NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

GORČINA JEDNOG ISKUSTVA

„Moj brat (32 godine star) nije imao vidljivih razloga da se ubije! Iako smo tokom ovih nekoliko godina, kao i toliki drugi Srbi, živeli ispod egzistencijalnog minimuma, nikada nismo bili neskromni u materijalnom pogledu… Nečastivi je, videći da živimo tako asketski, direktno napao, a za mog brata taj napad je bio fatalan.
Brat je posle toliko godina bio dobio posao; a ja sam već dve i po godine na prinudnom odmoru, iako sam u Beogradu, među prvima u generaciji, završila građevinski fakultet.
Mog je brata, možda, u krajnjem, ubio i jed koji je kupio protiv ovog režima. On ga je video kao nastavak prethodnog komunizma, a ni njega nije mogao da „smisli“. Kad je imao 12-15 godina pisao je šaljive deseterce o kupovanju ocena i direktorovanju u osnovnoj školi koju je pohađao.
Kad je imao 16 godina napisao je naučnofantastičnu priču koju je poslao u časopis „Sirius“. Urednik je nije objavio, ali ju je ipak spomenuo u uvodniku, kao drugoligaša u odnosu na američke priče. Posle je brat (obeshrabren) napisao još samo dve priče na tragu Reja Bredberija i Kurta Vonegata.
Imao je talenta za književno prevođenje. Naročito je voleo da prevodi pesme Boba Dilana i Edgara Alana Poa. Engleski je (kao i ja), znao ne samo kao strani, već kao drugi jezik, onako kako ga znaju Indusi ili stanovnici bivših engleskih kolonija, iako nikada nije bio u Engleskoj ni u SAD. Naša biblioteka, obuhvata sve vrste knjiga od Dostojevskog do Čendlera. Anglosaksonske pisce smo čitali uglavnom u originalu. Dok je bilo moguće redovno i „Time“. Iako već nekoliko godina nismo mogli da kupujemo knjige, imali smo neke principe kojih smo se držali: na primer, ni pod kojim uslovima podleći iskušenju da konkurišemo za neki nečastan posao ili za neku stranu stipendiju tipa Soroš…
U poslednje vreme brat je radio, ne baš mnogo i na nekoj knjizi, najverovatnije po ugledu na Basaru, Pekića, Kosinskog, Dejvida Linča („o zloduhu koji hoda“), o kojoj nije hteo da mi priča dok malo više ne uradi. Slobodno vreme koristio je, uglavnom, za čitanje. Rekao mi je da piše dvojezično, i da želi da to bude knjiga u horor-stilu sa hrišćanskom porukom. (Neka moja iskustva u vezi sa traženjem posla u Austriji sasvim su se uklapala u taj horor, pa sam mu predložila da ih iskoristi.)
Nikada mi se nije sviđalo što brat čita horor knjige Stivena Kinga, Petera Strauba i Džemsa Herberta (meni je to dosadna i nekvalitetna literatura). Ipak, to je u zemljama Evropske zajednice (uključujući i Grčku) jedina vrsta knjiga koju čovek može naći na najprometnijim mestima. Brat me je ubedio da horor čita prvenstveno zato da poveća broj reči i da nauči tehnologiju pripovedanja.
Slušao je noću Studio B, naročito sredom „Tajanstveni voz“. Imao je oko 200 što ploča, što kaseta, presnimavao ih je, skidao reči. Toliko je bio upućen u rokenrol, da me je to nerviralo. Na kasetama je uglavnom klasični rokenrol, izuzev grupe „Luna“ – „Nestvarne stvari“, koju je nedavno bacio, rekavši da je to kao droga, i nekog Slobodana Tišme. Poslednje je kupio ne znajući o čemu se radi, a puno je slušao sredinom osamdesetih… Voleo je da gleda po neki film, ponekad „Zonu sumraka“ i redovno „Tvin piks“, koju je snimao i skidao sa videokaseta.
Ja mislim da je moj brat žrtva satanista, od kojih su mnogi, verovatno, nesvesni medijumi. Način njihovog delovanja je neformalan. Čini mi se da oni utiču na ljudsku podsvest, a kada čovek dešifruje upućene poruke, izazivaju stanje paranoje, koje oni „slabiji“ ne mogu da prevaziđu. Ovo kažem sasvim odgovorio, jer sam ja bila „povukla neke simptome“, koje sam uspela da prevaziđem, uglavnom uz pomoć sveštenika i prijatelja. Čini mi se da svi mi, kad čitamo knjige, bivamo programirani na poruke koje te knjige šalju. Tek sada, u punoj meri, shvatam svrsishodnost isihastičkog zaveta ćutanja. O nekim stvarima je ipak bolje ne govoriti. Ipak da bih pomogla drugima, ili nekom pravoslavnom teologu, koji bi mogao da je upotrebi za analizu satanizma, što bi bilo od opšte koristi za mlade ljude u krizi, ispričaću priču o svom gorkom iskustvu. Sada ću samo ukratko reći šta mi je brat izjavio dan pre svog samoubistva, a da ja uopšte nisam bila svesna ozbiljnosti situacije.
Kazao je da je on kao nestašni haker čitajući sve te knjige i slušajući sve ove ploče provalio neke šifre, saznao neke stvari za koje nikome ne želi da ih sazna, otprilike da je provalio u kompjuterski sistem pakla (verovatno dešifrovao te subliminalne poruke?!) Imao je osećaj da će ga Bog (ili nečastivi) zbog toga ubiti, mislio je da takva nestašna deca zaslužuju kindergarten u paklu (dečji vrtić – nap. red.), i da zbog njegovih igrarija nevini ljudi u Bosni stradaju. Smatrao je sebe krivim zbog vlastite naivnosti i radoznalosti, jer je izazvao Legion koji ga sad proganja. Rekao mi je da ne želi da bude lažni prorok (dva dana uoči Sretenja). Sećam se da je za radio Studio B primetio da je to „Stub Soli“, da mu preko pesama u „Tajanstvenom vozu“ i preko nekih reklama šalju destruktivne poruke, da se oseća kao Juda i da takvima, kao što je on, samo Bogorodica Trojeručica može pomoći.
Da kažem da već relativno dugo verujemo u Boga, ali smo ipak skoro kršteni: ja sredinom 1992., a brat na Cveti 1994. Od svog krštenja redovno je išao u crkvu (kao i ja), a pričestio se u toku Božićnjeg posta. Borio se protiv demona, ali nažalost, sam je bio preslab, a nije bio dovoljno otvoren da bi od drugih zatražio pravovremenu pomoć.
Povodom takve njegove ispovesti, ja sam mu pevala crkvene pesme, uveravala ga da on nije tako bitna persona da bi se Bog trudio da ga zbog greha baš ubije, da On oprašta onome ko se kaje i da se čovek, ako je slab da se odjednom očisti, može i više puta kajati za isti greh. Dogovorili smo se da odemo svešteniku, ali sutradan posle večernja ili u sredu posle liturgije, da ga ne bismo uznemiravali van radnog vremena.
Brat mi je još pričao da u jednoj od horor knjiga, „Grobnice“ od Džemsa Herberta, može da se vidi kako se pomoću bele magije izlazi iz lavirinta crne, ali da to nije rešenje, da je Basara nasamario nečastivog, da je Pekić (verovatno nesvesni) satanista, a da je i on lično shvatio da njegova inspiracija u velikoj meri dolazi od duhova zla o kojima piše Vladika Nikolaj u „Molitvama na Jezeru“. Po njemu su i one horor knjige sa, takozvanom dobrom porukom, samo malo bolje od onih drugih. Bacio je i „Zvezdanu kapiju“ od Puline Gedž, jer je ta knjiga propagandna mormonska brošura.
Legao je u krevet prividno umoran i smiren, ali se ipak ubio u utorak, u pola pet, pri punom mesecu, skočivši s mosta.
Ja mislim da brat nije hteo da služi nečastivom i da je ovo za njega bio način – da od satane pobegne! Čak mi se čini da nije bio svestan da vrši samoubistvo. Poneo se kao neki nedovoljno obučeni vojnik kad zabasa u neprijateljsku teritoriju, pa se ubija da ne bi pao u ruke neprijatelju a da prethodno ne razmisli o mogućoj pomoći. Neka mu Bog oprosti! Ako je samoubistvo izvršio svesno, to je moglo biti samo zbog fiksideje, da svojim postojanjem druge dovodi u životnu opasnost.
Da bih odužila dug prema bratu, a i da bih nekako pomogla drugima odlučila sam da petnaestak horor knjiga ponudim pravoslavnim teolozima, koji bi mogli da ih analiziraju i da na osnovu njih (kao vida subkulture) urade jednu ili više studija o satanizmu. Takođe, ponudila bih u tu svrhu sve ploče i kasete koje je brat posedovao.
Ja sam ranije sa bratom dosta pričala o potrebi organizovane borbe protiv satanizma. Uverena sam da proučavanje satanizma treba da bude rezultat čitavog tima bogoslova i entuzijasta, a da predmet proučavanja ne treba da bude samo subkultura, već celokupna sekularizovana filozofija, književnost, muzika, slikarstvo, arhitektura i sl.
Sigurna sam da bi se našlo mnogo hrišćana koji bi pristali da daju svoj manji ili veći doprinos tom radu, na nekoj vrsti “ Bele knjige“, samo kada bi neko organizovao taj projekat. Svako bi mogao da dobije zaduženje da analizira neko umetničko ili subkulturno delo, a rukovodioci projekta bi trebali da vrše povremenu kontrolu i usmeravanje tog posla, kao i sintezu projekta. Ako poređenje nije neumesno, da se usvoji tehnologija pripremanja velikih američkih časopisa, da se pripremi čitav serijal tekstova u nastavcima, što verovatno ne bi bila velika investicija. Dobro bi bilo da se nešto uradi i na videokasetama, pogotovu za pravoslavne u Dijaspori. Nijedan čovek sam ne bi trebalo da ima uvid u sve ove knjige, ploče i slike, jer neke stvari mogu da podnesu samo izuzetno jaki ljudi u duhovnom smislu.
Laici-entuzijasti mogli bi da prave nešto slično idejnim nacrtima a stručni ljudi bi kasnije tim esejima davali potrebnu naučnu strogost…
Svi naši kulturni poslenici imaju veoma negativno mišljenje o tzv. novokomponovanoj kulturi, a niko od njih ne shvata, da je zapravo najveći šund ono što oni sami nude kao vrhunsku umetnost u emisijama iz kulture – na radiju i TV i kulturnim rubrikama po novinama. Dok novokomponovani turbofolk zaglupljuje čoveka do nivoa životinje, naše kulturnjačke emisije, skupa sa muzikom čoveka iniciraju (na nivou podsvesti) u rituale bilo crne bilo bele magije, a kada onaj ko ne želi da bude iniciran, shvati da je iniciran, a nije dovoljno jak da prevaziđe novonastalo stanje, može doći do tragičnog ishoda.
Nekim ljudima ne smeta da bez zaštite čitaju Kastanedu i Bodrijara, zato što su površni. Međutim, ono što pri površnom čitanju i inteligentnijem deluje otužno, ili mu se čini dosadnim, uopšte nije bezazleno. Ko pažljivo čita, brzo će shvatiti da su Kastaneda i Bodrijar samo tvrđa i mekša varijanta jedne iste stvari, tj. da je Bodrijar teoretičar, a Kastaneda „opitnik“ satanizma (po rečima mog Brata: teoretičar i praktičar pseudoteologije đubreta). Iako je Bodrijarov sistem prividno (i navodno) “ neuhvatljiv“, na osnovu njegove tri knjige sam povadila njegove osnovne teze i videla da se na osnovu njegovog rečnika, kao i programa, može pokazati da on čoveku, zapravo, preporučuje osotonjivanje. A Bodrijar je ovdašnji, skoro neprikosnoveni, autoritet u oblasti estetike. Od postmodernista više ne može da se živi!
Ne znam da li ste primetili, na Trećem programu Radio Beograda, kad god „daju“ neku emisiju pravoslavne duhovne muzike, a to je retko, potrude se da je „uokvire“ filozofskim esejima, uglavnom u Bodrijarovom stilu. Ko zna kakve se još zloupotrebe elektronskih medija vrše, a ko zna, možda i novina, koje se danas pripremaju uglavnom kompjuterski.
Možda su ova učestala samoubistva po Srbiji u vezi s tim!!! „Svetigora“ i „Pravoslavni blagovesnik“ možda bi mogli da pripreme temat o samoubistvima…

N. N.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. sestra Rada

    Pomaže Bog draga braćo i sestre u Hristu!
    Zanima me otkud simbol Lobanja i kosti tzv. Adamova glava na zastavi nekih Svetogorsih monaha?
    To jeste ispred nekih kelija?
    Ne želim da se osete nelagodno ljudi koji su tamo ili su bili u isposnicama.
    Volim Svetu Goru i priče Svetogorskih Staraca.
    Ovo pitam jer sam čula da postoji takva zastava ispred vrata nekih kelija?
    Da li je taj simbol Pravoslavan?
    Uz dužno poštovanje i prema našim borcima u Drugom svetskom ratu koji su takođe imali zastavu sa tim simbolom-Za kralja i Otadžbinu.
    Sastradavali su za naš narod.
    Ne znam otkud taj simbol u našoj veri?
    Blagodarim na odgovoru.
    Bog vam dobra dao dobri ljudi !
    Živi i zdravi bili!

    Amin +++

  2. Draga sestro Rado,

    Bog ti pomogao. Adamova glava (grob Adama: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 i Golgota: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) odnosno lobanja našeg Praoca se ikonopiše u donjem delu scene Raspeća našeg Gospoda Isusa Hristosa kao Novog Adama tj. Bogočoveka ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) na koju kaplje Njegova Krv kao čin iskupljenja grehova celog čovečanstva, citiram:

    Jevanđelje po Svetom Apostolu Luki 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje.“ tj. „Daj krv, primi Sveti Duh“.

    Adamova lobanja sa ukrštenim kostima se pojavljuje i na Velikoj shimi (Svetogorski monasi nemaju tzv. Malu shimu, već imaju samo ovu pomenutu):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Što se tiče zastave nekih Svetogorskih monaha koju si pomenula, mislim da se možda radi o sledećem:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    tj. o raskolništvu koje svoje korene kroz ljudsku istoriju ima u masonštini odnosno u nesrećnom pokušaju da se poveže „prosvetiteljski“ nacionalizam sa Pravoslavljem i stvori monarho-klerikalizam odnosno teokratija.

    S Bogom, a ne slobodno-od-savesti „zidarsko“ zbogom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *