NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

HRIŠĆANSKA LJUBAV ILI PSEVDODEMOKRATSKA TOLERANCIJA

Najopakija nesreća koja nas je zadesila od Drugog svetskog rata naovamo je mržnja; mržnja je vazduh koji dišemo, hleb kojim se hranimo, voda koju pijemo, krv u našim žilama. Od mržnje se gušimo, a bez nje ne možemo: društvu koje su stvorili komunisti uvek je bilo potrebno da nekog mrzi, da traži „spoljašnjeg i unutrašnjeg neprijatelja“, da žigoše one koji drugačije misle, da inteligenciju deli na „poštenu“ i onu drugu… Do dana današnjeg je tako: referendumska groznica oko Kosova u kojoj smo bili navođeni da opet mrzimo Ameriku i Zapad (iako je organizator referenduma Americi i Zapadu učinio toliko „dobrih usluga“ da je pitanje postoji li još nešto što nije izdano u Srbiji) pravi je primer za ono što kažemo.
Jedna od oblasti u kojoj se takođe raspiruje mržnja može biti i oblast religioznosti, oblast duhovnog života. Recimo, ako neko, u okviru svojih antizapadnih medijskih kampanja, u okviru farsične antizapadne histerije priča o sektama koje su došle sa Zapada da bi razarale nacionalno biće Srba, a zna se da je taj neko imao duhovne pretke koji su čim su došli na vlast u Srbiji, ubili oko tri stotine pravoslavnih sveštenika, da taj niko nije vratio imovinu otetu Crkvi, da je Crkvu udaljio od medija i prosvete – jasno je da njegove namere nisu čiste, i da je opet reč o pokretanju još jednog „lova na veštice“, koji će trajati onoliko dugo koliko je potrebno da se telu naroda na izdisaju ubrizga još jedna injekcija mržnje dovoljna da organizatore antisektaške kampanje još izvesno vreme održi na vlasti. (To ne znači da opasnost, i to stvarna, velika, opasnost po pojedinca i društvo, ne postoji kad su u pitanju sekte; to samo znači da je trenutna medijska kampanja koja se vodi u zvaničnim medijima puko bacanje prašine u oči narodu, a ne ozbiljno suočavanje sa problemom totalitarnih i destruktivnih verskih sekti).
Jedno od pitanja koja se postavljaju je i ovo – da li u Pravoslavnoj Crkvi može biti mržnje? Crkva je, po svom određenju, Bogočovečanski organizam, i nebozemna ustanova; u onom što je zemno i ljudsko postoji, naravno, izvesna inertnost zla, sklonost ka padanju u ponor egocentrizma i samodovoljnosti, koja je onda spremna da se izlije kao mržnja. Srbsku Pravoslavnu Crkvu na nebu čine sveci – od Svetog Save do Novomučenika jasenovačkih; oni u Hristu, Bogu Ljubavi, koji se za svoje raspinatelje molio: „Oče, oprosti im jer ne znaju štorade“, ne mogu da mrze – sposobni su jedino za ljubav. Nebeska Srbija nema neprijatelja. Srbsku Pravoslavnu Crkvu na zemlji čine ljudi koji se još uvek bore sa svojim strastima između kojih je mržnja jedna od najopasnijih. Dakle, ne isključuje se da mržnje ima i među onima koji veruju po pravoslavnom „Simvolu vere“.
Pa ipak, neke stvari moramo razgraničiti. To jest, moramo razlikovati pojedince sa njihovim nemoćima i strastima od same Crkve. To, u nekoliko teza, znači sledeće:
1. Pravoslavna Crkva niti je imala, niti ima, niti može imati inkviziciju. Po prirodi stvari pozvana da svedoči Istinu, Hrista, ona se mora boriti protiv zla, nepravde i laži u ovom svetu, ali uvek evanđelskim, Bogom blagoslovenim sredstvima, jer, kako su govorili Oci pravoslavlja, „dobro koje nije učinjeno na dobar način nije dobro“. Jeretička učenja (sektaška, nap. prir.) treba razobličavati“, govorio je Sveti Jovan Zlatousti, i protiv njih se boriti, ali LJUDE POTPUNO ŠTEDETI I MOLITI SE ZA NJIHOVO SPASENJE“. Dakle, u naše dane, Crkva je dužna da obaveštava svoju pastvu o iskušenjima doba u kome živimo i tehnikama verske bezbednosti, ali u duhu ljubavi i sa molitvom da Gospod obrati sve koji su zabludeli i odstupili sa puta istine.
2. Pravoslavlje je vera slobode. Ono se ne može nametati silom, niti postati ideologija (svaka ideologija je u opasnosti da bude totalitarna). Dakle, u našem društvu, takvom kakvo je, Pravoslavlje ne isključuje postojanje tzv. „malih verskih zajednica“ (sekti), ateizma, agnosticizma, religiozno moralnog indiferentizma, itd. Pa ipak, ne treba zaboraviti da se početkom devedesetih najveći deo Srba u popisu izjasnio da su pravoslavne vere. Stepen njihove verske svesti je različit (od osećanja duhovnog porekla do redovnog učešća u bogoslužbenom životu Crkve), ali se ne može gubiti iz vida da se ne smeju vređati osećanja konfesionalne većine jednog naroda.
3. A to znači, konkretno: u Srbiji ne treba da bude koncerata i zabava na Veliki Petak i Veliku Subotu, kada pravoslavni slave spomen na stradanja Hristova; ne treba da bude pornografskih blasfemija na račun najvećih svetinja pravoslavne vere (filmova kakav je „Poslednje Hristovo iskušenje“ Skorsezea); ne smeju se vređati osećanja vernika izložbama „Nova ikona“ Cetinjskog bijenala (jesen 1997.), gde su sa satanističkim cinizmom porugane ikone koje hrišćani ovog naroda poštuju. Kao što je tim povodom napomenuo Mitropolit Crnogorsko-primorski Amfilohije – ne mogu ja psovati nečiju majku, pod izgovorom da je to „moja sloboda“. Oni koji su branili „umetničke slobode“ (a znamo da je u našem sluđenom veku Manconi kao „umetnička dela“ prodavao i konzerve sa svojim izmetom), zaboravili su da postoji i odgovornost, da postoji granica dobrog ukusa, najosnovnija pristojnost koja se MORA poštovati u civilizovanom društvu. Svojevremeno su „borci za prava i slobode“ vrištali kad su mladi pravoslavni Hrišćani uspeli da protestima spreče izvođenje Kovačevićevog „Svetog Save“. Niko se nije setio da se upita šta bi se desilo, recimo, u jednoj katoličkoj Italiji ako bi se neko usudio da javno vređa Franju Asiškog ili da u islamskim zemljama blati Muhameda.
4. Pravoslavni vernici imaju pravo da izraze svoje negodovanje (naravno, bez nasilja) kad god se pređa mera pristojnosti, kad god se vređa sve što je sveto i čestito u istoriji i kulturi našeg naroda. Lažna logika „boraca za prava i slobode“ bi najradije da im zapuši usta. Ali to je nemoguće (i nepotrebno). Ruski teolog Andrej Kurajev navodi primer iz savremene Rusije: komunisti su svojevremeno oduzeli jedan hram Crkvi Hram je pretvoren u tehničku školu. Nove vlasti su, u doba „perestrojke“, hram vratile vernicima. Uprava škole je odugovlačila sa iseljavanjem. Vernici su upali u bogomolju i zauzeli je. Pri tom su izlomili klozetske šolje. Kvazidemokratska štampa je odmah sutradan, pod naslovom „Pravoslavni vandali uništili toalet u tehničkoj školi“, objavila svoje komentare o “ netolerantnim pravoslavnim fundamentalistima“. Jedino što su zaboravili da kažu jeste to da su šolje tehničke škole smeštene U OLTARU negdašnjeg hrama…
Treba izbegavati lažnu logiku; mržnja koju je u nama razvio totalitarni poredak ne može se pobediti lažnom logikom „svedozvoljenog“. Treba se učiti odgovornoj slobodi.
Govori se o „otvorenom društvu“. Ta otvorenost može biti otvorenost uma i srca, ali ne daj Bože da postane otvorenost kontejnera.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. sestra Rada

    Pomaže Bog draga braćo i sestre u Hristu!
    Zanima me otkud simbol Lobanja i kosti tzv. Adamova glava na zastavi nekih Svetogorsih monaha?
    To jeste ispred nekih kelija?
    Ne želim da se osete nelagodno ljudi koji su tamo ili su bili u isposnicama.
    Volim Svetu Goru i priče Svetogorskih Staraca.
    Ovo pitam jer sam čula da postoji takva zastava ispred vrata nekih kelija?
    Da li je taj simbol Pravoslavan?
    Uz dužno poštovanje i prema našim borcima u Drugom svetskom ratu koji su takođe imali zastavu sa tim simbolom-Za kralja i Otadžbinu.
    Sastradavali su za naš narod.
    Ne znam otkud taj simbol u našoj veri?
    Blagodarim na odgovoru.
    Bog vam dobra dao dobri ljudi !
    Živi i zdravi bili!

    Amin +++

  2. Draga sestro Rado,

    Bog ti pomogao. Adamova glava (grob Adama: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 i Golgota: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) odnosno lobanja našeg Praoca se ikonopiše u donjem delu scene Raspeća našeg Gospoda Isusa Hristosa kao Novog Adama tj. Bogočoveka ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) na koju kaplje Njegova Krv kao čin iskupljenja grehova celog čovečanstva, citiram:

    Jevanđelje po Svetom Apostolu Luki 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje.“ tj. „Daj krv, primi Sveti Duh“.

    Adamova lobanja sa ukrštenim kostima se pojavljuje i na Velikoj shimi (Svetogorski monasi nemaju tzv. Malu shimu, već imaju samo ovu pomenutu):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Što se tiče zastave nekih Svetogorskih monaha koju si pomenula, mislim da se možda radi o sledećem:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    tj. o raskolništvu koje svoje korene kroz ljudsku istoriju ima u masonštini odnosno u nesrećnom pokušaju da se poveže „prosvetiteljski“ nacionalizam sa Pravoslavljem i stvori monarho-klerikalizam odnosno teokratija.

    S Bogom, a ne slobodno-od-savesti „zidarsko“ zbogom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *