NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

NJU EJDŽ BEZUMLJE

Ako se Nju Ejdž ozbiljno shvati, on može imati teške psihičke posledice.
Na međunarodnom skupu psihijatara održanom u avgustu 1997, u Sava – centru u Beogradu, gde je jedna od sekcija bila posvećena problemu lečenja žrtava totalitarnih i destruktivnih verskih sekti, izvesni Mina Minić, radiestezist, koji je sebe proglasio za doktora nauka, delio je svoje pozdrave učesnicima i nudio im saradnju putem fotokopirne brošure ispunjene himnama samom sebi.
Izvesni Dragoljub Vasiljević iz Ulice Vojvode Stepe u Beogradu osnovao je „Kosmičko svetsko udruženje za prijateljstvo“, i slao pisma sa pozivom za učlanjenje na različite adrese. Evo odlomaka iz tog pisma: „Pošaljite najnoviju fotografiju, poželjno u kupaćem, najpoželjnije u „Evinom kostimu“, osnovne podatke o sebi, ljubavne želje i ako želite telefon i sto dinara za članarinu (đaci i studenti deset dinara), i dobićete umnožene slike, adrese, želje i telefone članova suprotnog pola na osnovu kojih sami birate partnera za druženje“. Sve bi ovo izgledalo kao još jedan od mnogih poziva na čulna uživanja, da pismo nema i „spiritualnu“ dimenziju: „16. maja 1995. intergalaktički savet u časopisu „Treće oko“ objavio je da svakog časa možemo ući u petu, vidovitu dimenziju, za sve, fotonskog polja sazvežđa Sirijusa, a u petu dimenziju, po Arhanđelu Urijelu, mogu ući samo oni koji su srcem i akcijom za svetski mir/…/ Ulaskom u fotonsko polje ulazimo u Bibliji poznat „hiljadugodišnji mir“, poznatiji kao „Zlatno doba Vodolije“.
U Timočkoj krajini izvesni fotograf iz Negotina, Jovan Janković, osnovao je, uoči doba Akvarijusa, bioreligiju: „Vrhovni bog je sunce, kao izvor života“. Osobine te religije su: naturalizam, internacionalizam, pacifizam i humanizam. Osivač je već izdao knjige „Čovek kakav jeste“ i „Bolji vid bez naočara“…
Kakva je razlika između ovakvih projekata i poduhvata koji je organizovala „Politika“ 19. jaunuara 1993. godine („Politika“, 23. februar 1993., članak „Nova zora slovenstva“), kada je uspostavljan „misaoni most“ između Novosibirska i Beograda, a pored ovih novina, sponzori projekta bili „Braća Karić“ i „Goša“ ? U to vreme je Vlailj Kaznačejev, naučnik-okultista, nudio spajanje mudrosti Njegoša i Florenskog, tvrdio da je temelj nove civilizacije uspostavljanje „daljinskih psihotroničkih veza“ i propagirao „Svetsku olimpijadu ljudskih duhovno-psiholoških rezervi“!
Kakva je razlika između buncanja osnivača bioreligije ili propagatora „kosmičkog prijateljstva“ i teksta dr Todora Bakovića “ Depresivni optimizam Hrišćanstva,“ koji su u vidu feljtona objavljivale „Novosti“ 1993. godine: „Hrišćanstvu je radi njegove večnosti potreban greh. Žena mu je, kao emotivnija i senzibilnija, podlegla, pa je prognana iz Raja i Svetog Trojstva. Hrišćanstvo je, žrtvujući ženu Svetom Duhu, postiglo još jednu veličanstvenu varku: dobilo je oreol natprirodnog./…/ Anatemisanjem erotskog primata kroz seksualni užitak i lansiranjem greha, Bog je pokušao da smanji i ublaži prednost Erosa“?
Zar to nije isto kao i „Krst suštine“, koji je reklamirala firma GODRAS kao izmislicu starca „Sofrenija“ sa Svete Gore (tek kasnije su shvatili da je to ime Sofronije), i to kao sredstva koje leči depresije, strahove, traume, nesigurnost, strepnju, crnu magiju, i takođe rešava ljubavne probleme, a miri i decu i roditelje? Zar to nije isto što i reklamiranje u „Blicu“ 13. jula 1998. joge kao metoda koji „ne odvaja zdravlje tela od zdravlja duha“ plus alternativna medicina (orijentalna, homeopatija), itd.?
Zar to nije isto što i intervju Milje Vujanović „Večitim fenomenima“ za avgust 1998. gde ona kaže: „Svako ko pažljivo čita Sveto Pismo može da pročita kod Mateja da je „Bog zapečatio dlanove ljudima da bi prepoznao poslenike svoje“, što, po njoj, opravdava hiromantiju? Zar to nije njeno samohvalisanje u intervjuu: „Ja ne pogađam. Ja znam./…/ Ja sam na putu istine i pravde. Zato sam zaštićena“? Zar to nije slično radovanju Milorada Pavića što će jedan američki i jedan beogradski kompjuterski izdavač njegov „Priručnik za gatanje“, „Poslednju ljubav u Carigradu“, staviti u videoigru koja će obuhvatiti i proricanje i da će to biti kompjuterski „priručnik za gatanje“ („Demokratija“, 23. 06. 1997.)?
Zar to nije Blečićev feljton u „Glasu javnosti“ (1617. maj 1998.) gde se navodi tobožnje Nostradamusovo proročanstvu o Bosni gde će u junu 1995. doći do uspostavljanja stvarne demokratije i uklanjanja nacionalizma? Zar to nije izjava madam Pijano, pevačice („Nedeljni telegraf“, 17. jun 1998.), koja kaže da već osam godina meditira, od amajlija nosi zlatan krstić i brojanicu od kristala, trudeći se da živi po deset zapovesti?
Zar to nije izveštaj novina („Nedeljni telegraf“, 29. jul 1998.) da u Srbiji voda u kojoj je kupan mrtvac, a koja služi za vračanje, košta od sto do petsto maraka? Zar to nije Adela Margot, koja tumači snove, osniva društvo za Novu psihoneurolingvistiku i tvrdi da je jezik na kome je Bog stvorio svet srbski? Zar to nije izjava Miloša Nešovića, saveznog poslanika, na kraljevačkoj televiziji K28, koju je početkom maja 1998. preneo „Glas javnosti“ da su „sankcije dobre, i ne mogu nas uništiti. Nemamo lekova, hrane, ne grejemo se, itd. i doći će do jedne prirodne selekcije i ono što ostane biće zdrav narod, zdrava nacija“?
Za to vreme, svakog dana u Beogradu od prodaje heroina zaradi se od 600 do 750 hiljada maraka, jer gram heroina košta 100 maraka („Nedeljni telegraf“, 27. maj 1998.) Za to vreme, u Beogradu je sve više petnaestogodišnjih dilera droge („Blic“, 5. septembar 1997) Za to vreme, osam procenata niških đaka sedmog i osmog razreda osnovne škole u Nišu proba drogu, a u Beogradu svako drugo dete („Politika“, 23. avgust 1996.) Za to vreme, u Obrenovcu svaki treći srednjoškolac proba drogu, a svaki drugi od onih koji su probali postaje zavisnik, pa pedijatar Marica Lukić u Domu zdravlja kaže: „Uzalud pričamo, sve je besmisleno, u Obrenovcu se ne može ništa uraditi“ („Glas“, 8. jun 1998.)
U Vojvodini i centralnoj Srbiji priraštaj je negativan; svaka peta porodica ima dete mlađe od pet godina. U razgovoru sa novinarom „Javnosti“ (24. decembar 1994.), govoreći o padu priraštaja, ugledni stručnjak za porodično pravo, dr
Marko Mladenović, veli: „Demografski rat smo već odavno izgubili. Agresivne etničke zajednice u SR Jugoslaviji poput Šiptara i Muslimana ne moraju da vode vojnički rat. Oni su već sada pobednici. Treba im samo malo strpljenja i mudrosti… Koliko je Karađorđa, Njegoša, Tesla, Pupina, Cvijića i Andrića umoreno pre nego što je rođeno? I zar to ne bi bio fantastičan genetski potencijal? Gotovo dve trećine zametaka nije uspelo da se rodi! Postajemo sve više narod negativne selekcije, najpre biološke, a potom i društvene. Hrabri ginu, pametni odlaze. Oni koji ostaju, dele se na sposobne i podobne. Taj narod koji ostaje, zamoren je i obezglavljen. I od njega se ne može tražiti žrtvovanje i nova herojska dela. Potrebna mu je pomoć da bi obezbedio i svoj opstanak i prirodno obnavljanje društva“.
Protiv Srba se bore svi, počev od tuđina. Na Republiku Srbsku su svojevremeno NATO-avioni bacali bombe sa osiromašenim uranijumom (Novosti“, 31. januar 1997.) Semjuel Berger, savetnik za nacionalnu bezbednost SAD, 23. septembra 1997. izjavio je da je cilj dejtonske politike u Srbskoj „ispravljanje etničkih podela kroz povratak muslimanskih izbeglica kućama; kontrola medija; odstranjivanje neposlušnih političara, intenzivnije hvatanje osumnjičenih za ratne zločine“ (koji zatim umiru i ubijaju se u Haškoj tamnici, bez suda i presude, nap. prir.)
„Vašington Tajms“ je 25. novembra 1997. ovu Bergerovu izjavu komentarisao kao izraz „okupacione politike“. Robert Farand, međunarodni nadglednik za Brčko, nije dozvolio Srbima da grade crkvu u jednom od gradskih naselja – osim ako se i muslimanima ne podigne džamija (10. oktobra 1997., „Blic“). Izbeglice koje žive u Srbiji masovno vrše samoubistva. 175 hiljada istih, prognanih iz Bosne i Hrvatske, čekaju iseljenje u Kanadu i Australiju („Dnevni telegraf“, 28. oktobar 1997.)
I, kao refren, ponavljaju se izjave lekara da je narod sve bolesniji: „Ne možemo očekivati pobošljanje zdravstvene situacije, jer smo postali nacija starih ljudi. Broj umrlih je od 1992. konstantno veći od broja novorođenih. Biološki potencijal opada, nagomilava se broj potrošača lekova i nefunkcionalnih građana koji zavise od drugih“ (dr Predrag Jelača, Zavod za zaštitu zdravlja u Beogradu, u izjavi na „Nedeljni telegraf“ od 1. oktobra 1997.) Takvom, jadnom, izranavljenom Srbinu, neprijatelj pljuje u dušu; ruga mu se, nemoćnom i poniženom. Jedan od „divlje“ izdatih „crkvenih“ kalendara za prostu 1998., pored lažnih datuma praznika, ponudio je kao imena za srbsku decu, i ova: Hrvoje, Ilonka, Elza, Kleopatra, Zdenka, Brižita, Barbara, Anton, Bernarda, Grgur, Klara, Oto, Ofelija, Stjepan, Silevester, Jugoslavka, Klementina, Radodajka… Zaista, kako reče Njegoš: „Ad na mene sa prokletstvom riče, sva mu gledam strašna pozorišta“.
Eksperimentiše se i u školama. Tako je izvesno vreme u osnovnoj školi „Sveti Sava“ u Beogradu u upotrebi bio udžbenik engleskog „I spy“ („Ja špijun“), za najmanju decu. Udžbenik je izdao „Oxford University Press“. Glavni junaci udžbenika su: čudovište dr Frankenštajna, veštice, duh, Drakula, vukodlak. Brojevi su predstavljeni skupovima aveti, žaba, slepih miševa, pacova i pauka. U knjizi je nacrtana škola za male veštice; vampir izlazi iz groba da bi otišao na nastavu; za rođendan se daruje bomba; a deca treba da se poistovete sa malim vukodlakom. Naša deca rastu i rašće u svetu u kome su popularne video – igre Džona Romera, čiji je cilj da „neprijatelji budu likvidirani što je moguće brže i efikasnije“. U igri „Karmagedon“ poeni se stiču gaženjem pešaka, meću kojima se nalazi i starica sa štapom. Za petšest godina kompjuteri će biti tako moćni da krv neće izgledati kao crvene tačkice na ekranu, nego će delovati otpuno prirodno („Glas javnosti“, 19. maj 1998.)
Gospode, spasi nas od bezumlja našeg!

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. sestra Rada

    Pomaže Bog draga braćo i sestre u Hristu!
    Zanima me otkud simbol Lobanja i kosti tzv. Adamova glava na zastavi nekih Svetogorsih monaha?
    To jeste ispred nekih kelija?
    Ne želim da se osete nelagodno ljudi koji su tamo ili su bili u isposnicama.
    Volim Svetu Goru i priče Svetogorskih Staraca.
    Ovo pitam jer sam čula da postoji takva zastava ispred vrata nekih kelija?
    Da li je taj simbol Pravoslavan?
    Uz dužno poštovanje i prema našim borcima u Drugom svetskom ratu koji su takođe imali zastavu sa tim simbolom-Za kralja i Otadžbinu.
    Sastradavali su za naš narod.
    Ne znam otkud taj simbol u našoj veri?
    Blagodarim na odgovoru.
    Bog vam dobra dao dobri ljudi !
    Živi i zdravi bili!

    Amin +++

  2. Draga sestro Rado,

    Bog ti pomogao. Adamova glava (grob Adama: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 i Golgota: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) odnosno lobanja našeg Praoca se ikonopiše u donjem delu scene Raspeća našeg Gospoda Isusa Hristosa kao Novog Adama tj. Bogočoveka ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) na koju kaplje Njegova Krv kao čin iskupljenja grehova celog čovečanstva, citiram:

    Jevanđelje po Svetom Apostolu Luki 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje.“ tj. „Daj krv, primi Sveti Duh“.

    Adamova lobanja sa ukrštenim kostima se pojavljuje i na Velikoj shimi (Svetogorski monasi nemaju tzv. Malu shimu, već imaju samo ovu pomenutu):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Što se tiče zastave nekih Svetogorskih monaha koju si pomenula, mislim da se možda radi o sledećem:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    tj. o raskolništvu koje svoje korene kroz ljudsku istoriju ima u masonštini odnosno u nesrećnom pokušaju da se poveže „prosvetiteljski“ nacionalizam sa Pravoslavljem i stvori monarho-klerikalizam odnosno teokratija.

    S Bogom, a ne slobodno-od-savesti „zidarsko“ zbogom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *