НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

ЊУ ЕЈЏ И НАУКА

Интерес за окултизам прво се јавио међу психолозима: Карл Густав Јунг је својом архетипском психологијом и истраживањем акаузалног синхроницитета дао основу за „научно“ приступање парапсихологији. Парапсихолошка асоцијација учлањена је у Америчку асоцијацију за развој науке још 1969. Истраживање психоделичног опита довело је Џин Хјустон и Станислава Грофа под окриље Њу Ејџа. Прва је формирала „Асоцијацију хуманистичке психологије“, а Гроф „Асоцијацију трансперсоналне психологије“, које представљају везу између психолошких и окултистичких истраживања.
Хуманистичка психологија, нарочито она Абрахама Маслова, који је говорио о врховном искуству, као искуству јединства са космосом, и о „самоостварењу“, дала је веома добро тле за психолошке спекулације новодобаца. Сам Маслов, је, са групом научника, 1969. године покренуо „Часопис за трансперсоналну психологију“, која је требало да послужи као основ за развој „надличне“, „космичке свести“. Овај часопис је 1978. организовао скуп са типичном Њу Ејџ темом: „Свест и космос“. Један од учесника био је и „окултни физичар“ Фритјоф Капра. Трансперсонални психолози се занимају за мистичке вежбе и искуства Далеког Истока.
Још занимљивије је то да је интересовање за Њу Ејџ показала најрационалнија од свих природних наука, физика. Хајзенберг, Опенхајмер, Шредингер, али и Ајнштајн, занимали су се за далекоисточне мистичке концепте. Седамдесетих година паралелизми између резултата савремених физичких истраживања и индуистичко-будистичких концепата постали су теме посебних истраживања. Овде је веома важна студија Дејвида Бома „Квантна теорија као показатељ нове организације физике“ (1971.) и Фритјофа Капре „Тао физике“. У епилогу „Таоа физике“ Капра каже да је прошло доба механицистичког погледа на свет: нови, холистички поглед захтева и промену друштва.
У савременој теоријској физици заиста се може срести много аналогија са оријенталном мистиком. Тако, појам о нераскидивој вези између онога ко изводи оглед и објекта огледа, познат у квантној физици, личи на концепт будистичког философа Нагарђуне о томе да све ствари добијају своју природу у узајамним односима. Представа о Брахману као апсолутном битију и празнини у исти мах подсећа на неке од теорија вакуума. Древна идеја о јединству Микрокосмоса и Макрокосмоса сродна је теорији о заједничком пореклу метагалаксије и елементарних честица. Модел космоса који пулсира подсећа на индуистичку представу о цикличности разних универзума. Ален Вотс сматра да источњачко мишљење има сродности са теоријом релативитета.
Крајем шездесетих, неурофизиолог Карл Прибрам исказао је хипотезу према којој мозак у свом раду користи холограмски принцип обраде и чување информација – целина је присутна у сваком свом делу. Свест је холограмски одраз стварности, зар то није древна мистичка тврдња да је „све у свему“? Под утицајем Алена Вотса, Прибрам почиње да посматра читав космос као холограм, и ова реч постаје магични кључ за објашњење свих тајни. „Холограмска парадигма“ постала је мода – не само у области изучавања свести, него и у физици, па и у друштвеним наукама. Њу Ејџ је све ово схватио као рађање нове, мистичке науке. Контуре те науке новодопци слуте у Јанчовој теорији самоорганизације космоса, радовима Иље Пригожина о „новој науци о животу“ Руперта Шелдрејка и Грофовој „трансперсоналној психологији“. Издавачка кућа „Шамбала“ издаје „Нову научну библиотеку“ које уређује психолог и методолог Кен Вилбер и која се бави авангардном науком.

3 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *