Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

ПАОЛО КОЕЉО, АЛХЕМИЧАР ПРАЗНИНЕ

Паоло Коељо се родио 1947. у Рио де Жанеиру. Некад је био рокер и композитор шлагера; бавио се окултизмом и магијом од 25. године живота. Спојио је римокатолицизам и окултизам. После поклоничког путовања до Сантјага де Компостеле, објавио је књигу “Дневник једног чаробњака”, која је 1986. године 19 недеља била на листи најчитанијих књига у Бразилу. “Алхемичар” је изашао 1988. године. У Бразилу је доживео 130 издања, и продат је у 2 милиона примерака. Књиге су му, у тиражу од преко 4 милиона примерака, преведене и објављене у 50 земаља…
У интервјуу датом “Блицу”, објављеном 2627. октобра 1996, Коељо је изјавио да су му све књиге биле “диктиране”. Тако је, по диктату, “Алхемичара” написао за пет дана. Ставови су му типични за Њу Ејџ: “Ишао сам врло далеко у трагању за одговорима на питања која су ме мучила да бих завршио враћањем на своје изворе. Али са новом толеранцијом и уверењем да је бог присутан у свакој религији и у свим срцима” (подвлачење наше, нап. прир.). При томе писац заборавља да су религиозни и поклоници Кали, којој се жртвују мала деца, да су били религиозни и поклоници ацтечких божанстава, којима су приношене људске жртве, а жреци су им претходно вадили срца.
“Алхемичар” је књига плитка и површна, писана стрипским стилом. Реченице глуме дубину. Пастир који у пустињи трага за “златом пирамида”, алхемичар који се повукао у пустињу под теретом знања, каравани који траже нове хоризонте – једном речју, Хесе из десете руке. Роман је привлачан за пубертетлију (а по разуму и осећањима, многи наши савременици су пубертетлије и у четрдесетој години) зато што говори о могућности да свако оствари своју личну легенду, да измени стварност у складу са својим “позитивним мишљењем” (типичан новодопски став.) “Просветљење” је одмах ту, иза угла – само треба посегнути руком…
Пријатељ потписника ових редова, професор у једној угледној средњој школи у Београду, запажа да млади у писменим задацима веома радо цитирају Коеља и његов став о личној легенди. “Задовољство у тексту” (Ролан Барт), међутим, брзо се претвара у разочарење, у питање: “Добро, у реду, али шта с тим?” Један младић је приметио да је ефекат читања романа “као после узимања џоинта”; пријатно је смејати се, осећати да лебдиш, али после – шта после?
“Алхемичар” је саставни део новодопске пропаганде, попут негда омиљеног Баховог “Галеба Џоната Ливингстона”, писаног аутоматски, по диктату духова. Без обзира чиме се бави, сваки човек је средиште историје света: бићете као богови, бићете средиште света… Древна бајка, која се претвара у кошмар, стално се понавља. Није случајно што је у фебруару месецу 1998. Пауло Коељо, окултиста у књижевности, позван да присуствује скупу најмоћнијих људи света – Светском привредном форуму у Давосу. У интервјуу који је дао београдској “Демократији” (2. 02. 1998.) Коељо је истакао да се залаже за глобализацију, али која не укида “регионалне различитости”. То јест, државе могу да нестану, али ће остати региони (опет Њу Ејџ идеја.)
“Лична легенда”, још један начин нарцисоидног, антисаборног бежања од стварности, тако се показује као идеолошко оруђе у рукама твораца нове Вавилоније.

3 Comments

  1. Znači u raju su ljudi koji su sami nosili svoje grehe a ne drugi za njih

  2. Драга сестро Радо,

    Бог ти помогао. Адамова глава (гроб Адама: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 и Голгота: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) односно лобања нашег Праоца се иконопише у доњем делу сцене Распећа нашег Господа Исуса Христоса као Новог Адама тј. Богочовека ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) на коју капље Његова Крв као чин искупљења грехова целог човечанства, цитирам:

    Јеванђеље по Светом Апостолу Луки 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 “Трпљењем својим спасавајте душе своје.” tj. “Дај крв, прими Свети Дух”.

    Адамова лобања са укрштеним костима се појављује и на Великој схими (Светогорски монаси немају тзв. Малу схиму, већ имају само ову поменуту):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Што се тиче заставе неких Светогорских монаха коју си поменула, мислим да се можда ради о следећем:

    “But to bring a sword”: Extra Ecclesiam nulla salus (“LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE” by Cyprian of Carthage) => “Live by the sword, die by the sword”: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => “Orthodoxy” or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    тј. о расколништву које своје корене кроз људску историју има у масонштини односно у несрећном покушају да се повеже “просветитељски” национализам са Православљем и створи монархо-клерикализам односно теократија.

    С Богом, а не слободно-од-савести “зидарско” збогом.

  3. сестра Рада

    Помаже Бог драга браћо и сестре у Христу!
    Занима ме откуд симбол Лобања и кости тзв. Адамова глава на застави неких Светогорсих монаха?
    То јесте испред неких келија?
    Не желим да се осете нелагодно људи који су тамо или су били у испосницама.
    Волим Свету Гору и приче Светогорских Стараца.
    Ово питам јер сам чула да постоји таква застава испред врата неких келија?
    Да ли је тај симбол Православан?
    Уз дужно поштовање и према нашим борцима у Другом светском рату који су такође имали заставу са тим симболом-За краља и Отаџбину.
    Састрадавали су за наш народ.
    Не знам откуд тај симбол у нашој вери?
    Благодарим на одговору.
    Бог вам добра дао добри људи !
    Живи и здрави били!

    Амин +++