orosio nepresušnim izvorima, zaštitio planinama, da bi mu temelji ostali čvrsti i nepokolebljivi. Ti si napunio Tvoj svet i ukrasio ga mirišljivim i lekovitim travama, mnogobrojnim i različitim životinjama, snažnim i slabačkim, krotkim i divljim koje se upotrebljavaju za hranu i rad – šištanjem gmizavaca, kricima ptica pernatih, krugom godišnjih vremena, brojem meseca i dana, promenama godišnjih doba i premeštanjem kišnih oblaka – odašiljanih radi rašćenja plodova, održavanja životinja, uravnotežavanja vetrova, koji duvaju onako kako si Ti odredio, i radi umnožavanja rastinja i trava. I ne samo da Si stvorio svet, nego Si stvorio i stanovnika sveta – čoveka, načinivši ga ukrasom sveta. Ti si rekao Svojoj premudrosti: „Načinimo čovjeka po Svojemu obrazu“; i da upravlja zemljom i stvorio si ga od besmrtne duše i raspadljivog tela, pošto si prvu stvorio iz nebića, a drugo – od četiri stihije, – dajući mu po duši sposobnost da putem razuma poznaje, da razlikuje poštenje od nepoštenja, da zapaža pravičnost od nepravičnosti, a po telu si mu dao petočulnu sposobnost za osećaj i sposobnost da se kreće. Ti, Bože Svedržitelju, nasadio si kroz Hrista raj u Edemu na Istoku, ukrasio si ga raznovrsnim hranljivim biljkama i u njega si kao u dragoceni dom uveo čoveka; osim toga, još kod samog stvaranja čovek Ti si mu dao urođeni zakon, da u samom sebi ima klice Bogopoznanja, ali, kada si ga uveo u slatki raj, Ti si mu ostavio na volju da se koristi svim što je u raju i zapretio mu da ne jede samo jedno sa nadom na bolje, i, ako sačuva ovu Tvoju zapovest, da će za to dobiti besmrtnost kao nagradu. Ali kada je on, prenebregao Tvoju zapovest, i prevaren od zmije i po savetu svoje žene okusio od zabranjenog ploda, Ti si ga pravično isterao iz raja, ali usled Tvoje dobrote nisi ga ostavio da sasvim propadne, zato što je Tvoje stvorenje, nego, potčinivši mu stvoreno, ostavio si mu da ličnim trudom zarađuje sebi prehranu, a Sam si učinio da se množi, da raste i da sazreva. Odmah po izgnanstvu iz raja, Ti si ga pozvao na preporođaj i pošto si ga oslobodio smrti kojoj je bio obraćen, obećao si mu život posle vaskrsenja. Ali ovo nije sve: Ti si umnožio njegove potomke do bezbrojnog mnoštva i one među njima koji su Ti ostali verni Ti si proslavio, a one koji su odstupili od Tebe Ti si kaznio; tako Ti si primio Žrtvu Aveljevu kao žrtvu pravednika, a odbacio žrtvu bratoubice Kaina; isto tako primio si Sita i Enosa, a Enoha si uzeo i preselio kod Sebe. Ti, Koji si tvorac svih ljudi i davalac i ispunitelj njihove potrebe, Ti, davalac zakona, nagrađuješ one, koji čuvaju zakone i kažnjavaš one, koji ih prestupaju; Ti si pustio na svet veliki potop, uništio nečastivce koji su se bili namnožili i u kovčegu spasio od potopa pravednog Noja sa osam duša da bi postao završetak prošlih i početak budućih pokoljenja; Ti zapali strašan oganj nad sodomskim petograđem, pretvori plodnu zemlju u slanu, zbog nepoštenja njihovih stanovnika i spase od plamena pravednoga Lota. Ti izbavi Avrama od praotačkog nepoštenja, postavi ga za naslednika sveta i objavi Tvog Hrista; Ti rukopoloži Melhisedeka za prvosveštenika da Ti služi; Ti načini mnogostradalnog Jova Tvojim služiteljem i pobednikom nad načelnikom zla – zmijom; Ti načini Isaka sinom obećanja, Jakova ocem dvanaest sinova, umnoži njegovo potomstvo i uvede ga u Egipat sa sedamdeset i pet ljudi; Ti, Gospode, nisi prezreo Josifa, nego si mu kao nagradu za devstvenost i nevinost Tebe radi dao vlast nad Egipćanima; Ti, Gospode, nisi napustio Jevreje izmučene od Egipćana nego si prema obećanjima datim njihovim očevima, izbavio, kaznivši Egipćane; I kada Tvoji ljudi pogaziše prirodni zakon i počeše da smatraju sazdano za samobitno, samotvorno, ili da tvorevinu poštuju više no što treba, i da ih izjednačavaju s tobom, Bogom sveta, Ti ih nisi ostavio u zabludi, nego poslavši im Tvog svetog služitelja Mojsija, dade im preko njega pisani zakon, kao pomoć i podršku prirodnom zakonu, i pokaza im, da je stvoreno Tvoj proizvod i rasprši njihovu mnogobožačku zabludu. Ti si proslavio Arona i njegove potomke čašću svešteničkom, kaznio Jevreje pale u greh i pomilovao one koji su se pokajali; sa deset bolesti porazio si Egipćane; razdvojio more, preveo Izrailjce preko njega, a Egipćane koji su ih gonili uništio u vodi; Ti si gorku vodu pomoću štapa načinio slatkom, izveo vodu iz stene i s neba pustio mannu kao kišu, prepelice iz vazduha za hranu, ognjeni stub da svetli noću i oblak da ljude brani od pripeke. Odredivši Isusa Navina za vođu naroda, Ti istrebi preko njega sedam hanaanskih naroda; Ti preseče Jordan, Ti isuši Itamske reke, Ti obori Jerihonske zidove bez oružja i bez ljudske ruke. Na svemu neka Ti je slava, Vladiko Svedržitelju! Tebi se klanjaju bezbrojne vojske angela, arhangela, prestola, gospodstava, načala, vlasti, sila, vojinstava, vekova – heruvimi i šestokrili serafimi, koji sa dva krila pokrivaju svoje noge, sa dve glave svoje, a sa dva lete i zajedno s hiljade arhangela i desetine hiljada angela neprestano i ne ućutkujući kliču“: Narod:
„Svet je, svet, svet Gospod Savaot, puno je nebo i zemlja slave Njegove; blagosloven je u vekove. Amin!“
Arhijerej:
“ Svet si Ti, zaista, i svesvet, Višnji i Slavljeni kroz vekove! Svet je i Tvoj Jedinorodni Sin, Gospod naš i Bog Isus Hristos; Koji, pošto je poslužio Tebi, Svome Bogu i Ocu, – u raznim stvaranjima i saobraznom razmišljanju, nije prezreo propadajući ljudski rod, ali posle prirodnog zakona, posle opomene putem pisanog zakona, posle izobličavanja proroka i anđeoskih zastupništava kada ljudi zajedno sa pisanim zakonom posuvratiše i prirodni zakon, zaboraviše na potop, na sodomsko opožarivanje, na egipatske bolesti, na palestinski pomor i kada htedoše svi da propadnu, Sam On je blagoizvoleo, On, Stvoritelj čoveka, da postane čovek. Zakonodavac – potčinjen zakonu, Prvosveštenik – žrtva, Pastir – ovca, i umilostivi Tebe, Svoga Boga i Oca, izmiri Te sa svetom i oslobodi sve od Tvog zastrašujućeg gneva, rodivši se od Djeve, rodivši se po telu – On, Bog Reč, voljeni Sin, rođen pre svakog stvorenja, saglasno sa predskazanjima proročanstva o Njemu, iz potomstva Davidovog i Avraamovog, iz Judina kolena. On, koji stvara sve one koji se rađaju – On beše u utrobi Djeve; vaploti se budući besplotan; rođen izvan svakog vremena – Rodi se u vremenu, živeći sveto i učeći prema zakonu, uklanjajući od ljudi svaku bolest i svaku nemoć, čineći čuda i znamenja u narodu, jedući hranu, pijući i spavajući, On, Koji hrani sve one koji imaju potrebe za hranom i zasićuje za život Svojim blagovoljenjem, otkri Svoje Ime onima, koji Ga nisu poznavali, izagna neznanje, užeže poštenje, ispuni Tvoju volju, izvrši delo, koje Si Mu poverio. I pošto je sve ovo izvršio, bi uhvaćen od ruku bezakonika – lažnih sveštenika i prvosveštenika i naroda, posle izdajstva onih koji su bolovali zbog zlobe, – mnogo postrada od njih i po Tvome dopuštenju pretrpe svaki oblik podlosti, bi predan Pontijskom Pilatu, bi osuđen – Sam Sudija, i osuđen Spasitelj, bi prikovan za krst – On, bez poroka, umre, Besmrtan po prirodi i bi sahranjen Životodavac, da bi izbavio od stradanja i oslobodio od smrti one, zbog kojih je bio došao, da raskine lance đavola i da izbavi ljude od njegovih prevara, vaskrse iz mrtvih trećeg dana i, provevši četrdeset dana sa Svojim učenicima, uznese se na nebo i sede s desne strane Tebi, Svome Bogu i Ocu.
I tako, opominjući se, šta je On pretrpeo za nas, blagodarimo Ti, Bože Svedržitelju – ispunjavamo ono što je On ustanovio ne koliko smo dužni, nego koliko to možemo. On one noći, u kojoj je bio predan, uze hleb u Svoje svete i neporočne ruke i, pošto podiže oči Svoje Tebi, Svome Bogu i Ocu, razlomi hleb i pruži učenicima, govoreći: „Ovo je Telo Moje, koje se radi vas lomi za otpuštanje grehova!“ Isto tako i čašu, pošto pomeša u njoj vino s vodom i pošto je osveti, pruži im govoreći: „Pijte iz nje svi. Ovo je Krv Moja, koja se radi vas i radi mnogih proliva za otpuštenje grehova; ovo činite za Moj spomen, jer, ako jedete ovaj Hleb i ako pijete ovu Čašu, Moju smrt ćete objavljivati, dok ne dođem.“
„Objavljujući tako Njegovo stradanje i smrt, Njegovo vaskrsenje iz mrtvih, uznesenje na nebo i Njegov drugi dolazak, kada će doći sa slavom i silom da sudi živima i mrtvima i da svakome odmeri nagradu prema delima njegovim, prinosimo Tebi, Caru i Bogu, prema Njegovoj ustanovi, ovaj hleb i ovu čašu, blagodareći Ti kroz Njega za to, što si nas udostojio da stanemo pred Tebe i da Ti upućujemo sveštenoradnju i molimo Te, da milostivo pogledaš na ove darove koji pred Tobom stoje. Da Ti, Svedovoljni Bože pokažeš Svoju naklonost prema njima, u čast Tvoga Hrista i da na ovu žrtvu pošalješ Tvoga Svetog Duha, svedoka u stradanjima Gospoda Isusa, kako bi On načinio od ovog hleba Telo Tvoga Hrista i od ove čaše – Krv Tvoga Hrista, te da se oni koji se pričešćuju Njima utvrde u pobožnosti, da se udostoje otpuštanja svojih grehova, da se izbave od đavola i njegove zablude, da se ispune Duhom Svetim, da postanu dostojni Hrista Tvoga, da se udostoje večnoga života pošto se prethodno izmire s Tobom, Vladiko Svedržitelju!
Još Ti se molim, Gospode, za Tvoju svetu crkvu rasprostrtu od kraja do kraja sveta, koju si stekao kroz dragocenu krv Tvoga Hrista, – da je sačuvaš nepodeljenu i čvrstu do kraja vekova, – za njen episkopat, koji pravilno predaje reč istine. Još Te molim za moju malenkost, za mene prinosioca, za sve sveštenstvo, za đakone i za ceo klir – da ih umudriš i ispuniš Duhom Svetim. Još Te molim, Gospode, za državnog poglavara, za vlasti i celokupnu vojsku našu, da naš položaj bude miran, te da Tebe, provodeći vreme života u miru i jednostavnosti, proslavljamo kroz Isusa Hrista, Nadu našu. Još Ti prinosim ovu službu i za sve svetitelje koji su Ti u toku vekova ugodili, apostole, mučenike, ispovednike, episkope, sveštenike, đakone, ipođakone, čitače, pevače, devstvenike, udovice, svetovnjake, čija imena Ti Sam znaš. Još Ti prinosim ovu službu za ovaj narod da bi ga učinio za slavu Tvoga Hrista, carsko sveštenstvo, sveti narod, za one koji žive u devstvenosti i čistoti, za udovice koje žive oko crkve, za one koji su u časnom braku, za decu Tvoga naroda, – te da nikoga od nas ne odbaciš. Još Te molim za ovaj grad i za one koji žive u njemu, za one koji su bolesni, u teškom ropstvu, za one koji su preživeli zatočenje, za one koji su lišeni imovine, za one koji plove i putuju, – da im budeš zaštitnik, pomoćnik i zastupnik. Još Te molim za one, koji nas mrze i koji nas proganjaju radi Tvoga imena, za strance i zabludele, da ih obratiš dobru i da ukrotiš njihovu surovost. Još Te molim za oglašene u crkvi, za one koje protivnici ugnjetavaju i za braću našu koji se kaju, da jedne od njih usavršiš u veri, druge – da očistiš od dejstva lukavoga, a trećima da primiš pokajanje i da i njima i nama oprostiš pregrešenja. Još Ti prinosim ovu službu za blagorastvorenje vazduha i za obilje plodova, te da, obilno koristeći i naslađujući se Tvojim dobrima,neprestano proslavljamo Tebe, Koji daješ hranu svakom biću.
Još te molimo i za one koji nisu danas ovde i koji su se razložno izvinili, te da nam, kada sve nas sačuvaš u pobožnosti i njih priključiš i sjediniš s nama nepromenjene, neporočne, besprekorne u carstvu Tvoga Hrista, Boga celokupne veštastvene i duhovne prirode, Cara našega, Jer Tebi priliči svaka slava i čast i poklonjenje, Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekova.“
Narod: „Amin!“

Šta ovde nije pomenuto? Ko je isključen? Ko zaboravljen?
U Liturgiji očito je, nema mesta jedino za greh, smrt i đavola pobeđene Sinom Božjim, i za one koji Liturgiju ne žele. Svi ostali su tu, i svi bivaju blagosloveni i osveštani ovom nadumnom službom u kojoj Bog sreće čovečanstvo, pričešćujući ga Sobom.
Divna povest iz života pustinjskih otaca – podvižnika govori o čuvenom duhovnom starcu, koji je dobio grozd. Nije želeo da ga sam pojede, nego ga je poslao jednom bolesnom bratu; a bolesni brat jednom bratu-monahu na teškom poslu, a trudbenik nekom drugom, koga je još potrebitijim smatrao, da bi se, obredivši mnoge i mnoge, grozd vratio samom starcu koji ga je i poslao. Prepoznavši ga, starac ne htede da ga jede, nego uznese Bogu blagodarnost što je dao taku ljubav među braćom. Eto savršenog liturgijskog društva, koje je, po svojoj prirodi, antiutopijsko. Jer ga Ima; jer je Hristom moguće. A utopija znači „Mesto koga nema, nigdina, nedođija“. Niti ga ima, niti će ga ikad biti.
O tome kako čovek shvata svet bez Liturgije i u kakvu potragu kreće kad bez Pričešća ostane govori i jedna od najpoznatijih legendi zapadnog Srednjeg veka, legenda o Svetom Graalu, koja je, kroz razne vidove okultizma, oživela i u današnje vreme, zbunjujući i sablažnjavajući mnoge. Njen junak, kralj Artur, čiju su slavu putujući proneli čitavom Zapadnom Evropom, u žitijima pravoslavnih svetih Britanije, koji su zablistali pre pada iste u papsku jeres, opisan je kao tiranin i kraljbuntovnik, koji nije živeo hrišćanski. Legende spletene oko njega i njegovih vitezova, međutim, malo šta o tome govore; one nas vode drugim tragom. Ako ga sledimo, taj trag će nas dovesti do dana današnjeg, u kome utopija zvana „Novi svetski poredak“ svoje mračno lice pokazuje čitavom čovečanstvu.
Naoružani Hristom, da vidimo kuda vodi graalski mit.

Arhetipska priča

Arhetipske mitske priče izviru iz dubine ljudske duše zajedno sa kulturama i civilizacijama koje ih pričaju i teku naporedo sa njima. Katkad te priče nabujaju; svima postaju vidive, svi su ih svesni. XX vek potopljen je krvavom bujicom snova o „skoku iz carstva nužnosti u carstvo slobode“ i „hiljadugodišnjem Rajhu“. Katkad ključne mitove osećamo nejasno, mutno, kao vreli ćuv nadahnuća ili kao ledeni dodir preteće tame. U doba nejasnosti mitovima se inspirišu stvaraoci ispod čijih prstiju izviru kontinenti sudbonosnih umetničkih dela. Suštinski mitos jednog kolektiva postojana je čežnja ili žeđ; on pokreće ljudske postupke, ali oni koji u njegovim prostorima obitavaju često nisu u stanju da ih prepoznaju kao spiritus movens.
Govoreći o jednom od najznamenitijih mitova Zapada, mitu o Graalu, nastojaćemo da pružimo jedno od mogućih tumačenja njegove prisutnosti u istoriji „zemalja svetih čudesa“, kako je okcidentalne predele Evrope zvao Aleksej Homjakov, razočaran u gašenje tamošnjih svetlosti. Ne tvrdimo da je ovo tumačenje konačno i jedino moguće, kao ni to da je originalno (evharistijska interpretacija graalskog predanja već je nuđena). Pa ipak, osvetljavati istoriju zapadnog utopizma iz arhetipske perspektive čini nam se aktuelnim i sada, kada je na pomolu epoha „Novog svetskog poretka“ koji je, po ko zna koji put, u zapadnom svetu zamišljen kao ostvarenje „kristalnog dvorca“ (Dostojevski) sreće i blagostanja čovečanstva.

Mit o Graalu

Graal je zlatni pehar[1], ukrašen draguljima, u koji je, prema predanju, sveti Josif iz Arimateje, časni i plemeniti učenik Hristov, uzeo krv isteklu iz rebara Gospoda Isusa kada je ovaj visio na golgotskom Krstu. Josif je, nakon Vaskrsenja Gospodnjeg i izvesnog vremena provedenog u prvoj hrišćanskoj zajednici u Jerusalimu, otplovio na Britanska ostrva gde je tamošnjem stanovništvu blagovestio pobedu Bogočoveka nad grehom, smrću i đavolom. Sa sobom je nosio i pehar sa Krvlju svoga Božanskoga Učitelja.
Sveti Graal je čuvan kao najveća dragocenost i nakon smrti plemenitog Josifa. Nalazio se na dvoru kralja Artura, sina Utera Pendragona, koji je svojom mudrom i hrabrom vladavinom ujedinio Britaniju. Na dvoru Arturovom sa velikom pažnjom negovan je viteški kult. Kralj je oko sebe imao dvanaest vitezova, vrlih i neustrašivih ljudi, koji su se takmičili na turnirima, borili se protiv razbojnika, divova i aždaja, oslobađali uznike i gonili iz kraljevstva crne magove. Vitezovi su bili verni i svome sizerenu Arturu, ali i ponekoj lepoj i umnoj gospi, u čije ime su činjeni junački podvizi. Posle lutanja otadžbinom u potrazi za podvigom, vitezovi su se povremeno okupljali za okruglim stolom u Arturovom dvoru.
Nevolja je, međutim, nastala kada je Graal negde iščezao. Zbog njegovog nestanka, Britaniju su skolile nesreće. Kralj Artur se razboleo, a zemlja je prestala da rađa i sjalovila se. Vitezovi su pošli u potragu za Graalom. Da bi došli do dragocenog pehara, savladavali su mnoge prepreke, često magijske prirode. Po jednoj verziji u poduhvatu je uspeo mladi i smeli Parsifal, a po drugoj veseli i poletni ser Gaven. Posle pronalaska čudesne posude, Kralj ozdravlja, a zemlja postaje opet plodna. Parsifalov sin Loengrin posle očeve smrti Graal odnosi u Indiju.

O nastanku graalskog mita

Prvo uobličavanje graalskog predanja javilo se na dvoru princeze Marije Šampanjske krajem XI i početkom XII veka. Ova ugledna princeza bila je kći engleske i francuske kraljice Eleonore Akvitanske. Veliki broj dvorjana iz njene sredine vaspitavan je u duhu kurtoazne ljubavi, koji se projavljivao u „obožavanju“ (pa i obogotvoravanju) plemenite Dame čije je prisustvo oličavalo Ženstvenost. Marija Šampanjska osnovala je i „Sud ljubavi“, a žene su imale zadatak da uče muškarce, da ih očaravaju, vode i vaspitavaju u osećajnom, ali i mističkom smislu. Dama kojoj se vitez i pesnik klanjaju obavezno je udata, a njen služitelj želi da je vidi, dodirne joj haljine, dobije poljubac. Žena se proslavlja ne samo kao lepota, no i kao vrlina koja predstavlja cilj erotske inicijacije. To što je ona udata, poduhvat udvarača čini težim, ali i zanosnijim. Brak je neka vrsta tamnice iz koje treba izvesti ljubavnicu. (Marija Šampanjska je to ovako objasnila: „Ljubavnici daju sve jedno drugom, i to dragovoljno. Supružnike, međutim, obavezuje dužnost da svaki od njih podnosi ono što drugi hoće i da nikada ništa ne odbiju“). Preljuba se tako ritualizuje: ona je simvolički put ka posvećenju u tajne života.
Ritualizovana seksualnost[2] nije nepoznata paganskoj mistici (kultovi plodnosti, tantrizam). Zanimljivo je pri tome napomenuti da se u Hrišćanstvu kome su zvanično pripadali i ženopoklonici sa dvora princeze Šampanjske za zajednicu sa Gospodom Isusom Hristom upotrebljava slika Braka (Hristos je Ženik Nebeski, a Crkva je Njegova Nevesta); u induizmu se, pak, sjedinjenje duše sa Krišnom opisuje pojmom preljube (udata boginja Rada, recimo, žudi za vanbračnim odnosom sa mladim bogom Krišnom).
Uticaj ovog erotskog misticizma šampanjske družine nije bio jedini istočnik nadahnuća za Kretjena de Troa, prvog autora celovitog speva o Graalu.
Francuskom i Italijom u to vreme hodili su i, uz pesmu i šalu, propovedali mnogi trubaduri i „Fedeli d’Amore“. Kažemo „propovedali“ jer su oni, pevajući od Provanse do Belgije stihove o Divnoj Dami, pod vidom ljubavnih poruka širili jedno mističko učenje koje je nastalo pod uticajem islama, keltskih, gnostičkih i orijentalnih verskih sistema. Skrivenim jezikom štitili su svoju „gnozu“ od neposvećenih. To su bili umni i daroviti ljudi koji su se razočarali u duhovno razvraćenog poglavara Rimske crkve – papu, i koji su svoju crkvu smatrali – udovicom. Za njih je žena bila simvol Mudrosti[3], a umesto kralja Karla Velikog, iskrenog revnitelja papizma, kao uzornog monarha isticali su mitskog Artura, vladara Kelta, čiji je svetodavac bio Merlin, čarobnjak – druid.
Kretjen de Troa je uživaocima ritualne seksualnosti na dvoru Marije Šampanjske pružio još jednu pagansku poslasticu: zanimanje za ciklus folklornih predanja o kralju Arturu. Sasvim u skladu sa orijentalnognostičkim inicijacijskim tradicijama, u središte svog speva stavio je traganje za čudesnim predmetima koji omogućavaju ulazak u sakralni prostor tajanstvene „gnoze“. Nakon mnogih iskušenja (česta su noćna posvećenička bdenja), konačni cilj je ostvarena besmrtnost (lečenje bolesnog kralja i obnova „puste zemlje“)[4]. Naravno, uz sve ovo, prisutna je i mitologizacija viteške časti, kao i kult Žene.
Germanski riter Volfram fon Ešenbah legendu o Graalu uobličava konačno svojim spevom „Parsifal (1200-1210). Unosi u nju mnoštvo orijentalnih elemenata. (Prvi koji je priču o Graalu preneo Ešenbahovom učitelju Provansalcu, bio je Flegetanis, Jevrejin – musliman paganskih nastrojenja).
Prema rezultatima do kojih su došli savremeni tumači graalskog predanja, reč „graal“ potiče od grčke reči „krater“ (pehar, veza, zdela). „Krater“ je jedan od ključnih simvola antičke alhemije. U delu „Corpus hermeticum“, drevnom bliskoistočnom zborniku alhemijskih tekstova, krater je sasud Božje mudrosti upućen posvećenicima (gnosticima) koji će, zaronivši u njega, „krstiti um“. Prema tome, Graal je simvol onoga što Rene Genon zove “ primordij alnom tradicijom“, univerzalnog božanskog znanja koje poznaju samo inicirani. Traganje za Graalom, tumačeno s te tačke gledišta, predstavlja žudnju za otkrivanjem tradicije koja je pravi izraz čovekove božanskosti.[5] Ipak, autor ovog članka smatra da se ispod nanosa gnostičko-orijentalne religijske simvolike u mitu o Graalu nalazi nešto suštastvenije i da se ova priča o „zlatnom peharu“ može rasvetliti sa pravoslavnog, evharistijskog stanovišta.

Graal i Evharistija

Mit o Graalu je na Zapadu konačno uobličen u doba u kome se sve snažnije javljaju razočarenja u duhovno delanje rimskog pape i njegovog sveštenstva. Malobrojnim obrazovanim ljudima, ali i plemstvu, smeta vlastoljublje papino, smeta im odricanje od evanđelskih vrlina prethodnih stoleća. Kršteni, ali nedokršteni varvari, kojima zapadni teolozi i misionari prilagođavaju istine Hrišćanstva, umesto da ih uzvode na blagodatne visine Duha Svetoga, prepuštaju se stihijama svoje paganske prošlosti.[6] Briga za materijalno bogatstvo i politički uticaj kod klera je zamenila brigu za spasenje ljudskih duša.
Pa ipak, najtragičniji događaj na Zapadu bio je čin otpadije od jedine Spasonosice, Svete Saborne i Apostolske Crkve Pravoslavne. Želeći da sobom zameni Hrista, rimski episkop je, kako veli Otac Justin, pao trećim najtežim padom u istoriji roda ljudskog (preteče su mu bili Adam i Juda). Ova bogoizdaja se kao otrov širila čitavim duhovnim krvotokom negda pobožnog Zapada. Veliki i pravoslavni narodi koji su u prvih deset vekova nove ere Crkvi dali mnoštvo svetih podvižnika i mučenika (počev od stanovnika Italije, vernih Hristu još od svetih apostola Petra i Pavla, preko franačkih kraljeva i pustinjaka u Galiji, do Svetog Patrikija i Svetog Kolumba na britanskom severu) odjednom su se obreli u tami jeresi. Prepušteni na milost i nemilost teološkim hirovima papinih nadribogoslova oni su ostali bez Puta, Istine i Života, Bogočoveka Hrista.
Pavši u jeres, zapadna crkva izgubila je blagodat za čije je izlivanje neophodan uslov pravoslavno ispovedanje i proslavljanje Boga u Trojici, Tvorca, Spasitelja i Utešitelja. Bez blagočašća (ispravne, pravoslavne pobožnosti), filiokvistički Zapad više nije bio pričastan Trojičnim energijama, nestvorenim i sveživotnim, ostao je bez udela u njima. Sabrani oko rimskog pape, vernici više nisu imali Sveto Pričešće. Na njihovim časnim Trpezama, hleb i vino, pripremljeni da „radi svih i za sve“ budu prineti na nadnebesni i umni Žrtvenik Božiji, nisu se više preobražavali u Krv i Telo Bogočoveka Isusa Hrista. Oganj Duha Svetoga, na Koga su jeretički teolozi Zapada pohulili, više nije silazio u Svete putire rimskih oltara. Desilo se nešto najstrašnije: milioni su ostali bez Hleba Nebeskog – Nasušnog; prestali su da budu usinovljenici Nebeskog Oca i odlutali su u „zemlju daleku“, poput bludnog sina. I kao što je odbegli sin straćio sve svoje imanje sa bludnicama[7], tako su i sinovi Rima blagodatne riznice Svetog Predanja zamenili za lažno zlato sholastičkog racionalizma; i kao što je, služeći kod zlog gospodara u doba gladi, bludni sin želeo da se nasiti roščićima koje su jele svinje, tako su i zapadni podvižnici (tipa Franciska od Asizija i Tereze od Avile) prelestne, individualističko-pijetističke doživljaje smatrali za blagodatni život u Duhu Svetome. Nažalost, bludni sin Zapada nije se pokajnički vraćao u Očev Dom, u katoličansku Ortodoksnu Crkvu, već je ustao na svog pobožnog brata od Istoka, hoteći da ga prinudi da se i on, odan veri apostolskoj, odrekne Svetinje nad svetinjama, Hrista, i da se pokloni rimskom papi, tobožnjem Njegovom „namesniku“ na zemlji.
Žeđ zapadnog čoveka za Hristom nije se nimalo utolila. Njegova napaćena duša vapila je da se pričesti Bogočoveku. Rimski sveštenici su verujućim ljudima uskoro uskratili čak i pričešće pod oba vida: umesto hleba i vina, davahu im samo – hostiju. Legenda o Svetom Graalu stoga je izraz najdublje žeđi za sjedinjenjem s Onim Koji je rekao da svi koji jedu Njegovo Telo i piju Njegovu Krv imaju život večni.
Strasti i pohote koje rastaču ljudsku bogopodobnost (bogosličnost) uselile su se u papine sledbenike, a oni obnaženi od istine i izloženi vihorima sumnji i kolebanja, nisu mogli da im odole. Graalsko predanje istinito je: kada je iz rimokatoličkih oltara iščezao Sveti Putir, kada je evharistijsko sabranje verujućih zamenjeno spoljašnjom organizacijom, tada je satana došao da „veje kao pšenicu“ one koji su ostali bez Pastira i Prvosveštenika nebozemne Crkve. Blagodatno tle Novog Edema, Crkve, tamo se izjalovilo i postalo „pusta zemlja“. Proces razjedinjenja na Zapadu bio je proces postepenog rashristovljenja Evrope: u Renesansi se pobunio gordi mikrokosmos, koji je zaboravio da se sa pet čula smrt ne može pobediti; u doba „prosvetiteljstva“ zbuntovani razum rušio je svaku veru i pljuvao na svaku svetinju; u XIX veku religija progresa i učenje o životinjskom poreklu čoveka ubijahu poslednje tragove blagočašća u Evropljanima. Plodovi materij alizma i hedonizma bili su krvavi ratovi i revolucije XX veka.
Evharistija je ona sjedinjujuća sila koja je u stanju da atomizirano čovečanstvo sabere u Jedno – u Telo Hristovo. Papizam je bez Evharistije doneo lomače i inkviziciju; zbog inkvizitorskog papizma su metastazirale mnogobrojne protestantske sekte, slobodno zidarstvo i slične psevdoevharistijske inicijacijske družine u kojima su se sledbenici sekularizovanih ideja o zemaljskog slobodi, jednakosti i bratstvu često pričešćivali tamom i bezakonjem. A zapadni čovek je i dalje vapio za Hristom.

