NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Vudrou Nikols i Bruks Aleksander
MODERNI PROMETEJ: NAUČNA FANTASTIKA I NOVA SVESNOST

U vrtlogu prostranstva, umovi koji gledaju na nas kao što mi gledamo na zveri koje stradaju, intelekti ogromni i hladni i bezosećajni, gledali su ovu planetu okom zavisti i polagano ali sigurno kovali su planove protiv nas. I na samom početku dvadesetog veka došlo je do oslobađanja iluzije.
X. DŽ. Vels, „Rat svetova“

Po prvi put u pisanoj istoriji od Vavilonske kule čovečanstvo je ujedinjeno u jednom poduhvatu koji prevazilazi nacije, rase, kulture i jezičku barijeru… Ovaj naučni poduhvat je zajednička, moralnih dilema lišena potraga za misterijama univerzuma, a njegov univerzalni jezik je matematika. Ovo stremljenje prisvojilo je instant status modernog mita kroz poduhvate svojih najobrazovanijih izlagača a ponekada i protivnika. Literatura koja je najodgovornija za širenje i objavljivanje mita masama, bila je i ostaje naučna fantastika. Danas, sa pojavom tzv. „Nove svesnosti“, naučna fantastika se nalazi u procepu izmeću stare mitologije i tehnološkog idealizma i nove mitologije bazirane na naučnoj proceni paranormalnog fenomena. Možda je žanr naučne fantastike sam oformio mentalitet koji pomaže da ona bude prihvaćena kao proročki glas „Nove svesnosti“.
U ovom tekstu daćemo kratak pregled najvećih istorijskih dometa u toj oblasti literature. Onda ćemo pogledati koje zaključke možemo izvesti da bismo bili oprezni kad su u pitanju demonske zamke u drugim sferama našeg kulturnog života. Vratimo se u prvu polovinu devetnaestog veka, u vreme začetnika moderne fantastike: Edgara Alana Poa.

„Reče gavran“…

U 19. veku svako polje filosofije prirode bilo je obojeno naučnim prizvukom. Čak ni politika i teologija nisu bile imune na matematički, logički istraživački okvir analiza. Svaki spisatelj ovog doba površno se bavio jednim od ovih područja, i obično je bio upoznat sa tokovima u drugim oblastima. Takav jedan čovek bio je Po.
Po je bio prvi koji će preneti učenjačke spekulacije u formu kratke priče koja je prihvatljiva za šire mase. U stvari, Poova teorija o ovoj formi i njegovo u usavršavanje tehnike bili su oslobađanje njegovog interesovanja za ovu novu „naučnu“ filosofiju. On je tvrdio da ga rukovodi duhovna teorema koju je nazvao „poetski princip.“ Verovao je da ovaj princip čoveka nepogrešivo rukovodi ka istini. Po je bio opsednut odgonetanjem tajni univerzuma što ga je odvelo u misteriozna područja koja je istraživao u svojim pričama mašte i misterije.
Pisci naučne fantastike u Americi svake godine dodeljuju nagradu koja se zove „Edgar“. Po je pisao prave detektivske priče; Šerlok Holms Konana Dojla zasnovan je na Poovom msje Ogistu Dipenu. Sve struje moderne fikcije donekle su nadahnute Poovom snažnom kreativnošću i analitičkim duhom. Kratku priču je uzveo na nivo verodostojne umetničke forme svojom strašću za postizanjem efekta svakom rečju i rečenicom. Baš zahvaljujući Poovom ovladavanju ovim žanrom kratka priča postaje pokretač naučne fantastike.
Ali njegov metafizički magnum opus je jedno od poslednjih dela koje je napisao pre svoje tragične smrti (usled preterane upotrebe alkohola i opijuma). U proznoj poemi sa naslovom „Eureka“ (Pronašao sam!), Po izlaže svoje rešenje misterije univerzuma, objedinjujući svoje biblijske spekulacije (on je bio „biblijski“ južnjački rasista) i Njutnovo naučno znanje. Okvirno nalikuje Ajnštajnovoj teoremi univerzuma. Po svojim širim naznakama delo predstavlja manifest za „Novu svesnost“. Poov univerzum je organizovan oko principa „simetrije“. Stvarnost je zasnovana na dvojnom (skoro taoističkom) preplitanju “ privlačnosti“ i „odbojnosti“, što stvara recipročne odnose tvari, prostora, vremena, svetlosti i gravitacije. Ovaj ocećaj simetrije je bazičan za poetsku suštinu i univerzuma i Čoveka. Tako, poezija i istina su identične. Prema Poovim rečima: „Znači možemo uzeti doslovce da Čovek ne može dugo i mnogo grešiti ako sebe potčini vođstvu svog poetskog instinkta koji je istinit i u svojoj biti simetričan. “ Tako, sledujući bespogovorno svoj instinkt Po stiže do zaključka svog velikog dela, koji je doslovce mogao biti uzet iz zapisa istočnjačkog misticizma:
„Ono što se naziva Univerzum Zvezda je Njegova (Božija) prisutna ekspanzivna egzistencija. On sada oseća svoj život kroz beskonačna nesavršena zadovoljstva delimična i bolom prožeta zadovoljstva onih nezamislivo brojnih tvari koja vi označavate kao Njegova stvorenja, ali koja su uistinu beskonačne individualizacije Njega samog… Ova stvorenja su takođe sva, manje ili više, svesne inteligencije; svesna, pre svega, odgovarajućeg indentiteta; drugo, svesna i to na povremene mahove, istovetnosti sa Božanskim Bićem o kome govorimo, istovetnosti sa Bogom… Osećaj pojedinačnog identiteta postepeno će se sjediniti sa opštom svešću: čovek će, na primer, prestati da oseća sebe kao Čoveka i na kraju će dostići tu strašnu, pobedonosnu epohu kada će prepoznati svoju egzistenciju kao Jahveovu. U međuvremenu, imajte na umu da je sve Život – Život unutar Života – manje u većem a sve u Božanskom Duhu. U završnim redovima, on objašnjava „da bi Bog mogao biti sve u svemu, svako mora postati Bog“. Kada je izgovarao svoje poslednje reči: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši!“, Po je, verovatno, uvideo svu nemoć samoobogotvorenja.

Preteče

Dva odana učenika Poova projektovala su sopstvene genije u naučnu fantastiku: Žil Vern (otac tradicionalne „naučno orijentisane“ naučne fantastike) i X. P. Lavkraft (otac okultne naučne fantastike). Oba ova čoveka pisala su nastavke Poovih „Avantura Artura Gordona Pima“. Vern je nazivao Poa svojim učiteljem i bio je opsednut Poovom inventivnom imaginacijom. Sve njegove fantastične priče o neverovatnim putovanjima nastale su zahvaljujući Poovom uticaju.
Pre nego što se osvrnemo na Lavkrafta bitno je napomenuti bar još tri pisca naučne literature: Karl Marks, X. DŽ. Vels i Olaf Stapledon. Mada će mnogima izgledati čudno, ali “ Komunistički manifest“ može se posmatrati kao klasika naučne fantastike – ili bar fiktivne nauke. Ovde su istorija, politika, sociologija i kosmologija svedene na naučni materijalizam – samo izuzmite Poov Božanski Duh i zamenite ga impersonalnim istorijskim dijalektičkim procesom (uzeto iz Hegelovog „Sveta Duha“) i videćete da Marks predlaže obrazac konačnih vrednosti koji, mada lažan (ili fiktivan), predstavlja sebe kao „naučni“. Marks je bio zagovornik evropskog socijalizma, X. DŽ. Vels postao je pisac za englesku socijalističku školu – fabijance. Uzeo je zle anćele iz Biblije, stavio ih na Mars i približio nam šesto poglavlje poslanice Efescima (racionalnim, evolutivnim terminima) u „Ratu svetova“. Njegov „vremeplov“, pak, jedna je od najvećih priča svih vremena po svojoj kombinaciji umetnosti, imaginacije i ideologije. On je video naučnu fantastiku kao sredstvo širenja socijalizma i slao svoje guruističke „poruke“ kroz naučnu fantastiku. Čovek, po njegovom gledanju, je stvorenje koje se evolutivno razvija i na kraju dostiže nadljudsko stanje egzistencije. Biblijska etika, bazirana na takvim „nenaučnim konceptima“ kao što je grehopad Adama i Eve i iskupljenje Hristom, bila je odbačena radi Ničeovog morala antihrista-morala „s one strane dobra i zla“, morala „nadčoveka“.
Olaf Stapledon je još jedan Englez koji je izvršio veliki uticaj na teme i zaplete budućih pisaca. Njegova najjača dela objavljena su tridesetih i početkom četrdesetih ovog veka (vreme kada se priprema „moderno“ masovno tržište naučnofantastične literature), a ipak bio je sablasno savremen po mnogim svojim idejama i istraživao je metafizičke spekulacije koje će ga unapred uvrstiti u današnje mistično-evolucione kosmičke humaniste. On je naročito bio zaokupljen idejom „boga koji nastaje“, po kojoj je duhovno traganje čovečanstva jedna faza u razvoju (nastanku) nadsvest: koja će postići (a možda čak i prevazići) sveznanje „Boga“ u tradicionalnim religijama.
Stapledonova misao je postala uticajna kroz druge, popularnije pisce; on nikada nije istinski dotakao maštu masa pošto su njegova dela uglavnom imala dramatičan intenzitet kompjuterskog printouta. Njegovi „Poslednji i prvi ljudi“ duguju i Velsu i Ničeu, ali njegova ideja da će ljudi u budućem vremenu biti u stanju da poseduju i vrše uticaj na umove današnjeg čoveka bila je jedinstven način ponovnog opisa drevnog pojma demona.

Bezvremena senka

X. P. Lavkraft koristi istu ovu ideju (samo su kod njega u pitanju čudna bića iz prošlosti) u svojoj najboljoj priči, „Bezvremena senka“ Iz dva važna razloga, Lavkraft je bio u stanju ne samo da zaokupi imaginaciju čitalačke publike, već i da „izmresti“ čitavu generaciju pisaca koji su ostavili sopstveni trag u razvoju.
Svesno je razvio mit dramatične snage naučne fantastike koji je pružio osnovu za seriju priče. Njegov, Kthulumit, indirektno je zasnovana na biblijskim idejama o sukobu dobra i zla, Boga i satane i o planeti zemlji koju su nekada naseljavala ogromna stvorenja sa mnogo superiornijim intelektom koja su za sada uspavana ali će se uskoro probuditi i ponovo ovladati planetom. Čoveka podilazi jeza od užasa Lavkraftovog sveta. Mnogi pisci su nastavili da idu stazom koju je Lavkraft naznačio i ispostavilo se da je kratka priča revolucionarni medijum i za prihvatanje naučne fantastike i za širenje okultne, kvaziistočnjačke metafizike koja je izgleda uvek pratila naučnu fantastiku.
Jedini Hrišćanin koji je bio u stanju da shvati ovaj fenomen bio je K. S. Luis, koji je pokušao da iskupi žanr SF-a svojom „Svemirskom trilogijom“, koja se sada smatra klasikom, čak i u sekularnim krugovima. Međutim, antihrišćanski elementi naučne fantastike konačno su nadvladali. Većina u knjigama SF-a izloženih pretpostavki bile su ili racionalno-materijalističke ili – okultno-mistične. Tek kasnije, ove dve struje je spajaju.

Kraj detinjstva

Nije bilo greške. Žilava krila, mali rogovi, ušiljeni rep – sve je bilo tu. Najužasnija od svih legendi oživotvorila se iz nepoznate prošlosti. I eto sada je stajala smešeći se u svojoj veličanstvenosti a po ogromnom telu svetlucali su sunčevi zraci.

Artur Klark, Kraj detinjstva

Artur K. Klark je jedan od retkih koji se sa pravom mogu nazvati „gigantom“ moderne naučne fantastike (pored Asimova, Hajnlajna, itd.)
Klarka je još kao četrnaestogodišnjeg dečaka privukao kult naučne fantastike preko čitanja „žute štampe“. Počeo je da piše sopstvene priče u petnaestoj godini i prodao je svoju prvu priču jednom jevtinom časopisu šest godina kasnije, 1938. Objavio je jedan esej u oktobru 1945. u časopisu „Svet bežičnih komunikacija“ gde predlaže upotrebu veštačkih satelita kao radio i TV relejne stanice (godine 1963. Klark je dobio zlatnu medalju Franklinovog instituta za komunikacione satelite).
Klark poseduje jedinstvenu kombinaciju kvaliteta: retku i živu maštu, intelektualnu jasnotu prilikom iznošenja složenih ideja i naučna uverenja da piše naučnu fantastiku kao da je činjenica. Njegovo prvo romaneskno remek-delo („Kraj detinjstva“) objavljeno je 1953. i postiglo je međunarodno priznanje kod zadivljenih kritičara. U dramatičnom tonu, knjiga se bavi poslednjom generacijom Čoveka na zemlji. To je pokolenje koje vidi svoj izdanak transformisan u nešto potpuno neljudsko, ali superiorno u odnosu na čovečanstvo. Na nivou drame može se ravnati sa Poom, Velsom i Luisom; na nivou filozofije to je snažan spoj Ničea (čovek je most ka nadčoveku) i istočnjačkog monističkog misticizma (uranjanje jedinke u Božansko). Knjiga je važna jer je doslovno postala izvorište ideja i tema koje su snažno oblikovale savremene pretpostavke o vanzemaljcima, letećim tanjirima (NLO) i mnoštvu sličnih tema. Verovatno nije suvišno reći da je Klarkov roman postao ugaoni kamen za formiranje pogleda na svet čitave jedne generacije. Naša radoznalost je podstaknuta (ali ne i zadovoljena) šifrovanom najavom koja se pojavljuje u kurzivu na kopirajt stranici svakog izdanja „Kraja detinjstva“: „Mišljenja iznesena u ovoj knjizi ne pripadaju autoru“.
U samo knjizi, NLO stižu na zemlju u kritičnom trenutku da nas spasu od nuklearne katastrofe. Posadu brodova čine „vrhovni gospodari“, rasa sa masivnim intelektima ali čudnim otporom da se prikažu stanovnicima zemlje kojima će vladati pomoću diktature koja će biti osmišljena i blaga. Posle dugo vremena oni razotkrivaju sebe i gle! Izgledaju kao đavoli (krila, rep, rogovi – sve je tu). Ali ne… oni su zapravo visokoumni čuvari, koji bdiju nad čovečanstvom u ime misterioznog „vrhovnog Uma“ dok se priprema da nas rukovodi kroz velike i nezamislive evolucione transformacije. Nova rasa su deca poslednjih ljudskih bića. Ona izgledaju kao deca, ali njihova lica su bezizražajna. Ona su ćelije u telu božanstva, neuroni jedinstvenog uma – Naduma univerzuma – koji, kao Poov Božanski Duh, upija svu svesnost u sebe. Čovečanstvo postaje bezpotrebno jer je konačno dostiglo samadhi (prosvetljenje u induizmu). Karelen (glavni vanzemaljac) objašnjava:
„Mi verujemo – to je samo teorija – da Nadum pokušava da se uvećava, da proširi svoje moći i svoju svesnost univerzuma. Ali sada mora biti zbir mnogih rasa i odavno je ostavio tiraniju materije iza sebe. Svestan je inteligencije, svuda. Kada je spoznao da ste skoro spremni poslao nas je ovde da vas pripremimo za preobražaj“. Klark je uspeo u ideološkom podvigu: veštim obrtom vrednosti dao je demonski izgled Nadgospodarima, ali u ulozi zaštitnika i vodiča. Ovaj opis je metafizički izražen na više načina. Na primer, jedan izvor opozicije planovima Nadgospodara potiče iz potencijalno opasne grupe iskrenih, ali zavedenih religioznih fanatika (Hrišćana, nap. prir.).
Sa uzvišenom nadmenošću, Karelen govori o njihovom vođi:
„Ljude poput njega naći ćete u svetskim religijama. Oni znaju da mi predstavljamo razum i nauku, i ma kako utvrđeni u svojim uverenjima, oni strahuju da ćemo mi zbaciti njihove bogove. Ne neizostavno kroz neki namerni čin, već na neki suptilniji način… Verujte mi, nije nam nikakvo zadovoljstvo da razaramo veru ljudima, ali sve religije sveta nisu u pravu, i oni to znaju.
Pre ili kasnije, čovek mora da sazna istinu…“
Postoje implikacije da su neke od svetskih religija (okultni induizam, na primer) možda u pravu, i Nadgospodari to potvrđuju:
„Vaši mistici, mada su bili izgubljeni u sopstvenim obmanama, videli su deo istine. Postoje moći uma, sile izvan uma koje vaša nauka nikada ne bi mogla da svede pod svoje okvire a da ih potpuno ne skrši. Vekovima se događaju neobične pojave – telepatija, prekognicija – koje ste imenovali, ali nikada objasnili… Ali one postoje i teorija univerzuma, ako hoće da bude potpuna, ne može ih odstraniti.“
Na mnogo različitih nivoa, Klark i „Kraj detinjstva“ su fundamentalni za razumevanje savremenog mentaliteta i njegovog pogleda na ovu međupovezanost nauke, misticizma, parapsihologije, spiritualizma, NLO-a i prosvetlenja. Klark je sve ove niti povezao u samoj početnoj fazi igre i značaj te povezanosti nije izgubio ni u kasnijim delima. Mnoge sekte NLO-vernika upravo pod uticajem Klarkovog dela „Kraj detinjstva“ pripisuju božanstvene namere vanzemaljcima koji navodno pokušavaju da kontaktiraju sa nama. J. J. Hurtak i Andrija Puharič, koji spadaju među ozbiljne istraživače parapsihičkog fenomena i NLO, iznose ovakav stav.
Još od samog početka naučne fantastike, kontakt sa vanzemaljskom inteligencijom postao je prava opsesija. Nauka je zauzela vrhovno mesto u sferi fantastike. Prve kontakt-scenarije sačinile su vlade pojedinih država. K. S. Luis govorio je o modernoj naučnoj mitologiji evolucije, poredeći je sa nordijskom mitologijom zbog njene tragične kosmičke grandioznosti. On se nadao da će se jednog dana pojaviti pesnik (savremeni Homer ili Dante) da u književnosti sažme silnu dramu ovog mita. Klark se približio ovoj viziji u svom scenariju za „Odiseju u svemiru 2001.“ Od preistorijskog osvita inteligencije u primitivnom čovekolikom majmunu do vanvremenosti i vanprostora u liku „Deteta-zvezde“, Klark nas vodi na putovanje koje je u stvari povratak kući – natrag u kosmičku Veliku Inteligenciju univerzuma. U spoju sa kinematskim genijem Stanlija Kjubrika, ova mitologija našla je svoj izraz i dotakla je svakog ko se susreo sa njom.
Preživljavanje najjačih dovelo je do tačke sukoba između čoveka i njegove sopstvene tehnologije (u sve žešćem duelu između astronauta i njegovog kompjutera) odvodi čoveka u savršenstvo, da bi se vratio na zemlju u pravom času i spasao je od nuklearnog rata. U filmu, Kjubrik koristi snažno vizuelno dejstvo Mikelanđelovog „Stvaranja Adama“ iz Sikstinske kapele; astronaut (Dejvid Baumen) poseže prstom (kao što Adam to čini da dodirne Boga) ka metalnom monolitu, medijumu Kosmičkog Uma („Nadum“ u „Kraju detinjstva“), da bi se transformisao, pred našim očima, ležeći na samrtnoj postelji u Detezvezdu, kosmičkog mesiju. Kjubrik bestidno širi ničeovski zadah korišćenjem Štrausove kompozicije „Tako je govorio Zaratustra“, dovodeći ga do klimaksa u sceni transformacije (ovo muzičko delo je Štraus komponovao kao počast Ničeovom filosofskom delu sa istim naslovom). Kao u celokupnom okultnom misticizmu, čovek je samo oruđe. On nije ništa drugo doli vreća atoma, sredstvo za cilj, stvar kojom manipuliše „viša kosmička inteligencija“.
Klarkov najnoviji roman „Carska zemlja“ je njegov veoma eksplicitan argument za vrednost kontakta sa VZI (vanzemaljskim inteligencijama). On se obraća svetu strastveno zagovarajući da se iskoriste resursi za izgradnju kiklopskog prijemnika koji bi mogao da prima zračenja koja su sada van opsega naše percepcije. Šta se zaista događa?

Medijum je poruka

Skoro je ironično da su mediji koji su približili naučnu fantastiku masama (TV, radio, film) nekada bili izumi naučne fantastike. Ovde postoji začuđujuća veza, suptilna a opet otvorena međupovezanost u kojoj medijum koji raznosi poruku jeste (i sve više postaje) poruka sam po sebi. Mi živimo u dobu nauke, dobu šokova koje donosi budućnost, u dobu u kome iz dana u dan postaje sve teže razlikovati svakodnevnu stvarnost i naučnu fantastiku. Nije čudo da se ovaj žanr polako okreće od svoje tradicionalne mehanicističke orijentacije ka rovarenju po područijima svesti što je ranije bilo zamislivo samo za okultiste i mistike.
Svemirska tehnologija stvorila je kod nas galaktičke sofistikacije da nam čak i sletanje na Mars izgleda kao običan događaj koji gledamo na večernjem dnevniku u časovima dokolice. Sredinom šezdesetih, kada je sletanje na mesec već bilo na dohvatu, TV serije počele su polagano da obuzimaju maštu generacije koja doživljava revolucionarne promene (kriza na Kubi, atentat na Kenedija, Vijetnamski rat, eksplozija droga i masovno stremljenje „direktnom iskustvu“ mistike). Ova predstava je još uvek u toku najuspešnije najavljivana serija svih vremena u velikom broju novina jesu „Zvezdane staze“. Kroz šezdesetominutne epizode serije gledaocima se potanko predstavila svaka važnija ideja u razvoju naučne fantastike a takođe im se oblikuje svest u smislu da se svaki kontakt sa „vanzemaljcima“ prihvata kao blagotvoran i koristan. Takozvani „šef direktive“ izjavio je da zvezdana posada nije u stanju da se meša u prirodni razvoj bilo koje planete osim ako za to ne postoji zahtev. Najčešće se događa da NLO kontaktiraju oni koji ozbiljno tragaju za „spasiocima sa neba“. Klark i „Zvezdane staze“ uslovili su naše umove da prihvate svaku inteligenciju višu od naše kao blagotvornu i korisnu.
Tek sada vlada SAD objavljuje javnosti svoja istraživanja o NLO. Tek sada smo „spremni“ da se suočimo sa nekim od ovih informacija. Kada je Orson Vels objavio preko radija svoju prevaru „Rat svetova“ (emitovan 1938.), javnost je obuzela panika. Postalo je zvanična definicija javnog interesa razobličiti sve što bi moglo da prouzrokuje straha nema većeg straha od straha od nepoznatog. Međutim, radio i TV, nauka i tehnologija uslovili su nas, ne samo sadržajem već i samom činjenicom njihovog postojanja. Tehnološka „čuda“ čine da nezamislivo bude sasim verovatno, i stvaraju stanje društvene psihologije da kod nas „sve prolazi“. Žak Vale govori o NLO kao o delu „sistema kontrole“ koji ima ulogu u „odmrzavanju“ naših sistema verovanja da bi ih potom reprogramirao i saobrazio „višoj“ svrsi. U oba pogleda, književna tradicija naučne fantastike služila je kao pomoćnica u preoblikovanju pravca ljudske istorije. Da pogledamo stvarnosti u oči: kontakt sa VZI vanzemaljskim inteligencij ama odvija se još od početka vremena. U drevnim vremenima komunikacija je bila sa bogovima Olimpa ili Vaalom; sada sa „razvijenijim inteligencijama iz drugih galaksija“, ili „duhovnim entitetima“ iz druge dimenzije. Bilo kakvo aktivno traganje za kontaktom sa stranim inteligencijama (duhovima) je zabranjeno Mojsijevim Zakonom – kazna je bila smrt kamenovanjem. Bilo bi dobro da se probudimo i da shvatimo u kakvu se avanturu svet upustio! Duhovi sa kojima se kontaktira danas, kao paganska božanstva nekad, nisu ništa drugo do demoni!

Oslobođeni Prometej

Mit o Prometeju uvek je bio perverzno fascinantan za čovekov um. Prometej se pobunio protiv Zevsa i ukrao vatru od bogova i dao je čoveku. Kao kazna za njegovu drskost bio je osuđen na večnu patnju, tako što mu je, prikovanom za stenu, iz dana u dan jetru proždirala ptica grabljivica. Ovaj mit su oživeli engleski romantičari u XVIII veku, naročito Šelijevi (Persi i Meri), koji su bili pripadnici književne škole koja je verovala da je Miltonov satana iz „Izgubljenog raja“ zapravo bio heroj koji je pogrešno interpretiran u ovoj velikoj epskoj poemi o Padu. Ova grupa se nazivala „Satanska škola“ (termin koji je skovao jedan njihov protivnik). Persi Šeli je oblikovao svog Prometeja pod uticajem filosofije svog tasta, Viljema Goldvina, jednog od osnivača modernog anarhizma. Figura Miltonovog satane, biblijskog pobunjenika, ispostavila se kao podesan prototip za „istinskog (pravog) čoveka“, čoveka oslobođenog od tradicije, morala i zakona.
Brajan Aldis, u istoriji naučne fantastike, pod naslovom „Pijanka od milijardu godina“, zastupa tezu da je otac naučne fantastike E. A. Po, a da je prva prava naučno fantastična priča bila „Frankeštajn“, koju je napisala Meri Volstounkraft Šeli, uz pomoć svog supruga Persija. Podnaslov ovog čuvenog dela bio je „Moderni Prometej“.
Kome je poznata priča o Frankeštajnu zna da je u romanu stvaranje čudovišta više rezultat okultnog znanja (alhemija – roditeljka moderne ljudske hemije) nego nekog ozbiljnog naučnog poduhvata. Metafora ove mešavine nauke i okultnog jeste monstrum koji je predmet naše analize. Mi ulazimo u doba u kome nauka već počinje da se stapa sa okultnim, i ova unija porodiće čoveka greha – čudovište-antihrista-bezakonika-oslobođenog Prometeja nadčoveka.
Na svoj način, reči koje je Evi izgovorila zmija bile su prve reči prve naučnofantastične priče: „jedi, i ovim znanjem možeš postati kao bog“. X. DŽ. Vels nije prvi koji je pisao o velikoj, hladnoj, bezosećajnoj inteligenciji, koja polagano ali sigurno priprema svoje planove za uništenje čoveka. Sveti apostol Pavle, govorio je o ovoj istoj stvarnosti pre skoro dve hiljade godina u 2. poslanici Solunjanima:

„Da vas niko ne prevari ni na koji način; jer neće doći dok najpre ne dođe otpadništvo i ne pojavi se čovek bezakonja, sin pogibli, koji se protivi i preuznosi iznad svega što se zove Bog ili svetinja, tako da će sam sesti u hram Božiji kao Bog, tvrdeći za sebe da je Bog. Zar ne pamtite da sam vam ovo kazivao još kada sam bio kod vas? I sad znate šta ga zadržava da se ne javi do u svoje vreme. Jer tajna bezakonja već dejstvuje samo dok se ukloni onaj koji je sad zadržava. I tada će se javiti bezakonik, kojega će Gospod Isus ubiti duhom usta Svojih i uništiti pojavom Svoga prisustva. Onoga je dolazak po dejstvu sataninom sa svakom silom i znacima i čudesima lažnim, i sa svakom prevarom nepravde među onima koji propadaju, zato što ne primiše ljubav istine da bi se spasli. I zato će im Bog poslati silu obmane da veruju laži, da budu osuđeni svi koji ne verovaše istini, nego zavoleše nepravdu“.
2. Sol. 2, 3-12.

Sveti apostol Jovan, u Otkrovenju, kaže da će aždaja (satana) dati svoju moć i autoritet Zveri (antihristu). Nije teško zamisliti verovatni scenario budućnost u kome svetske vlade kontaktiraju sa vanzemljacima kao u „Kraju detinjstva“ i dobijaju instrukcije kako da upravljaju našom planetom.
Ali nikada ne treba da zaboravimo da je naš Gospod Gospodar nad svim bićima, bilo na Nebu ili na zemlji i da On upravo sada upravlja univerzumom sedeći sa desne strane Oca. I ne zaboravimo da smo mi, kao Njegov narod, dobili moć nad ovim „vanzemaljcima“, to jest – demonima i da smo ih nadvladali Krvlju Jagnjetovom!

sa engleskog:
Slobodanka 3apić

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. sestra Rada

    Pomaže Bog draga braćo i sestre u Hristu!
    Zanima me otkud simbol Lobanja i kosti tzv. Adamova glava na zastavi nekih Svetogorsih monaha?
    To jeste ispred nekih kelija?
    Ne želim da se osete nelagodno ljudi koji su tamo ili su bili u isposnicama.
    Volim Svetu Goru i priče Svetogorskih Staraca.
    Ovo pitam jer sam čula da postoji takva zastava ispred vrata nekih kelija?
    Da li je taj simbol Pravoslavan?
    Uz dužno poštovanje i prema našim borcima u Drugom svetskom ratu koji su takođe imali zastavu sa tim simbolom-Za kralja i Otadžbinu.
    Sastradavali su za naš narod.
    Ne znam otkud taj simbol u našoj veri?
    Blagodarim na odgovoru.
    Bog vam dobra dao dobri ljudi !
    Živi i zdravi bili!

    Amin +++

  2. Draga sestro Rado,

    Bog ti pomogao. Adamova glava (grob Adama: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 i Golgota: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) odnosno lobanja našeg Praoca se ikonopiše u donjem delu scene Raspeća našeg Gospoda Isusa Hristosa kao Novog Adama tj. Bogočoveka ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) na koju kaplje Njegova Krv kao čin iskupljenja grehova celog čovečanstva, citiram:

    Jevanđelje po Svetom Apostolu Luki 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje.“ tj. „Daj krv, primi Sveti Duh“.

    Adamova lobanja sa ukrštenim kostima se pojavljuje i na Velikoj shimi (Svetogorski monasi nemaju tzv. Malu shimu, već imaju samo ovu pomenutu):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Što se tiče zastave nekih Svetogorskih monaha koju si pomenula, mislim da se možda radi o sledećem:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    tj. o raskolništvu koje svoje korene kroz ljudsku istoriju ima u masonštini odnosno u nesrećnom pokušaju da se poveže „prosvetiteljski“ nacionalizam sa Pravoslavljem i stvori monarho-klerikalizam odnosno teokratija.

    S Bogom, a ne slobodno-od-savesti „zidarsko“ zbogom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *