Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

Владимир Димитријевић
ВЕНЧАЊЕ НЕБЕСА И ПАКЛА: ДЕМОНСКА ПРОПОВЕД ВИЉЕМА БЛЕЈКА

Век који наговештава Виљем Блејк је век побуне, усијања човекоцентричног похода против Бога и вечности: то је век лично Кјеркеговоровог очајања у потрази за ванцрквеним Христом, лично Шопенхауеровог песимизма, лично Ничеовог безбожног екстатизма. Његов почетак припада Хелдерлину, лажном пророку белине; Хајнриху фон Клајсту, нервозном борцу против сенки; Новалису, научнику из сна, чији је циљ андрогинизација човечанства; Шелију, Китсу и другим енглеским бунтовницима; Виктору Игоу, који је мислио да је старозаветни пророк, упознао лажне ватре спиритизма, верујући у своју титанску мисију; Едгару Алану Поу, човеку коме се тама зарила у срце… Век Виљема Блејка је заблистао ватром челичана, огласио се писком локомотива, обрукао се крвавим потчињавањем остатака Новога Света и бујањем колонијалног ропства, иако је демократија објављивала људску једнакост пред законом. Невиђени полет и невиђена беда текли су упоредо, а смрад са дна реке времена којом су пливали вапио је до небеса…

Кратак животопис

Виљем Блејк се родио 1757, управо оне године за коју је Сведенборг тврдио да је година Страшног Суда на небу, од припростих људи – оца Џејмса и мајке Катарине. “Врата перцпеције” су му се отворила још као маломе: 1765. године угледао је ” дрво прекривено анђелима”, због чега га је отац, мислећи да лаже, хтео да претуче, али га је мајка избавила. Имао је визије “сахране једне виле”, угледао “порока Језекиља”, “бог” му се јавио кроз прозор и натерао га да завришти. 1767. године почео је да учи сликарство. 1780. у Краљевској академији излаже своје слике без икаквог успеха. 1782. жени се Катарином Бучер, која га је обожавала и трпела скоро све његове “пророчке” хирове. 1787. умро му је брат Роберт кога види како се “успиње на небо, пљешћући рукама”. 1789. у Лондону приступа, као тринаести члан, скупа са својом женом, “цркви” Сведенборгових следбеника. 1790. пише “Венчање небеса и пакла”, које, као и друге своје књиге, сам илуструје.
Подржава америчку и француску револуцију, радујући се погубљењу Луја XVI (спевови “Америка”, “Француска револуција”, итд.). Пише прве “пророчке” књиге у којима износи своје паганске визије света пуног нових “богова”. 1800. сели се у Фелфам где му кућицу обезбеђује мецена Томас Батс. До тада је живео у неомиљеном граду свога рођења, Лондону, који је због своје беде и прљавштине заиста био страшан. 1802. завршава спев “Милтон” у коме позива да се Нови Јерусалим гради у “дивној, зеленој Енглеској”. 1809. излаже слике. Лист “The Examiner” га, тим поводом, назива “несрећним лудаком”. Изузев поменутог Батса и сведенборговца Флаксмана, нема пуно пријатеља, а неки веле да је он “лудак чије смештање у лудницу онемогућује чињенице да је безопасан”. Блејк се често спори са онима који су му блиски и веома је склон да их вређа. Пише “Јерусалим” и “Вечно еванђеље” где Христа представља сличним себи – као “охолог и грешног”. Под старе дане је умислио да је њему, као старозаветним патријарсима, потребно да има две жене, али се Катарина Блејк томе одлучно успротивила. Умире 12. августа 1827. године, записујући нове визије и извикујући: “То није моје! То није моје!”.

Блејково дело

Блејк је себе сматрао пророком и видовњаком, човеком коме су доступни други, виши светови, и друге, више спознаје. Као песник и сликар, био је самосвојан у поступцима и идејама које је обрађивао, али његова су пророштва управо она која Богочовек Христос приписује “лажним пророцима и лажним христосима”.
Највећи део својих “пророчких” списа Блејк, као и већина ђавословаца, пише аутоматски. Говорећи о спеву “Милтон”, он тврди да је био само секретар силе која је то дело кроз њега написала. За до тада непознату технику израде гравира тврдио је да ју је научио у паклу. Његове слике са библијском тематиком сасвим су изопачене: сатана је лепи ангео светлости, “бог” са козјим папцима ствара Адама обмотаног змијом, демонска бића здружују се са нагим паганским телима…
У првој значајној збирци “Песме невиности”, Блејк пише инфантилне песме, чији је ритам – ритам пљескања рукама, или, пак, ритам успаванке. Занет првим чулним утисцима, песник инфантилизује свет, желећи да га учини бескрајним. У уводној песми на облаку седи дечак који зачикује збуњеног фрулаша и наводи га да запише то што пева (а фрулашева песма код дечка изазива час смех, час сузе, детињска је и непостојана, хермафродитна). Затим читалац шета кроз поља пуна дечије игре, ливадом што одјекује, слушајући дадиљину песму, и стиже до “Јагњета”, песме којој по љупкости и ведрини поређења детета са јагњетом и Христом, Јагњетом Божијом, нема премца у оновремској романтичарској поезији Европе. На жалост, Блејк је превише веровао својих прелестним визијама да би остао на чедном Хришћанству прве песничке фазе. Бог “Песама невиности” је Бог дечијег цртежа: Он нуди “милост, сажаљење, мир и љубав”, све опрашта зато што се игра, свему даје снагу за игру. У игри се зачиње вечност у људским срцима. Све је неименовано: свему се благодари; мајчине речи успављују, а снови су једино слатки. Најчешћи придев “Песама невиности” је “sweet” – сладак. Радостан, ведар, опијен, он признаје право свему што живи да буде радосно, ведро и опијено скупа са њим. Мали црни дечко и мали бели дечко имају истог Творца, коме ће се обрадовати у Дан свеопштег сјединења.
“Песме искуства” говоре о искуству као губљењу првобитног себе, упловљавању у царство сенки, обмана, времена, простора насупрот вечности. Бог “Песама искуства” кажњава, суров је, а човек каља своју “божанствену људску форму” (“The human form divine”). Слатки занос чула нестаје – телесност је крива, жеље су неутољене, деца у колевкама умиру од страха. Уместо Јагњета, у “Песмама искуства” је присутан Тигар, моћно, паклено биће, за које изгледа да га није начинила иста она рука која је начинила Јагње. Овај Тигар лута земљом у којој децу мори беда, док им шкртице ускраћују храну. У њој Црв начиње Ружу својом “тамном тајном љубављу”, а сунцокрети, људи чије се жеље не остварују, посрћу под теретом сопственог корења. Тигар види изгубљену девојчицу Лизу, и усељава се у њено тело које је, кад је родитељи нађу, већ престало да буде чедно, окусивши сласт пожуде. Блејк урла у врту љубави у коме су, уместо цвећа, надгробни споменици, а уместо љубавника представници званичног хришћанства са трновим крунама. Као звер у кавезу, Блејк би да побегне – али се нема куда из сопствене сенке. Нема наде, а вериге не спадају са руку.
У “Песмама невиности” и “Песмама искуства”, посматрано теолошки, јавља се манихејско-гностичко веровање у божанственост како добра, тако и зла. “Песме искуства” Бога Старог Завета називају “Никомтатица” а Блејк Јахвеа, као и многи рани гностичари, назива “сатаном”, јер “ограничава људску чулност”, за коју би дотични визионар хтео да је сасвим неспутана. (Типична мука западног човека XIX: на једној страни сурово потискивање чулности проповедано од представника званичне верзије Хришћанства, а на другој страни, жеља за разузданошћу и рушењем свих ограничења, предавањем једној оргиастичкој стихији). “Бог, поп и краљ” су, сасвим у складу са идеалима Француске револуције, символи тираније, и Блејк их мрзи из дна душе. Гностичка идеја апокатастазе у његовом делу добија вулгарну форму у песми “Мали скитница” у којој дечак предлаже мајци да се храм претвори у кафану, а да Бог престане да туче ђавола, части га “пићем”, па чак и “пољуби”. Идеја о инцестуозној вези са мајком, кроз коју неостварен човек покушава да побегне у ништавило, јавља се у песми “Детиња туга”, много пре Фројда:

“Мајчин, очев јецај гласан,
падох у свет преопасан…
Беспомоћан, наг сам био
к’о враг што га облак скрио.
С очевом се тукућ руком
да пелене скинем с муком.
Везан, сморен, боље, мишљах
с мајчиних да дојим сиса”.

Блејкове “порочке” књиге попут “Милтона”, “Вале”, “Јерусалима”, “Књиге о Тели” “Лосове песме” настале су под утицајем Сведенборга, алхемије, кабале, целокупне гностичке традиције из које је Хришћанству стизало само зло јереси. У овим књигама ликови Уризена, Аханије, Ринтраха, Луваха, Тхармаса, Енионе, Лоса, итд. представљају космичке силе налик на паганска божанства.
Идеја Адама Кадмона, предвечног човека, сурогата Христовог, навела је енглеског песника да створи лик Албиона, праАдама. Уместо насиља друштва, Блејк нуди револуцију, а мушкарцима и женама предлаже ослобођење од “стега чедности”. Његова демонска мистика сва жива бића спаја у јединствену целину: “Знамења невиности” то зову “вером детета!”. Критикујући рационализам Лока, Њутна и Волтера, такође великих антропоцентриста, Блејк спас види у ирационалом, у походу за ослобођење похоте и фантазије. По њему, песнички геније је једини извор верског откривења, па је песнику “све допуштено” (типично лудило романтичарског “ја”). Тврдећи да је “бог” стално уз њега, Блејк верује да је гностичко знање исто што и Божанска Мудрост, па каже: “Глупак неће ући у рај, ма колико да је светац. Светост није улазница за рај”. Врхунац Блејковог умног и духовног растројства је позни, старачки спис “Вечно Еванђеље” у коме је антихрист представљен као “Христос”. У “Вечном Еванђељу” Блејк тврди да је “Исус” био горд, а да је благост и понизност глумио да би обмануо људе. Он није нудио љубав према непријатељима, јер то значи “мржњу према пријатељима”. Смирење понижава “чак и Бога”, а пошто је живот саздан од противречности, треба чинити оно што хоћеш. По учењу Цркве, антихрист ће бити син блуднице; Блејк тврди да је његов “Исус” – “син блуднице”, јер друкчије не би могао да на себе узме грехе света.
Најгромкији позив “Вечног Еванђеља” упућен је десетлећима пре Ничеа:

“Ти си човек, Бога више нема,
научи да поштујеш своју људскост”.

Пакао Виљема Блејка

Да је овај несрећни човек заиста био ђавољи секретар, најбоље се може видети из његовог списа “Венчање Небеса и пакла”(алхемичарима омиљени “спој супротности”, зар не?): Како је ово дело настало и шта му је порука?
Већина Сведенборгових дела је на енглески преведена осамдесетих година XVIII века. Око 1780. године Блејк је срео Џона Флаксмана који га је одвео на први сведенборгијански скуп у Лондону 1789. Песник се одушевио Сведенборговим занесењаштвом, вером у Божију Човечност (у антропоморфног бога пагана, у ствари), у Библију као књигу за ” посвећенике”. Сведенборг је величао сексуалност и човека називао обличјем раја. Када је одбацио свог учитеља, Блејк је урадио 27 плоча свог “Венчања Небеса и пакла”, својеврсне пародије Сведенборгових дела, која су већ била пародија на Христово учење о рају и паклу. “Венчање Небеса и пакла” је до данас, са Блејковим графикама, сачувано у девет примерака.
Спис би се могао поделити на Визију Пакла и Паклену Проповед..
По лудом визионару, свет ће нестати у огњу после “шест хиљада година”, и тада ће се јавити “бесконачно тамо где је сада ограничено”. Ово је могуће остварити једино “путем повећања чулних уживања”, уништавајући “схватање по коме човек има тело различито од душе”. Блејк се прихвата тог задатка штампајући књиге “по пакленој методи” и то нагризајућим киселинама, “које су у паклу лековите”. У опису пакла Блејк говори о “пакленој штампарији” у којој се знање преноси са поколења на поколење. Разна наказна бића (између осталог, и човек-змија) врше обраду метала и предају их људима који те метале претварају у књиге. Енглески инферналиста види читаве библиотеке пуне демонске литературе која чека да уђе у овај свет. (Сада се те књиге, очито, могу наћи у свим светским књижарама и библиотекама…)
Један ангео (вероватно маскирани злодух, учесник у игри “вучења за нос” прелешћеног јадника) долази да му, као “будаластом младићу”, покаже прави пакао и његов удео у вечном огњу који ће добити ако се не покаје. Ево застрашујуће визије:
“Посматрали смо бесконачни амбис, страшан као дим горућег града. Под нама на огромној удаљености беше сунце црно, али светло. Око њега пламене траке, а по њима пауци који су јурили свој плен. Плен су биле страшне животиње које су израсле из нечисти. То су ђаволи којих је био пун ваздух. Упитах свог другара која ми је судба, а он рече да је између црних и белих паукова… Гледајући на Исток између облака и таласа видесмо израслину од крви смешане са пламеном и недалеко од нас се појави, па потону, клупко змија крљуштавих и ужасних… Указа се пламена креста изнад таласа дижући се као гребен и видесмо две кугле гримизног плама, из којих је море испаравало… То беше Левијатанова глава…”
Ова визија, међутим, не преобрази Блејка јер се он, одмах после, нађе уз некаквог харфисту, који у идеалном пејзажу свируцка о томе да они који се никад не мењају рађају гмизавце ума. Блејк тврди да је визија пакла лажна, плод ” Аристотелове аналитике”, па, кроз понор у Библији, угледа седам кућа у којима смрадом обливени бабуни ждеру један другог…
Паклена проповед почиње критиком Сведенброга, пошто дотични није разговарао са ђаволима, који су сви “Божији непријатељи” (опет “јединство супротности”). Наравно, јасно је да су и Сведенборгови ангели такође демони, али је овај бар мислио да нису. Блејк, његов настављач се, међутим, хвалише својом склоношћу да “саслуша и другу страну”, па тек онда да расуди. Додуше, Блејку се, поред очитих слугу Хромог Дабе, јављају и “Исаија” и “Језекија”.
Не постоји пакао као казна за грешнике, вели Блејк, јер је зло само једна од људских енергија коју треба следити, пошто она доноси сласт, а због сласти Бог не кажњава. “Необузданост је лепота”, вели Блејк у “Изрекама пакла”, као и : “Чедност је богата и ружна уседелица, којој се удвара Немоћ”; или: “Никад не знаш шта је доста док не знаш шта је превише”; или: “Боље убиј дете у колевци него да узгајаш неделатне жеље”, каже “пророк”, додајући тако штафету свом духовном следбенику Алистеру Кроулију, највећем идеологу “делатне жеље” међу савременим окултистима.
Треба срушити све што постоји, и онтички и етички све окренути наглавце: анархија је предворје сатанине монархије, коју Блејк жели. Ђаво се руга Блејку, говорећи да је “Христ” кршио десет заповести, и да се ниједна врлина не може остварити ако се те заповести не прекрше. Овај то прихвата, па каже да ће свет ускоро добити “паклену Библију”, хтео он то или не. (Ова се, заиста, и појавила у другој половини XX века, када је Антон Шандор Ла Веј у Сан Франциску основао “цркву сатане”!).
Ђавопоклонство је очигледно: по Блејку, сатана је само једна од “препотопских енергија”, а девичанство “бледа религиозна блудност” коју треба уништити. На крају, нема Истине, него је све онако каквим се осведочимо да јесте. Све религије су добре, јер извиру из “песничког генија”…

“Врата перцепције”

Блејк је један од првих који су у Европи тако отворено ступили у општење са тамом, отварајући “врата перцепције” и препуштајући се духовној обмани са страшћу фанатичних следбеника. Његове речи су се касније понављале, биле утицајније у устима других, биле силовитијег и разорнијег дејства. Блејков пример је карактеристичан за западноевропског човека који је остао без Христа и препустио се стихијама своје палости. Такав, на крају, толико потоне у бесловесност да постане потпуно немоћно оруће у рукама нечистих сила.
Позив на отварање “врата перцепције” следили су, рекосмо, многи. Један од њих био је Олдоуз Хаксли, који је својим истоименим огледом покренуо велики број западних интелектуалаца да се окрену виталистичком нихилизму наркоманске мистике. Други је био познати рок певач Џим Морисон, чија је група “Doors” име узела управо по овим “вратима перцепције” (the doors of perception). Њен фронтмен, талентовани песник, вршио је огледе на самом себи, разарајући све вредности и поретке до којих је могао да допре у безумном јуришу на Небо. На концертима је симулирао мастурбацију, певао о инцестуозној вези са мајком и жељи да убије оца… Овај “јахач олује” умро је у лудилу дрогираног мозга, неспособног да види праву Стварност. Демонска олуја је јахала на њему, и он то није могао да издржи…
Јадан је човек који је лишен Бога и благодати Његове…
Најјаднији од свих људи је горд човек, човек који верује само себи и клања се самом себи. У његовој тами краткотрајно “блесне” шибични пламичак “луциферијанског просветљења”, он угледа неколико нејасних обриса стварности, коју једино дан Божији може да открије, а затим потоне у вечну таму.
Тако окончава свака богоборна потрага гордога човека за “Новим добом”.

3 Comments

  1. Znači u raju su ljudi koji su sami nosili svoje grehe a ne drugi za njih

  2. Драга сестро Радо,

    Бог ти помогао. Адамова глава (гроб Адама: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 и Голгота: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) односно лобања нашег Праоца се иконопише у доњем делу сцене Распећа нашег Господа Исуса Христоса као Новог Адама тј. Богочовека ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) на коју капље Његова Крв као чин искупљења грехова целог човечанства, цитирам:

    Јеванђеље по Светом Апостолу Луки 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 “Трпљењем својим спасавајте душе своје.” tj. “Дај крв, прими Свети Дух”.

    Адамова лобања са укрштеним костима се појављује и на Великој схими (Светогорски монаси немају тзв. Малу схиму, већ имају само ову поменуту):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Што се тиче заставе неких Светогорских монаха коју си поменула, мислим да се можда ради о следећем:

    “But to bring a sword”: Extra Ecclesiam nulla salus (“LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE” by Cyprian of Carthage) => “Live by the sword, die by the sword”: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => “Orthodoxy” or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    тј. о расколништву које своје корене кроз људску историју има у масонштини односно у несрећном покушају да се повеже “просветитељски” национализам са Православљем и створи монархо-клерикализам односно теократија.

    С Богом, а не слободно-од-савести “зидарско” збогом.

  3. сестра Рада

    Помаже Бог драга браћо и сестре у Христу!
    Занима ме откуд симбол Лобања и кости тзв. Адамова глава на застави неких Светогорсих монаха?
    То јесте испред неких келија?
    Не желим да се осете нелагодно људи који су тамо или су били у испосницама.
    Волим Свету Гору и приче Светогорских Стараца.
    Ово питам јер сам чула да постоји таква застава испред врата неких келија?
    Да ли је тај симбол Православан?
    Уз дужно поштовање и према нашим борцима у Другом светском рату који су такође имали заставу са тим симболом-За краља и Отаџбину.
    Састрадавали су за наш народ.
    Не знам откуд тај симбол у нашој вери?
    Благодарим на одговору.
    Бог вам добра дао добри људи !
    Живи и здрави били!

    Амин +++