NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Đakon Andrej Kurajev
ČOVEK I ZMIJA

Nema predanja o progresu, ali čitavo čovečanstvo veruje u grehopad. Interesantno je da se rasprostranjenost legende u ustima obrazovanih ljudi pokazuje kao dokaz protiv nje: oni kažu da, ukoliko sva plemena govore o preistorijskoj katastrofi, to znači da nje nije ni bilo. Ne mogu da razumem taj paradoks.

G. K. Česterton

„Zato kao što kroz jednog čoveka uđe u svet greh, i kroz greh smrt… ako prestupom jednoga pomreše mnogi, mnogo se veća blagodat Božija i dar u blagodati jednoga čoveka Isusa Hrista izobilno izli na mnoge… Tako dakle kao što jednim prestupom dođe osuda na sve ljude, tako i jednim opravdanjem dođe na sve ljude opravdanje života“ (Rimlj. 5; 12-18). Tako apostol Pavle objašnjava povezanost dva najvažnija događaja sveštene istorije. Kroz Adama je u svet došla smrt, kroz Hrista Spasitelja – vratio se život.
Prirodno je da su u frontalnom napadu teosofije na Hrišćanstvo upravo te dve najvažnije postavke hrišćanske vere – grehopad i iskupljenje – izložene najogorčenijim i sistematskim nasrtajima.
Zato je došlo vreme da se sa perifernih diskusija pređe na glavnu. Na samom početku uporedićemo pravoslavno poimanje greha sa okultnim, a zatim izneti skicu pravoslavnog shvatanja tajinstva Spasenja i sa njim uporediti onu karikaturu hrišćanske sotiriologije koju šire okultisti.

Znanje do greha

O. Špengler je pisao da u ljudskoj kulturi ponekad dolazi do „psevdomorfoza“ – do pojave da neka kulturna ljuštura, koja spolja ostaje nepromenjena (ili biva ponovo stvorena u prethodnom obliku) u stvari služi za izražavanje sasvim drugačijeg sadržaja.
Nešto slično dogodilo se i sa shvatanjem biblijske povesti o grehopadu. Interpretatori te povesti, kako oni koji je kritikuju, tako i oni koji je brane, vrlo često nisu svesni da Biblija i oni sasvim različito shvataju reč „poznanje“. Reč se čini toliko poznatom, toliko razumljivom, da se uopšte i ne pojavljuje misao da je Mojsej „poznanje“ mogao drugačije shvatiti. Ukoliko pak Biblija jasno određuje „drvo poznanja“ kao nešto zabranjeno, lako se rađa mit o tome da Biblija ne odobrava razvoj ljudskog poznanja (zbog čega je ponekad hvale „zeleni“, dok joj se svi ostali podruguju).
Teosofi, naravno, pripadaju onima koji joj se podruguju. Kako piše 1 Rerih, „naročito žalosti što se tokom dugih vekova ukorenilo duboko neuko i krajnje opasno uverenje da je satana unesrećio čovečanstvo dajući ljudima poznanje dobra i zla. Ljudi su navikli da ponavljaju tu zbunjujuću besmislicu uopšte se ne zamislivši šta bi bio čovek koji ne zna šta je dobro a šta zlo. Zar on jednostavno ne bi bio neodgovorna životinja? Ko bi sada od ljudi pristao da se vrati tom životinjskom tavorenju, pa makar i u rajskom vrtu?“
Ako je čovek bio lišen fundamentalnog znanja – umeća da razlikuje dobro od zla, onda je, po ugledu na Blavatsku, „sasvim prirodno smatrati satanu, zmiju iz Knjige postanja, za istinskog stvoritelja i dobročinitelja, oca duhovnog čovečanstva.“ Najzad, onaj ko je odbio da čoveku da znanje, tako nužno za njegov duhovni život, pokazuje se kao čovekov neprijatelj i, prema Blavatskoj – jednostavno kao „čovekoubica od iskona“: „Elohimi su strahovali da Adamu daju znanje dobra i zla i zato su predstavljeni kao oni koji ga isteruju iz Edena ili ga pak duhovno ubijaju“.
Tek što smo stupili na tako logičan put, a već se ispostavilo da smo došli do čudnih zaključaka. Pokazuje se da Bog ubija Adama, a satana ga spasava pa čak i duhovno stvara. Onaj, Koga je Hristos nazivao Svojim Nebeskim Ocem („Oče! Oprosti im… – Lk. 23; 34) i Vladikom („Eloi, Eloi, lama savahtani“ – Mk. 15; 34), pokazuje se kao najzlobniji neprijatelj ljudskog roda…
Ukoliko, međutim, takva interpretacij a biblijske povesti tako energično vodi huli na Hrista i Njegovog Oca, a takođe i veličanju Lucifera „kao istinskog stvoritelja i dobročinitelja, oca duhovnog čovečanstva“, razumno je da se pažljivo razmotre osnove iz kojih je proistekla tako logična misao.
Prevashodno treba primetiti da reč „poznanje“ ima više značenja. Postoje dva vida poznanja. Prvi je – nama toliko uobičajeni način sakupljanja informacija. Drugi je – način sjedinjenja. Na Biblijskom jeziku, „poznati“ znači „sjediniti se“. Kada Biblija kaže da je „Adam poznao svoju ženu“ to znači da je postao jedno telo sa njom, a ne da je pročitao knjigu o ženskoj fiziologiji.
Za nas je očigledno da poznanje označava da neki subjekt dobija tačnu informaciju o objektu koji se nalazi izvan njega. Međutim, za one ljude koji su u manjoj meri izgubili osećanje za život, „poznati nešto“ je značilo stupiti sa njim u saživot, jer se „slično poznaje sličnim“. Smatralo se prirodnim da samo živo poznaje živo, da sveto poznaje sveto ili da istinito poznaje istinito. Istina se tada nije mogla smestiti u lobanju, nego je obuhvatala čitavu zemlju i ukoliko čovek nije uspevao da se uzdigne do nje, to nije značilo da „istine nema ni na zemlji ni na nebu“, nego da je dati čovek nije tražio kako bi trebalo, da se nije pokazao dovoljno čistim da bi se Istina odrazila u njemu. Čovek je, po pojmovima tih ljudi, samo tada imao pristup istini kada bi samoga sebe očistio u toj meri da je istina mogla ući u njega. Uopšteno, radi sazercavanja Istine je onaj koji spoznaje i sam morao postati i biti „istinit“.
Tako je dakle i za one koji su pisali Bibliju, i za Adama, „poznati Istinu“ značilo primiti Istinu u sebe, učestvovati u njoj, zadobiti realan opit života u Istini. Jedna je stvar – imati prethodno znanje o zlu i dobru, a druga – neposredno učestvovati u jednom ili drugom.
Ukoliko je Adam još uvek bio odvojen od drugog poznanja, onda je prvo, teoretsko poznavanje dobra ili zla u potpunosti shvatao. Adam je već imao teoretsku predstavu o dobru, ali još uvek nije bilo realnog učešća u dobru, niti je bilo realnog opita saučestvovanja u zlu.
Biblija ističe da je sve, što je Bog stvorio, „veoma dobro“ – „dobro zjelo“[1]. Potrebno je biti apsolutno slep da se ne bi videla ta dobrota i da se ne bi shvatio njen izvor i smisao. Vascela tvar je svojim savršenstvom propovedala o tome „šta je dobro“1 Najzad, ljudi su imali neposredno otkrovenje Boga, opštenje sa Njim i Njegove zapovesti, nalazili su se u prvom zavetu (savezu) sa Njim… Oni su, i pre nego što su okusili plod poznanja, znali šta je dobro – jer su to dobro nosili u sebi kao lik Božiji.
Oni su, međutim, znali i šta je zlo. Oni su o tome slušali neposredno od Boga. „I reče Gospod Bog: nije dobro da je čovek sam“ (Post. 2;18). Nije dobro da čovek bude sam… Svakako da je to najdublje određenje onoga što „nije dobro“, u čemu je suština zla… u usamljenosti, zatvorenosti, suprotstavljenosti. Ma kakvo projavljivanje zla da razmatramo, u njegovoj dubini ćemo pronaći želju za usamljivanjem, za gordom samouverenošću („zakon nije pisan za mene“).
Čovek je još i pre nego što je okusio sa drveta poznanja znao u čemu se sastoji zlo. Gospod je čoveka stvorio od zemlje. „On im je dao razum, jezik i oči, i uši i srce radi razumevanja, ispunio ih je pronicljivošću uma i pokazao im dobro i zlo“, kaže premudri (Sir. 17; 16) (Citat iz tzv. devterokanonske starozavetne Knjige Sirahove koja nije uključena u Daničićev prevod Starog Zaveta, prim. prev.). Nije dobro da je čovek sam… Kad je duša bez znanja, nije dobro“ (Post. 2; 18 i Priče Sol. 19; 2).
„U suštini“, primećuje sv. Jovan Zlatousti, „dobro i zlo ne poznaju samo oni koji su po prirodi nerazumni, a Adam je posedovao veliku mudrost i mogao je razlikovati i jedno i drugo… Ako Adam ne bi znao šta je dobro a šta zlo dok ne okusi sa drveta, greh bi, prema tome, za njega bio učitelj mudrosti“. Isto tako razmišlja i prep. Makarije Egipatski: „Adam je znao da razlikuje strasti“ („Duhovne besede“ 26, 1).
Čovek je poznavao kriterijum dobra i zla – i bio je, znači, moralno odgovoran. Kada zmija govori o budućnosti „znaćete šta je dobro a šta zlo“, ona upravo time i odaje sebe kao protivnika – đavola. Takvo postavljanje pitanja pretpostavlja da je Bog – prevarant, da ono, što je On ljudima otkrio kao dobro i zlo ne odgovara istini i da je tek sada zmija spremna da Evi saopšti istinsku aksiologiju.
Suština njegove laži sastoji se u tome što su ljudi u tom trenutku – uprkos uveravanju zmije – već znali šta je istinsko dobro, a šta istinsko zlo.
Ne nazivaju uzalud u crkvenim krugovima đavola prvim boljševikom – on je kao prvi utopista predložio da se spali prošlost u ime hipotetičnih budućih vrednosti. Eva je kušaču morala odgovoriti na sledeći način: “ Kako kažeš da ću poznati dobro i zlo, kada ih ja već poznajem? Znači da je tvoj sistem procene drugačiji nego Božiji? Ako ne znam da razlikujem dobro od zla, kako ću onda razumeti da li je tvoje obećanje dobro ili loše? Kako ću znati da li je dobro biti bog i da li je poželjno imati otvorene oči? Kako bih ja znala da li je smrt zlo?“, spreman je da, umesto Eve, odgovori kušaču prep. Jefrem Sirin.
Prema tome, u skladu sa biblijskim svedočanstvom, i po rasuđivanju svetih otaca pravoslavlja, čovek je i pre greha posedovao znanje o dobru i zlu. Ona logika, koja je teosofiju dovela do poštovanja satane kao dobročinitelja i učitelja mudrosti, zasnovana je na lažnim premisama, na sužavanju biblijske reči „poznanje“.

Sloboda do greha

Sledeći napad na biblijsku povest o grehopadu teosofi su preduzeli pod zastavom slobode. Po shvatanjima teosofa, satana ne samo da je ljudima dao svoje znanje dobra zla nego ih je i oslobodio. Hristos je rekao: „Poznajte istinu i istina će vas osloboditi“. Sa tačke gledišta teosofije, taj obred je izvršio upravo satana.
Kod Blavatske to izgleda ovako: „Oni koji su se pobunili pojavljuju se kao naši spasitelji“. „Lucifer – duh nosilac ozarenja i slobode misli metaforično se pojavljuje kao svetionik koji čoveka vodi i pomaže mu da pronađe svoj put kroz litice i sprudove života“. „Sada je dokazano da se satana ili crveni vatreni Drakon i Lucifer nalazi u nama: to je naš um, naš kušač i iskupitelj, naš razumni oslobodilac i spasitelj od čistog animalizma. Bez tog životvornog duha ne bi postojala razlika između čoveka i zveri“.
Tu misao Blavatske sasvim prirodno nastavlja Štajner: „Mi takođe vidimo da je sa luciferijanskim uticajem čovek postao nezavisan od izvesnih sila kojima se ranije bezvoljno predavao. Od sada je mogao samostalno donositi odluke. Sloboda je rezultat tog uticaja“.
Od njih nije daleko ni J. Rerih: „Teosofi ne poštuju satanu, tu tvorevinu ljudske gluposti, nego predstavnike Velikog uma, koji su izveli čoveka iz njegovog nesvesnog životinjskog stanja zbog koga, možda, mogu žaliti dosetljivi interpretatori legende o đavolu – kušaču, ali ne i oni koji su spoznali veličinu svesti i slobodne volje, koje nas približavaju odrazu Božanskog načela u nama u svoj njegovoj raznolikosti“.
Zar čovek zaista nije mogao biti slobodan bez greha i bez Lucifera?
Da li je Adam bio slobodan i pre greha? Da li je imao slobodu izbora? Odgovor pravoslavne misli je ovakav: Adam je bio slobodan, ali nije imao slobodu izbora.
Hrišćanska misao pravi razliku između „slobode izbora“ i „slobode volje“. To su – različita stanja. Biti slobodan ne znači biti u stanju realizovati svaku zamislivu mogućnost. Biti slobodan – znači delovati u skladu sa svojim sopstvenim bićem i svojom prirodom, ne povodeći se za spoljašnjim, sporednim impulsima.
Slobode samovolje nema i ne može biti, jer čovek nema mogućnost da podjednako reaguje na sve promene koje mu se ukazuju u svetu koji ga okružuje. Pretpostavka o čovekovoj apsolutnoj slobodi tj. o njegovoj sposobnosti da stane na stranu svake delatnosti koja mu je na raspolaganju i da je ispuni bez ikakve osnove, podrazumevala bi da je čovek čisto i golo, prazno, iznutra neispunjeno i neosmišljeno biće. Takvo biće bi jednostavno bilo prazna stvar i bilo bi samo igračka spoljašnjih stihija.
Čovek se, međutim, stvara određenim životom, koji je otvoren za uticaje i promene, i ima svoj kvalitet. Čovek ima svoju određenu prirodu i zato za njega sloboda nije samo nezavisnost od spoljašnjih uticaja, nego otkrivenost prema onim premisama koje odgovaraju njegovoj istinskoj prirodi. Čovek poseduje nešto svoje – i zato sloboda nije nešto negativno (nezavisnost), nego pozitivno: vernost sebi, svojoj prirodi i prizivu. Čovekova sloboda ne svodi se samo na negativnu „nezavisnost“: ona je sposobnost za stvaralačko samoostvarenje.
Ne postoji volja kao takva, postoji samo onaj ko ima volju, ko je sprovodi. Imam volju – znači postojim. Volja – to je moje delovanje. Ona stoga nije prazna forma kojoj je svejedno čime će se ispuniti i čemu će se prikloniti, nego potpuno određena težnja, delanje, događaj.
Svetom čoveku nije potrebno da odlučuje xoće li biti u Dobru. Njemu je potrebno jedino da sledi norme svoje prirode i Božansku Ljubav otkrivenu u njegovom srcu. „Voli Boga i čini šta god hoćeš“, rezimirao je to stanje Avgustin.
Jedino istinsko čovekovo naznačenje – jeste da bude u skladu sa svojom prirodom. „Kolebanje“, „izbor“, kao odlučno opredeljenje između dva predloga – to je stanje u kome se čovek našao tek nakon grehopada. To, što mi imamo „slobodu izbora“, jedna je od fundamentalnih posledica prvorodne nesreće, jer postoji samo preostala, redukovana forma istinskog bića i istinske ljudske slobode. Prvobitno, čovek nije morao da se dvoumi hoće li biti u Svetlosti. Bilo mu je potrebno jedino da sledi norme svoje prirode koja je stremila ka Bogu.
Upravo je nakon ispadanja iz svetske celovitosti, izlaska iz atmosfere božanske blagodati, za čoveka zlo postalo vidljivo; ono što je principijelno nepostojeće počelo se, u manjoj meri, prihvatiti kao ravnopravno sa dobrim, i to kao ono što ga zaklanja, što ima preimućstvo. Upravo je nakon pada, prestavši da vidi Boga, čovek počeo da vidi zlo (nesušto) i pojavila se realna sloboda izbora, karakteristična za svest koja treperi.
Da bi se definisala čovekova priroda, mora se odrediti energija te prirode – kako deluje, u čemu se ispoljava. Zbog toga se mora znati kakve su energije istine ili, tačnije, ka čemu su one usmerene. U kakvim se dejstvima i na šta zapravo upravljenim ispoljava naša dubinska priroda?
U čoveku se bori nekoliko volja – tela i duha. Različita svojstva jedne čovekove prirode imaju različite želje. Čovek mora da odabere – kakvu će hijerarhiju svojih težnji izabrati, u kojoj će od njih prepoznati istinski priziv svoje prirode, za šta će reći: evo, ovo je u meni moje![2]
Ukoliko je ličnost uzdiže nad svim prirodnim težnjama, ona se može izjednačiti sa nekom od njih. Ako ličnost polaže nadu na niže, ona ne postiže da vlada nad čitavom prirodom, nego samo nad individualizovanom, okrnjenom. U tom slučaju se u čoveku cepaju dve volje: prirodna volja („Ljudska duša je po prirodi hrišćanska“) počinje da se unakazuje ipostasnom, ličnosno – slobodnom „samovoljom“. Sama „samovolja“ je rezultat nametanja odluke konkretne ipostasi na opštu energiju (volju) prirode. Tako je na primer osećanje gladi volja prirode, dok je šta i kada jesti i kako obezbediti prehranu – samovolja pojedine ljudske ipostasi. Ličnost deluje svojom odlukom, „samovoljom“, koja određuje da li će se ili neće i u kom stepenu, slediti volja prirode.
U stanju celomudrenosti ličnosna samovolja nalazi se u jedinstvu sa dobrim stremljenjem prirode. U stanju grehovne rascepljenosti ona izopačuje usmerenje i punotu prirodnih impulsa. Upravo ličnosna „samovolja“ odlučuje koja će od prirodnih energija ovog časa biti realizovana i u kom pravcu. Kroz samovolju čovek se može izjednačiti sa jednom od najnižih težnji složene čovečije prirode, može ipostazirati u sebi žudnju ka onom dobru koje čoveku ne daje Boga.
Budući da samovolja sistematski izopačuje čovekovu prirodnu volju, grehovna ličnost kao da za sebe stvara novu ljudsku prirodu. Čovek kao da stvara samoga sebe i tada samovolja, naviknuta da kroči po putevima greha postaje vladalac, ali ne one čovečije prirode koju je stvorio Bog, nego unakažene sopstvene tvorevine. Usmerivši volju i dejstvo na propadljive stvari, ličnost putem samovolje čini propadljivom i čovekovu prirodu.
U takvoj, razdrobljenoj i preuređenoj čovečijoj prirodi, pojavljuju se sopstvene navike, sopstvene ustaljene težnje, reakcije i želje i u jednom trenutku ličnost, koja ih je izrodila svojom slobodnom samovoljom, zapaža da je od svega postala samo instrument samorealizacije tih grehovnih impulsa. Pokazuje se da je čovek u stanju obuzetosti strastima. Njegovo individualno biće već nameće ličnosti način delovanja. Ličnost, koja je nekada sama davala prirodi grehovni impuls, sada se sama povodi za grehom po svim ponorima narastanja strasti.
Ako, međutim, taj proces narastanja strasti još nije došao do svog kraja, na sredini tog puta čovek dospeva u stanje izbora. Njegova svest se razdvaja: osim istinskih „logosa“ stvari, on vidi i njihova opravdanja i smisao koje je sam izmaštao „izmišljeni logosi“, po terminologiji prep. Maksima Ispovednika (logos phantasticos).
Greh se rađa iz elementarne greške u orijentaciji: izmaštana volja remeti pol privlačeći k sebi strelicu moralnog kompasa zajedno sa onim bliskim predmetom ka kome je strelica kompasa prividno upravljena. Strelicu kompasa ne privlači borovina koja raste severno od mene, nego magnetni pol. Čoveka privlači Bog, dobro i život – čak i u onim slučajevima kada čovek čini greh.
Priroda ne može težiti ka onome što nije dobro, ka nebiću. Čak i samoubica misli da će u svom činu pronaći neko smirenje, predah, dobro; čak i satanista smatra da je pronašao način da olakša svoje postojanje (kako u ovom, tako i u budućem životu). Darovanje statusa osmišljenog i dobrog onom predmetu požude koji ga je po suštini nedostojan i jeste „izmišljanje“, koje čovek polaže na realno biće.
Tako je nakon grehopada u čovekovu dušu počelo ulaziti zlo; ono pokušava da skrene ka sebi istinske impulse čovečije prirode.
Kada se prođe škola svetootačke misli, nemoguće je da se ponovi uobičajena fraza – „darujući Adamu slobodu, Bog je samim tim čoveku prepustio mogućnost da izabere između dobra i zla, pa prema tome i mogućnost da odabere zlo“. Ne, čovek je samome sebi stvorio mogućnost izbora. Bog mu je jednostavno dao slobodu. Stvorivši čoveka po Svom liku, tj. dajući mu ipostasno – ličnosno biće, Tvorac je čoveku jednostavno dao prirodnu volju i ipostasnu samovolju. Njihova neusaglašenost je i bacila čoveka u lavirint krivih ogledala koji mi nazivamo „slobodom izbora“.
Izlazak iz tog lavirinta je – u oslobađanju ipostasne odluke od nasilja oštećene prirode. U asketici, „čitava monaška bitka se sastoji u tome da se strasti razdvoje od misli. Drugačije on nije sposoban da bestrasno gleda na stvari“, objašnjava sv. Maksim Ispovednik.
To znači da na stvari treba gledati bez čežnje da se one poseduju. Da se moraju razumeti logosi stvari, a da se te stvari ne povlače za sobom u kružni tok smrti, u ispraznost kretanja koje ne vodi ka Bogu. „Strast je nerazumna ljubav ili slepa mržnja prema njima“, tj. korišćenje nagona erosa i tanatosa protivno njihovoj nameni. „U svetu ima mnogo siromašnih duhom, ali ne onako kako bi trebalo; mnogo je onih koji plaču – ali zbog gubitka imetka ili dece; mnogo je krotkih, ali u odnosu na nečiste strasti; mnogo je gladnih i žednih – ali onih koji žude da opljačkaju tuđe; mnogo je milosrdnih – ali prema telu; mnogo je čistih srcem, ali zbog slavoljublja; mnogo je mirotvoraca koji su dušu potčinili telu; mnogo je prognanih, ali zbog svoje lakomislenosti; mnogo je uvređenih, ali zbog sopstvenih bestidnih grehova“ (Prep. Maksim Ispovednik).
Zlo se, dakle, rađa zbog skretanja sa pravog puta. „Neki kažu da zlo ne bi postojalo u živim bićima kada ne bi postojala neka sila koja bi nas privlačila ka njemu. Ta sila, međutim, nije ništa drugo do nemarnost prema prirodnim energijama uma“.
Naprotiv, „um se naziva mudrošću kada vascelo motri nad svojim nepokolebivim stremljenjem ka Bogu… Razum posredstvom praktične navike i vrline nalazi svoj završetak kroz veru u dobro, to jest, čovekova sloboda nije ukorenjena u čoveku nego u Bogu; kada u čoveku dejstvuje energija koga ga podstiče da prevaziđe samoga sebe, da se približi Bogu – tada je čovek istinski slobodan. Tako se zadobija evanđelsko određenje slobode. „Gde je Duh Gospodnji, tamo je i sloboda“. Tako Baljmontove reči dobijaju opravdanje: „Sve je laž što je izvan Njegovog zaveta i sve je istina što je Hristos“.
Teosofija se, proishodeći iz sasvim površnog shvatanja ljudske slobode kao „slobode izbora“, sledeći tračnice trivijalno – razumske logike, ponovo suviše brzo dohvatila mita o Luciferu – Oslobodiocu.

Edemske zapovesti
Kao što kaže Blavatska, „Jahve je božanstvo tame i porobljavanja…“ Bog je uklonio od ljudi znanje o dobru i zlu da bi ih lišio slobode i samo su uz pomoć „duhovnog oca čovečanstva“, tj. satane, ljudi uspeli da stupe na puta duhovnog uzrastanja i poznanja.
Ovaj mit sada treba uporediti sa načinom na koji se pravoslavnom gledištu predstavlja odnos čoveka i Boga u Edemu.
U Edemu čovek nije dobio jednu, nego četiri zapovesti: da umnožava život, da obrađuje raj (Post. 2; 15), da upozna svet (davanje imena) i zabranu da kuša plodove sa drveta poznanja dobra i zla (Post. 2; 16).
Brak i rađanje dece ni u kom slučaju nisu povezani sa „grehopadom“ – da bi se to istaklo, Biblija pre greha i pre svih ostalih zapovesti kaže: „Rađajte se i množite se i napunite zemlju i vladajte njom“ (Post. 1; 28).
Smisao druge zapovesti prep. Makarije Egipatski objašnjava ovako: „Čovek treba da obrađuje zemlju svog srca“. Tim trudom, izmenjujući sebe tako da se pređe rastojanje između čoveka i Bogočoveka, čovek menja i svet, i suprotno – obrađujući svet, čovek menja i samoga sebe.
Treća zapovest je zapovest poznanja. To što je mogao činiti Adam pretpostavlja „neposredno sazercanje logosa i uzroka živih bića“. Nije slučajno sv. Grigorije Bogoslov izrazio shvatanje, vrlo blisko maksimovskom logosoviđenju: on naziva Adama u Edemu „poslenikom božanskih pomisli“. Slično poznanje i sada je dostupno čoveku – onome:
„Kome je Gospod dozvolio da pogleda
u onaj skriveni plamen
u kome kipte praobrazi“… (A. K. Tolstoj)
Od samog početka čovek se uvodi u svet kao Božiji satrudnik. Ako se zamislimo, tema davanja imena prilično je čudna: svetu, koji je stvorila Reč Božija, potrebna je još i reč čovečija. Sva tvar je, po rečima apostola, sa nadom okrenuta ka čoveku (v. Rimlj. 8; 1922). Štaviše, ne samo da tvar sa nadom iščekuje „da se jave sinovi Božiji“, nego i Bog hoće da vidi kako će on nazvati svet (Post. 2; 19). Bog upravlja ka čoveku čitav svet i čeka šta će čovek učiniti sa tim svetom.
Za nas su važne još dve okolnosti, vezane za davanje
imena:
Staro predanje, starije od novozavetnog, kaže da je sam pad Denice bio povezan sa njegovom zavišću prema čoveku ( a ne prema Bogu). Ovde treba napomenuti da je Dennica – „prvi lučonoša“. Upravo sa đavolom sv. Kiril Jerusalimski povezuje reči (iz Božijeg odgovora Jovu) o levijatanu kao „vrhu puteva Božijih (u slovenskim prevodima: početak stvorenja Gospodnjih’). Lucifer je bio „kosmokrator“, gospodar ovog sveta (Ef. 6; 13). Kada se međutim, pokazalo da Bog nije zavoleo čistog duha nego zemno stvorenje, obdarivši ga makrokosmičkim osobinama, tj. kada je ono dobilo sposobnost da se ne složi sa „ovim svetom“ i njegovim vlastima, tada je „videvši mnoga preimućstva kojima je Gospod obdario čoveka, njime (Denicom) ovladala zavist“.
Greh Denice je u njegovom odbijanju da prizna Adamovo dostojanstvo: onaj, ko je dobio vlast da upravlja zemljom, smatrao je nepodnošljivim da se iz prirode, njemu potčinjene, pojavi biće sazdano po liku Božijem.
U apokrifnom „Žitiju Adamovom i Evinom“ Lucifer kaže: „neću odati počast onome ko je ispod mene i posle mene“. U toj vezi je značajno da svetootačka misao prevazilazi okvire evolucionizma vrste i nije saglasna sa formulom da je „ono što je ranije – bolje i važnije“. Starešinstvo u ontološkoj hijerarhiji bića se ne određuje hronologijom, nego realnom ontološkom snagom bića. Tako je, po mišljenju sv. Jefrema Sirina, Eva morala pitati zmiju – po čemu ona to zaključuje da ima pravo da poučava čoveka: „Uporedimo tebe sa Adamom. Ako me počneš uveravati da si starija od Adama, samo tvoje ime će te razobličiti da si daleko mlađa od Adama. Adamu je prepušteno da životinjama da imena, da bi se pokazalo njegovo veliko starešinstvo nad njima. Ne daju deca imena roditeljima, nego roditelji deci, od starijih prelaze imena mlađima“. Ukoliko na crkvenom jeziku reč „životinja“ („životnoe“) označava „ono koje živi, živo biće“, onda su se među onim suštastvima koja su morala dobiti ime od Adama nalazili i duhovi („živa bića, šestokrili serafimi“). Prema tome, duhovi su, a među njima i prvi
– Lucifer – morali priznati Adamovo prvenstvo nad njima.
Osim toga, upravo se u zapovesti o logosnom poznanju sveta nalazi najradikalnija razlika biblijske religije u odnosu na budizam. Bog zapoveda čoveku da svetu da imena. Hrišćanstvo je – religija Reči, ono je jednodušno sa rečju, filo – logično. Tu istu ontologičnost reči priznaje i budizam, ali sa kakvom promenom značenja! U znamenitoj noći Gautaminog prosvetljenja otkriva se da je upravo u imenima – uzrok postojanja sveta i čoveka. To znači, da se izbavljenje od žudnje postojanja može postići samo kroz uništenje imena, kroz uništenje poznanja, tačnije – kroz radikalnu apofatizaciju poznanja, kroz navikavanje misli na ćutanje, apsolutno ćutanje o čitavom svetu. Budino prosvetljenje je bilo strogo logičko rasuđivanje: smrt proističe iz rođenja, rođenje iz dela, delo iz želje, želje iz osećanja, osećanje se rađa iz dodira duha sa drugim predmetima, a upoznavanje – iz poznanja. I evo ga – prosvetljenje! „Uništi rađanje
– i prekinuće se strast i smrt! Uništi želju – i umreće volja! Uništi dodir i umreće osećanje! Uništi znanje, umreće imena, definicije, a sa njima i spoznaja stvari, njihova realnost za nas, koja podstiče osećanja! Jednom rečju: uništi obmanu prividnog spoljašnjeg sveta i umreće samsara, osnova ličnog postojanja, neznanje istina!“. Hrišćanstvo međutim ne želi „smrt imena“.
Četvrta zapovest je bila – „ne kušaj od drveta poznanja dobra i zla“. Izgleda da se ona svojom odričnošću suprotstavlja pozitivnom ispunjavanju prvih dveju zapovesti. Zašto je, međutim, „post“ bio najvažnija Božija zapovest?
Čovek je pozvan na put. Na njemu je da prođe put od lika (obraza) Božijeg ka obličju (podobiju) Božijem. Podobije (sličnost, obličje) je cilj kome se mora ići. Put je moguć samo uz postojanje rastojanja polazne tačke od cilja.
Da bih krenuo na put, moram da znam i osećam da ovde i sada ne posedujem i da u principu ne mogu ni posedovati ono što me čeka na drugom mestu i da između „ovde“ i „tamo“ leži put koji upravo ja moram da prođem. Post po definiciji (tj. Veliki post) nije ništa drugo nego put ka Pashi, ili, u drugom smislu, on jeste sama Pasha (jer je sama Pasha nešto dinamično, upravljeno: energično izbavljenje, energično izvršenje). Post je poziv ka promeni, i upravo tako sv. Grigorije i shvata prvu zapovest: „Ako bismo ostali ono što smo bili i očuvali zapovest, učinili bismo sebe onim što nismo bili i od drveta poznanja prešli bismo ka drvetu života“. Sam po sebi, post je uvek besmislen. Njegov smisao je izvan njegovih granica, on je u celini – ništa drugo do priprema za ono što će ga narušiti, prekinuti. Post je prizvan da nešto promeni u čoveku kako bi se on još više otvorio za onu radost koja ga čeka na kraju puta. Post svoj smisao dobija izvan svojih granica: gladovanje se ispunjava u Pričešću, Veliki post – u Pashi…
Ukoliko se čoveku u Edemu daje zapovest Posta – znači da taj post pre ili kasije mora biti ukinut. „Zapovest je data… samo privremeno“, tumači to mesto iz Knjige postanja prep. Jefrem Sirin.
Čovek je, međutim, pre toga morao nečemu da se nauči.
Čovek je prizvan na „oboženje“. Znači, prvo što treba a shvati jeste: “ Ja – nisam Bog“ a kada to shvati, žalosti se zbog toga i čini nešto da bi prevazišao provaliju koju je uočio; i evo, da bi se u Adamu podstakao trud ne samo za obrađivanje zemlje edemske, nego i sopstvene duše – njemu se nalaže ograničenje – “ ne kušaj“.
Čovek nije izdržao post. On je sagrešio. Greh – nije (čovekovo) narušavanje zapovesti, nego odbijanje da se odazove na priziv da bude nešto bolje, odbijanje da tvori uvek novi život, jer „Bog jeste Bog onoga, ko želi da zadobije bolje, ako pri tom sebe prisiljava na sve“, kako kažu Sveti Oci.
Iz navedenih svetootačkih misli očigledno je da Pravoslavlje nikada nije zamišljalo tragediju Edemskog vrta tako karikaturalno kako to predstavljaju teosofi. Bog je čoveku dao slobodu, dao mu je znanje o dobru i zlu i dao mu je zapovesti, koje su čoveka pozivale na naporan post.
Čovek je, međutim, izabrao put magije.

Od sveštenika do potrošača
“ I vide žena da je rod na drvetu dobar za jelo“ (Post. 3; 6). Poznanje dobra i zla u njihovoj đavolskoj interpretaciji već je započelo – od tog trenutka Eva već živi u drugoj aksiologiji nego što je ona prvobitna. Hijerarhija vrednosti je već počela da se preokreće. Najmističnije i najtajanstvenije rastinje rajskog vrta Eva je sada izjednačila sa svim ostalim drvećem. U tom drvetu ona je videla ono što se nalazilo i u „svakom drvetu“ – da je dobro za jelo.
Ovde započinje omiljena igra ljudske trivijalnosti igra umanjivanja svih vrednosti, igra izravnanja i detronizacije svega uzvišenog. Ovde se, na prvom koraku samoinicijativnog ljudskog poznanja polaže metodologija svakog redukcionizma, koji pretpostavlja da se ono više može spoznati samo ako se raščlani na niže. Za frojdizam i istorijski materijalizam, filosofski materijalizam i mnoge druge teorije, najviši zadatak je – da se zadobije radost Hama, koji je posmatrao nagost sopstvenog oca[3].
Takvim očima je na svet najpre pogledala Eva.
Još jedan nov momenat dopire do njenog opažanja – utilitarizam. Drvo poznanja ona prevashodno posmatra kao „dobro za jelo“. Kada nesrećni psiholog traga po svojim udžbenicima i priručnicima, pokušavajući da duhovni i mistički opit hrišćana podvede pod rubriku neke „manije“, on tako postupa po došaptavanju onog istog duha koji je predložio da se i plodovi sa drveta poznanja dobra i zla posmatraju kroz prizmu recepata „Knjige o zdravoj i ukusnoj hrani“. Komornici, koji su u ne tako davna vremena pokrivali ikonama burad sa kupusom, političari, koji su koristili čoveka kao „faktor“ za neke globalne ciljeve, crkveni jerarsi, bogoslovi i pisci koji su svim silama religiju reklamirali u svojstvu sredstva za povećanje efektivnosti funkcionisanja sekularnog ljudskog društva („Crkva služi Rusiji“) – svi oni gledaju na svet očima Eve koju je prevarila zmija.
O Evinim očima Sv. Pismo daje još jednu pojedinost: „vide žena da je drvo milina gledati“ (Post. 3; 6). U strukturi stvaranja sveta dešava se još jedan pomak: čovek, koji je sam otišao od Boga, izmenivši svoj odnos prema svetu (on je pastirski odnos prema njemu zamenio eksploatacij om i potrošačkim pristupom), počinje sasvim drugačije da posmata svet. Perspektiva čovečijeg pogleda na svet radikalno se menja. Ako se do tada svet video u Bogu, Evi se sada otkriva svet bez Boga, izvan Boga, svet sam po sebi – „ovaj svet“. Čovek odvraća pogled od Tvorca i biva očaran lepotom sveta. Po misli sv. Atanasija Velikog, Evi su se u tom trenutku otvorile oči za čulnu prirodu stvorenog sveta. Svet je zaklonio Boga. Kako se to dogodilo i čemu vodi možemo iscrpno doznati iz tragične istorije renesanse i pogleda na svet koji je ona stvorila. Ap. Jovan tako pomućeno viđenje sveta kao „sveta ovoga“ naziva „pohotom očiju“ (1. Jn. 2; 16). „U istinu, bludničenje je bolest očiju“. Pohota, to je svet viđen u „direktnoj“ – neikoničnoj perspektivi, to je pogled na svet koji samoga sebe smatra za apsolutnu vrednost i centar vaseljene.
Obmanuta Eva se tek posle utilitarnog i estetičkog percepiranja sveta najzad setila i onoga što je za to drvo najvažnije – da je vrlo drago radi znanja (Post. 3; 6).
Očigledno da je i sam njen um bio oštećen dugotrajnim opštenjem sa zlom. U tom trenutku Eva nije poželela postojeće dobro, zatražila je nepouzdanu istinu i priklonila se prividnom znanju.
Sve, što se do tada desilo, makar i izazvalo potrese u čoveku koji su odzvanjali čitavim kosmosom, bilo je samo preludijum za tu katastrofu. Međutim, ono najvažnije se desilo kada je Eva okusila plod sa drveta poznanja.

Drvo poznanja

Čitav svet je zamišljen kao „kosmička liturgija“. „Svet je stvoren da bi bio – i postao Crkva, telo Hristovo“. Sam smisao sveta je da opšti sa Bogom. U Edemu se telo nije nalazilo u suprotnosti sa duhom, tvar se nije suprotstavljala Tvorcu.
Do grehopada, kosmos je bio hram, raj – trpeza tog hrama, a u dubini Edema krio se oltar kome je predstojao čovek, živa ikona i sveštenik… Čitav svet je bio nerazdvojiv od Boga, nije bio zatvoren za Njega, i zato je bio „materijalizovana blagodat“. Svet Edema je i bio Crkva, bio je svet ovaploćene idealnosti (idealno ne u smislu normativnosti, nego u smislu duhovnosti).
„Svako drvo“, kao i svako crkveno sveštenodejstvo blagosiljalo je čoveka. („U Edemu je svaki cvetić u svojim nedrima skrivao vaskrsenje i bio spreman da ga preda onome ko ga otkine, svaki plod je u sebi nosio riznicu“ – prep. Jefrem Sirin). „I sam raj je bio sličan trpezi. Na toj trpezi čovek nipošto nije dobijao samo telesnu hranu“. „Bog kaže: Jedite slobodno od svakog drveta u vrtu – objavljujući, kako ja mislim – pretpostavlja sv. Jovan Damaskin – ovako: posredstvom čitave tvorevine uzvisi se ka meni – Tvorcu, i od svega sakupi jedan plod: Mene, Koji sam istinski život; sve neka ti donosi plod: život, neka ti Ja budem naslađivanje, i načini od toga načelo sopstvenog bića“.
Postojalo je, međutim, i naročito drvo poznanja. I u Crkvi postoji mnogo toga, što uzdiže dušu ka poznanju Tvorca, ali postoji i tajinstvo nad tajinstvima – Evharistija. „I u samoj blagodati postoje mere i poredak“ (prep. Makarije Egipatski, Besede, 16;12). Evharistija je zapravo ispunjenje najskrivenije suštine Crkve. U njoj se čovek, pričešćivanjem Telom i Krvlju Hristovom, prisajedinjuje Crkvi kao Hristovom telu. U tom tajinstvu najsvetije u svetu prinosi se u vidu hleba i vina, pšenice i vinove loze. Zar plodovi sa drveta poznanja dobra i zla nisu posedovali evharistijske osobine?[4]
Po slikovitom prikazu prep. Jefrema Sirina, „tajnu raja izobrazio je Mojsej, koji je sagradio dva svetilišta: svetinju i svetinju nad svetinjama[5]. U prvom od njih – u spoljašnjem hramu – Adam „služi kao sveštenik“, a drvo života se, očigledno, nalazi u svetinji nad svetinjama. Drvo poznanja „Bog je postavio u sredinu, da bi ono odvojilo više od nižeg, da bi odvojilo svetinju od svetinje nad svetinjama“. Tajna drveta poznanja toliko je velika da je „skrivena i od angela“ (kao i tajna novozavetne Evharistije, primećujemo mi). Adamu „nije bio dozvoljen pristup u unutrašnji hram“. Prep. Jefrem zadivljujuće objašnjava uzrok skrivanja tajne raja od čoveka – „ako bi čovek video sav sj aj i nadzemaljsku lepotu drveta života, težio bi da ispuni zapovest radi vidljive nagrade, a ne radi Nevidljivog Boga“.
U isto vreme, čovek je bio dužan da tu uđe (uz određene uslove), jer se njihovim posredstvom (tj. posredstvom oba drveta) čovek može upodobiti Bogu; „posredstvom života ne upoznaje smrt, a posredstvom znanja ne upoznaje zablude“. U drvetu poznanja sadrži se „slava raja“ i zato bi svako, „ko bi okusio ovaj plod morao ili progledati i postati blažen, ili progledati i zajecati. Ako ga okusi onaj ko se predao grehu, zažaliće jer će uvideti sopstvenu sramotu i zastideti se“. “ Adam je pristupio, usudio se da uđe i obuzeo ga je užas. Sa njim se desilo isto što i sa carem Osijom: ne posedujući još odgovarajuću i dvostruku harizmu, on se usudio da pristupi najvišem teurgijskom dejstvu.[6] Pričešćivanje iz sv. putira ne mora biti samo iskustvo uključivanja u Dobro, nego i iskustvo uključivanja u zlo. Pričešće ne mora biti samo „na spasenje“, nego isto tako i „na sud ili na osudu“. „Tako koji jede ovaj hleb ili pije čašu Gospodnju nedostojno, biće kriv telu i krvi Gospodnjoj. Ali čovek neka ispituje sebe, i tako od hleba neka jede i od čaše neka pije. Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tela Gospodnja“ (1. Kor. 11; 27-29).
Zavisno, dakle, od toga sa čime čovek prilazi putiru, pričešće ga može uvesti ili u carstvo dobra, ali isto tako može postati i čin čovekovog uključivanja u zlo. Zlo u čoveka neće ući iz tog putira, nego iz njegove sopstvene volje, koja nije htela da „razlikuje telo Gospodnje“. Sv. Darovi, u kojima nema ni najmanjeg traga zla, mogu ubiti čoveka. „Kada se oni predaju duši ispunjenoj zlom, još je više oštećuju i pogubljuju, ne zbog svojih osobina, nego zbog bolesti duše koja ih prima“ – upozoravao je sv. Jovan Zlatousti.
Apostol Pavle je jedan od uzroka bolesti i smrti hrišćana video u nedostojnom pričešćivanju (1. Kor. 11; 28-30).
Kako izvor života ne bi spalio u jednom trenutku, Adam je morao razmisliti o sebi, poznati sebe i svoj položaj u svetu, morao je shvatiti ko je on i pred kim stoji. Eva pak „nije želela da ispituje“ (sv. Jefrem Sirin) i time se, uzgred, njena dejstva i razlikuju od spasonosnih dejstava nove Eve tj. Marije, koja nije lakoverno poverovala rečima vesnika, nego mu je prigovorila…
„O, da se ona (Eva) u sebi zapitala: šta je ovo drvo stvorenje ili Stvoritelj, tvar ili Večno Suštastvo, u kome su sva blaga“. Po prep. Jefremu je, dakle, pričasnost drvetu poznanja – pričasnost Stvoritelju…
To poznanje jednoznačno ukazuje da se čovek ne može odvažiti da se po svojoj volji pričesti Božanstvom, nego: „Nisam dostojan, Vladiko Gospode, da Ti uđeš pod krov moje duše: ali, ako Ti to hoćeš, da kao Čovekoljubac živiš u meni, ja, odvaživši se, pristupam: zapovedaj – da otvorim vrata…“
Čovek je, naravno dužan da pristupi Putiru, dužan je da prima Boga u sebe, da bi i sam postao bogopodoban, ali samo na sledeći način – „zapovedi – i ja ću pristupiti“. „Upodobimo se Hristu jer se i Hristos upodobio nama, postanimo bogovi radi Njega, jer je i On radi nas postao čovek“ (Sv. Grigorije Bogoslov).
Čovek, međutim, nije poželeo da postane Bog radi Njega nego radi sebe. Čovek je zaključio da može obnoviti i preoblikovati samoga sebe. Ovde se krije jedna od najjasnijih razlika između paganizma i hrišćanstva. Pitanje je o tome, može li čovek sam u sebi otkriti Boga i sopstvenim snagama raspaliti iskricu Božanstva u sebi. Za religije istočnjačkog tipa reč je upravo o tome. Hrišćanstvo pak uči da Duh Sveti spolja ulazi u čoveka i uzdiže ga. “ Nebesa snishode na zemlju u odgovor na višnje uzlete ljudskog duha“, kako o. Georgije Florovski izražava princip sinergizma. Ti uzleti su, međutim, isuviše ljudski da bi se dostigla nebesa. Pripisati to obnavljanje samome sebi znači pripisati Njegovu pomoć razvijanju sopstvenih potencija, što znači zameniti Duha Svetog duhom tvarnim, nespasonosnim. Tim grehom zatvara se sam put ka obnavljanju i spasenju u Bogu.
Đavo je slagao čoveka u onom najbitnijem – položio je u njega lažnu predstavu o najvažnijem zakonu sveta, o najvažnijem principu njegovog ustrojstva. Princip slobodnog dijaloga ličnosti koje se razotkrivaju i darivaju sebe u ljubavi zamenio je magijom operisanja i manipulacije, monološkim stvaranjem sveta u kome se onaj ko se proglašava merom svih stvari oslobađa obaveze da osluškuje disanje čitave vaseljene.
Zmija kaže čoveku: ono što je najsvetije u svetu, nije dar, to je tvoje „pravo“. Nije potrebna zahvalnost, nije potrebno rasuđivanje, nije potrebno smirenje ili strah. Nije potrebno pripremati sebe za prihvatanje dara, nije potrebno uzrastati do njega i truditi se. Poništava se podvig i poznanje dobra đavo svrgava do nivoa obeda u društvenoj ishrani. Bez Boga se, međutim, ne može pristupiti Pričešću, bez krsta se ne može ući u raj. Prema jednoj mudroj izreci, „u raju nema nerazapetih“. Adam pak prihvata iskušenje koje će zatim odbaciti Hristos: iskušenje pobede kojoj ne prethodi krst.
Istaknuti ruski mislilac V. I. Nesmejlov o onome što se desilo u raju piše sledeće: „Ljudi su poželeli da njihov uzvišeni položaj u svetu ne zavisi od njihovog slobodnog razvijanja sopstvenih duhovnih snaga, nego od njihovog fizičkog prehranjivanja izvesnim plodovima, znači, poželeli su da njihov život i sudbina ne budu određeni njima samima, nego spoljašnjim materijalnim uzrocima“. Stoga su, uzgred, po istinitoj misli Nesmjelova, ljudi zatim i bili izgnani iz raja jer su bili spremni da ponove prestup i isto tako su na sujeverno – tehnički način poželeli da zadobiju još i besmrtnost, a što bi samo udvostručilo njihovo duhovno rasulo. „Adam pokušava da Tvorca ispita kao tvar“ (prep. Jefrem Sirin).
Tako su ljudi prišli Peharu bez žrtve i praznih ruku. Oni nisu nosili čak ni najskromniji dar – „srce skrušeno i smireno“ (Ps. 51). Trebalo je da ljudi, u stvaralačkom poslušanju, prinesu Bogu čitavu vaseljenu, a nisu prineli čak ni svest o praznini sopstvenih ruku. Čovek se pričestio Bogom ne želeći samoga Boga. Čovek je morao, morao da priđe tom drvetu! Ali, avaj, „poslenik je pre vremena otkinuo plod čija bi slast u drugo vreme postala drugačija, ali je za onog ko ga je otkinuo pre vremena u sebi nosio gorčinu“ (prep. Jefrem Sirin).
Na vizantijskim ikonama 14. i 15. veka, na Tajnoj večeri, Juda preko čitavog stola pruža ruku ka diskosu sa hlebom. Ostali čekaju kada će im Sam Gospod dati Dar. Greh bogoboračkog bogopričešćivanja Juda dovodi do njegovog logičnog kraja – do bogoubistva. „Idi, Ti nam smetaš – i smetaš nam upravo time što si ponudio Krst“, kao da kaže Adam Bogu, skrivajući se od Njega (Post: 3;8); tako misli i Juda, koji je pobegao sa Tajne večere (obojica su se, uzgred, pričestili, ali se nijedan od dvojice nije osveštao). „Kao nekada Juda, koji me je predao, nedostojno uzeo od Mene hleb i pojeo ga kao parče običnog hleba, a zatim je u njega ušao satana i učinio ga bestidnim izdajnikom – tako i oni koji se drsko i bezočno dotiču Mojih Božanstvenih tajni…, koji misle da u rukama drže hleb dok je to oganj, preziru me kao običan Hleb i zamišljaju da jedu običan hleb, ne videći Moju nevidivu slavu“ (prep. Simeon Novi Bogoslov).[7]
Čovek nije postao Bog. Adam je video svet bez Boga i pričestio se, zapravo, obezboženim svetom.
Nikako se ne sme smatrati da je drvo poznanja u samom sebi sadržalo zlo, greh i smrt… Još je u drugom veku apostolska crkva upozoravala: „Ne pogubljuje drvo poznanja, nego neposlušnost. Jasno je da je Bog usred raja zasadio drvo života, ukazujući na poznanje kao na put života. Prvi ljudi su ga, međutim, nečisto iskoristili i razotkrili ga zmijskim lukavstvom. Niti je život bez poznanja, niti poznanje bez istinskog života trajno. Zato je i ovo i ono drvo bilo zasađeno jedno pokraj drugog. Ko misli da nešto zna bez istinskog znanja, posvedočenog životom, taj ništa ne zna i njega obmanjuje zmija, jer nije zavoleo život“. Prema tome, morali su se istovremeno pričestiti plodovima oba drveta. Adam je pak, ne posedujući istinski život, poželeo jedino poznanje.
Greh koji su počinili prvi ljudi i koji mi opet i opet ponavljamo, sv. Irinej Lionski opisao je jednostavim rečima: „Ne postavši još ni ljudi, poželeli su da postanu bogovi…“

Stapanje kabale sa živom etikom

Snaga supružanske ljubavi je od Boga i eto zašto je ta ljubav strašna, ako se od Boga odvoji. Kada džungle postanu vrtovi, one postanu prekrasne. Kada uskisne vino iz Kane, ono postaje ukus Golgote.

G. K. Česterton

Sada, kada su izloženi osnovni momenti pravoslavnog shvatanja događaja izloženih u Bibliji, može se uporediti njihovo crkveno tumačenje sa onim što razotkrivaju okultisti. Ukoliko, kako se sećamo, „Živa etika“ izlaže tačku gledišta „Gospodara kosmosa“, nije teško pogoditi da se interpretacija grehopada koju daju Rerihovi radikalno razlikuje od biblijske.
Kao prvo, svetootačka misao omogućuje da se prevaziđu okviri srednjovekovne, zapadnohrišćanske interpretacije grehopada kao uvrede koja je kroz neposlušnost naneta Božanskom Veličanstvu. Po svojoj momentalnoj razumljivosti ta šema, međutim, mnoge detalje ostavlja nejasnim. Među njima je – samo drvo poznanja. Juristička teorija uvrede (i satisfakcije koja je za njom usledila) tvrdi da bi svako neposlušanje dovelo do isto tako potpuno – pogubnih posledica. Kada bi se Česterton pozabavio kritikom srednjovekovne sholastike, umesto njenom apologijom, on bi, sasvim sigurno, postavio pitanje: ako bi Tvorac dozvolio čoveku u Edemu sve, osim jednog: „nikada nemoj levom rukom češati desno uho“, da li bi posledice narušavanja te zabrane bile isto tako žalosne? Mi ćemo se izraziti još tužnije: juristička interpretacija ostaje ravnodušna prema unutrašnjem sadržaju same zapovesti[8].
Napominjem da je upravo ta sholastička teorija i bila izložena napadima u teosofskim traktatima. To potpuno nepoznavanje pravoslavno – svetootačke misli ispoljilo se u onom napadu negodovanja, koji se izlio u jednom od pisama J. Rerih: „Može li se dopustiti tako bogohulna misao da svemilostivi Bog može kazniti čitav ljudski rod zbog postupka jednog čoveka? Kako se u raju mogao naći i satana, kako je moglo rasti drvo koje je u sebi nosilo i početak zla?“ Ipak, bavljenje sličnim religioznim znanjem zahteva poznavanje još nečega osim „dečjih Biblija“.
Kao drugo, uverili smo se da pravoslavlje nikada u grehu prvih ljudi nije videlo neki seksualni sadržaj. Još je u 3. veku Kliment Aleksandrijski morao da istupi protiv jeresi enkratita koji su smatrali da se zapovest sastojala u zabrani supružništva, a prvorodni greh – u narušavanju celomudrenosti.
To ni najmanje nije smetalo teosofima da, uveravajući da su Klimentovi istomišljenici, ponavljaju te iste trivijalnosti: „Eva rađa Kaina usled incidenta sa jabukom“. “ Teologija vam, isto kao i nauka, govori da su životinje postojale na Zemlji i pre čoveka. Mi postavljamo pitanje teologiji: kako su se one razmnožavale pre nego što je otkinut plod sa drveta poznanja dobra i zla?“
Po teosofima, ljudi su bili stvoreni kao hermafroditi i razmnožavali su se polaganjem jaja. Došao je, međutim, prelomni trenutak. On je došao… u zoru mezozoika, što se dokazuje time što u mitu figurira zmija, a mezozoik je vreme gmizavaca. Mudra zmija odlučila je da ljude nauči drugačijem načinu razmnožavanja. Prve ljude je „Ofis, projavljeni i androgini Logos, posvetio u tajnu ljudskog stvaranja kroz kušanje ploda poznanja“, kažu oni. Pri tom, istina, ostaje neshvatljivo zašto je zmija, budući da je i sama bila dvopolna (androgina), odlučila da podeli ljude i da ih pri tom svejedno posveti u tajnu božanskog hermafroditizma (ova tajna je, kako uverava Blavatska, „najveća od svih velikih tajni, koju su posvećenici nasledili od duboke starine“).
Po mišljenju okultista, Zmija (ili Logos) od samog početka sa ljudima igra čudnu igru žmurke. Prema teosofskoj koncepciji, dobro i zlo su uvek jedinstveni. Isto tako se ispostavlja da su jedinstveni i Onaj ko daje zapovest i onaj ko podstiče da se ona naruši. „Naučna Kabala razotkriva nam tajnu. Velika Zmija Edemskog vrta i Tospod Bog’ su istovetni, isto kao Jahve i Kain“[9]. Jahve, prema kabalistima, dobija lik Zmije Obmanjivača u rajskom vrtu. Naprotiv, za razliku od umnih kabalista, hrišćani nisu mogli da shvate da je „Zmija u stvari bila sam Gospod Bog“.
Kao rezultat takve igre žmurke pokazalo se, prema J. Rerih, da je “ dar razlikovanja bio žrtveno darovan silama svetlosti. Zato je prvobitno ime takvog vesnika i bilo Lucifer Lučonoša. Tokom vekova na Zapadu je, međutim, smisao te legende izgubljen. On se sačuvao samo u tajnim učenjima Istoka“. „U ‘Skrivenom učenju’ postoji mesto koje objašnjava taj smisao. Satana, kada ga prestanu posmatrati u duhu crkve, sujevernom, dogmatskom i lišenom filosofije, izrasta u veličanstveni lik onoga ko od zemaljskog čoveka stvara božanstvenog, ko mu tokom dugog ciklusa mahakalpe daje zakon duha Života i oslobađa ga od greha neznanja“.[10]
„Hrišćanin će tvrditi da je Edemski vrt osvećeni raj, mesto oskrnavljeno grehopadom Adama i Eve. Okultista će odbaciti to tumačenje mrtvog slova i dokazati suprotno“, obećava Blavatska.
Čak i kaznu, kojom je Stvoritelj kaznio ljude nakon sagrešenja, J. Rerih tumači sasvim suprotno – kao blagoslov: „Šta se nalazi u osnovi te legende? Kada je čovek, zahvaljujući ženskoj intuiciji, došao do pobeđivanja prirodnih sila, tada ga je poučio Rukovoditelj. Glavna pouka je bio značaj napornog rada. To je daleko više blagoslov nego prokletstvo“; „Drevna predanja upravo ženi pripisuju ulogu čuvarke skrivenog znanja i neka se ona seti svoje oklevetane praroditeljke Eve i ponovo oslušne glas svoje intuicije, i ne samo da će okusiti, nego će i zasaditi što je moguće više jabuka poznanja dobra i zla. Kao što je ona ranije lišila Adama tupog besmislenog blaženstva, neka ga i sada uvede u bitku sa haosom neznanja za svoja božanska prava“.
A. Klizovski ne može, naravno, da razmišlja drugačije nego njegova učiteljica. „Ono što crkvena učenja nazivaju grehopadom, okultna nazivaju – razdvajanjem duhovno savršenog čoveka na dvoje nesavršenih i početkom čovekovog stvaranja svoje karme… Mora se objasniti da prilikom podele Načela nije bilo potpunog odvajanja pozitivnog načela od negativnog niti muškog od ženskog…“ Zanimljivo je, uostalom da je za Klizovskog, iako Jelena Rerih, neumorno tvrdi da „nova epoha“ uzvisuje ženu i žensko načelo, žensko načelo ipak negativno. Osnovno je da je u njegovoj šemi podela dobra i zla i jeste grehopad; bila bi poželjna slivenost dobra i zla, njihova neraskidivost…
Hrišćani, koji ne prihvataju tu slivenost i koji su, po rasuđivanju Blavatske, „pokretni duhom mračnog fanatizma“, „bore se protiv božanstvene istine kada odbacuju i kleveću Drakona ezoterijske i božanstvene mudrosti“. Sa svoje strane hrišćani ne mogu a da ne priznaju da je teosofska koncepcija grehopada jednostavno bogohulna.
Blavatska je padala u zanos zbog ofitske himne „Pistis Sofia“. Volela je da razgovara o mudrosti gnostika ofita“ i o tome da je Ofis – Zmija zapovedio posvećivanje ljudi. Možda su ofiti naročito bliski njenom srcu stoga što su se, po svedočenju Origena, „ofiti i kainiti potpuno udaljili od Isusa“ (Protiv Celsa, III, 13) i da, štaviše, „nikome ne dopuštaju pristup na svoje sabore pre nego što bude proklinjao Isusa“ (Protiv Celsa, VI, 24, 38)?
Da li je Blavatska znala tu tajnu kada je pisala da su aleksandrijski gnostici dovoljno razotkrili tajnu posvećenja?
Nadam se da je čak i čoveku kome su daleke tajne gnostičkog kulta i religiozne diskusije razumljivo da se doktrina
Blavatske – Rerihovih o pitanju, koje je najvažnije i sa tačke gledišta hrišćanstva i sa tačke gledišta okultizma, ni na koji način ne može uskladiti sa pravoslavljem.
Ne treba, međutim, misliti da su Rerihovi uspeli da stvore originalnu koncepciju. „Gospodar kosmosa“ retko izmisli nešto novo. Hrišćanstvo mu se nije dopalo od samog početka i već u 1. i 2. veku paganski svet čini očajničke pokušaje da razblaži hrišćanstvo u kosmogonijama kakve su za njega bile uobičajene. Pri tom su paganski sinkretisti pokazali zaprepašćujuću neustrašivost u odnosu na biblijska svedočanstva.
Ukoliko istinsko Božanstvo ne može prljati Sebe stvaranjem materije – gnosticizam pretpostavlja da je Bog Tvorac – zao duh. Biblija tvrdi da je upravo taj Bog-Tvorac sklopio zavet sa Izrailjem, otuda sledi zaključak da Jahve u stvari i jeste satana. Scena stvaranja čoveka i grehopada u tom slučaju se tumači (na primer kod gnostika Valentina) na sledeći način: čoveka su oblikovali „arhonti“ – protivnici svetlosti i vladari telesnog kosmosa koji je stvorilo čudovište Jaldabaot. Čovek je stvoren radi toga da bi se suprotstavio svetlonosnim silama koje su prodrle iz plirome. Božanskoj Sofiji, međutim, uspeva da putem prevare učini Adama središtem pnevme (duha, čestica božanstvene plirome) rasejane po kosmosu. Ona se ovaploćuje u Evi, u drvetu poznanja, u zmiji – kušaču. Zlim arhontima uspeva da postignu da čovek izgnan iz raja počne da se „rađa i množi“ i da samim tim ponovo i ponovo razdeljuje „iskru“. Na taj način biblijska priča biva potpuno izvrnuta.
Još jedna okultna tradicija interpretacije grehopada vidi prvorodni greh u bludnom sjedinjenju Eve i zmije. Upravo takav smisao dobija tragedija Eve u j evrej skoj Kabali: „Mi smo tako učili. U času kada višnja, moćna zmija biva probuđena gresima sveta, i sjedinjuje se sa ženom, i unosi u nju nečistotu muškarac se tada odvaja od nje stoga što je ona nečista i naziva se nečistom. Muškarac ne može da joj se približi: zlo je ako se oskrnavi njom u vreme kada je ona nečista! Zmija je u žensko unela 24 oblika nečistote kada se sjedinila sa njom, u skladu sa brojčanim značenjem neprijateljstva. 24 oblika pobudila su se odozgo, a 24 odozdo. I narasla je kosa, porasli su nokti, i saopšteno je da žena, kada hoće da se očisti mora odrezati svu kosu koja joj je narasla u danima njene nečistote, i odseći nokte zajedno sa svom prljavštinom koja je u njima, jer su dati u tajnama nečistote. Nečistota, koja je u noktima, pobuđuje drugu nečistotu. Zbog toga ih treba sakriti na sigurno. Učili smo da se 1455 oblika zla održava tom nečistoćom koju je uvela moćna zmija i svi se oni pobuđuju nečistoćom noktiju. Koristeći to što je sa njima povezano, svako, ko to bude hteo, može nanositi štetu sinovima čovečijim. I onaj, ko ih uništava, taj kao da uveličava Milost po vaseljeni… Ako su ostaci ostataka najviše nečistote takvi, onda je to utoliko pre žena, koja se sjedinila sa Zmijom koja je u nju unela nečistotu. Teško vaseljeni, koja od nje prima tu nečistotu! Zato: Ne približavaj se ženi u vreme isticanja njene nečistote (v. 3. Mojs. 15; 19)“[11].
Napominjem da su, po uverenju Blavatske, „svi srednjovekovni kabalisti bili teosofi“. „Pročitana u svetlu Zohara, četiri početna poglavlja Knjige postanja pojavljuju se kao fragment visoko – filosofske stranice u svetskoj kosmogoniji; ostavljena u njihovim simvoličkim odeždama, ona su dečja priča, nakazni trn u očima nauke i logike“. Treba pretpostaviti da je upravo navedeni kabalistički odlomak, neposredno povezan sa „četiri početna poglavlja Knjige postanja“ takođe „visoko filosofski“ i daleko više naučan nego „nakazni trn“ hrišćanskog shvatanja Pisma.
Potrebno je da sami teosofi stvore čuda logike i dijalektike da bi dokazali da se ovaj teosofsko-kabalistički diskurs potpuno podudara sa uveravanjima teosofa o tome da samo oni uzdižu ženu koju hrišćanstvo toliko kleveta i ponižava…
Potrebo je da sami teosofi stvore čuda logike i dijalektike da bi dokazali da se ovaj teosofsko – kabalistički diskurs potpuno podudara sa uveravanjima teosofa o tome da samo oni uzdižu ženu koju hrišćanstvo toliko kleveta i ponižava…
U stvari je upravo okultno poimanje prvorodnog greha sposobno da izazove izrazito negativan odnos prema ženi. Ukoliko savremena teosofija na početak i kraj čovečanske istorije postavlja hermafroditizam, onda bi se na nju mogle odnositi reči S. N. Bulgakova, izrečene o aleksandrijskim gnosticima: „Vraća nam se poznata sumnja: zašto Eva? Odakle žena? Zar ona nije uistinu plod grešne čulnosti? Zatim sledi i drugo pitanje: da li je žena čovek? Zar ona nije samo obmanjujuća požuda? Ženomrsci koji istupaju pod različitim maskama hteli bi da ženu, kao tvorevinu Lucifera i ćerku Lilit, potpuno izbace iz sveta. Zato se iskupljenje razmatra kao izbavljenje od pola uz vaspostavljanje prvobitnog androginizma. Takvo gledište bilo je rašireno među nekim gnosticima, ukoliko se može suditi po sačuvanom svedočanstvu gnostičkog „Evanđelja Egipćana“, koje Spasitelju pripisuje reči: „Došao sam da uništim delo žene“.
Okultno spajanje žene sa satanom dozrelo je do svoje cinične granice u totalitarnoj sekti, „Bogorodičinom centru“ Bereslavskog (= Crkva Majke Božije koja se preobražava = Marija – XXI vek – Istinski – pravoslavna katakombna crkva = Nova sveta Rusija). Po razmišljanjima ovog „proroka Majke Božije“, „satana je progrizao Evina bedra, kao što progrize bedra svakome ko sa njim stupi u savez“. U satanskom savezu nalazi se, po učenju “ Bogorodičinog centra“, sve što ne ulazi u njihovu organizaciju. „Pismo otkriva najstrašniju grehovnu suštinu začeća. Mati predaje greh… Osvestimo se, probudimo se! Približava se propast, katastrofe, zemljotres, a mi proslavljamo one iste nesrećne majke koje sada moramo pozvati na pokajanje“[12].
Za one koji misle da se ljudska misao razvijala kroz „slobodoumlje“ i „jeresi“, „suprotstavljajući se crkvenoj ortodoksiji i dogmatici“, biće od koristi da se sete da Bereslavski nije prvi prenosilac sličnih otkrovenja. On doslovno obnavlja ideologiju ruskog hlistovstva 18. veka, shvatanje sveta katara i albigeneza zapadnoevropskog srednjevekovlja i bogumila srednjovekovlja balkansko – vizantijskog. Jeresi uopšte nije potrebna neprekidnost tradicije – ona se može periodično obnavljati kao tipološki postojana porobljenost uma.
Za mnoge okultne propovednike brak i rađanje dece se pojavljuju kao veliko zlo. Uzimajući u obzir da je svaki čovek došao na svet kroz sjedinjenje svojih roditelja, postaje više nego čudna učestalost sa kojom su se u ljudskoj istoriji pojavljivale sekte koje odbacuju čak i samu mogućnost braka (gnostici i bogumili, katari i albigenezi, hlisti i „bogorodičnici“…). Teško da su ljudi mogli sami izmisliti takvu jeres. Njima je pomagao onaj duh kome nije potreban brak, koji ne zna za ljubav, i uz to ne može da podnese život. Setimo se kako ga je opisala Blavatska.
Meni se ne dopadaju krstaški pohodi u Svetu Zemlju. Spreman sam, međutim da, sledeći Čestertona, smatram za hrišćanski podvig pohod evropskih vitezova na albigeneze („Bogorodičin centar“ toga doba), koji su tako dragi Blavatskoj. Vitezovi nisu istupili samo u odbranu vere i Evanđelja, nego i u odbranu žene i majke. Crkveni život, koji je odavno prekriven pepelom svakidašnjice i slabostima mirjana i pastira, koja u sholastičkom spokojstvu traži ravnotežu svih duhovnih problema, ipak je bolji od bezumnog plamena koji opaljuje veterane „kontakta sa kosmičkim razumom“.

„Bio sam u Meksiku, uspeo se na piramide…
Šta bi rekle, ako bi progovorile ?
Ništa. U najboljem slučaju, govorile bi o pobedama
nad susednim plemenima, o razbijenim
glavama. O tome da slivena u zdelu
boga sunca ljudska krv ukrepljuje njegovu mišicu;
da večna žrtva osmorice mladih i snažnih
obezbeđuje uspon bolje nego budilnik.
Bolji je sifilis, bolja ždrela
Kortesovih jednoroga, nego ta žrtva.
Ako vam je suđeno da vaše oči nahrane gavrane,
bolje je, da je ubica – ubica, a ne astronom“.

Uostalom, rerihovci će opet reći da prizivam „krstaške pohode“. Ja, međutim, sve u svemu, prizivam na bogoslovsko prosvećivanje. Bogoslovsko neznanje danas sasvim lako može dovesti do ispovedanja skoro neprikrivenog satanizma. Čovek koji nije uložio napor da se ozbiljno upozna sa Evanđeljem i crkvenim bogoslovljem može da se potkupi reklamnim pozivima Agnijoge i da, u početku neprimetno i za samoga sebe, postane adept tog satanizma za inteligenciju. Izučavanje bogoslovlja (a posebno njegove srži – soteriologije) jeste deo elementarne tehnike preživljavanja u savremenom društvu, deo tehnike sigurnosti…


NAPOMENE:

  1. „Čitav svet je za njega predstavljao likove dobra“ – mitr. Filaret Drozdov, Zapisi za osnovno poimanje knjige postanja, 1867, str. 41.
  2. Jasno je da se ovde začinju ne samo opiti pojedinačne samospoznaje, nego i različiti sistemi filosofske antropologije. Sledeći solovjevsko „opravdanje dobra“, Nikolaj Berđajev, na primer, kaže da se „čovek može shvatiti samo u njegovom odnosu prema Bogu. Čovek se ne može shvatiti iz onoga što je od njega niže, on se može shvatiti samo iz onoga što je od njega više“ (Berđajev, N., O naznačenju čovekovom, M. 1993.).
  3. O takvim redukcijama u problematici porekla hrišćanstva značajne je primedbe dao Karsavin, odgovarajući tako onima koji su želeli da hrišćanstvo rastvore u egipatskim i vavilonskim mitovima: „Odavno je došlo vreme da se u istoriji ginekološka radoznalost razvratnog poklonika medicine zameni religioznim poštovanjem tajne rođenja“(Karsavin L. Apogoletski ogled, 1926, No. Zs. 32).
  4. Kao prava Evharistija pojavljuje se, naravno, samo pričešćivanje Telom ovaploćenog Boga, koji je telesnost, kao prirodnu osobinu ljudskog bića, prihvatio u ipostasno jedinstvo sa Sobom. Zato novozavetna evharistija uvodi pričasnika u same dubine Trojičnog života. Do Bogoovaploćenja, izazvanog „srećnom Adamovom krivicom“ (bl. Avgustin) nije bilo moguće uključivanje koje i bilo onako celovito kako to otkrivaju Hristove reči o Sebi, Ocu i čoveku: “ Njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti“ (Jn. 14; 23). Da li je tajna Edema bila povezana sa tajnom Sionske odaje kao slika, praobraz ili na neki drugi način – ostaje u sferi ćutanja.
  5. U svetootačkim spisima, najrazrađenije tumačenje događaja grehopada pripada upravo prep. Jefremu Sirinu i mi ćemo se najviše oslanjati na njegova tumačenja.
  6. „Ali kad osili, ponese se srce njegovo te se pokvari, i sagreši Gospodu Bogu svojemu, jer uđe u crkvu Gospodnju da kadi na oltaru kadionom. A za njim uđe Azarija sveštenik i s njim osamdeset sveštenika, hrabrih ljudi; i okrete se caru Osiji govoreći: nije tvoje, Osija, nego sveštenika, sinova Aaronovih koji su posvećeni da kade; iziđi iz svetinje jer si zgrešio, i neće ti biti za čast pred Gospodom Bogom“ (2. Dnev. 26; 16 18).
  7. Cit. po: arhiep. Vasiliju Krivošeinu, Prep. Simeon Novi Bogoslov, str. 293. O tome da se na Tajnoj večeri pričestio i Juda govori i sv. Jovan Zlatousti: „I Juda je, pričestivši se na poslednjoj večeri, ubrzano izašao“ i sv. Jovan Zlatoust, Dela, t. 2, knj. 1, Spb, 1896, str. 407). Antiohijskog propovednika je začudilo to što su neki izlazili iz hrama odmah nakon svog pričešćivanja, ne sačekavši da se i ostali pričeste. Kod okultista se ta epizoda, razumljivo, tumači na suprotan način: Juda nije mogao izdati pre pričešćivanja, što znači da je u „odričnom i mračnom“ tajinstvu evharistije učestvovao samo Juda dok su drugi samo okusili hleb i vino“ – Spangier D. Thomson W. Reimagination of the Worlds, str. 175).
  8. Kao i uvek prekrasnim jezikom i sa latinskom aforističnošću, bl. Avgustin dovodi do kraja logiku jurističkog pogleda na svet: “ Drvo je dobro, ali ga se ne dotiči. Zašto? Zato što sam ja Gospod, a ti čovek, i eto vascelog razloga“ (cit. po Mitr. Makariju: Pravoslavno dogmatičko bogoslovlje, t. 1, str. 476).
  9. Blavatska. J. P, Tajna doktrina, t. 1, str. 512. Uzgred, nije jasno zašto se ta kabalistička dogma u isto vreme pojavljuje kao „naučna“. Na drugom mestu, Blavatska je poštenije rekla da „mistici u zmiji iz Knjige postanja intuitivno vide uzvišenu duhovnu suštinu, kosmičku silu, nadrazumnu, „veliku srušenu svetlost“, duh nadzvezdani i vazdušni“ (E. P., Tajna doktrina, t. 2, str. 261).
  10. Pisma Jelene Rerih 1928-1938, t. 2, str. 344. „Skrivenim učenjem“ Jelena Rerih naziva „Tajnu doktrinu“ Blavatske. Rerihova doslovno reprodukuje tekst iz tog osnovnog izvora teosofije.
  11. Prilikom razgovora o tome da je Bog Biblije satana, i da je Lucifer dobročinitelj, Blavatska piše: „Kao direktna posledica svega toga, učenja gnostičkih sekti takođe postaju jasna. Svaku od tih sekti osnovao je posvećenik, budući da su njihova učenja bila zasnovana na pravilnom poznavanju simbolizma svakog naroda. Tako postaje jasno zašto su mnogi među nama posmatrali Jaldabaota kao Mojsejevog Boga i predstavljali ga kao gordog, častoljubivog i nečistog duha koji je ponizio svoju moć uzurpirajući mesto Najvišeg Boga“ (Tajna doktrina, t, sr. 488).
  12. Ep. Jovan Bereslavski, Ispovest ranjenog srca, M. 1991, str. 145. Evo još nekoliko otkrovenja tog proroka „Trećeg zaveta“: „Pod majčinskim moralom krije se užasna neprincipijelnost, razvratnost, skrivena mržnja prema drugima, želja da se drugi opljačkaju i pokradu… Ne postoji ništa strašnije od ženskih ideala, koji su pronikli u našu podsvest i otvoreno nas učinili primenom njihovih genitalija… Celokupan čovek je – astralni falus koji joj nedostaje. Ona je u svoju utrobu ubacila taj organ koji joj nedostaje i odlučila da taj čin zauvek produži, opčinivši sina i načinivši ga od glave do pete potpunom bludnom marionetom“ (isto, str. 143). „U podsvesti (majke) nalazi se jedna mašta: da sinovljeve genitalije izloži na svemirskoj vitrini, na uvid celom svetu, i da ih zatim otkine“ (Jovan Bereslavski, Ispovest pokolenja, Moskva 1991, str. 16).
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. sestra Rada

    Pomaže Bog draga braćo i sestre u Hristu!
    Zanima me otkud simbol Lobanja i kosti tzv. Adamova glava na zastavi nekih Svetogorsih monaha?
    To jeste ispred nekih kelija?
    Ne želim da se osete nelagodno ljudi koji su tamo ili su bili u isposnicama.
    Volim Svetu Goru i priče Svetogorskih Staraca.
    Ovo pitam jer sam čula da postoji takva zastava ispred vrata nekih kelija?
    Da li je taj simbol Pravoslavan?
    Uz dužno poštovanje i prema našim borcima u Drugom svetskom ratu koji su takođe imali zastavu sa tim simbolom-Za kralja i Otadžbinu.
    Sastradavali su za naš narod.
    Ne znam otkud taj simbol u našoj veri?
    Blagodarim na odgovoru.
    Bog vam dobra dao dobri ljudi !
    Živi i zdravi bili!

    Amin +++

  2. Draga sestro Rado,

    Bog ti pomogao. Adamova glava (grob Adama: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 i Golgota: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) odnosno lobanja našeg Praoca se ikonopiše u donjem delu scene Raspeća našeg Gospoda Isusa Hristosa kao Novog Adama tj. Bogočoveka ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) na koju kaplje Njegova Krv kao čin iskupljenja grehova celog čovečanstva, citiram:

    Jevanđelje po Svetom Apostolu Luki 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje.“ tj. „Daj krv, primi Sveti Duh“.

    Adamova lobanja sa ukrštenim kostima se pojavljuje i na Velikoj shimi (Svetogorski monasi nemaju tzv. Malu shimu, već imaju samo ovu pomenutu):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Što se tiče zastave nekih Svetogorskih monaha koju si pomenula, mislim da se možda radi o sledećem:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    tj. o raskolništvu koje svoje korene kroz ljudsku istoriju ima u masonštini odnosno u nesrećnom pokušaju da se poveže „prosvetiteljski“ nacionalizam sa Pravoslavljem i stvori monarho-klerikalizam odnosno teokratija.

    S Bogom, a ne slobodno-od-savesti „zidarsko“ zbogom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *