НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

РАТ ПРОТИВ СВЕТОГ САВЕ

Мржња против Христа и Светог Саве у нашем народу нераскидиво је повезана. Још од злосрећне драме „Свети Сава“ Синише Ковачевића, на овом простору је мода да се слободоумље доказује јуришом на највећег Србина икад рођеног, И то пљување је немилосрдно, пуно мржње, слепо од жеље да се лик Архипастира уклони из наше повеснице.
Књига која је прекорачила све међе разума и укуса је „Житије Светог Саве од Богомила монаха“, чији аутор је Драган Јовановић, редовни чланкописац „НИН“-а излио толико отрова на Хришћанство да би му, вероватно, позавидео и Маркиз де Сад. Један од најрадикалнијих потеза „постеколога“ Јовановића био је покушај да се нашој јавности понуди поглед на свет руског математичара Фоменка (омиљеног међу неопаганима и нацистима Русије), који тврди да је Христос живео крајем XI века у Цариграду, а да је Библија настала тек у XVI веку. Сасвим у складу са далијевском „параноја-критичком методом“ настао је и Јовановићев роман. По њему, Растко је Немањин „ванбрачни син“ који иде на Атос у пратњи Богомила монаха. Богомил пише тајну Савину биографију, непрестано му понављајући: „Ништа, ништа од Раса неће да буде, а камоли Нови Јерусалим“. На Атосу калуђери читају јеретичке књиге, а Свети Сава је, такође, „богумил“. Највећа тајна Хришћанства: „Исус“ је Индус коме су „апостоли одсекли главу“ и појели га ( а можда је отишао и у Индију.) Марија Магдалина је „Исусова жена“, која пише писма његовом брату „Томи Близанцу“… Свети Сава је, у Јовановићевом уму, имао „ванбрачну децу“, веровао у реинкарнацију, призивао кишу са додолама и убио Стреза… Суштина овог трабуњања које су 18. јануара 1996. у Дому омладине као „књигу – откривење“ представили Синиша Ковачевић, Александар Јерков и Мирјана Бобић („Нова Искра“, март 1996.) је у реченици коју изговара Јовановићев алтерего, Богомил, на Христовом гробу: “ Дође ми некакав бес те умало не пљунух и не избљувах се на њега“…
Изгледа да Јовановићу често долази тај бес, и очито је да му је диктирао роман који, упркос свему што је у њему „постмодерно“, није добио НИН-ову награду.

3 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *