NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

PROROCI“ KOJI VIDE LAŽ

Usred buke i zbrke modernih vremena pojava lažnih proroka, „vidilaca“ i „čudotvoraca“ je uobičajena, to je simptom bolesti duhovnog organizma jednoga naroda, koji se odrekao Pravde i Istine Hristove i pohrlio u tamu novog paganizma. Ipak „laže“ ostaju „laže“, ma kako „prorokovali“ i ma šta „viđali“ i ma kakvu „sudbinu pogađali“. Njih se treba čuvati da čovek ne bi zapao u zamke neprijatelja našega spasenja. Veoma strogim i pravednim sudom Svoje Ljubavi, još preko Svetih Proroka Staroga zaveta, Gospod upozorava „lažljivce“ da se okanu svog obmanjivačkog dela: „Ne viđate li taštu utvaru i ne govorite li lažno gatanje“, pita On preko proroka Jezekilja lažne proroke u obezboženom Izabranom Narodu. „Zato što govorite taštinu i vidite laž, zato eto Mene na vas“, kaže Gospod (Jez. 13,78). Oni koji love neiskusne duše Božijega naroda astrologijom, gatkama i „proricanjem“, neće sačuvati svoje duše, ako se ne pokaju (Jez. 13, 18), I, zaista, „Teško ludim prorocima koji idu za svojim duhom a ništa nijesu vidjeli“ (Jez. 13, 3). Ali, teško i onom narodu koji veruje „ludim prorocima“, a ne Bogu Živome i Istinitome, Hristu Gospodu i Njegovoj Crkvi.
Po Srbstvu danas haraju mnogi „vidioci“ i „pogađači“, čije je pravo ime “ Legeon“… Navešćemo samo neke, poznatije, podsećajući na razliku između Svetitelja Božijih, Proroka istinitih, kojima Gospod otkriva tajne vremena i večnosti radi spasenja ljubljenog naroda, i slugu sataninih, koji na ovaj ili onaj način obmanjuju lakoverne i maloverne, mrzeći i njih i njihovo spasenje.
Pre svega, tu su „narodni proroci“, tipa deda-Miloja i Milojka Kremanca. I za jednog i za drugog je očevidno da su „fabrikovani“ u komercijalnim laboratorijama za masovno pogubljivanje ljudskih duša, čiji rad programiraju i finansiraju krugovi profesionalnih okultista i njihovih mecena. Još očiglednije je da „nauk“ ovih i ovakvih nema nikakve veze sa Pravoslavljem. Deda Miloje propoveda reinkarnaciju tvrdeći da su „popovi izmislili“ Strašni sud, da bi vladali „s narod“, govori da su „pravu“ Bibliju (u kojoj Strašnog suda „nema“) pravoslavcima oteli rimokatolici, sa kojima tobože moramo da se pokoljemo, da bismo došli do „istinskog Svetog pisma“?!? Milojko Kremanac veruje da će „zastarelo Pravoslavlje“ uskoro nestati i da će Srbi i Rusi (!?), na čelu sa svojim „mudracima“ (=okultistima raznih boja), stvoriti „novu, slovensku religiju“!
U društvu ove dvojice nadrimistika nalazi se i slikar Milić Stanković, koji sebe naziva Milićem od Mačve, koji odnekud tvrdi da Srbe prati prokletstvo, jer je „glava svetog Kneza Lazara“, navodno odvojena od tela, što nije tačno – ona se nalazi u Kneževom kivotu. Milićevo učenje izrazito je pagansko sa pseudohrišćanskim prelivima, ono nema nikakve suštinske veze sa Hristom Gospodom i Njegovom Crkvom. Ovaj slikar se „proslavio“ i organizovanjem raznih „balova vampira“ po Srbiji, kao i javnim bacanjem kletvi na zemlje neprijateljske našem narodu. Njegove „propovedi“ tipična su mešavina mitoloških i religijskih predstava. Sve to, međutim, ne bi bilo toliko opasno i zabrinjavajuće da ovaj slikar ostaje u domenu sopstvene slikarske privatnosti, ali, na žalost, on počesto javno istupa i njegove izjave, koje obično dobijaju širok publicitet u masmedijima, kod verski neupućenih mogu naići na pogubni odjek.
Među Srbima su popularne i „proročice“ poput Vave, „vidovite“ Bube, i Milje Regulus (pravo prezime – Vujanović), a među njima je i jedan muškarac koji je hirurškim putem pokušao da promeni pol i koji sebe naziva Kleo Patra. Sve njih moguće je ukratko ovako odrediti: reč je o osobama koje ne proriču u ime i slavu Hrista Gospoda, nego iz svoga demonski prelešćenog srca i uma, ponajčešće i zarad svoje slave, zbog čega su takođe veoma opasne za verski neprosvećene.
Naravno, medijska propaganda lažne duhovnosti veoma je bitna za njeno širenje. Onemogućavajući Crkvi povratak u škole i uskraćujući joj obrazovne termine na TV-u, nadležni su, sa druge strane, širom otvorili vrata raznim „zvezdama“ novokomponovane religioznosti među današnjim Srbima. Pored televizije, veliku ulogu u širenju ove duhovne zaraze igra i štampa, pre svega, specijalizovani listovi tipa „Trećeg oka“ (mada i dnevne novine objavljuju već sasvim redovno horoskope i iscrpno beleže i raznovrsne egzibicije okultista, ponekad ih zaogrćući plaštom naučnosti, kao što je 1993. bio slučaj sa spektakularnim „misaonim mostom“ između Srbije i Rusije, koji je beogradski list „Politika“, kao jedan od organizatora ovog ekstrasenzornog magijskog eksperimenta, pokušao uz to da zaogrne i blagoslovom Crkve, zbog čega je naša Crkva od njega morala javno da se ogradi). „Treće oko“ i njemu slične revije okultizma, sadrže mnogo najraznorodnijeg materijala, pa povremeno i članke o pravoslavnoj duhovnosti, sa akcentom na čudesnome, što bi neiskusnima valjda trebalo da bude dokaz da se i ostalo, što se u ovakvim časopisima može pročitati, ne kosi sa Pravoslavljem.
Međutim, sav taj materijal i oblikuje se i kombinuje tako da kod neupućenih razvija verski relativizam u stilu „sve religije uče o istom“ i da ih zavedu u okultističke fantazije i vežbaju u njima (reinkarnacija, astralna projekcija, tumačenje snova, itd.). Stoga u Pravoslavlju neutvrđeni narod – bar njega, ako je već sa našom intelektualnom elitom koja simpatiše i Pravoslavlje, zbog njene samouverenosti to nemoguće učiniti treba na sve načine i neprestano upozoravati da se klone takve štampe i takvih knjiga, sledujući zapovesti svoje Crkve koja zabranjuje i čitanje jeretičkih spisa, dakle, i svih onih šarenih publikacija sa opakim mirisom okultnoga (magijski tajanstvenog), kojima smo organizovano preplavljeni.
Posle pola veka ozvaničenog ateizma u zemlji Srbiji, Srbski narod se našao na raskrsnici, duhovnoj i istorijskoj, izložen mnogim primamljivim opasnostima i zamkama. Ako želi da hodi putem svojih blagovernih predaka, od svetoga Save do svetih Novomučenika srbskih, on se od prikaza slobode i Novoga Doba mora okrenuti Hristu Gospodu, koji sve novim čini (Otkr. 21, 5) i Carstvu Nebeskome, mora se promeniti i umom i srcem i delima svojim, preumiti se i pokajati se za sva svoja stara i nova lutanja, sva zloverja koja je prigrlio, izlažući se opasnosti da izgubi svaki putokaz spasenja. Bitni element pokajničke obnove naroda jeste odbacivanje, odnosno demaskiranje i suzbijanje – silom Hristove Istine – modernizovanih praznoverica i sujeverja drevnog neznaboštva i svakog okultizma uopšte.
Zadatak Crkve na tome planu je, pored javnog prepoznavanja starog neprijatelja čovekovog spasenja u novome ruhu i širenja popularno artikulisanih pravoslavnih istina o problemima pokretanim na stranicama okultističke literature, takođe, i ne manje javno i jasno razobličavanje „istančane“ verske mlakosti onih naših intelektualnih krugova za koje je „povratak ezoteričnim veštinama drevnosti“ (i njihovo „novodobno“ razvijanje) – kao jedna vrsta protesta, na Zapadu a onda i kod nas, protiv institucionalizovane religije, koja „očigledno ne može da zadovolji potrebe savremenog čoveka“ – poželjan i preporučljiv i za naše intelektualce.
Razotkrivajući razpravoslavljenost svesti takvih zastupnika „novog religioznog senzibiliteta“, koji teži za „kosmičkom religioznošću, za obnovom one duhovnosti koja neće da se vezuje za jednu kulturu, za jednu naciju, za jednu konfesiju“ (dr Žarko Trebješanin, „Neki novi vernici“, Politika, 9. maj 1993.), Crkva i njeni poslenici morali bi da nađu načina da opravoslavljenim jezikom savremenosti odgovaraju na potrebe savremenog čoveka, sišavši sa uzvišenih propovedaonica i iskročivši iz svojih kabineta i predavačkih sala na duhovne vetrometine naše svakodnevice.

Dragan Malešević Tapi

Poznati domaći hiperrealista, Dragan Malešević Tapi, čvrsto je uveren da je i on jedna od naših mesijanskih figura. U intervjuu datom „Dugi“ (br. 1619), pod naslovom „Pokorićemo svet slikama“, izjavio je: “ Ja imam direktan ulaz u sva znanja o masoneriji i tajnim društvima“.
Pošto veruje u reinkarnaciju, tvrdi da se protiv tajnih društava bori već vekovima. „U poslednjem životu sam bio Srbin i opet sam ovde kao Srbin sa specijalnim zadatkom“.
Njegovi prijatelji i on se u mentalnom ratu bore protiv crne magije. „Biće dobro sa Srbijom 1999. Biće dobro. Živnućemo“, „prorokuje“ on u intervjuu.

„Srbi – narod najstariji“

Kult „Srba kao najstarijeg naroda na svetu“ neguje Izdavačko preduzeće „Miroslav“, koje objavljuje knjige poput „Najstariji jezik Biblije“ i slične. Dok Srbstvo tone, bez pokajanja, ideolozi ovog pokreta pokušavaju da nas uvere kako smo mi najveći i najveličanstveniji narod u istoriji. Usred rata devedesetih, koji je odneo Srbsku Krajinu, jedan pevač je, sasvim u duhu ovog pokreta, pevao: „Živjeće ovaj narod,/ i poslije ustaša./ Jer i Bog je Srbin,/ Nebesa su naša.“

Dragoš Kalajić

Jedan od najaktivnijih razobličitelja „Novog svetskog poretka“ na našem terenu, slikar i publicista Dragoš Kalajić, u očima mnogih pravoslavnih Srba (i Rusa, jer su u Rusiji objavljene njegove knjige), naročito početkom devedesetih, izgledao je kao borac za svetosavlje i Kosovski Zavet u surovim uslovima srbske današnjice. Njegova obaveštenost, antiamerikanizam, priča o povratku „verodostojnim tradicijama“, poznavanje ezoterije i tajnih društava poslužili su kao osnova da se u to čvrsto veruje. Bio je na strani Republike Srbske, pa je čak uveden i meću njene senatore.
U Rusiji je bio član redakcije časopisa „Elementi“, čiji je glavni urednik Aleksandar Dugin zagovornik tzv. „nacional-boljševizma“. (Dugin je, inače, sinkretista, sklon da meša hrišćanstvo i paganizam.)
Juriju Vorbjovskom, autoru knjige „Put ka apokalipsi: kucanje u zlatne dveri“, 1994. godine, Dragoš Kalajić je predstavljen kao “ savetnik za ezoteriju predsednika Miloševića“.
Doduše, istine radi, treba reći da u Kalajićevom odnosu prema Hristu i Hrišćanstvu postoje dve faze.
U prvoj, on je bio paganin-bogoborac, koji je ostrašćeno mrzeo Spasitelja sveta i veru koju je On darovao čovečanstvu. U časopisu „Gradac“ br. 5758, koji je bio posvećen Apokalipsi, Kalajić je objavio članak „Ispit katastrofe“. Glavni cilj teksta je analiza Otkrivenja Jovanovog u odnosu na Kalajićevu omiljenu apokaliptiku germanskih pagana. Po njemu, Hrišćani, čiji je predstavnik Sveti Jovan Bogoslov, imaju htonsku „forma mentis“. Ista ih navodi da apokalipsu zamišljaju kao sadističko uživanje u mučenju ljudi koji će od apokaliptičkih zala stradati. Rimska imperija, koja je gonila hrišćane, činila je to zbog svog pluralizma, pre svega religijskog, da bi spasla svet „od ataka hrišćanske isključivosti i netrpeljivosti“. Po njemu, Hrišćanstvo je „monoteistički totalitarizam“. Apokalipsa nalaže „ideal kolektivističkog, nivelirnog društva po uzoru na stočno stado“, a prema Otkrivenju, tvrdi Kalajić, spaseni su obeležni stočnim pečatom (Otkr. 9, 45). Hrišćanstvo je „sujeverje“, robovska religija, a mučeništvo nije izraz herojstva, nego „jagnjećih“ osobina čoveka-sluge, „krotkosti, poslušnosti, te spremnosti na žrtvu“. Broj mučenika koji su pali od ruku rimskih neznabožaca, po Kalajiću, mnogo je manji no što ga prikazuje „hrišćanska propaganda“. Nebeski Jerusalim je, po njemu, slika opljačkane Rimske imperije, u kojoj sirotinja uživa na „kanibalskoj“ gozbi prirećenoj za nju od strane Boga.
Što se, pak, centralne teme Hrišćanstva tiče – sveopšteg vaskrsenja u Dan Drugog Hristovog dolaska, on to naziva „gnusnim čudom oživljavanja lešina“ (podvlačenje naše, nap. prir.)
Pišući predgovor za sabrana dela Julijana Odstupnika, Kalajić tvrdi da je ovaj rimski car pokušao da spreči degradaciju čoveka od strane „izopačenih hrišćana“, koji su u kultu mučeništva tobož slavili leševe. Večni život je, opet, „oživljavanje lešina u eshatološkoj utopiji“. Hrišćansko predanje veli da su poslednje Julijanove reči bile: „Galilejče, Ti si pobedio!“, ali Kalajić tvrdi da ih je car-bogoborac uputio „sunčanom bogu“, Heliju…
U toj fazi svog stvaralaštva Kalajić je čitaocima nudio vuka umesto Jagnjeta Božjeg, i vučji čopor umesto stada Dobrog Pastira. U „Ispitu katastrofe“ kaže da se „jagnje žrtvovalo da bi steklo moći velikog uništitelja sveta“. Tada je Kalajić veličao ledeni, germanski politeizam, čiji su bogovi „objektivni“, za razliku od hrišćanskog Boga koji je previše „strastan“.
Kasnije, pak, Kalajić ne istupa više tako otvoreno, ali paganin ostaje. U tekstu o Musoliniju, „Benito suprestar“, objavljenom u “ Dugi“ br. 1671. za 1997. godinu, Kalajić tumači glas devojke koja u neofašističkoj povorci kliče „Duče!“ On kaže: “ Taj glas traži zapravo spasioca iz sve dublje krize, pa i ambisa u koji zapada civilizacija Zapada. Nije to ništa novo pod kapom nebeskom. Tema Spasioca i odgovarajućih očekivanja stara je koliko i indoevropski svet iz koga je potekla. Jevrejski Mesija samo je plagijat iranskog, odnosno arijskog Saošajnta, a Isus Spasilac jedan od njegovih avantura (podvlačenje naše, nap. prir.) Istorija pustolovina indoevropskog čoveka nas uči da ne treba pasivno zazivati i očekivati pojavu Spasioca već ga valja probuditi u sebi. Spasilac o kome je reč samo je metafora unutrašnjih snaga i sila, volja i moći“.
Sve što je karakteristično za paganizam prisutno je i u ovom iskazu: Jevrejski mesija je „plagijat“ indoevropskog, Isus je avatar tog indoevropskog „natčoveka“, „spasilac“ je u nama. Čovek je, dakle, božanstvan po prirodi i otkrivanjem te božanstvenosti on se spasava…
Tako se Kalajićeva „odbrana Evrope“ i Srbskog naroda, od pošasti mondijalizma svodi na uveravanje čitalaca da je spasenje moguće oslanjanjem na sebe – „poslednjeg Evropljanina“ i na svoju (novopagansku) “ božanstvenost“ tj. gordost.
Krhka nada, nema šta…

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. sestra Rada

    Pomaže Bog draga braćo i sestre u Hristu!
    Zanima me otkud simbol Lobanja i kosti tzv. Adamova glava na zastavi nekih Svetogorsih monaha?
    To jeste ispred nekih kelija?
    Ne želim da se osete nelagodno ljudi koji su tamo ili su bili u isposnicama.
    Volim Svetu Goru i priče Svetogorskih Staraca.
    Ovo pitam jer sam čula da postoji takva zastava ispred vrata nekih kelija?
    Da li je taj simbol Pravoslavan?
    Uz dužno poštovanje i prema našim borcima u Drugom svetskom ratu koji su takođe imali zastavu sa tim simbolom-Za kralja i Otadžbinu.
    Sastradavali su za naš narod.
    Ne znam otkud taj simbol u našoj veri?
    Blagodarim na odgovoru.
    Bog vam dobra dao dobri ljudi !
    Živi i zdravi bili!

    Amin +++

  2. Draga sestro Rado,

    Bog ti pomogao. Adamova glava (grob Adama: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 i Golgota: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) odnosno lobanja našeg Praoca se ikonopiše u donjem delu scene Raspeća našeg Gospoda Isusa Hristosa kao Novog Adama tj. Bogočoveka ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) na koju kaplje Njegova Krv kao čin iskupljenja grehova celog čovečanstva, citiram:

    Jevanđelje po Svetom Apostolu Luki 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje.“ tj. „Daj krv, primi Sveti Duh“.

    Adamova lobanja sa ukrštenim kostima se pojavljuje i na Velikoj shimi (Svetogorski monasi nemaju tzv. Malu shimu, već imaju samo ovu pomenutu):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Što se tiče zastave nekih Svetogorskih monaha koju si pomenula, mislim da se možda radi o sledećem:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    tj. o raskolništvu koje svoje korene kroz ljudsku istoriju ima u masonštini odnosno u nesrećnom pokušaju da se poveže „prosvetiteljski“ nacionalizam sa Pravoslavljem i stvori monarho-klerikalizam odnosno teokratija.

    S Bogom, a ne slobodno-od-savesti „zidarsko“ zbogom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *