NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

NJU EJDŽ I NAUKA: RELIGOZNOST MODERNIH NAUČNIKA

Retki naučnici savremenog doba bili su, da tako kažemo, „konfesionalni“ Hrišćani. Oni koji jesu, baveći se naučnim radom, uviđali su da je stvarnost u najvećoj mogućoj meri logosna, hristocentrična, i to su svim srcem ispovedali, tome se radovali, to saopštavali. Luj Paster, poznati medicinski genije, govorio je da što više radi u laboratoriji, to mu je vera sličnija prostosrdačnoj veri bretonskih seljaka. Fizičar Maks Plank, veliki kritičar pozitivizma, takođe je bio religiozan u „konfesionalnom“ smislu…
Međutim, takvih primera je malo, mada slobodno možemo reći da je veliki broj prirodnjaka, pre svega fizičara, ispovedao neku vrstu ličnog osećanja Svetog, Numinoznog, koja je izvirala iz uvida u skladno ustrojstvo proučavanih prirodnih fenomena. Ali…Ali, kada se pravoslavni apologeti, po ugledu na svoje zapadne kolege, hvataju za njihove iskaze koji, eto, govore da „ima Boga“, oni to čine vrlo neoprezno, ne udubljujući se u smisao naučničkih tvrdnji pošto one uglavnom nemaju nikakve veze sa Bogootkrivenim istinama Hrišćanstva. Zaboravljaju da su to puka ljudska mnjenja, a ne “ objektivni dokazi“ Božijeg postojanja. Pri tom opčinjeni su mudrošću ovih „velikana“, i smatraju da isti, samim tim što kažu nešto o „Božanskom poretku“, daju Bogu „kompliment“ (što je dakako, nepotrebno ne samo Gospodu, nego ni istinskim vernicima). Ovu pojavu kod protestantskih teologa uočio je i oštroj kritici podvrgao još Seren Kjerkegor u svojoj raspravi „O razlici između genija i apostola“. U njoj se, doduše, on ironično osvrnuo na sklonosti protestanata da hvale apostola Pavla po svaku cenu, pišući, na primer, o njegovom „izvrsnom“ književnom stilu. Šta me briga za književni stil Svetog Pavla, veli Kjerkegor. Za mene je on Bogom poslati apostol, a ne romanopisac ili pesnik. Ja njega poštujem jer ga poštujem u Hristu, a ne zbog njegovih umnih retorsko – pesničkih akrobacija. Ko svog oca uvažava zato što je pametan čovek, u stvari ga ne uvažava kao oca, nego kao pametnog čoveka. Beščesti ga, jednom rečju. Na sličan način možemo reći i za one koji se oduševljavaju naučničkim „ima Boga“. Ko to njihovo „ima“, bez osvetljenja svetopredanjskim bakljama, prima kao „kompliment“ Hrišćanstvu, hteo ili ne, beščesti Hrišćanstvo (a to pre svega znači – beščesti samog sebe).
Pogledajmo malo tipične primere naučničke religioznosti.
Pođimo od Alberta Ajnštajna. Za njega postoje dve niže vrste religije i jedna uzvišena. Niže vrste su: religija straha, najprimitivniji vid doživljavanja Savršenstva, i moralna religija, koja je razvila pojmove dobra i zla. I jedna i druga su antropomorfne. Samim tim, ne dostižu punotu smisla. Vrhunska religioznost je kosmička: budizam, na primer. Kosmizam ne zna za dogme, ni za čovekolikog Boga. Najbliži su mu bili jeretici svih vremena, a trojica njenih apostola Demokrit, Francisko od Asize i Spinoza. Što se etike tiče, ona nema potrebe za religijskom osnovom jer se zasniva na saosećanju, vaspitanju i socijalnoj povezanosti. Zbog ovakve kosmičke religioznosti, „crkve“ (koje?) su uvek gonile nauku. Religioznost naučnika sastoji se u „zanosnom divljenju pred harmonijom prirodne zakonomernosti, u kojoj se ispoljava jedan takoreći nadmoćan um, da je sve ono razumno u ljudskom mišljenju i određivanju prema tome jedan potpuno ništavan odsjaj“. Fizičari moraju ići u potragu za najopštijim elementarnim zakonima prirode da bi iz njih dedukovali sliku sveta. Elementarni zakoni ne otkrivaju se logički, no intuitivno.
Drugi veliki fizičar današnjice, Verner Hajzenberg, tvorac principa neodređenosti, religiju je vidio kao podlogu etičkog delovanja dok je za njega nauka osnov za „tehnički celishodno delovanje“. Prema tome, religija je nešto lično, a nauka ima „objektivni“ karakter. Religija se ne može podvesti pod sudove tipa „tačno“ i „pogrešno“. Ona nastaje usvajanjem određenog tradicionalnog vaspitanja, kao plod pojedinačnih sklonosti, itd. Naravno, pojmovi subjektivno-objektivno u modernoj fizici već su odavno postali problematični; kvantna teorija, ističući neophodnost posmatrača i njegovog upliva na stvarnost ogleda, pomogla nam je da je okanemo subjektobjekt priče prošlosti. Matematika imaginarnih brojeva i beskrajnih veličina zasnovana je na apstrakcijama koje prevazilaze sve ono što bi se dalo sresti u „objektivnoj“ prirodi. Pa ipak, u formulisanju i iznalaženju novih naučnih rezultata, ova vrsta matematike je neophodna. U jednom razgovoru sa Nilsom Borom Hajzenberg je čuo priču o čoveku koji iznad kućnih vrata drži potkovicu „za sreću“. Iako nije verovao u to, ipak ju je stavio – „jer donosi sreću iako ne veruješ“. Takav bi mogao biti odnos fizičara prema Bogu. Hajzenberg je verovao u neku bezličnu dušu stvarnosti, u skrivenu nit harmonije s kojom se može doći u dodir.
Dokle su došli postmoderni fizičari, naši savremenici, ljudi koji svakodnevno prevazilazi dojučerašnje zaključke nauke?
Američka spisateljica Renee Veber, autor nekoliko knjiga ogleda o problemima fizike, hemije i biologije s kraja veka, napravila je i čitav niz intervjua sa poznatim naučnicima i dalekoistočnim mudracima, jer ona, kao i većina intervjuisanih, smatra da su ishodišta nauke i orijentalne misli veoma srodna. Prema njoj, osnovna osobina nauke sa kojom živimo i induističko – budističke misli je „potraga za Jedinstvom“. Sa tim u vezi, nauka je pokušaj da se pojmi stvarnost i kao takva „kvazireligijska delatnost u najširem smislu te reči“ (Džordž Vold).
Nauka i mistika imaju isti koren: čuđenje, strah i zaprepašćenost. One skupa svedoče o jedinstvenoj numinoznoj stvarnosti, o bezličnoj božanstvenosti koja stoji iza svakog Boga. Vedsko božanstvo Krišna tako i kaže svom sledbeniku Ardžuni:“Kojim god imenom da me nazoveš, ja ću ti odgovarati“. Znanje o univerzalnoj povezanosti imali su velikani poput Hermesa Trismegista, mitskog osnivača antičke alhemije, Parmenida, Pitagore, Platona i Spinoze. Oni su kod sebe razvili KOSMIČKU SVESNOST, koja im je dala uvid u strukturu stvari. Savremeni nuklearni fizičar Dejvid Bom, sledeći zaključke ove tradicije, svedoči:“Ljudi u prošlosti su imali uvid u to da postoji nekakva inteligencija koja je organizovala univerzum, personalizovali su je i nazvali „Bog“.
Poznati budistički mislilac lama Anagarika Govinda u ogledu „O tvari i maji“ kazuje nam da je moderna fizika došla do istog zaključka do koga je došao daleki Istok: ceo svet je maja (privid, iluzija). Pošto ne možemo da izađemo iz sveta, to smo i mi sami – „velovi maje“, ljuske oko ništavila.
Dokazujući svoju tezu o jedinstvu naučno-mističkog uvida, Veberova je razgovarala i sa Bedom Grifitsom, papskim kaluđerom koji živi u Indiji, u manastiru-ašramu. Pisac knjiga „Kosmičko otkrivenje“ i „Venčanje Istoka i Zapada“ oduševljen je induizmom zbog njegove „sakralne vizije“: tu je sve sveto – voda, hrana, kupanje, zidanje. Od čitavog Hrišćanstva njemu je najbliža njegova „ezoterna tradicija“: Origen i platonizam Svetog Grigorija Nisijskog. Cilj njegovih meditacija je mir, sklad i tišina – u tome je sav smisao duhovnosti Istoka i Zapada.
Savremeni belgijski fizičar ruskog porekla Ilja Prigožin, tvorac teorije o „uspavanim česticama“ („hipnoima“) kaže da je zapadna nauka konačno došla u ćorsokak zbog svoje ideje da u središtu ima Boga ili naučnika koji poseduju večnu mudrost i uče nas da su zakoni prirode večni. Prema njemu, Hajdegerovo pitanje zašto postoji pre nešto nego ništa uopšte nije važno. Ono može biti važno samo ako postoji neko Biće koje nas je stvorilo. Od neandertala do dana današnjeg nama je jedino bitno da ispitamo postojanje u koje smo bačeni.
Čuveni teorijski fizičar Stiven Houking, čovek koji istražuje „crne rupe“ (jedna od omiljenih maštarija moderne astrofizike: zvezde toliko masivne da gutaju čak i svetlost) i pitanje „ranog kosmosa“ smatra da je Bog neka vrsta „ivice kosmosa“ koja je sve stavila u pogon. On nema veze sa moralnim bićem: to je načelo sinonimično sa zakonima univerzuma. „Mi verujemo da je kosmos logičan i prelep, ali izbegavamo reč “ Bog“, veli Houking.
Šta se iz navedenih primera može zaključiti?

1. Savremeni naučnici veruju da u kosmosu postoji sklad iza koga je nekakva inteligencija.
2. Ta inteligencija je bezlična.
3. Najviša religioznost je kosmička:osećanje svejedinstva stvarnosti prožete „božanskim načelima“(dakle, panteizam).
4. Ništa nije samo subjektivno, ni samo objektivno: stvarnost je međuzavisna.
5. Klasična religija tipa Hrišćanstva osnova je morala, ali nije najsavršenija u smislu poznavanja „prave“ stvarnosti.

Prema tome, kad neko od naučnika naših dana govori o Bogu, treba znati: to je najčešće „Bog filosofa“, a ne Bog Avraama, Isaka i Jakova; bezlična energija, a ne Sveta Trojica. Proroci ove religioznosti su zapadni i istočni hermetisti i okultisti, panteisti i teosofi koji su učili da je svet BOŽANSTVEN PO PRIRODI, a Boga doživljavali kao apersonalni „okean blaženstva“ u koji se može uroniti oslobađanjem od iluzije pojavnog.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. sestra Rada

    Pomaže Bog draga braćo i sestre u Hristu!
    Zanima me otkud simbol Lobanja i kosti tzv. Adamova glava na zastavi nekih Svetogorsih monaha?
    To jeste ispred nekih kelija?
    Ne želim da se osete nelagodno ljudi koji su tamo ili su bili u isposnicama.
    Volim Svetu Goru i priče Svetogorskih Staraca.
    Ovo pitam jer sam čula da postoji takva zastava ispred vrata nekih kelija?
    Da li je taj simbol Pravoslavan?
    Uz dužno poštovanje i prema našim borcima u Drugom svetskom ratu koji su takođe imali zastavu sa tim simbolom-Za kralja i Otadžbinu.
    Sastradavali su za naš narod.
    Ne znam otkud taj simbol u našoj veri?
    Blagodarim na odgovoru.
    Bog vam dobra dao dobri ljudi !
    Živi i zdravi bili!

    Amin +++

  2. Draga sestro Rado,

    Bog ti pomogao. Adamova glava (grob Adama: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 i Golgota: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) odnosno lobanja našeg Praoca se ikonopiše u donjem delu scene Raspeća našeg Gospoda Isusa Hristosa kao Novog Adama tj. Bogočoveka ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) na koju kaplje Njegova Krv kao čin iskupljenja grehova celog čovečanstva, citiram:

    Jevanđelje po Svetom Apostolu Luki 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje.“ tj. „Daj krv, primi Sveti Duh“.

    Adamova lobanja sa ukrštenim kostima se pojavljuje i na Velikoj shimi (Svetogorski monasi nemaju tzv. Malu shimu, već imaju samo ovu pomenutu):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Što se tiče zastave nekih Svetogorskih monaha koju si pomenula, mislim da se možda radi o sledećem:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    tj. o raskolništvu koje svoje korene kroz ljudsku istoriju ima u masonštini odnosno u nesrećnom pokušaju da se poveže „prosvetiteljski“ nacionalizam sa Pravoslavljem i stvori monarho-klerikalizam odnosno teokratija.

    S Bogom, a ne slobodno-od-savesti „zidarsko“ zbogom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *