Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Владимир Димитријевић
У ПОТРАЗИ ЗА РАЈЕМ

Човек не може без раја. Ако нема раја, човек ће га измислити; ако не нађе рај, човек ће извршити самоубиство; ако га неко спречава у потрази за рајем, човек ће га уклонити с пута…
Али, човек је пало и пропало биће. Он је имао рај и изгубио га је; он га се магловито ceћa, као да га види у даљини неког од детињих снова. Оно што не види, он домаштава, доцртава, дописује; на његовој мапи раја много је непостојећих земаља за које се претпоставља да би могле бити управо оно жуђено. А нису, и корак ка тим земљама најчешће је корак у празно.
Шта све данас може бити сећање на рај? Почев од баналних поппесмица о самоћи њих двоје заљубљених који долазе у срце на таласима Прислијевог или Синатриног гласа, преко жеђи за Индијом и “светим рекама” Индом и Гангом, за које се западном, од лажи уморном човеку, нашем савременику, чини да ће у њима спрати сву прљавштину душе до потребе да се нађе материјалистичка вертикала постојања – летом у космос (висина), археолошким ископавањима (дубина)…
Све цивилизације су сањариле о рају, и плакале за рајем, и тражиле пут ка њему; али је била магла, и маглуштине су дочекивале уморне путнике, а после баруштина пустиње, а после пустиња – снегови и лед…
Путеви човечанства се беле од костију оних који су пошли да траже рај…
Зато је човечанство рај увек повезивало са Месијом Спаситељем. То јест, човечанство је увек веровало у Човека Путовођу, који ће рај открити и ка рају повести. Тај, наравно, није могао бити обичан, један од оних чије се кости беле крај пута у нигдину која се привиђала као обећана земља. Сама чињеница да је он – зналац Пута, и да је рај за њега присан простор, са којим се сигурно познаје од искони, чинила је жељеног Човека вишим од човека. Чинила га је Сином Божјим, Богом…
Бог Се мора јавити да би нам открио пут у рај, вапили су луталице и просјаци…
И Бог Се јавио – у телу људском, и показао, и открио, и отворио двери, и позвао човечанство: “Хајде за Мном!”
Показујући на Себе, показао је Пут: “Ја сам Пут, Истина и Живот”…
Откривајући Себе, открио је рај као вечну кућу свих који га желе и траже: “У Дому Оца Мојега станови су многи”…
Отворио је двери раја разбојнику, пре свих других, да би показао колико Му је стало до свакога од нас, и да нема тог злочинца који се неће грејати на огњу Божје љубави, само ако се покаје и завапи – “Помени ме, Господе, у Царству Своме”.
Позивајући човечанство, Бог Који је постао човек први је, Крстом Својим, кренуо кроз баруштине, пустиње и снегове греха и смрти, и, васкрсавши, заувек сатро све препреке на путу карају…
Многи су Га примили као Путовођу, и пошли за Њим. Крв и месо пролазних и смртних постајаху ткиво вечности…
Али многи су се уплашили, и застали, и рекли: ” Тежак је пут који нам се нуди. Он, додуше, води у рај, али тражи да носимо крст… Зашто да не потражимо неки рај коме не претходи крст? Зашто да будемо распети да би нам израсла крила којима ћемо тамо одлетети?”
И почели су да траже рај, поново, без Путовође…
То јест, појавиле су се многе путовође, са широким трговачким осмехом и пуним џепом бомбона за мамљење сластољубиве деце овога света. Јер, они који нису хтели да им Крст буде рајска лествица, потврдили су да желе сласти овога света, које су близу као врабац у руци, више од сласти онога света, далеких као голуб на грани… Заборавили су да је лек, када се пије, горак, али лечи; нису се сетили да је отров, када се пије, сладак, али трује. И пошли су за новим путовођама. Поворке добровољно ослепелих кренуше, са свију страна света, у рај без Крста и Васкрсења. На челу свих человођа и поворки био је онај коме је слепило људско најдраже, лажа и отац лажи – сатана… Он је свирао у фрулу, омамљујући слух вођених музиком блиског раја; он је ударао у бубњеве и позивао да се у рај умаршира; он се смејао и забављао своје следбенике, причајући им о уживањима у блиском рају…
И људи су уживали успутна задовољства, верујући да су она само предукус коначног. Колоне су свраћале у друмске механе, свака у своју, и пијанчиле до зоре, заборављајући на све тегобе пута и подсмевајући се Ономе Који им је нудио рај по цену Крста. Повраћали су, знали су да је пиће лоше, али су хтели још, још, још…
Хроми Даба, газда у свакој друмској механи, долазио је да рачун наплати тек пред зору.
Цена је увек била иста: пијаницама је тражио душу. Пијанци су се бунили, али их је он односио у ноћ смрти… Само су кости остајале да се беле на путевима који су беспућа…
Ово је прича о вештачким рајевима који су претходили Новом Добу, Добу Водолије, које неумитно долази…
То јест, о друмским механама које маме уморне путнике, и у којима се плаћа тек пред зору… Душом…
Ово је прича о путу којим се чешће иде…
Ово је прича о царству празнине, које су много пута покушавали да представе као Царство Божије…

3 Comments

  1. Znači u raju su ljudi koji su sami nosili svoje grehe a ne drugi za njih

  2. Драга сестро Радо,

    Бог ти помогао. Адамова глава (гроб Адама: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 и Голгота: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) односно лобања нашег Праоца се иконопише у доњем делу сцене Распећа нашег Господа Исуса Христоса као Новог Адама тј. Богочовека ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) на коју капље Његова Крв као чин искупљења грехова целог човечанства, цитирам:

    Јеванђеље по Светом Апостолу Луки 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 “Трпљењем својим спасавајте душе своје.” tj. “Дај крв, прими Свети Дух”.

    Адамова лобања са укрштеним костима се појављује и на Великој схими (Светогорски монаси немају тзв. Малу схиму, већ имају само ову поменуту):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Што се тиче заставе неких Светогорских монаха коју си поменула, мислим да се можда ради о следећем:

    “But to bring a sword”: Extra Ecclesiam nulla salus (“LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE” by Cyprian of Carthage) => “Live by the sword, die by the sword”: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => “Orthodoxy” or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    тј. о расколништву које своје корене кроз људску историју има у масонштини односно у несрећном покушају да се повеже “просветитељски” национализам са Православљем и створи монархо-клерикализам односно теократија.

    С Богом, а не слободно-од-савести “зидарско” збогом.

  3. сестра Рада

    Помаже Бог драга браћо и сестре у Христу!
    Занима ме откуд симбол Лобања и кости тзв. Адамова глава на застави неких Светогорсих монаха?
    То јесте испред неких келија?
    Не желим да се осете нелагодно људи који су тамо или су били у испосницама.
    Волим Свету Гору и приче Светогорских Стараца.
    Ово питам јер сам чула да постоји таква застава испред врата неких келија?
    Да ли је тај симбол Православан?
    Уз дужно поштовање и према нашим борцима у Другом светском рату који су такође имали заставу са тим симболом-За краља и Отаџбину.
    Састрадавали су за наш народ.
    Не знам откуд тај симбол у нашој вери?
    Благодарим на одговору.
    Бог вам добра дао добри људи !
    Живи и здрави били!

    Амин +++