NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

G. K. Česterton
NEPRIRODNOST PRIRODNIH RELIGIJA[1]

Praznoverje se javlja u svakom dobu, a posebno u doba racionalizma. Jednom sam branio religijsku tradiciju protiv čitavog stola istaknutih agnostika; i pre kraja našeg razgovora svaki od njih je iz džepa izvukao, ili pokazao na lančiću za sat, nekakav talisman ili amajliju, za koje je priznao da se nikad ne razdvaja od njih. Jedini sam ja bio bez ikakvog fetiša. Praznoverje se javlja u racionalizmu jer počiva na nečemu što, ako nije identično sa racionalizmom, nije nevezano sa skepticizmom. Ono je u najmanju ruku vrlo blisko povezano sa agnosticizmom. Ono počiva na nečemu što je vrlo ljudsko i razumljivo osećanje, kao prizivanje božanstva u paganizmu. Ali to je agnostičko osećanje jer počiva na dva osećanja: prvo da mi stvarno ne poznajemo zakone univerzuma, i drugo da oni mogu biti vrlo različiti od svega onoga što nazivamo razumom. Takvi ljudi shvataju da funkcionisanje ogromnih stvari često zavisi od malih stvari. Kada se odnekud čuje, iz tradicije ili bilo otkuda, da jedva određena mala stvar predstavlja ključ, nešto duboko unutar ljudske prirode, i ne sasvim bez misla, govori nam da je takvo nešto moguće. Ovakvo osećanje postoji u oba oblika paganizma o kojima će ovde biti reči. Ali kada budemo došli do drugog oblika, videćemo da je ovo osećanje preobraženo i ispunjeno drugačijim i strašnijim duhom.

Paganizam i praktičnost zla
Bilo zbog toga što je Pad doveo čoveka u manje poželjno susedstvo u duhovnom svetu, ili samo zato što čovekova znatiželja i pohlepa lakše pronalaze put do zla, verujem da je crna magija veštičarenja mnogo praktičnija i manje poetična od bele magije mitologije. Verujem da se veštičin vrt mnogo bolje održava od nimfinog gaja. Verujem da je zla njiva mnogo plodnija od dobre. Za početak, neki impuls, možda neka vrsta očajanja, privuče čoveka mračnim moćima kada se suoči sa praktičnim problemima. U čoveku se javi neki tajanstven i perverzan osećaj da mračne sile mogu da posluže; da one nisu bez smisla. I zaista, ta omiljena fraza pogađa suštinu. Bogovi čiste mitologije ne deluju stvarno. Oni u sebi nose dobroćudni besmisao, kao kad pričamo o Cabervokiju i zemlji Džamblija. Ali čovek koji se obraća za pomoć demonu oseća se kao čovek koji se obraća privatnom detektivu; treba da obavi prljav posao, ali posao koji mora da se obavi.
Iz istorije mnogih divljih i primitivnih naroda vidimo da kult demona često dolazi nakon kulta božanstava, pa čak i nakon kulta jedinstvenog i vrhovnog božanstva. Izgleda da gde god su božanstva daleko za ljude, oni se obraćaju duhovima koje smatraju bliskim. Ali, angažovanjem demona radi obavljanja nekih stvari, javlja se ideja – da treba biti dostojan demona i njihovog probranog i strogo zahtevnog društva. Bezazlenije predrasude obuhvataju igranje idejom da nekakav sitan gest kao što je bacanje soli, može pokrenuti tajanstvenu mašineriju sveta. Konačno, to je nešto kao “ Sezame, otvori se“. Ali uz obraćanje nižim duhovima ide i strašno saznanje da gest ne treba da bude samo sitan već i vrlo nizak; krajnje ružan i nedostojan. Pre ili kasnije čovek počinje da radi najodvratnije stvari koje se mogu zamisliti. Smatra se da će ekstremno zlo privući nekakvu pažnju i odgovor od zlih sila sa naličja sveta. U tome je značaj najvećeg dela kanibalizma u svetu. On je veštački i čak artistički i neka vrsta umetnosti radi umetnosti. Ljudi to ne čine zato što kanibalizam ne smatraju strašnim. Naprotiv, oni to čine jer ga smatraju strašnim. Oni žele, bukvalno, da se hrane užasom. Zbog toga često primitivni narodi, poput Aboridžina, nisu kanibali, dok su mnogo razvijenije i inteligentnije rase, poput novozelandskih Maora, često upražnjavale kanibalizam. Oni su toliko napredni i inteligentni da se ponekad zabavljaju samosvesnim đavolstvom. Ali ako bismo uspeli da shvatimo njihovo razmišljanje, ili bar stvarno shvatimo njihov jezik, verovatno bi smo uvideli da to ne rade u neznanju, kao neki nedužni kanibali. Oni to ne rade jer ne smatraju da je to loše, već upravo zato što misle da je to loše. Oni postupaju kao pariski dekadent na crnoj misi.
Takođe primećujemo taj element suprotnog ili nasilja protiv instinkta o čemu je pisao Dante; on se sreće svuda u demonskoj religiji. Ne primećuje se samo u etici već i u estetici. Južnoamerički idol načinjen je da izgleda što ružnije, dok su Grci težili da svoje likove učine što lepšim. Južnoamerikanci su tražili tajnu moći, delajući protiv svoje prirode i prirode stvari. Postojala je stalno nekakva težnja da se iskleše, u zlatu ili granitu ili tamnocrvenom stablu, lice zbog koga će prsnuti samo nebo kao razbijeno ogledalo.
Ova izvrnuta imaginacija proizvodi stvari o kojima je bolje ne govoriti. Nekih od njih čak nismo skoro ni svesni i jer pripadaju onom krajnjem zlu koje nedužnima deluje nedužno. Ali bez nekog većeg obitavanja u ovim mračnim oblastima, primetimo da se određeni antiljudski antagonizmi izgleda vraćaju u tradiciji crne magije. Npr. mistična mržnja prema deci. Ljudi bi bolje razumeli bes protiv veštica, kada bi se setili da je najveće zlo koje im je bilo pripisivano bilo sprečavanje rađanja dece. Jevrejski proroci stalno dižu glas protiv vraćanja Jevreja u idolatriju koja je uključivala takav rat protiv dece.
Civilizacija koja je svoje središte imala u Tiru i Sidonu bila je pre svega praktična. Iza sebe je ostavila malo umetničkih dela i ništa od poezije. Ali se ponosila svojom efikasnošću; a u filozofiji i religiji sledila je taj čudni i ponekad tajni tok misli koga smo već uočili kod onih koji traže trenutne rezultate. Kod takvog mentaliteta uvek se javlja ideja da postoji prečica do tajne uspeha, nešto što će šokirati svet svojom bestidnom izravnošću. Oni su verovali, da kažemo modernim rečnikom, u ljude koji su isporučivali robu. U svom sporazumu sa njihovim bogom Molohom, oni su se uvek starali da isporuče robu.
Bila je to zanimljiva transakcija, koje ćemo morati da se dotaknemo još koji put u ostatku teksta; dovoljno je reći da je ona uključivala teoriju o kojoj sam govorio, o određenom odnosu prema deci. To je ono protiv čega su digli glas u istovremenom gnevu sluga Božji u Palestini i čuvari svojih kućnih božanstava u Rimu. To je ono što je udružilo ove stvari prirodno nespojive, odeljene svim mogućim daljinama i razlikama, a čiji će savez spasti svet. (Rim je razorio Kartaginu, čijem su bogu Molohu Kartaginjani žrtvovali sopstvenu decu, nap. prir.).

Paganizam i pad Rima

Opterećen kao i sve smrtne stvari smrtnim grehovima i slabostima, uspon Rima je zaista bio uspon normalnog i omiljenog; a pre svega odbojnosti prema izopačenosti. A među Grcima izopačenost se bila sasvim odomaćila. Suština je u tome, da podvučemo još jednom, da je najbolje u paganizmu porazilo ono najgore u paganizmu. Najbolji paganizam je osvojio zlato Kartagine. Najbolji paganizam je nosio lovorike u Rimu… Ono najbolje je odnelo prevagu; ono najbolje je vladalo; i ono najbolje je počelo da propada.
Ukoliko ovo ne shvatimo, čitava priča ostaje nedovršena. Pesimizam nije umoriti se od zla nego umoriti se od dobra. Očaj ne leži u tome da čovek više ne može da trpi, već da ne može da se raduje. Društvo počinje da propada onda kada iz nekog razloga dobre stvari u društvu prestanu da funkcionišu; kada hrana više ne zasićuje, kada lekovi ne leče, kada blagoslovi više ne blagosiljaju.
Paganizam je živeo kroz poeziju; takvu poeziju već smo razmatrali pod imenom mitologije. Ali svuda, a posebno u Italiji, mitologija i poezija imali su svoje korene na selu; i ta rustična religija bila je umnogome odgovorna za rustičnu sreću. Tek kada je čitavo društvo sazrelo i steklo iskustva, počele su da se javljaju slabosti u mitologiji koje smo već zabeležili u istoimenom poglavlju. Ova religija nije bila baš sasvim religija. Drugim rečima, ova religija nije bila baš stvarna. Bilo je to ludovanje mladog sveta uz likove i ideje baš kao ludovanje mladog čoveka uz vino i žene… Sve to pripada artističnoj strani čoveka, ali iako se to znalo, sve je postalo pretrpano i zapetljano… Ali, ne treba ni reći da je za sve veću anarhiju u ovim stvarima bio kriv samo artistički duh. Sve se jasnije video taj cvet zla svojstven obožavanju prirode, ma koliko prirodno dno izgledalo. Već sam rekao da ne verujem da obožavanje prirode počinje obavezno nekom određenom strašću… Ne verujem da mitologija mora da počne eroticizmom. Ali verujem da mitologija mora da se okonča njim. I siguran sam da se mitologija tako i završila. Štaviše, ne samo da je poezija postajala sve nemoralnija, već je nemoralu postajalo sve teže stati na kraj. Grčki poroci, orijentalni poroci, nagoveštaji starih užasa semitskih demona, počeli su da ispunjavaju maštu Rima u propadanju, kao muve koje pojure na stajsko đubrivo. Sve je to sasvim ljudsko, što može da uvidi svako ko se bavi istorijom. Popodne dođe trenutak kada je detetu dosta „pretvaranja“; dosta mu je da bude lopov ili Indijanac. Tada ono počinje da muči mačku. Tako dolazi i vreme kada u uređenoj civilizaciji čoveku bude dosta da se igra mitologije i pretvara da je drvo devojka ili da mesec vodi ljubav sa čovekom. Efekat ove zasićenosti svuda je isti; sreće se kod uzimanja droga i ispijanja špiritusa ili svakog oblika težnje da se poveća doza. Ljudi tragaju za neobičnijim grehovima ili šokantnijim opscenostima kao stimulansima za njihova otupela čula. Iz istog razloga oni teže ludim orijentalnim religijama. Oni žele da ožive svoje nerve, ako treba noževima Vaalovih žrečeva. Oni hodaju u snu i pokušavaju da se probude košmarom.
Carstvo je na kraju bilo organizovano sve više i više na tom ropskom sistemu koji obično ide sa hvalisanjem organizacije; zaista on je bio skoro toliko ropski kao i moderne šeme organizovanja industrije. Beh je ušlo u poslovicu da su nekadašnji seljaci postali stanovnici gradova zavisni od hleba i igara; to liči na današnje besposličare zavisne od socijale i bioskopa. Na ovaj i mnoge druge načine, savremeno društvo vraća se paganizmu i to ne njegovim počecima već njegovom kraju.
Važno je znati da se Rimsko Carstvo smatralo za najviši domet ljudske rase; takođe i najširi. Strašna tajna kao da je zapisana tajanstvenim hijeroglifima na tim moćnim delima od mermera i kamena, tim kolosalnim amfiteatrima i akvaduktima. Čovek nije mogao postići više.
Jer to nije bila poruka utisnuta na zid Vavilona, da je neki kralj podbacio ili da je svoje kraljevstvo prepustio strancu. Nije bilo tako dobrih vesti kao što su vesti o osvajanju i pokoravanju. Rim više ništa nije moglo da osvoji; ali više ništa nije moglo ni da ga poboljša. Najjača stvar počela je da slabi. Najbolja stvar počela je da se kvari. Treba stalno naglašavati da su se mnoge civilizacije srele u jednoj mediteranskoj civilizaciji; ona je već sama u sebi bila univerzalna sa učmalom i sterilnom univerzalnošću. Narodi su udružili svoje resurse ali to još nije bilo dovoljno. Carstva su se udruživala a ipak su propadala. Nijedan pravi filozof ne može zaključiti drugačije nego da se, u tom centralnom moru, talas sveta uzdigao do vrhunca, naizgled dotičući zvezde. Ali talas je već počeo da pada; jer bio je to samo talas ovog sveta.

Iz „Večitog čoveka“
G. K. Čestertona (1925.)

sa engleskog: Predrag Urošević


NAPOMENE:

  1. Britanac G. K. Česterton (1874-1936) bio je poznati novinar, novelista i stručnjak za hrišćansku veru. Odlično se snalazio u sve tri uloge i stekao pozamašnu reputaciju u svakoj od njih. U fikcionalnom „Čoveku koji je bio četvrtak“, biografskom „Tomi Akvinskom“ i „Svetom Franji Asiškom“, i još uvek popularnim „Misterijama oca Brauna“, Česterton je pisao jasno, mudro i pronicljivo što je njegovim delima obezbedilo, u decenijama koje će doći, da budu jednako čitljiva i relevantna. Č. S. Luis je bio duboko nadahnut Čestertonom, i sa razlogom se možemo nadati da će Čestertonov uticaj i dalje živeti.
    Izvodi koje objavljujemo su iz Čestertonovog „Večitog čoveka“ polemičkog dela usmerenog protiv komparativnih religiologa iz njegovog vremena koji su tvrdili da su sve religije manje više jednake, i da se ne razlikuju značajno. Kako sam Česterton kaže knjiga je „posvećena svakovrsnim paganima… i njena teza je da svi koji tvrde da je Hristos uporediv sa sličnim mitovima, a njegova religija sa sličnim religijama, samo ponavljaju otrcanu formulu koju sama činjenica demantuje“. A ta sama činjenica je, naravno, vaploćenje Boga u Hristu.
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. sestra Rada

    Pomaže Bog draga braćo i sestre u Hristu!
    Zanima me otkud simbol Lobanja i kosti tzv. Adamova glava na zastavi nekih Svetogorsih monaha?
    To jeste ispred nekih kelija?
    Ne želim da se osete nelagodno ljudi koji su tamo ili su bili u isposnicama.
    Volim Svetu Goru i priče Svetogorskih Staraca.
    Ovo pitam jer sam čula da postoji takva zastava ispred vrata nekih kelija?
    Da li je taj simbol Pravoslavan?
    Uz dužno poštovanje i prema našim borcima u Drugom svetskom ratu koji su takođe imali zastavu sa tim simbolom-Za kralja i Otadžbinu.
    Sastradavali su za naš narod.
    Ne znam otkud taj simbol u našoj veri?
    Blagodarim na odgovoru.
    Bog vam dobra dao dobri ljudi !
    Živi i zdravi bili!

    Amin +++

  2. Draga sestro Rado,

    Bog ti pomogao. Adamova glava (grob Adama: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 i Golgota: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) odnosno lobanja našeg Praoca se ikonopiše u donjem delu scene Raspeća našeg Gospoda Isusa Hristosa kao Novog Adama tj. Bogočoveka ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) na koju kaplje Njegova Krv kao čin iskupljenja grehova celog čovečanstva, citiram:

    Jevanđelje po Svetom Apostolu Luki 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje.“ tj. „Daj krv, primi Sveti Duh“.

    Adamova lobanja sa ukrštenim kostima se pojavljuje i na Velikoj shimi (Svetogorski monasi nemaju tzv. Malu shimu, već imaju samo ovu pomenutu):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Što se tiče zastave nekih Svetogorskih monaha koju si pomenula, mislim da se možda radi o sledećem:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    tj. o raskolništvu koje svoje korene kroz ljudsku istoriju ima u masonštini odnosno u nesrećnom pokušaju da se poveže „prosvetiteljski“ nacionalizam sa Pravoslavljem i stvori monarho-klerikalizam odnosno teokratija.

    S Bogom, a ne slobodno-od-savesti „zidarsko“ zbogom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *