NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Vladimir Dimitrijević
ASTRALNA SRBIJA

Nebeska Srbija: ima li pojma kome su se više izrugivali u poslednjih deset godina no što je ovaj? Tu sintagmu srbskom jeziku je podario Sveti Vladika Nikolaj Velimirović, ukazujući u svom delu „Srbski narod kao Teodul“ na smisao Nebeske Srbije: „Tu su oci naši i praoci sveti/ što sa krstom časnim dostigoše meti“. Nebeska Srbija je srbsko naselje Nebeskog Jerusalima, grada u kome obitava bezbrojan narod od svakog jezika, kolena i plemena (Otkr. 7, 9) Nebeska Srbija su svi spaseni i Bogom proslavljeni Srbi i Srbkinje, kraljevi i ratari, episkopi i vitezovi, majke i sestre, supruzi i supruge, muškarci, žene i deca, podvižnici, mučenici, ispovednici, koji svagda bdiju nad našom zemaljskom Srbijom i gledaju idemo li i mi za njima u Carstvo Božije… Zašto su pljuvali po toj i takvoj Nebeskoj Srbiji?
Postoji mnogo razloga. Pre svega, neprijatelji srbski su želeli da joj se narugaju i obesmisle njeno prisustvo u našem narodu; zatim su je zloupotrebljavali komunistički vlastodršci, krijući svoje zločine iza borbe za „Pravoslavlje i Srbstvo“; i, što je najvažnije, ljudima nije bilo jasno šta je ta Nebeska Srbija, Srbija pokajnika i molitvenika, Srbija ispovećenih i pričešćenih slugu Božjih, a ne Srbija partijaška i ideološka, Srbija bez Hrista i Svetog Save…
Umesto Nebeske Srbije, ponudili su nam okultističku, vodolijašku, „astralnu Srbiju“, Srbiju obnovljenog paganizma, Srbiju punu lažnih proroka i fantazera, koji su tvrdili da su Srbi Bogom izabrani samim tim što su Srbi, da im ne treba pokajanje, da će se ceo svet kajati pred njima, da je pobeda njihova, i, evo, odmah tu, na domaku. (Tako je, avaj, svojevremeno shvaćen i srbski prijatelj Enriko Josif, koji je pokušao da spoji hrišćanstvo i judaizam sa patetikom svojstvenom umetničkoj zanesenosti.)[1] U toj „astralnoj Srbiji“, Srbiji i Crnoj Gori Novog Doba na domaku, živimo (umiremo?) do dana današnjeg, gledajući stravu i nesreću kakve nije bilo u našoj istoriji.
Ali, nikad i nigda ne treba zaboraviti reči koje nam je uputio Vladika zahumsko-hercegovački Atanasije, besedeći o postradanju Srba iz Krajine na Cetinju 4. avgusta 1998. i svedočeći o najnovijim mučenicima našim: „Neka bi nas oni vodili i štitili, rukovodili i pokrivali i neka nas ne pokoleba podsmevanje takozvanih srpskih intelektualaca da smo nebeski narod. Njima je to za posprdnju, a nama nije, nama je uteha. Samo ako smo nebeski narod možemo opstati na zemlji… Neka bi nas sveti Mučenici štitili, rukovodili, od zla branili, na dobro upućivali. Nebeska Srbija je izraz kojim mi ne nacionalizujemo nebo, nego onebesujemo ovu zemlju koju nam je Bog dao, kao dar Božiji, da na njoj steknemo nebo.“
Pred čitaocima je poglavlje knjige koje govori o toj lažnoj, nenebeskoj Srbiji, Srbiji mitova i sekularno-novopaganskih obmana. Neka bude oprošteno prirećivaču na činjenicama koje je uneo: sreo ih u novinama, koje izlaze danas i ovde. Ovo je i tužbalica i naricanje i vapaj Bogu za pomoć: „Pomoz’ Bože, jadnijem Srbima“, kako bi rekao Njegoš.


NAPOMENE:

  1. Da Enriko Josif nije uspeo u pokušaju sinteze Hrišćanstva i judaizma, pokazuje ovakva njegova rečenica: „Pazolini snima kornjaču u trenutku kad ispušta jaja, dvestoto, tristoto, i ta kornjača izgledala je tako bolno i tako divno, očiju punih patnje, kao Majka Božja: za mene to beše lik Majke Božije“. (E. Josif „Reči u vremenu poslednjem“). Jasno je da takav lik Majka Božija ne može imati ni za jednog pravoslavnog Srbina…
Ključne reči:

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *