NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

PRETEČE NOVOG DOBA

Jelena Petrovna Blavacka

Rođena je 1831. godine u Rusiji. Kažu da je njena majka na samrti blagodarila Bogu što neće videti šta će se zbiti sa njenom neobičnom kćerkom. Kao dete, pričala je sa životinjama, a deci volela da kazuje zastrašujuće povesti. Imala je medijumističke darove. U stanju transa viđala je ogromnog Indusa sa belim turbanom na glavi. Tvrdila je da ga je kasnije upoznala u Engleskoj i da ju je on poslao u Indiju, sa zadatkom da osnuje Teozofsko društvo.
U sedamnaestoj godini života se udala za nekog starog generala. Brak je trajao samo tri meseca. Pobegla je od njega. Kasnije je izjavila: „Ne želim da budem rob ni samom Bogu, a kamoli muškarcu… Žena pronalazi svoju sreću u sticanju natprirodnih moći. Ljubav je samo loš san, košmar“.
Ključne knjige su joj „Razotkrivena Izida“ i „Tajna doktrina“. Tvrdila je da su joj knjige diktirali „uzvišeni učitelji mudrosti“ poreklom sa Tibeta – duhovna bića. Ideja o duhovima koji rukovode čovekovom spiritualnom evolucijom nije bila strana evropskom okultizmu još od Renesanse: tako je engleski mag elizabetiskog doba, Džon Di, od „anđela“ dobio ritualni „enohijanski jezik“; duhovi vodiči imaju veliku ulogu među rozenkrojicerima… Ono što je, međutim, najzanimljivije to je odnos masona prema duhovnim bićima. U knjizi masonskog ideologa v.s. Vilmshersta „Značenje slobodnog zidarstva“ koje je u Osjeku izašla 1938. godine, ovaj autor podsjeća svoju sabraću iz Loža: „No, najposle, moram vas zamoliti da se setite, podudarno sveopštim nacrtima našega sistema, svaki Majstor Lože je samo simvol i zamena, i da iza njega, i iza svih velikih časnika masonske hijerarhije, stoji „Velika Bela Glava“, „Veliki Inicijator“ i Veliki majstor svih pravih Masona celog Univerzuma, bili članovi našega Saveza ili ne. Njemu valja da se poklonimo uz zahvalnost za neprocenjivi dar koji nam je pripao u ovom našem Redu; i ja vas sve preporučujem njegovoj zaštiti i njegovom prosvećenom vođstvu u dublje misterije Reda“.
Duhovi su Blavacku uverili kako je „Bog“ bezlično Nadbiće, iz koga je kosmos emanirao; čovjek je po prirodi božanstven i kroz okultnu evoluciju to uviđa; rase na planeti smjenjuju jedna drugu, i na pomolu je nova rasa, rasa nadljudi, koji će vladati svetom. Teozofija je ponudila sebe kao „sintezu svih religija“. Blavacka je znak svog društva izabrala „krst džajina“, svastiku, pripisujući joj sile i moći kakve nemaju ostali simvoli. Što se Hrišćanstva tiče, pozivala se na gnostičarsko predanje „skrivenog Isusov učenja“, koje se poklapa sa budizmom i induizmom. Takođe, Blavacka je ispovedala svoju veru u Lucifera, zmiju koja je „prosvetlila čovečanstvo“, nudeći mu novu sliku dobra i zla.
Knjige Blavacke veoma su uticale na Hitlera. Džozef Kar u svojoj studiji „The Twisted Cross“ kaže sledeće:
„Temelji i nacizma i Nju Ejdž pokreta i njegove filosofije nalaze se u okultnim učenjima koja su bila popularna u poznom XIX veku zahvaljujući teosofskom pokretu. I nacizam i Nju Ejdž veoma zavise od učenja Jelena Blavacki (“ Tajna doktrina“ i „Razotkrivena Izida“). Od teosofa je Hitler preuzeo svoje teorije o rasama i njihovom poreklu i ideji o nadzirateljskoj hijerarhiji posvećenika. I teosofi svog vremena i nacisti verovali su da čovečanstvo vodi viša bića, nadljudi, koji žive u udaljenim oblastima planete, kakva je pustinja Gobi (Zapadna Kina) ili oblast himalajskog naroda na Tibetu. Postojala je snažna tibetanska i kineska zajednica u Berlinu upravo zbog okultističkih interesovanja u nemačkom društvu, i Hitler ih je proširivao novim emigrantima kada je došao na vlast. Godine 1941. u Berlinu je živelo više od hiljadu Tibetanaca“.
Godine 1891. na čelo teozofskog pokreta stala je Ana Bezant (1847-1933). Ona je svog usvojenika, Džidua Krišnamurtija, proglasila očekivanim teozofskim mesijom, Majtrejom, ali je mladić tu počast odbio i napustio teozofske krugove, osnovavši svoju mističarsku školu. Posle Bezantove na čelo pokreta došla je Alisa Bjeli.

Alisa Bejli

Alisu Bejli je vodio duh DŽval Khul. Za života (živela je od 1880. do 1949.) napisala je preko 20 knjiga, rukovođena idejom o okultnom buđenju čovečanstva i njegovih spiritualnih sila. Dvadesetih godina ovog veka u Njujorku je osnovala Izdavačku kompaniju Lucifer („Lucifer Publishing Sotrapu“), koja je kasnije postala „Lucis Trust“ (danas je sa tom izdavačkom kućom povezano oko 6000 ljudi; među prijateljima kuće su Henri Kisindžer, Džordž Šulc, Dejvid Rokfeler, itd.)
Bejlijeva je u mladosti bila hrišćanka, ali je, posle neuspešnog braka, počela da se zanima za onostrano, i do ruku joj je došla „Tajna doktrina“ Blavacke. Po njenom svedočenju, dok je čitala knjigu svoje prethodnice, shvatila je da u svetu postoji plan kojim rukovode „viša bića“. Na planeti se smenjuje jedna po jedna rasa, i priprema se skok ka „natčoveštvu“. „Uzvišeni učitelji“ i „duhovna hijerarhija“ koja stoji iza Plana su oni „predstavnici čovečanstva koji su trijumfovali nad materijom“ i postali božanska bića, pa žele da na tom putu pomognu svojoj mlađoj i slabijoj braći u telu. Oni su ostvarenja Plana veoma ubrzali, i to od doba Blavacke, tako da je ostvarenje istog išlo u tri faze:

1. PRIPREMA, koju je obavila Jelena Blavacka, od 1875. do 1890;
2. MEĐUIGRA, od 1919. do 1949, kada je aktivna Bejlijeva;
3. OTKRIVENJE, usmereno prema celom svetu, koje je trebalo objaviti 1975, koristeći radio, televiziju, film i sva dostupna tehnička sredstva.
Bejlijeva je maštala o pretvaranju savremenog društva u neku vrstu nove Atlantide. Prema novodopcima, Atlantida je bila zajednica najvećih mističkih moći, koju je uništio potop (nimalo slučajno; potop je došao kao kazna ljubavi Božje zbog umnoženog ljudskog bezakonja, a naročito bavljenja magijom /Post. 6, 4/).
Čemu je Bejlijevu učio Tibetanac DŽval Khul?
Kao što smo rekli, osnovna ideja „otkrivenja“ bila je duhovna evolucija; evolucija se postiže putem čitavog niza novih inkarnacija, koje zamenjuju hrišćansku veru u Vaskrsenje i Sud Božji; astrologija najavljuje epohu koja dolazi; meditacija, koja se munjevito širi sa Istoka na Zapad, uskoro će postati praksa većeg broja negdašnjih Hrišćana i zameniće „staromodnu“ molitvu. Da bi čovek ušao u opštenje sa duhovima – vodičima, treba da se prepusti izmenjenim stanjima svesti, koja se, pored meditacije, ostvaruje i putem uzimanja halucinogenih droga, vizualizacije, astralne projekcije, itd.
Najmoćnije sredstvo za ostvarenje Plana je udruživanje meditanata u tzv. „trouglove“, koji prizivaju snage svetlosti i dobre volje. Prilikom tog prizivanja (invokacije), „trouglovi“ koriste sledeći tekst (izdiktiran Bejlijevoj od strane već pomenutog duha – vodiča):

“ Iz tačke svetlosti u Umu Božjem
neka svetlost lije u umove ljudi.
Neka svetlost siđe na zemlju.
Iz tačke Ljubavi u srcu Božjem
neka se ljubav izliva u srca ljudi.
Neka se Hristos vrati na zemlju.
Iz središta u kome se poznaje volja Božja
neka svrha vodi malene ljudske volje
svrha koju Učitelji znaju i služe joj.
Iz središta koje zovemo ljudskom rasom
neka Plan Ljubavi i Svetlosti bude sproveden
I neka zapečati vrata iza kojih stanuje zlo.
Nek Svetlosti i Ljubavi i Moh obnove Plan na zemlji“.

Ovakva invokacija objavljena je 1945. godine, za širu upotrebu. Međutim, 1940. Bejlijeva je objavila jedan ezoterični deo prizivanja, koji glasi ovako: „Dođi, o Moćni. Čas za služenje Spasonosne Sile stigao je. Neka se ona širi, o Moćni. Neka Svetlost i Ljubav i Sila i Smrt ispune svrhu Dolazećeg“.
„Dolazeći“ je „Majstor svih majstora i Učitelj svih učitelja“, Hrist Majtreja, mesija u novoj religiji sjedinjenog ljudskog roda. To jest, antihrist…“Lucis trust“ masovno štampa tekst prizivanja i deli ga kao zamenu za „Oče naš“.
Organizacija koja može i mora da posluži pobedi Plana su, prema Bejlijevoj i njenim sledbenicima, Ujedinjene nacije, koje će pomoći stvaranju nove duhovnosti i pravilno rasporediti svetska bogatstva, da bi postala osnova jedinstvene svetske države, na čelu sa Majtrejom. Robert Miler, učenik Alise Bejli i osnivač „Škole bezvremene mudrosti“ u Arlingtonu u Teksasu, od 1948. do 1984. bio je pomoćnik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija.
Očito, „Hrist“ Bejlijeve nije Gospod naš Isus Hristos. Evo šta ona veli o njemu: “ Tibetanac me je zamolio da razjasnim da kad on govori o Hristu to se odnosi na njegovo zvanično ime kao Glave Hijerarhije. Hrist radi za celo čovečanstvo, bez obzira na njegovu veru; on ne pripada hrišćanskom svetu ništa više no što pripada budistima, muhamedancima ili bilo kojoj drugoj veri. Nema potrebe za bilo kog od ljudi da se pridruži Hrišćanskoj Crkvi da bi se približio Hristu“.
Bejlijeva je veoma mrzela Jevreje i Hrišćane (kao i Hitler). DŽval Khul joj je govorio da Jevreji predstavljaju „materijalizam, surovost i duhovni konzervatizam“. U januaru 1939, kada su Jevreji ubijani u nacističkim logorima, Bejlijeva je pisala da se oni moraju osloboditi svog „osećanja progonjenosti“. Drugi veliki problem u ostvarenju Plana su Hrišćani, koji se drže svoje vere. DŽval Khul je zato govorio da je II svetski rat veoma dobar, jer je on svojevrsna „hirurška intervencija“ na telu bolesnog čovečanstva, koja odstranjuje tradicionalne vrednosti prošlosti. U „Ispoljavanju hijerahije“, najvažnijem delu Bejlijeve, kao ličnosti koje su doprinele samoosvešćivanju čovečanstva, pomenuti su „Veliki ljudi koji su nadahnuli inicijalnu Francusku revoluciju; veliki osvajač, Napoleon; Bizmark, tvorac nacije; Musolini, obnovitelj naroda; Hitler koji je na svojim plećima izdigao razočarane ljude; Lenjin, idealista; Staljin i Franko, svi su oni izrazili sile Šambale (duhovno središte hijerahije na čelu sa Majtrejom, nap. prir.) i izvesnih, malo shvaćenih, energija. Oni su svom dobu i pokolenju doneli značajne promene./…/ To su, u konačnoj perspektivi, visoko razvijene ličnosti. Bili su upotrebljeni da bi izveli velike i neophodne promene i da bi izmenili lice civilizacije“.
Tvrdeći da nema pakla i Suda Božjeg, i da “ Jehova nije Bog“, Alisa Bejli je umrla veoma brzo pošto joj je DŽval Khul rekao da više neće pisati preko nje, i da je njena misija okončana…

Nikolaj i Jelena Jerih

Ruski okultisti Nikolaj i Jelena Rerih, opčinjeni teosofijom Blavacke, nastavili su njeno delo. Od 1924. do 1937. Jelena Rerih je pisala knjige po nadahnuću „Mahatme Morija“ i pod nazivom „Učenje – Duhovni manifest budućeg čovečanstva“ ponudila ih svetu. Delo je, po svedočanstvu one kojoj je diktirano, pisano u dolini reke Bramaputre, koja ističe iz jezera Velikih Naga (nage – mitološka božanstva induizma, poluljudi-poluzmije, čuvari podzemlja.) Mahatme su Jeleni Rerih slali slične poruke kao i Blavackoj i Bejlijevoj, najavljujući Nju Ejdž, tvrdeći da je crkveno Hrišćanstvo prošlo i da je Isus bio samo jedan od „gurua“. Njen muž Nikolaj, koji je slikao na okultne teme, peo se na Himalaje i sovjetskim vođama preneo poruku mahatmi koje su pohvalile njihovo delo razaranja Crkve, a Lenjina nazvale jednim od svojih.
Po Rerihovoj, svaka religija sadrži deo mudrosti, ali u svakoj se nalazi mističko jezgro, koje je poznato samo posvećenicima. „Hijerarhija svetlosti“, „visoki duhovi“, vodi čovečanstvo putem usavršavanja i dovešće ga do potpunog preobražaja. Bog Biblije (za mahatme, koji su panteisti) nije ništa drugo do „izmišljeno čudovištve sa neznanjem pod skutovima“; Lucifer je prvi „prosvetitelj“ čovečanstva, itd.
Doktrina Rerihovih postala je naročito popularna u savremenoj Rusiji, pa ju je Država Duma čak proglasila “ opštenarodnim kulturnim dobrom“. Ruska Crkva je agnijogu zvanično osudila na Arhijerejskom saboru 1994. godine, ustvrdivši da su svi njeni sledbenici (koji se u Rusiji ponose svojom „pravoslavnošću“) sebe odlučili od Crkve.

Dimitrije Mitrinović

Hercegovac (rođen 1887., umro 1953.), jedan od ideologa „Mlade Bosne“, književnik i revolucionar, Mitrinović je u Velikoj Britaniji postao okultista velikog formata. Pol Selver o njemu piše kao o čoveku „obrijane glave, crnpuraste kože i hipnotičkog pogleda“. Uvek je nosio tamnu odeću. U njegovom prisustvu Selver umalo nije izgubio svest. Još na početku I svetskog rata, Mitrinović je svom budućem adeptu govorio o stvaranju Jugoslavije i zaneseno hvalio radove svog prijatelja Ivana Meštrovića. Onima koji su se oduševljavali njegovim znanjem i idejama predlagao je učešće u dobronamernoj „otvorenoj zaveri“ za spasenje sveta u ime “ panhumanosti“.
Bio je arijanac – nije verovao u Božanstvenost Gospoda Isusa Hrista; cilj mu je bio sinteza istočnog i zapadnog okultizma, kao i novo čovečanstvo, ka kome vodi Engleska, koja se nalazi na „višoj spirali evolucije“. Čovečanstvo je za njega „jedan veliki um u procesu sticanja samosvesti“, a ono što u tom procesu može pomoći su gnostičarska, hermetička, teosofska dela, kao i istočnjačka mudrost.
Alan Vots, koji u doba hipirevolucije na Zapadu propagirao zenbudizam, upoznao je Mitrinovića pre II svetskog rata u Londonu. On se seća: „Okružen odanim učenicima i ženama koje su ga obožavale, živeo je skoro tajno u jednom „sanctum sanctorum“y, tako da je izgledalo da svakom čini izuzetnu čast ako ga pozove kod sebe. A tako je i bilo. Voleo sam ga i plašio sam ga se, jer su moji prijatelji budisti i teozofi govorili da se bavi crnom magijom“. Vots smatra da je Mitrinović bio pripadnik drevnog inicijatičkog bratstva, koje vodi duhovno poreklo sa iščezlih kontinenata Atlantide i Lemurije. Toj legendi su pripadali i Gurđijev, Uspenski, Alister Krouli, Jogananda, Meher Baba, Alisa Bejli, Krišnamurti…
Kao čelnik utopističkog pokreta „Nova Britanija“, Mitrinović se zalagao za društvo kreditiranja, esnafski socijalizam (neka vrsta radničkog samoupravljanja), regionalizaciju država i stvaranje Ujedinjene Evrope, t.j. „Evropske federacije“. Za ovu ideju se, još od mladalačkog poznanstva sa Vasilijem Kandinskim, borio svim srcem i dušom.
Mitrinović je verovao da svet prolazi kroz tri Otkrovenja: prvo, prethrišćansko, pagansko, koje Božanstvo vidi u svetu; drugo, Hrišćansko, otkrovenje Božanskog u jednom čoveku, Isusu Hristu; treće, ono Novog Doba, o božanskom elementu u svakoj osobi – to jest, svaki čovek je bog. Verovao je da će čovečanstvo dostići božanstvenost – a put ka tome ide preko političkog ujedinjavanja sveta. U časopisu „The New Age“ od 9. juna 1921. godine pisao je: „Federacija Evrope, sinteza Evrope, prvi je uslov za Savez čovečanstva, za svetsku sintezu“. Novodobac iz Hercegovine je „trećom silom“ nazivao ostvarenje „novog poretka“, kada će „svi čovekovi snovi biti doslovno ostvarljivi“.
Mitrinović je bio luciferij anac. U knjizi „Certainly, Future: Selected Writings by Dimitrije Mitrinovic“, dat je rečnik pojmova koje je on koristio, sa značenjima koja su pod tim pojmovima podrazumevana. Odrednica „Lucifer: glasi: ZMIJA IZ KNJIGE POSTANJA, PREKO NJE JE SVETLOST SAMOSVESTI DOPRLA DO ČOVEKA. PROMETEJ“.

Gurđijev

Jedan od popularnih „učitelja prosvetlenja“ je i Georgije Gurđijev. Rođen je na granici Rusije i Turske 1877. godine. Potomak vizantijskih Grka, kršten je u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi i izvesno vreme pohađao bogosloviju. Njegov otac je, kažu, bio upućen u „tajna znanja“, što je verovatno uticalo na Gurđijeva da odbaci Pravoslavlje i okrene se tamnim vilajetima paganske mistike. U svojoj knjizi „Susreti sa znamenitim ljudima“ opisao je svoja mladalačka lutanja po Srednjem Istoku i Centralnoj Aziji u potrazi za tajnim mističarskim društvima, fakirima, joginima i pustinjacima koji bi mu pomogli na putu ka sebi. Posetio je Svetu Goru; živeo je sa muslimanskim dervišima. Kao i vodolijaši, verovao je u mogućnost inicijatičke „sinteze svih religija“…
Godine 1915. stigao je u Petrograd u kome je, uoči krvave oktobarske katastrofe, vladalo veliko zanimanje za ezoteriju. Stekao je malu grupu odanih sledbenika, među kojima je bio i razočarani teosof Petar Demjanovič Uspenski. Uskoro su njih dvojica počeli skupa da rade ono što njihovi sledbenici danas zovu „Delo“. Uspenski je bio desna ruka Gurđijeva i propagator njegovog mističkog sistema. Gurđijev je umro 1949., dve godine posle Uspenskog; prvi je napustio ovaj svet u Parizu, drugi u Londonu.
Kao i svi gnostičari, gurđijevljevci uče da su sve religije u suštini iste i da imaju skriveno posvećeničko jezgro. U knjizi „U potrazi za čudesnim“ Uspenski tvrdi da je Crkva samo škola čiji obredi i propovedi krije dublji, ezoterični smisao, ali taj smisao današnji sveštenici i vernici ne shvataju. Hrišćansko bogosluženje je, tobož, u celini preuzeto od drevne egipatske religije. Tajna Večera nije bila Evharistija, nego gnostičarsko-posvećenički skup. Po Gurđijevu, crkvena himna: „Sveti Bože, Sveti Krepki, Sveti Besmrtni“ znači da je „Bog“ Sve i Ništa, a da je između tog Svega i Ničega šest delova tvorevine…“Bog“ je materija; može se čak i fizički opipati, kao i pretvoriti u konačne formule… Kad čovek kaže: Tospode, pomiluj“, on se moli svom „višem ja“, itd.
Gurđijevljev antihrišćanski sistem je privlačan savremenom površnom intelektualcu kako zbog paradoksalizma, tako i zbog mističkog plesa, koji mu je sastavni deo…

Vilhelm Rajh

U XX veku đavo je pronašao oružje za konačno rušenje tvrđave ljudske čednosti – tzv. „seksualnu revoluciju“, čiji je glavni ideolog bio Sigmund Frojd. Frojdovi nastavljači su njegovu ideju o čoveku kao „polimorfno perverznom“ biću doveli do kraja. Sudbina Vilhelma Rajha, bez čijeg imena ne može zamisliti hipiideologija, u tom smislu je veoma karakterstična…
Rajh je austrijski Jevrejin, rođen 1897. u Galiciji. Studirao je Medicinski fakultet Bečkog univerziteta, i oduševio se Frojdovim idejama, ali je smatrao da je Frojd samog sebe zaustavio u istraživanju jer je neka vrsta buržoaskog morala uticala i na njega. Rajh se zalagao za radikalizaciju psihoanalize – spajanje dubinske psihologije sa marksizmom. Zato je 1927. osnovao kliniku gde su dolazili radnici i radnice, i počeo da „seksualno oslobađa“ proletersku omladinu…
Svoju teoriju Rajh počinje od kritike porodice. Za njega, porodica kojoj je otac na čelu, kao izvor autoriteta i prenosilac političke ideologije, predstavlja najveću opasnost. Trougao „otac – majka – dete“ je štetan, zato što decu navodi da razmišljaju o porodici kao nečem nužnom. A takva porodica, kakva je u njegovo vreme bila prisutna – samo je izvor neuroze i buržoaske ideologije.
Otac je, verovali ili ne, predstavnik države i njene totalitarne vlasti. Seksualni nagoni se suzbijaju samo zato da bi opstao kapitalizam. Zato Rajh putuje u Sovjetiju, verujući da će tamo naći nove obrasce „seksualnog oslobođenja“. Devojačka predbračna čednost je po njemu takođe buržoaska predrasuda, koja sprečava devojku da upozna svoju polnost, da se nasamo viđa sa muškarcem i prinuđava je da svoju misao o seksualnosti vezuje za brak i rađanje dece…
Rajh se učlanio u Komunističku partiju Nemačke i osnovao „SEKSPOL“, sa ciljem vođenja komunističke seksualne politike. Bori se za legalizaciju abortusa, tvrdeći da je on u Nemačkoj zabranjen samo zbog toga što su buržoaziji potrebni jeftina radna snaga i nezaposleni, da bi mogli da smanjuju cenu rada. U borbi za pravo na abortus, uzor mu je SSSR, gde ono postoji. Februara 1931. godine komunistički poslanici u Rajhstagu predložili su da se legalizuje utrobno čedomorstvo, ali predlog nije prošao, što je Rajha dovelo do besa. U to vreme on viče na sav glas: “ Muškarac i žena se vrlo retko telesno spajaju sa svesnom namerom da stvore dete. Uprkos toj činjenici, Crkva, buržoaska škola i nauka žele da nas ubede da ne postoji seksualni odnos bez želje za stvaranjem deteta“.
Njegov ekstremizam postaje previše uočljiv: izbacuju ga i iz komunističke partije i iz psihoanalitičkog društva.
I tada počinje ludilo. Godine 1935. on tvrdi da je seksualnu energiju izdvojio u vidu plavičastog fluida, a 1938. da se ona može akumulirati i čuvati u kutijama. Počinje, pomoću mikroskopa, da traži seksualnu energiju u hrani, i otkriva nepostojeće „bione“. Kaže da je život na zemlji nastao spontano, iz biona koje su formirali minerali i sunčevi zraci… Bioni proizvode „orgonsku energiju“. Rajh konstruiše mašine za dobijanje orgona. Ljudi od nervoze pate zato što nemaju „orgastičku moć“. Veruje da će ih on izlečiti. Žan Mišel Palmije, koji je pisao knjigu o Rajhu, primećuje:“Iznenađuje nas neverovatna koherentnost koju je on uspevao da unese u te žalosne budalaštine“.
Zbog nacizma, beži u SAD, gde ga „liberalna javnost“ oduševljeno prima. Od 1939. do 1941. predaje na „New School for Social Research“, gde okuplja grupicu sumanutih sledbenika. Pokušava da za svoje ideje zainteresuje Ajnštajna, ali fizičar uviđa da je Rajh umno poremećen. Pošto ga naučna sredina ne prima, Rajh počinje da vređa svoje protivnike, smatrajući da su se protiv njega zaverili komunisti, nacisti, psihijatri i ostali naučnici. Sebe poredi sa Darvinom, Ničeom, Frojdom i Lenjinom.
Godine 1942, sa sledbenicima, kupio je komad zemlje blizu granice SAD i napravio „aparate za skupljanje orgona“ iz atmosfere. Boga povezuje sa orgonom, i tvrdi da sve lebdi u orgonu – to jeste, da nema gravitacije. U knjizi „Ubistvo Hrista“ sebe poistovećuje sa Hristom…
Federalne vlasti utvrđuju da su njegovi aparati za hvatanje orgona prevara. Upozoravaju ga da ih povuče iz prodaje. On ne mari. Godine 1956. osuđen je na dve godine zatvora. Godine 1957. umro je na robiji, u gradu Luisburgu uPensilvaniji. Bio je sasvim lud. Ali, hipi – revolucija će ga „oživeti“…

Karl Gustav Jung

Jedan od najznačajnijih psihologa XX veka, Karl Gustav Jung je rođen 26. jula 1875. godine u Kasvilu, malom selu na jezeru Konstanci u Švajcarskoj. Po jednom svedočenju u porodici je bilo mnogo medijuma i ljudi koji su imali okultne doživljaje. Njegov deda po majci je bio mason i „razgovarao je sa pokojnicima“. Uvek je verovao da je okružen duhovima, pa je postavljao Jungovu majku da stoji pored njega dok je spremao propovedi (bio je pastor), pošto nije želeo da mu duhovi smetaju. Majka je takođe imala medijumističke sposobnosti, kao i baka (opet po majci) Augusta Prajsverk. Jungov otac je bio pastor mlake vere, i lik Isusa Hrista, koji je malom Karlu stizao preko protestantizma, podsećao ga je samo na smrt i ljude u crnom okupljene na pogrebu. Zato se dečak više interesovao za Bramu, Višnu i Šivu (čije je slike gledao u jednoj ilustrovanoj enciklopediji) nego za Hrista. Kao mali, imao je snoviđenje silaska u podzemlje i „inicijacije u carstvo tame“… U potpunosti je odbacio svaku potragu za crkvenim Hrišćanstvom, i opredelio se za paganizam, dodajući mu izvesne „hrišćanske crte“ (tipično za Nju Ejdž).
Kao mladi i sposobni učenik Sigmunda Frojda, Jung se veoma zanimao za okultizam, šta je, između ostalog, i dovelo do raskida sa Frojdom, koji je bio ubeđeni materijalista. Godine 1912. Jung je, u teškoj životnoj krizi, doživeo da su mu se javili zli dusi, koji su se predstavili kao „mrtvi iz Jerusalima“, i od njega zahtevali da im propoveda novu veru, pošto u Jerusalimu „nisu našli ono što su tražili“ (očito, nisu bili zadovoljni jerusalimskom verom, Hrišćanstvom.) Tada je Jung, po diktatu demona, napisao „Sedam propovedi mrtvima“, u kojima propagira novog boga – Abraksasa, koji je „Pan, Prijap, klupko krilatih zmija, monstrum podzemlja, „najjasnije svetlo dana i najmračnija noć ludila“, koga gledati znači oslepiti, poštovati znači naći smrt, bojati ga se – mudrost, spoznavati poludeti, a najbolji način opštenja je – predati mu se. Abraksas, drevno gnostičko božanstvo, sa glavom petla i nogama u vidu zmije, kasnije je proslavljen u Heseovom „Demijanu“.
U svojoj knjizi „Sećanja, snovi, razmišljanja“ Jung je ustvrdio da je nadahnuće za sva svoja dela crpeo iz „Sedam propovedi mrtvima“, koje je objavio potpisavši ih pseudonimom (imenom aleksandrijskog gnostičara iz II veka, Vasilida) da bi izbegao podsmeh naučne javnosti. Osnovne ideje ovog automatski pisanog teksta su: načelo individuacije (za koje katkad pokušavaju da nas uvere kako je ono isto što i pravoslavno oboženje), kao stremljenje ka različitosti kojom čovek beži od smrti; jedinstvo suprotnosti („Vasilid“, Jung u stanju transa, vidi lik „boga-đavola“); ČETVORSTVO čovekove psihe (u „Propovedima“ je sastavni deo četvorstva, pored sunčanog boga, Erosa i drveta života, takođe i đavo)… Jungu se priviđa i „ženski aspekt Božanstva“ – Sofija…
Jung se čitavog života bavio okultizmom, magijom i alhemijom, trudeći se da im da naučno objašnjenje. Duhovi mu se javljaju neprestano: egipatski mudrac Ka; duh-vodič Filomen, sa kojim psiholog vodi razgovor. Sanja biblioteke u kojima čita alhemičarske spise; čuje glasove i vidi srednjovekovnu prošlost sa svoje kule u Bolingenu. Miguelu Seranu, čileanskom nacisti, priznaje da lečenje mnogih pacijenata počinje slanjem istih kod astrologa, koji im izrađuju natalne mape. Pred kraj života (svedoči njegova učenica Rut Bejli) razgovara sa šerpama i loncima u bolingenskoj kuli, koju je iscrtao magijskim simbolima. Naravno, spisi su mu maskirani naučnošću; „Psihologija i alhemija“, „Aion“, „Sećanja, snovi, razmišljanja“ vrhunci su okultističke nauke XX veka…
U svojoj poznatoj studiji o Jungovoj psihologiji, njegova učenica Jolanda Jakobi istakla je da „dubinska psihologija“ poznatog Švajcarca nije imala samo medicinski smisao, nego da je ona, pre svega i iznad svega, „sistem obrazovanja i duhovnog rukovođenja“. Zato Pol Vic u svojoj knjizi „Psihologija kao religija“ s punim pravom primećuje da cilj individuacije, dostizanja tzv. Sopstva nije naučan, nego religijski. Međutim, Jungova religija ne može biti Hrišćanstvo. On nije znao i nije voleo Hrista, mada je puno pričao o „arhetipu Hrista u nama“.
U knjizi „Sećanja, snovi, razmišljanja“ on veli:
„Za mene, Gospod Isus nikad nije postao sasvim stvaran, nikad u celosti prihvatljiv, nikad do kraja dostojan ljubavi, jer bih uvek iznova razmišljao o Njegovom podzemnom dvojniku, zastrašujućem otkrovenju koje mi je dato iako ga nisam tražio“. Vic kaže: „Cilj samoostvarenja ili samooaktualizacije je u srži gnostičarski, pri čemu zapovest: „Poznaj i izrazi sebe“ zamenjuje judeohrišćansku zapovest: „Voli Boga i bližnjega“…/ Jungovo otkriće psihologije religijskih simbola je važno, ali ovde, s obzirom na usredsređenje na čovekov unutarnji život, postoji velika opasnost da psihološko iskustvo religijskog nesvesnog kod čoveka postane zamena za istinsko religijsko iskustvo koje dolazi od transcedentnog Boga Koji deluje u istoriji“. U svojoj knjizi „Odgovor Jovu“ Jung je u potpunosti dokazao da je gnostičar: za njega je Jahve Starog Zaveta „moralno nesavršeniji“ od mnogostradalnog Jova; u svojim psihološkim raspravama o religiji Jung je dao ideološku osnovu za novodopsku tezu da je „Bog u Čoveku“, i da čovek može dostići samoobogotvorenje… Prisustvo „arhetipa Boga“ u čoveku ne znači da Bog „objektivno“ postoji… Tako je Karl Gustav Jung, tumač JI ĐINGA i alhemije, dao doprinos širenju „Vodolijaške zavere“, što je priznala i autor istoimene knjige Merilin Fergason. Ona je, naime, izjavila da su glavni idejni nadahnitelji Nju Ejdža bili psiholog Jung i rimokatolički teolog – panteista Pjer Tejar de Šarden…

A Nikola Tesla?

Skoro da nema Nju Ejdž mislioca i propagandiste koji ne tvrde da je Nikola Tesla bio novodobac, koji se bavio istočnjačkim okultizmom, opštio sa vanzemaljcima (možda i sam bio vanzemaljac), najavljivao doba „nove svesnosti“, itd. To nije nimalo slučajno. Ovaj veliki naučnik, sin srbskog pravoslavnog sveštenika, čiji je najbliži rod bio srbski pravoslavni arhimandrit Petronije Trbojević, rodoljub koji je na engleski preveo Zmajeve pesme pune srbovanja, mora se „povući“ na stranu „Vodolijaške zavere“ da bi se dokazalo njegova povezanost sa okultnom revolucijom. Sva moguća šarlatanstva se pokrivaju Teslinim imenom: u SAD postoji sekta onih koji ga smatraju za biće sa druge planete, a kod nas se godinama prodavala tzv. „Teslina purpurna ploča“, koju su izmislili dvojica bioenergetičara i po apotekama, kao sredstvo za uklanjanje zdravstvenih tegoba. U štampi se oglasio čitav niz ozbiljnih naučnika: akademik prof. dr Aleksandar Marinčić, profesor dr Borivoje Lazić, dekan Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, prof. dr Petar Miljanić, sekretar Tehničkog odeljenja SANU, Dragan Popović, direktor Instituta za fiziku – svi su se trudili da opovrgnu da ovaj „izum“ ima ikakve veze sa Teslom, ali nije vredelo… Ploča se i dalje prodavala…
U ovoj knjizi nema dovoljno prostora da se ozbiljnije razmatra problem Tesline duhovnosti. Ali, za one koji ga neprestano svrstavaju u budiste i jogine, da napomenemo da je veliki srbski naučnik bio kum pravoslavne srbske crkve u Geri, Indijana, a da je u svom tekstu „Problem povećanja ljudske energije“ zapisao i ovo: „Tako dolazimo do toga da su odgovor o tri moguća rešenja za veliki problem povećavanja ljudske energije sastoji od tri reči: hrana, mir, rad. Mnogo godina sam razmišljao i mislio, izgubljen u spekulacijama i teorijama, posmatrajući čoveka kao masu koju pokreće neka sila, gledajući njegov neobjašnjivi pokret u svetlu mehaničkog i primenjujući jednostavni princip mehanike na njegovo analiziranje, sve dok nisam došao do ovih rešenja, shvativši samo to da sam o njima učio u ranom detinjstvu. OVE TRI REČI SU KLJUČNE NOTE HRIŠĆANSKE RELIGIJE (podvlačenje naše, nap. prir.)
Njihovo naučno značenje i svrha su mi sada jasni: hrana da bi se povećala masa, mir da bi se smanjila sila usporavanja i rad da bi se povećala sila koja ubrzava ljudsko kretanje. Ovo su jedina moguća tri rešenja za ovaj problem, a sva imaju jedan cilj, jedan ishod, naime da povećaju ljudsku energiju. KADA TO SHVATIMO, NE MOŽEMO DA SE NAČUDIMO KAKO JE DUBOKO MUDRA I NAUČNA, KAKO IZVANREDNO PRAKTIČNA HRIŠĆANSKA RELIGIJA, I U KAKVOM JE UPADLJIVOM KONTRASTU SA DRUGIM RELIGIJAMA. Ona je nesumnjivo rezultat praktičnog eksperimenta i naučnog zapažanja tokom vekova, dok druge religije izgleda da su proizvod samo apstraktnog rezonovanja. Rad, neumorni napor, koristan i akumulativan, sa periodima odmora i rekreacije u cilju veće efikasnosti, je njena glavna i uvek ponovljena zapovest. TAKO SMO INSPIRISANI I HRIŠĆANSTVOM I NAUKOM DA UČINIMO ŠTA MOŽEMO KA POVEĆAVANJU I STVARALAŠTVU ČOVEČANSTVA“ (podvlačenje naše, nap.prir.)
Pre no što Teslu proglasimo za „vanzemaljca“, trebalo bi bar ovu njegovu izjavu imati u vidu.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. sestra Rada

    Pomaže Bog draga braćo i sestre u Hristu!
    Zanima me otkud simbol Lobanja i kosti tzv. Adamova glava na zastavi nekih Svetogorsih monaha?
    To jeste ispred nekih kelija?
    Ne želim da se osete nelagodno ljudi koji su tamo ili su bili u isposnicama.
    Volim Svetu Goru i priče Svetogorskih Staraca.
    Ovo pitam jer sam čula da postoji takva zastava ispred vrata nekih kelija?
    Da li je taj simbol Pravoslavan?
    Uz dužno poštovanje i prema našim borcima u Drugom svetskom ratu koji su takođe imali zastavu sa tim simbolom-Za kralja i Otadžbinu.
    Sastradavali su za naš narod.
    Ne znam otkud taj simbol u našoj veri?
    Blagodarim na odgovoru.
    Bog vam dobra dao dobri ljudi !
    Živi i zdravi bili!

    Amin +++

  2. Draga sestro Rado,

    Bog ti pomogao. Adamova glava (grob Adama: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 i Golgota: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) odnosno lobanja našeg Praoca se ikonopiše u donjem delu scene Raspeća našeg Gospoda Isusa Hristosa kao Novog Adama tj. Bogočoveka ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) na koju kaplje Njegova Krv kao čin iskupljenja grehova celog čovečanstva, citiram:

    Jevanđelje po Svetom Apostolu Luki 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje.“ tj. „Daj krv, primi Sveti Duh“.

    Adamova lobanja sa ukrštenim kostima se pojavljuje i na Velikoj shimi (Svetogorski monasi nemaju tzv. Malu shimu, već imaju samo ovu pomenutu):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Što se tiče zastave nekih Svetogorskih monaha koju si pomenula, mislim da se možda radi o sledećem:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    tj. o raskolništvu koje svoje korene kroz ljudsku istoriju ima u masonštini odnosno u nesrećnom pokušaju da se poveže „prosvetiteljski“ nacionalizam sa Pravoslavljem i stvori monarho-klerikalizam odnosno teokratija.

    S Bogom, a ne slobodno-od-savesti „zidarsko“ zbogom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *