Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

РАТ ПРОТИВ ЦРКВЕ

Рат против Цркве се, прикривено, али и отворено, наставља. У томе да је Србска Црква “кривац” за све могуће грехе и грешке, слажу се углавном и представници власти и дела опозиције, којима је сарадња са најугледнијом установом нашег народа потребна само када хоће да добију политичке поене. У Србији, у којој се још увек слави братоубилачки 7. јул, имовина није враћена Цркви, нити је Богословски факултет ушао у састав Универзитета, иако је један од оснивача истог. У Србији, по одлуци суда, конак манастира Светог Прохора Пчињског, још увек припада врањским безбожницима, који у њему лудују и банче. Али, у тој истој Србији, против Цркве не ратују само потомци комуниста, већ, како рекосмо наводни опозиционари. Тако је Даница Драшковић у “Српској речи” 7. новембра 1994. записала да је Србска Православна Црква “извориште фашизације и гетоизације Срба” и додала: “Сада више нису потребни комунисти да терају народ из Цркве; то сасвим успешно раде владике српске са митраљезима под мантијама и мржњом на олтару”.
“Београдски круг” интелектуалаца, србофоба србске крви, нарочито је био активан у позиву на линчовање Православља. На једном од састанака “Круга” 1994. извесна Јелка Имширевић изговорила је следеће: “Из спреге Православља, националистичке идеологије САНУ, Удружења књижевника и официјелне политике настао је српски, православни фундаментализам, илити српски милитантни национализам православног типа и светосавске рецензије”.
Како је, по дотичној госпођи, ово “чудовиште” настало? Глорификацијом хијерархије, величањем вредности жртвовања, страдања и смерности, и, што је најгоре, глорификацијом своје нације, што се претвара у “нетолеранцију и мржњу према другима” (“Аргумент”, 7. октобар 1994.).
Ко су, наводно, “најопакији националисти” међу владикама СПЦ? “Београдски круг” их је одавно именовао: ксенофобију су ширили и нападали просветитељске традиције Европе – Митрополит црногорско-приморски, зетскобрдски и скендеријски Амфилохије и владика захумско-херцеговачки Атанасије. Да су могли, ти “миротворци” би их послали, вероватно, и на Хашки суд.
Од 1994. до данас ништа се није променило: борци за “грађанско друштво” и даље сматрају да је Црква главна препрека у остваривању истог. По писању листа “Данас” (56. јун 1998.) на међународном округлом столу у Београду са темом “Црква, држава и цивилно друштво”, огласили су се бранитељи цивилног поретка Иван Ивић и Зага Голубовић. Први је рекао да би веронаука у школама допринела конфесионализацији образовања, што је недопустиво, а друга је била још отворенија: “Увођење веронауке би водило новој врсти индоктринације и гушења цивилног друштва”.
У борби против Цркве иде се до отвореног сатанизма, какво је било “Цетињско бијенале” крајем септембра 1997. посвећено “Новој икони”. “Уметници” из Русије и са домаћих страна изложили су богохулне гадости: порнографијом унакажене иконе, Богородицу оковану клинцима, Христов лик претворен у клозетску шољу, лик Светог Николе са роговима, уз натпис “Хајл Хитлер”, итд. Принц Никола Петровић, који је био један од организатора Бијенала, изјавио је да је то учинио “у интересу Црне Горе и њеног представљања у свијету”; “стручњак за уметност”, Младен Ломпар, је устврдио да “у цивилизованом свијету ниједног свештеника или вјерника било које вјере, овај нови иконоклазам и трансформација иконе не иритира” (“Беорама” 72/1997.). На отварању је учествовао и распоп Мираш Дедејић, вођа црногорских аутокефалиста, чиме је, по умесној примедби јеромонаха Јована Ћулибрка, изложба постала црна миса коју је служио сатанин жрец. Владика Амфилохије је у свом саопштењу од 21. септембра 1997. изложбу такође назвао “црном сатанистичком мисом”, а на конференцији за штампу је рекао да је неком био циљ да Цетиње претвори у “септичку јаму”, под изговором “уметничких слобода”: “То је већ отворени сатанизам, то је сатански цинизам према свакој светињи, то је поруга не само словенске светиње, као што је говорио владика Раде, него сваке светиње, а на првом мјесту поруга светиње самог људског лика, његовог достојанства/…/ Ово што је овдје подметнуто нама као умјетност, то је очито у функцији једне идеологије, тоталитарне, која креће у најезду на све што је свето и честито у европским народима и која, у суштини, креће у најезду против човјека као иконе Божје” (“Светигора”, 6566/ 1997.). Сведочење светосавске Митрополије на челу са својим Владиком уродило је плодом: изложба је уклоњена.
Пред читаоцем је део књиге који говори о Новом Добу у Србији и Црној Гори: почев од излагања духовно-моралног стања нашег народа, до скица за портрет оних који се активно боре за обнову паганизма међу нама. Човек се не може начудити бројности и упорности оних који би да од нас поново начине незнабошце, и да нас врате у дивљаштво без Христа. Тај рат се води у свим областима; тај рат се, између осталог, води и символима – хришћански символи нашег народа уклањају се, и њихово место заузимају нови или се старима дају туђа, безбожничка значења. Погледајмо само грб СР Југославије – двоглавог орла без круне; грб Србије, који је још увек комунистички; сетимо се рата у Крајини и Босни, када је капетан Драган “смислио” крст са оцилима окренутим наопако (тобож, једно према другом, да Срби никад један другом “не окрену леђа”), тврдећи да је за такав чин добио благослов Патријарха Павла.
Читајући редове који предстоје, приређивач моли да му се опрости због именовања многих зала и описивања таме у којој смо се обрели. Потписник ових редова је свестан да је поменуо много од онога што се негда није смело поменути у пристојном друштву – али сада, то што се не сме помињати – налази се на ступцима свих дневних новина. Приводећи ову књигу крају, у тим новинама он је прочитао да у Литванији постоји музеј ђавола (“Блиц”, 13, септембар 1998.); пишући последње редове књиге о Њу Ејџу, потписник истих је прочитао да је полиција Америке и Велике Британије открила мрежу злоставитеља деце из 13 држава, који су комуницирали преко Интернета и размењивали преко 500 хиљада фотографија на којима је било приказано злостављање деце. Најмлађа жртва имала је само осамнаест месеци (Блиц, 16. септембар 1998). Свет у коме живимо је, очито, све више антихристов; тако је и са нашом земљом и са нашим народом, отуђеним од Бога Живога. Али, Христос је Цар царева и Господ господара, и Он неће оставити Своје Србе. Страдања кроз која пролазимо пут су ка очишћењу, само ако будемо желели да то схватимо и прихватимо. Чињенице о злу мећу нама наведене су да бисмо се тргли из сна и обратили се Ономе Који хоће и може да помогне.

3 Comments

  1. Znači u raju su ljudi koji su sami nosili svoje grehe a ne drugi za njih

  2. Драга сестро Радо,

    Бог ти помогао. Адамова глава (гроб Адама: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 и Голгота: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) односно лобања нашег Праоца се иконопише у доњем делу сцене Распећа нашег Господа Исуса Христоса као Новог Адама тј. Богочовека ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) на коју капље Његова Крв као чин искупљења грехова целог човечанства, цитирам:

    Јеванђеље по Светом Апостолу Луки 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 “Трпљењем својим спасавајте душе своје.” tj. “Дај крв, прими Свети Дух”.

    Адамова лобања са укрштеним костима се појављује и на Великој схими (Светогорски монаси немају тзв. Малу схиму, већ имају само ову поменуту):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Што се тиче заставе неких Светогорских монаха коју си поменула, мислим да се можда ради о следећем:

    “But to bring a sword”: Extra Ecclesiam nulla salus (“LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE” by Cyprian of Carthage) => “Live by the sword, die by the sword”: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => “Orthodoxy” or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    тј. о расколништву које своје корене кроз људску историју има у масонштини односно у несрећном покушају да се повеже “просветитељски” национализам са Православљем и створи монархо-клерикализам односно теократија.

    С Богом, а не слободно-од-савести “зидарско” збогом.

  3. сестра Рада

    Помаже Бог драга браћо и сестре у Христу!
    Занима ме откуд симбол Лобања и кости тзв. Адамова глава на застави неких Светогорсих монаха?
    То јесте испред неких келија?
    Не желим да се осете нелагодно људи који су тамо или су били у испосницама.
    Волим Свету Гору и приче Светогорских Стараца.
    Ово питам јер сам чула да постоји таква застава испред врата неких келија?
    Да ли је тај симбол Православан?
    Уз дужно поштовање и према нашим борцима у Другом светском рату који су такође имали заставу са тим симболом-За краља и Отаџбину.
    Састрадавали су за наш народ.
    Не знам откуд тај симбол у нашој вери?
    Благодарим на одговору.
    Бог вам добра дао добри људи !
    Живи и здрави били!

    Амин +++