Neuspeh potrage za Graalom
Evharistija je Sveta Tajna: po formi jednostavna, i umom i srce, angelskim i ljudskim, nesagledna i neobuhvativa, ona je svešteni „prostor“ u koji se ulazi svim bićem: to je zato što je suština ovog Tajanstva u ljubavnom zajedničarenju Boga i čoveka. Bog se, uzevši na Sebe čovečansku prirodu, smiruje zbog voljenog, a u greh potonulog čoveka, do smrti na Krstu; čovek pak, uzvraćajući tu ljubav i smerno shvatajući svoju nedostojnost i veličinu Božje Žrtve, takoće biva raspet na krstu svakodnevnih stradanja i podviga, pokajnički vapeći, slično desnom razbojniku: „Pomeni me, Gospode u Carstvu Svome“. Pričešće je Tajna, jer je nemoguće pojmiti sve sladosti i miline uzajamnog zagrljaja Sina Božijeg i Sina Čovečijeg i potomaka Adamovih koji u Njemu prepoznaju svog Najroćenijeg, Onoga Koji im je duh i dah i svetlost i svetost. Kroz Evharistiju ljudi postaju braća i sestre, prevazilazeći biološke rodbinske veze: kroz Evharistiju slepci progledaju Suncem Pravde, gluvi začuju angelske horove i gubavi se čiste od prokaze bogozaborava. I zato je Pričešće – tajna. Neizreciva, nedomisliva, neopeviva, neodoliva… To je tajna Večera koja traje od Velikog Četvrtka do danas i koja će trajati večno. Pravoslavni se pričešćuju istim Hristom Kojim su se pričešćivali sveti Apostoli, Mučenici, Pustinjaci i Devstvenci; zato im je duh jedan – Duh Sveti; i telo im je jedno – Sveta Crkva.
U epu o Graalu nigde nema Hristove Večere: Krv Gospodnja ne izvire iz svakog oltara, no je „ima“ samo u jednom peharu koji se mora naći po svaku cenu. Sveti Putir nije ništa drugo do magijski predmet kojim se osvaja besmrtnost i napredak zemaljskog carstva. Da bi se on pronašao, potrebno je putovati po horizontali, jahati danju i noću, boriti se protiv zlih vila, veštica i čarobnjaka… Uz to, mora se postati iniciranim gnostikom koji o Graalu zna ono što prosti ljudi ne znaju. Umesto da služi Hristu, zapadni vitez služi svojoj umišljenoj časti (gordosti). Potraga za besmrtnošću nije isto što i iskanje večnog života; večni život je stvarnost zajedničarenja, stvarnost Susreta sa Bogom i bližnjima u Nebeskom Jerusalimu, a besmrtnost je „loša beskonačnost“, biološko življenje produženo u vremenu i kao takvo tavorenje u „tami i senci smrti“. Zaboravivši na Sofiju – Logosa, Hrista Gospoda, zapadni vitez u nepreobraženoj večnoj ženstvenosti traži mudrost.[8] A to nije nebeska mudrost Sina Božijeg i Spasitelja našeg, Uma Očevog, nego hedonistička „mudrost čula“ za koju sveti Pavle veli da je „ludost pred Bogom“.
Umesto svetog Predanja, nadahnutog Duhom Istine, zapadni gnostik veruje da je istina prisutna u svakom religioznom predanju, a da je samo on, inicirani, može shvatiti i dati joj pravo tumačenje. Zato nije nimalo čudo što Graal na kraju biva vraćen u Indiju – tamo gde je orijentalni okultizam dostigao puni rascvat.
Lutajući po horizontali, zapadni vitez vere ne zna da se do Svetog Pričešća dolazi krštenskosvetoduhovskim silaskom u dubinu svoga srca i pokajničkim, smernoumnim letom u visinu bogočovečanskog podviga: na toj dubinskovisinskoj vertikali Sin Božji, kao domaćin evharistijske Gozbe, čeka Svoje zvanice i prijatelje. Mi Ga ne možemo naći u prostornovremenskim koordinatama svoje samožive palosti; mi Ga srećemo samo kao Večnost koja silazi u istoriju, evharistijskim Žrtvoprinošenjem.

Metamorfoze mita o Graalu

U istoriji Zapada mit o Graalu preobražavao se mnogo puta. Pa ipak, uvek je shvatan prostorno i magijski. U potragu za Graalom, putovalo se u Indiju gde ga je Loengrin sklonio. Hristifor Kolumbo je, došavši do Amerike, mislio da je Indiju otkrio. Istraživači u slivu Amazona tražili su zlato Eldorada; vekovna maštarija moreplovaca bila je Terra Australis incognita. Ha kraju, kada je čitav svet istražen i otkriven, zatočenici već zaboravljenog Graala krenuli su u kosmos, sanjajući o kosmičkim inteligencijama vanzemaljskog porekla koje će nam otkriti tajnu postojanja. Neutoliva žeđ za onim tamo bila je žeđ za otadžbinom sa one strane svetlosti koja se ugasila. Pa ipak, sva je ostala horizontalna: preplovljeni su okeani i mora, nekada neprohodne prašume seku se, služeći kao građa industriji nameštaja, Mesec je posećen, a Graala nema i nema.[9]
Graal je doživeo mnogo metamorfoza. U alhemiji je bio lapis philosophorum koji materiju treba da izbavi iz ropstva (zaboravljeno je da je Hristos, Krajeugaoni Kamen, vaploćenjem Svojim osveštao tvar); u Renesansi, Graal je bio svešteni alfabet judejske Kabale, pretvorivši se u slova uz pomoć kojih je Bog „emanirao svet“ (zaboravljeno je da je Hristom, Slovom Očevim, iz nebitija sve privedeno u bitije); u doba racionalizma, Graal se prometnuo u naučnu laboratoriju (Ričard S. Vestfal ispravno tvrdi da je „moderna nauka ishod spajanja hermetičke tradicije i filosofije mehanike“)[10] i revoluciju, taj pretpostavljeni čudotvorni prevrat koji će stvoriti bratstvo jednakih i slobodnih građana; u XIX veku, Graal je bio progres koji zahuktalo vodi ka dobu potpune pobede nad prirodom i natčoveku oslobođenom bitijnih i etičkih robovanja; za marksiste, Graal je bio proletarijat, „bogodana“ klasa koja menja stvarnost otuđenja, uvodeći čoveka u krasote „oslobođenog rada“; za naciste, Graal je tle iz koga izvire krv superiorne arijevske rase… Izgubivši pričesnu zajednicu sa Bogočovekom, Zapad je duhovnost ospoljio, lišio unutarnje snage, ugasio je u moru farisejstva. Raj više nije shvatan kao zajednica sa Svetom Trojicom, kao ljubavno opštenje Boga i Čoveka, no kao mesto, kao neka terra incognita koja, po svemu sudeći, još uvek postoji „iza sedam gora i sedam mora“ i do koje će graalski vitezovi (od konkvistadora do esesovaca) kad-tad stići.[11] Zapad se tom umišljenom raju približavao ognjem i mačem, uništavajući sve što mu se našlo na putu. Shvativši da na planeti koju delimo takvog mesta nema, okcidentalni čovek poželeo je da ga ovde i sada stvori, da ga uvede u postojanje. Kako?
Opet mehanički, spolja, preko društvenih revolucija i reformi. Još su prve protestantske sekte, naoružane fanatizmom i ohrabrene pogrešno pročitanim Svetim Pismom, nastojale da podignu Nebeski Jerusalim na zemlji i da se odmah, svečano odevene, usele u njega. I prvi doseljenici u Severnu Ameriku imali su takve ideje; za njih bi Amerika, nakon nestanka Crvenokožaca, bila idealni prostor za ostvarivanje hilijastičkog sna.[12] Kada se ova pohota oslobodila svog „hrišćanskog“ ruha, ukazali su se obrisi sekularizovane utopije Tomasa Mora, Kampanele, Sen Simona, Furijea, Kabea. Sva ta „srećna ostrva“, države Sunca, Ikarije i falansterije nisu bili ništa drugo do pokušaj da se utekne iz istorije osveštane Hristovim Vaploćenjem, Raspećem i Vaskrsenjem u Zemlju Nedođiju, u kojoj će ljudi „blaženo“ sterilna duha živeti po apstraktnim načelima slobode, jednakosti i bratstva.
Ovaj ideal F. M. Dostojevski razobličio je kao večitu antihristovsku sablazan. Taj umišljeni „Kristalni dvorac“ neće biti ništa drugo do strašna tamnica.[13] Veliki Inkvizitor koji je čudo, tajnu i autoritet dobio od kneza ovoga sveta oduzeće ljudima slobodu i pretvoriće ih u beslovesna bića, u bube i gmizavce koji će bezglasno trpeti da ih melje točak istorijske neminovnosti na putu ka „boljem sutra“. Dostojevski je svetiteljski ispovedao ključnu istinu Hrišćanstva: raj nije toliko mesto, koliko i ličnost – Ličnost Isusa Hrista, Raspetoga i Vaskrslog Mesije. Carstvo Božije neće doći da se vidi ono je u nama. (Nije nimalo slučajno što je ovaj veliki ruski pisac posvedočio da bi, ako bi se moglo dokazati da je istina van Hrista, on ostao sa Hristom, a ne sa takvom mrtvom, pojmovnom, pilatovskom „šta“istinom.

Graal i Novi svetski poredak

Jedan od glavnih ideoloških tumača globalističkog projekta zvanog „Novi svetski poredak“, američki mislilac japanskog porekla, Frensis Fukujama, u svom poznatom članku o savremenom svetu objavio je „kraj istorije“. Po njemu, istorija je okončana trijumfom zapadne liberalno-kapitalističke demokratije koja se pokazala kao društveno ustrojstvo najprihvatljivije za čoveka. (Čovek nove društvene stvarnosti je, dakako, individum – potrošač, lišen bilo kakve kulturnoistorijske svesti). Fukujama ne osporava činjenicu da će porođajnih muka (etničkih sukoba, političkih obračuna) biti i dalje, ali smatra da je sve to prolazna pojava. Zapad je, rekosmo već, pobedio. Istorija kao hegelovski marš kroz tezu i antitezu došla je do svoje sinteze; ona je, dakle, završena.
Ako Fukujamin stav razmotrimo sa stanovišta graalskog predanja, tvrdnja je umnogome tačna. Zapad je u svom viteškom poduhvatu uspeo da sebi kulturno, ekonomski ili politički potčini čitav svet. Čak i tamo gde ga nema, ima ga: kroz tehnologiju, modu, način razmišljanja. Koka kola je planetarno piće, rokenrol je planetarna muzika, farmerke i džins jakne su uniforma mladih naraštaja, a američki filmovi, stripovi i TV programi najomiljeniji su u svetu. Nema više „krajnjeg severa“ na kome živi mitski Hiperborejci; „nepoznata južna zemlja“, Australija, živi po uzoru na „the american way of life“. Nestali su Atlantiđani, Eldorađani, stanovnici zagonetnog afričkog kraljevstva sveštenika Jovana. Utopijci i Ikarijevci otelovili su se u Amerikance koji, sa žvakaćom gumom u ustima i vokmenom na ušima, žive svuda: od Oregona do Sibira, od Tokija do Sao Paola. Srećna dečica koja ne znaju za greh, iako su do grla u njemu (greh = Bogozaborav, lažno postojanje koje odbija večnost), poslušno slede jednog po jednog Velikog Inkvizitora, uživajući u trošenju po supermarketima. Kada uključe TV, spikeri ih uveravaju da žive u „najboljem od svih svetova“… Dostojevskova vizija se, na žalost, ostvarila.
Dakle, istorija shvaćena kao zapadni pohod u nepoznato doživela je svoj kraj: sve je poznato, obnaženo od tajne, zna se. Moderni alhemičari-prirodnjaci vrše nasilja u genima životinjskim i ljudskim, u atomskom jezgru, u psihi čovekovoj, u svekolikoj prirodi; nemilosrdno eksploatisana, zemljina utroba umire u grčevima. U društvu je iščezao svaki trag zajednice: umesto toga postoji sentimentalistička prisnost u gomili, prisnost koža i nervnih spletova: osmesi su široki i lažni, kao kod voditelja TV-programa…[14] Više se ne postavlja pitanje Istine. Čitav svet treba da se ujedini pod stegom potrošačkog animalizma; etiku će zameniti erkondišn… Duhovna preljuba, idolopoklonstvo, laž: svi se klanjaju zlatnom teletu tehnologije i Molohu sebičnjačkog individualizma. Zlo je postalo prihvativo, svima dostupno, drago i simpatično. Najpopularniji likovi dečjih filmova i TV serija su demonske njuške tipa SpilbergLukasovog Itija, Vanzemaljca.
Novi svetski poredak je, očito, još jedan izraz ljudske grehovnosti koja stalno mašta o zemaljskom raju. Obećavajući slobodu, prava i demokratiju, a po cenu odricanja od verskog i nacionalnog identiteta, tvorci novog poretka zaboravljaju iskustva prethodnih utopijskih projekata koji su, nudeći slične ideale po sličnim cenama, pali u prah, odnevši samo u ovom veku preko sto pedeset miliona ljudskih života. Bilo bi strašno ako bi se ružičasti snovi egalitarizma pretvorili u košmar mondijalističkog koncentracionog logora u kome će svi biti kontrolisani, nadziravani, kompjuterski memorisani, na silu srećni, svagda horizontalni…
Pa ipak, istorija ne može biti okončana u ledenoj tami „kristalnog dvorca“. Onaj Koji je u svet sišao da bi postao Čovek, Onaj Koji je Svojom smrću satro smrt i u Svetoj Evharistiji nam darovao život večni, u istoriju će ponovo kročiti da sudi ljudskom rodu vaskrslom iz zemaljskog praha. To će biti konačni kraj utopije… Obasjaće nas, liturgijski već otpočelo, Carstvo Nebesko. Oni koji su svoje haljine ubeleli Krvlju Jagnjetovom ući će u večni dan novog neba i nove zemlje, u ognjevito podne Nebeskog Jerusalima…

Ishodno slovo

Samo dva puta se otvaraju pred čovekom od časa kada je, Božjom ljubavlju, priveden iz nebitija u postojanje. To su put života i put smrti, put sabiranja i put rasipanja, put Istine i put Laži, put Logosa i put besmisla: jednom rečju, put Svete Liturgije i put utopije (nigdine, nedođije). Od kada je čovek svojom voljom otpao od Boga Živoga i zaronio u smrt pokušavajući da tvarju zameni Tvorca, jedna večna sablazan prati ga pri povratku Domu Očevom; sablazan utopijskog, magijskog mišljenja. Čovek samome sebi hoće da bude bog; hoće da sebe i tvar vaskrsne svojim silama; hoće da besmrtuje sobom iako je teško bolestan od smrti; hoće da magijski, utapajući se u „okean blaženstva“, okean bezlične „prestabilirane harmonije“, isceli stvarnost razdrobljenu u krhotine… Odbija da bude sveštenik i bogoslov, a želi da je mag i kabalista. (Renesansni mislilac Piko dela Mirandola tvrdio je da su magija i kabala – „najveći dokazi“ Hristovog Božanstva). Čovek ne želi da prizna kako je prah i pepeo, nego sebe smatra mudrijim od Boga. Priznavši da je prah i pepeo, zavapio bi za Hristom, u Kome je ljudska priroda počastvovana sedenjem s desne strane Oca; misleći da je mudriji od Boga, on postaje rob praha i pepela i, verujući da je našao eliksir večnosti, poistovećuje se zauvek s njima. Prestao je da bude teolog, postao tehnolog; prestao je da stvarnost poima Hristom, a zagledao se u nju svetom i đavolom… Zaista, zaista to zna svaki pravoslavni Hrišćanin – odatle i samo odatle tolika strašna zla koja su se u istoriji čovečanstva krila ispod obrazina najuzvišenijih ideala: od potrebe da se boguje bez Boga, od slasti carevanja nebom i zemljom bez Cara nad carevima, od pohote za tvarju umesto ljubavi prema Tvorcu. Rečju, od gordosti, od pragreha koji je jednog od prvostvorenih angela – lepotana, Denicu – Lucifera, pretvorio u tamnog, poganog, mržnjom otrovanog satanu; od pragreha koji je Adama izveo iz raja… Greh je promašaj Božjeg zagrljaja; gordost – najstrašniji greh, jer gordošću slovesno biće grli samo sebe, bludniči sa samim sobom, u sebi traži izvora i načina da večno postoji, bunca u groznici samoobmane koja bi htela da je priznaju za duhovno zdravlje. Gordost je slepota koja veruje u svoju okatost, beslovesnost koja nastoji da je Logos svetu, mržnja samosmrznutosti koja prezire Boga Ljubavi…
Zaista, zaista su dva puta pred čovekom: put Liturgije i put utopije. Temelj liturgijskog poznanja stvarnosti je smirenost, svesnost o svojoj stvorenosti i ograničenosti i vapaj za Bezgraničnim i Večnim Bogočovekom; temelj utopizma je gordost koja ne priznaje svoju ograničenost i koja grešno, u tamu palosti zatočeno „ja“, želi da poistoveti sa kosmosom. Liturgija je istinska prosveta čovekova, jer se u njoj, kroz pričešće Logosom Božjim, sva naša tama prosvećuje Svetom Trojicom; utopijsko znanje i prosvećivanje je luciferijanska inicijacija u manipulativni, tehnološki gnozis, čiji je smisao da nas, tobož, učini svemoćnim (a svemoćan je samo svesmireni, do Žrtve na Krstu svesmireni, Hristos)… Liturgija je Put, Istina i Život, u kojoj je Gospod Isus Onaj Koji prinosi i Koji Se prinosi, Sveštenik i Sveštenodejstvovani; utopija je bespuće, laž i smrt, jer je u njoj čovek, s đavolom združen, onaj koji bi hteo da gospodari stvarnošću.
Znajući sve ovo (i, po meri vere, opitno to doživljavajući) moramo biti svesni da na našoj, grehom okovanoj, planeti nema ničega „neutralnog“: sve je, kroz nas, opredeljeno za Hrista ili za antihrista, za Nebesa ili za adsku tamu. Najmanja misao čovekova je potres kosmičkih razmera: od nje, ako je svetla, mirišu zvezde i sazvežđe; od nje, ako je tamna, sa užasom drhte kosmički bezdani. Činjenica je da najveći broj ljudi ne oseća svoju kosmičnost, svoju odgovornost pred Bogom i pred tvarju; ali isto tako je činjenica da ta odgovornost postoji, i da ćemo u dan Drugog dolaska Jagnjeta Božjeg, dati odgovore za svaku praznu, besmislenu reč, za svaku zlu, a nepokajanu, misao. Naročito ako je u pitanju temeljna stvarnost našeg spasenja: vera. Jer, bez prave vere nemoguće je ugoditi Bogu (Jov. 3, 18). A prvo, osnovno, najvažnije delo Božje je da verujemo u Nebeskog Oca i Sina Njegovog Jedinorodnog, u Kome je ponuđeno spasenje svim ljudima, od Adama do poslednjeg rođenog na zemlji. Vera Života i Svetlosti je Pravoslavlje – pravo, istinsko slavljenje Boga u Trojici; vera koje su poluživoti, plamičci i bespuća mnogo je – i to su jeresi, krivoslavlja, zloslavlja. Đavo, otac laži, u isti mah je i čovekoubica od iskoni (Jov. 8, 44): on čoveka i ubija lažju, lažnom verom, pogrešnim tumačenjem Istine. Zato nam je Gospod preporučio da budemo mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi. Bezazlenost je uslov da postanemo čedni, a bez čednosti ne možemo biti čeda Božja… Što se zmijske mudrosti tiče, ona je dvostruka: pre svega, kad neko pokušava da je ubije, zmija čuva glavu; drugo, kad hoće da svuče staru košuljicu, zmija prolazi kroz tesna mesta, kroz procepe. A to, po Svetim Ocima, znači: ako hoćeš da naslediš Carstvo Božije, od svih sablazni i lažnih učenja čuvaj svoju glavu – svetu i neporočnu pravoslavnu veru kojom te podojila tvoja Mati Crkva; a zatim – idi tesnim putem smirenja i samoodricanja da bi sa sebe svukao starog, od greha satrulelog, čoveka i obukao se u novog, u Hristu Vaskrslog, sina Božijeg. Glava našeg spasenja je, ponavljamo, čista, nikad i ničim nepomućena, svetinja Božijeg Otkrivanja. Za nju se živi i umire, njom se hranimo i branimo.
Naši su dani apokaliptični iz dva razloga. Prvi i osnovni – umnožilo se bezakonje i ohladnela je ljubav mnogih (Mt. 24, 12). A bez ljubavi istinu je teško naći i doživeti. Zato su se umnožili i lažni proroci i lažni hristosi, koji ljude uče smrti i propasti; to je drugi razlog za apokaliptičnost našeg doba (Mt. 24, 24). Pa ipak, upravo su apokaliptični dani oni dani koji od nas zahtevaju trezvenost, vidovitost, budnost: da ne bismo bili obmanuti, primajući rog za sveću i zdravo za gotovo. To znači: nužno je bdeti i moliti se, stražariti i paziti na sebe i na svoje postupke, ali i na lažna učenja koja se šire munjevitom brzinom. I pri tom znati: nikad laž nije bila veštije maskirana i zaslaćena no u naše vreme. Ima je svuda: u politici, u nauci, u umetnosti, u medijima. Ima je u nama. I, naravno, nalazimo je zakrabuljenu tako da je teško možemo prepoznati ako za svetlost pred sobom nemamo Sveto Predanje Crkve. Kad nas Bog blagoslovi znanjem da laž otkrijemo, treba da o tome obavestimo i naše bližnje: da bi i oni mogli da se čuvaju, da ne prime lažne proroke – vukove za pastire. Ali, neka to naše obaveštenje ne bude nametljivo, gromopucatelno. Kao što veli Sveti Jovan Zlatousti: „Naš dug nije da ubedimo slušaoce, nego da ih posavetujemo; naše je – savet predložiti, a da se ubede – to je njihovo“.


NAPOMENE:

  1. Prema J. E. Cirlou, za Graal se govorilo i da je jedan od dragulja koji su spali sa Luciferovog čela kada je ovaj padao u pakao (tipična gnostička legenda). Genon, poznati neopaganski mislilac, nazvao je Graal biserom koji je treće oko Šive, induskog boga razaranja. On može biti posuda i knjiga. Nazivaju ga „nepokretnim pokretačem“. Pošto je bio u središtu Okrugloga stola, sličan je kineskoj predstavi neba (Pi) koje se prikazuje kao krug s rupom u sredini. Bio je kamen mudrosti, rog izobilja… Mnoštvo apokrifnih hrišćanskih predanja, paganskih interpretacija i filosofskih tumačenja učiniše Graal jednim od najsloženijih simvola u istoriji čovečanstva. Da je on i dalje privlačan mitski obrazac, pokazuje i bestseler „Sveta Krv, Sveti Graal“ trojice američkih publicista u kojoj je graalska legenda ispričana na popularan (bolje reći, vulgaran) način kao istorija Hristove „dinastije“ i Njegovog krvnog „potomstva“. Knjiga je pisana neuko, ali pretenciozno; to ju je „preporučilo“ našem površnom, poluobrazovnom vremenu… U najširem smislu, graalsko predanje može se tumačiti kao „povratak u raj“, u duhovno središte čoveka i svemira koje se „odvija po simboličnom obrascu inicijacije posredstvom iskušenja, provere i susreta sa smrću u traganju za skrivenim značenjem i misterijom života“ (C. K. Kuper). Ideja povratka u raj je tipičan plod repaganizacije Zapada. Antika je svagda sanjala o aurea aetas, zlatnom dobu harmonije čoveka i kosmosa. Nije slučajno da Dantea kroz pakao i čistilište prema raju vodi neznabožac Vergilije, jedan od sanjara o „zlatnom dobu“, a preuzima ga Beatriče, obogotvoreno žensko načelo, njegova „androginska“ dopuna (lik androgina je, dakako, neznabožački). Međutim, najpoznatija verzija mita (Graal kao pehar s krvlju Gospodnjom), nama je značajnija od svih drugih jer je u njoj prisutan momenat evharistije…
  2. Živan Filipi kaže: „Viteška ljubav, kako platonska, tako i telesna, za koju postoje mnogobrojne prepreke i koja ima svoj detaljno razrađen ritual, mnogo je slađa od kratkotrajnog fizičkog zadovoljstva u inertnoj pustoj zemlji“. Dakle, viteška, kurtoazna ljubav je vid bekstva od stvarnosti. Ona nije suštinski odgovor na pitanje odnosa čovek – čovečica. Makar i sublimisano telesno još uvek je telesno: dok se čovek s čovečicom ne sretne u Hristu, oboje se vrte u začaranom krugu strasti.
  3. Ne treba i ovde zaboraviti Dantea: posrednik između njega i Boga, nije Sin Božiji, nego obogotvorena žena Beatriče, koja je iznad angela i svetaca. Petrarka ide još dalje. On svoju putenu ljubav prema maloletnoj Lauri opisuje u verskom zanosu, nazivajući je „anđelom“ i opijajući se njenom „čistotom“ (mada je očito da je reč o sasvim čulnom doživljaju žene).
  4. Za besmrtnošću se čezne kao za nastavkom ogrehovljenog, u čula zatočenog, postojanja; nije nimalo slučajno što je dalekoistočno učenje o reinkarnaciji na Zapadu shvaćeno van njegovog induističko-budističkog konteksta koji je pesimistički; to jest, zapadnjaci su u narednim reinkarnacijama videli šansu za mnogobrojna uživanja u budućim postojanjima.
  5. Sve paganske religije ispovedaju suštinsku božanstvenost čovekovu (dušu, um) koja je zarobljena tvarju. Duše koje su emanirale iz PraJednog putem posvećanja u tajne nauke spasenja i jednu od mnogih vrsta askeze vraćaju se u PraJedno, što se smatra konačnim oslobođenjem od ropstva u materiji.
  6. Jeretičku filiokvističku teologiju naročito je podržavao franački kralj Karlo Veliki (inače nepismen). Zapadno episkopstvo, neupućeno u dubine grčkog jezika, povlađivalo mu je, pa je ova plitka – racionalistička – teologija, neposoljena Svetim Ocima, osvojila i Rim, stolicu najuglednijeg zapadnog episkopa.
  7. Čim su otpali od Pravoslavlja, ljudi na Zapadu iskrivljeno su počeli da tumače hrišćansku veru. Anselm Kanterberijski uvodi pojam Boga – osvetnika; javlja se ideja čistilišta kao mehanička predstava o spasenju; post i asketizam poimaju se kao odbojno nasilje nad prirodom. Zbog pritiska nove, inkvizitorske teologije i odgovarajuće pastirske prakse, stado zapadnih hrišćana pada u tamu paganizma. Pre Velikog posta (korizme) priređivani su pokladni festivali koji su se često zasnivali na ruganju rimskoj misi, na bogohuljenju i svim vrstama bezumlja. Na mnogim katedralama izvajani su likovi demona i razne pornografske scene, itd. Mihail Bahtin, opisujući tzv. „praznik luda“, kaže sledeće: „Za vreme svečane službe izabranog lakrdijaškog episkopa, u samom hramu kadilo se, umesto tamjanom, izmetom. Posle bogosluženja, kler je sedao u taljige natovarene izmetom; klerici su se vozili po ulicama i bacali izmet u narod koji ih je pratio“. Zašto? Bahtin tvrdi da su ljudi koji su „stvorili najnepouzdanije parodije često isti ljudi koji su taj kult iskreno prihvatili i služili mu“. To svedoči o demonski šizofrenom poimanju stvarnosti podeljenoj na „sakralno“ i „profano“ u kojoj čovek pokušava da živi na oba načina.
  8. Nije uzalud rekao Laza Kostić da srbski ideal nikad nije bila zapadnjačka večna ženstvenost, nego hrišćanska, po liku Presvete Bogomajke željena, večna devstvenost.
  9. Zanimljivo je primetiti da pravoslavne zemlje nisu posvećivale mnogo pažnje istraživanju geografskih prostora – ni Vizantija, ni Rusija do Petra Velikog, kao dva najmoćnija carstva, nisu čeznuli za novim oblastima kao takvim. Pravoslavni misionari su doduše putovali među neznabošce, ali njihov cilj nije bio da otkrivaju, nego da verom prosvećuju one koji nisu upoznali svetlost Hristovog Evanđelja. Sveta Čaša puna Hrista bila je dar novokrštenima, dar Božji; španski konkvistadori i engleski kolonijalni vlastodršci domorocima osvojenih zemalja donosili su često samo bolest i razvrat.
  10. Filipi: „Savremeni tragalac uverio se da mu spoljašnja potraga ne pruža onoliko uzbuđenja i zadovoljstva o kojima je sanjao u svojim fantastičnim snovima, a unutrašnji odnosi u materiji sve su prisutniji i sve snažnije utiču na njega. Tako je nekadašnja religijska dimenzija potrage, otkrivanja sopstvene duše, dobila svoj naučni pandan u otkrivanju primarne čestice, a otkrivanje zapadnog konkvistadora pomalo ustupilo mesto unutrašnjem otkrivenju istočnjačkih mistika“. Zato nije slučajno da je tzv. „nova fizika“ došla do zaključka da su moderne fizičke teorije sasvim u skladu s duhovnošću orijentalne „okeanske mistike“ (Fritjof Kapra, „Tao fizike“).
  11. Kada je u Južnoj Americi otkriven rumeni plod paradajza, osvajači iz Evrope pomislili su da je reč o plodu rajskog vrta. Zato su ga nazvali „rajčicom“ – paradajzom.
  12. Sekte amiša i danas živi u tehnološkim i kulturnim uslovima XVII i XVIII veka, verujući da se na taj način „zaustavlja vreme“. Oni odbijaju sve pronalaske moderne civilizacije, smatrajući da se hrišćanstvo sastoji u konzerviranju prošlosti koja je, sama po sebi, bila „hrišćanska“.
  13. Dostojevski je svaku utopiju video kao nasilje apstraktnog idealizma nad živom stvarnošću; za njega, racionalizam je laž (dva plus dva kao „mangup koji pljuje na sve“) koja opatulji čoveka, svodeći ga na dvodimenzionalnu ovdašnjicu.
  14. . Čitava moderna poezija svedoči o konačnom nestanku Graala i konačnoj jalovosti zemlje po kojoj hodaju ljudi – utvare. Eliot, upravo na osnovu graalskog predanja, piše poemu punu apokaliptičkih vizija („Pusta zemlja“). Kaže: „Vidim gomile ljudi kako se vrte u krug… Šta ćemo raditi sutra? Šta ćemo uopšte raditi?… Nema čak ni tišine u brdima / Samo suh i jalov grom bez kiše“… Georg Trakl, tragični svedok I svetskog rata (ubio se), u pesmi „Zanemelima“:
    „O ludilo velikog grada, kada uveče / kraj crvenog zida ubogaljeno drveće štrči / kada duh zla gleda kroz srebrnu masku… Bludnica u ledenom grču rađa mrtvo dete. / Besno bičuje Božji gnev čelo sumanutoga, / purpurna zaraza, glad što lomi zelene oči. / O preužasno smejanje zlata.“ Američka pesnikinja Silvija Plat, svedok konačnog kraja Zapada (i ona se ubila), opisuje ponor telesnih strasti u koje je pao okcidentalni čovek: „Tvoje telo me ranjava / kao što svet ranjava Boga… Prljajući tela preljubnika / Kao pepeo Hirošime i razjedajući ih. Greh. Greh.“ (u pesmi „Groznica 41″). Tumačeći “ Devinske elegije“, Rilke je upozorio na opasnost koja dolazi iz Amerike kao na opasnost razsuštastvljenja predmeta: „Sada, dolazeći iz Amerike, naviru k nama prazne stvari, imitacije života… Kuća, kako je shvataju Amerikanci, američka jabuka ili tamošnja loza, nemaju ničeg zajedničkog sa kućom, sa plodom i sa grozdom u koje su naši preci unosili svoju nadu i zamišljenost… Oživljene, doživljene stvari, stvari koje su svesne našeg postojanja, – klone se svom zahodu i ne mogu više biti nadoknađene“.
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. sestra Rada

    Pomaže Bog draga braćo i sestre u Hristu!
    Zanima me otkud simbol Lobanja i kosti tzv. Adamova glava na zastavi nekih Svetogorsih monaha?
    To jeste ispred nekih kelija?
    Ne želim da se osete nelagodno ljudi koji su tamo ili su bili u isposnicama.
    Volim Svetu Goru i priče Svetogorskih Staraca.
    Ovo pitam jer sam čula da postoji takva zastava ispred vrata nekih kelija?
    Da li je taj simbol Pravoslavan?
    Uz dužno poštovanje i prema našim borcima u Drugom svetskom ratu koji su takođe imali zastavu sa tim simbolom-Za kralja i Otadžbinu.
    Sastradavali su za naš narod.
    Ne znam otkud taj simbol u našoj veri?
    Blagodarim na odgovoru.
    Bog vam dobra dao dobri ljudi !
    Živi i zdravi bili!

    Amin +++

  2. Draga sestro Rado,

    Bog ti pomogao. Adamova glava (grob Adama: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 i Golgota: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) odnosno lobanja našeg Praoca se ikonopiše u donjem delu scene Raspeća našeg Gospoda Isusa Hristosa kao Novog Adama tj. Bogočoveka ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) na koju kaplje Njegova Krv kao čin iskupljenja grehova celog čovečanstva, citiram:

    Jevanđelje po Svetom Apostolu Luki 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje.“ tj. „Daj krv, primi Sveti Duh“.

    Adamova lobanja sa ukrštenim kostima se pojavljuje i na Velikoj shimi (Svetogorski monasi nemaju tzv. Malu shimu, već imaju samo ovu pomenutu):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Što se tiče zastave nekih Svetogorskih monaha koju si pomenula, mislim da se možda radi o sledećem:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    tj. o raskolništvu koje svoje korene kroz ljudsku istoriju ima u masonštini odnosno u nesrećnom pokušaju da se poveže „prosvetiteljski“ nacionalizam sa Pravoslavljem i stvori monarho-klerikalizam odnosno teokratija.

    S Bogom, a ne slobodno-od-savesti „zidarsko“ zbogom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *