NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

MRTVI PITAJU…

Kada čovek uđe u kosturnicu Hilandara, dočekaju ga lobanje i kosti monaha koji su se tu vekovima podvizavali, umivajući suzama svetogorsku zemlju; iz očnih duplji u vas gledaju najdublje tajne postojanja, i njihove oči vas pitaju: „Ko ste? Jeste li naši? Poznajemo li se?“ I dalje: „Postite li? Molite li se Bogu? Primate li Sveto Pričešće? Kako živite? Koliko dece imate? Čuvate li čednost i čistotu? Volite li svoju Otadžbinu?“ Isto pitanje se čuje na srbskom vojničkom groblju u Solunu; isto pitanje kod crkve Ružice, gde leže ostaci branilaca Beograda 1915; isto pitanje na Krusima i Mojkovcu; isto pitanje na Drini i Kolubari… I stara groblja, sa spomenicima na kojima su slova već izbrisana, pitaju: “ Ko ste vi što gazite našom zemljom?“ Šta ćemo odgovoriti? Kako ćemo pred njih izaći?
Ruski religiozni filosof Simon Frank u tekstu „Mrtvi ćute“ kaže sledeće:
„Mrtvi ćute. Njihova bezbrojna armija ne ustaje iz grobova, ne urla na mitinzima, ne piše rezolucije. Pa ipak, ta armija mrtvih je velika politička sila čitavog našeg života, i od njenog glasa zavisi sudbina živih, možda mnogih pokolenja. Za slepe i gluve, za one koji žive samo u ovom trenutku, ne sećajući se prošlosti i ne predviđajući budućnost, za njih mrtvi ne postoje, i pominjanje njihove snage i uticaja za njih je samo besmisleno praznoverno buncanje. Ali oni, koji umeju da vide i čuju, koji su svesni da sadašnjica nije samodovoljna, nije od prošlosti otkinut život sadašnjeg dana, nego prolazni tren žive punote, zasićene prošlošću i bremenite budućnošću, znaju da mrtvi nisu umrli, nego su živi. Kakva god da je njihova sudbina tamo, sa one strane granice ovoga sveta, oni žive u našim dušama, u podsvesnim dubinama velike, nadlične narodne duše… Njihove duše jasno govore o jednom – o Otadžbini, o zaštiti države, o časti i dostojanstvu zemlje, o lepoti podviga i sramoti izdaje. U toj dubini narodnog duha oni se nemo bune protiv izdaja sa predumišljajem i bez predumišljaja, protiv demokratizovanog maroderstva, protiv nesavesnog pirovanja na njihovim grobovima, protiv razgrabljenja rodne zemlje, okupane njihovom krvlju. Ali naša dužnost je – pažljivo osluškivati tajanstveni, čas dobronamerni, čas strahoviti smisao njihovog ćutanja“.
Preci će nam suditi. I potpisniku ovih redova, i svakom čitaocu, i svakom Srbinu pod kapom nebeskom, bez obzira da li je on pokušao da pobegne od Srbstva i da se sakrije u mišju rupu kosmopolitizma, Nju Ejdža, komunizma ili u blatnu jamu bluda i kriminala… Niko se ne može sakriti od mrtvih koji ćute, i kroz čije očne duplje u nas gleda Sud Božji.
Jedino što nam je ostalo ako želimo da izbegnemo gnev naših pokojnika, čija smo sva dela prodali i popljuvali, jeste pokajanje i vraćanje Hristu. Ove, 1998. godine, na Spasovdan, navršilo se tačno sedamsto sedamdeset sedam godina od kako je Sveti Sava, ovenčavši Svetog Stefana za kralja, stvorio srbsku državu; tom prilikom, obraćajući se okupljenima, održao je znamenitu „Besedu o pravoj veri“, moleći sve Srbe svih vekova da polože svu nadu svoju na Boga i drže se prave vere Njegove. Taj zavet, zavet Srbina čije telo od 1594. nije meću nama, ali koji je dušom življi od svih nas živih zajedno, jer živi u Bogu Živome, jedini je lek za naše bolesti i jedina pravda za naša bezakonja.
Vratimo se Zavetu Svetog Save i Svetog kneza Lazara. Sjedinimo se u pravdi i istini sa svojim pokojnima, i ničega se ne bojmo: Bog naših otaca biće i naš Bog, naš hranitelj i branitelj. Tada se nećemo plašiti NATO-bombi, ni samih sebe. Po rečima Svetog vladike Nikolaja:
„Daj Bože da se Srbi obože, slože i umnože!“, na svoje večno spasenje, a na slavu i hvalu Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.

Ključne reči:

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *