NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Vladimir Dimitrijević
VENČANJE NEBESA I PAKLA: DEMONSKA PROPOVED VILJEMA BLEJKA

Vek koji nagoveštava Viljem Blejk je vek pobune, usijanja čovekocentričnog pohoda protiv Boga i večnosti: to je vek lično Kjerkegovorovog očajanja u potrazi za vancrkvenim Hristom, lično Šopenhauerovog pesimizma, lično Ničeovog bezbožnog ekstatizma. Njegov početak pripada Helderlinu, lažnom proroku beline; Hajnrihu fon Klajstu, nervoznom borcu protiv senki; Novalisu, naučniku iz sna, čiji je cilj androginizacija čovečanstva; Šeliju, Kitsu i drugim engleskim buntovnicima; Viktoru Igou, koji je mislio da je starozavetni prorok, upoznao lažne vatre spiritizma, verujući u svoju titansku misiju; Edgaru Alanu Pou, čoveku kome se tama zarila u srce… Vek Viljema Blejka je zablistao vatrom čeličana, oglasio se piskom lokomotiva, obrukao se krvavim potčinjavanjem ostataka Novoga Sveta i bujanjem kolonijalnog ropstva, iako je demokratija objavljivala ljudsku jednakost pred zakonom. Neviđeni polet i neviđena beda tekli su uporedo, a smrad sa dna reke vremena kojom su plivali vapio je do nebesa…

Kratak životopis

Viljem Blejk se rodio 1757, upravo one godine za koju je Svedenborg tvrdio da je godina Strašnog Suda na nebu, od priprostih ljudi – oca Džejmsa i majke Katarine. „Vrata percpecije“ su mu se otvorila još kao malome: 1765. godine ugledao je “ drvo prekriveno anđelima“, zbog čega ga je otac, misleći da laže, hteo da pretuče, ali ga je majka izbavila. Imao je vizije „sahrane jedne vile“, ugledao „poroka Jezekilja“, „bog“ mu se javio kroz prozor i naterao ga da zavrišti. 1767. godine počeo je da uči slikarstvo. 1780. u Kraljevskoj akademiji izlaže svoje slike bez ikakvog uspeha. 1782. ženi se Katarinom Bučer, koja ga je obožavala i trpela skoro sve njegove „proročke“ hirove. 1787. umro mu je brat Robert koga vidi kako se „uspinje na nebo, plješćući rukama“. 1789. u Londonu pristupa, kao trinaesti član, skupa sa svojom ženom, „crkvi“ Svedenborgovih sledbenika. 1790. piše „Venčanje nebesa i pakla“, koje, kao i druge svoje knjige, sam ilustruje.
Podržava američku i francusku revoluciju, radujući se pogubljenju Luja XVI (spevovi „Amerika“, „Francuska revolucija“, itd.). Piše prve „proročke“ knjige u kojima iznosi svoje paganske vizije sveta punog novih „bogova“. 1800. seli se u Felfam gde mu kućicu obezbeđuje mecena Tomas Bats. Do tada je živeo u neomiljenom gradu svoga rođenja, Londonu, koji je zbog svoje bede i prljavštine zaista bio strašan. 1802. završava spev „Milton“ u kome poziva da se Novi Jerusalim gradi u „divnoj, zelenoj Engleskoj“. 1809. izlaže slike. List „The Examiner“ ga, tim povodom, naziva „nesrećnim ludakom“. Izuzev pomenutog Batsa i svedenborgovca Flaksmana, nema puno prijatelja, a neki vele da je on „ludak čije smeštanje u ludnicu onemogućuje činjenice da je bezopasan“. Blejk se često spori sa onima koji su mu bliski i veoma je sklon da ih vređa. Piše „Jerusalim“ i „Večno evanđelje“ gde Hrista predstavlja sličnim sebi – kao „oholog i grešnog“. Pod stare dane je umislio da je njemu, kao starozavetnim patrijarsima, potrebno da ima dve žene, ali se Katarina Blejk tome odlučno usprotivila. Umire 12. avgusta 1827. godine, zapisujući nove vizije i izvikujući: „To nije moje! To nije moje!“.

Blejkovo delo

Blejk je sebe smatrao prorokom i vidovnjakom, čovekom kome su dostupni drugi, viši svetovi, i druge, više spoznaje. Kao pesnik i slikar, bio je samosvojan u postupcima i idejama koje je obrađivao, ali njegova su proroštva upravo ona koja Bogočovek Hristos pripisuje „lažnim prorocima i lažnim hristosima“.
Najveći deo svojih „proročkih“ spisa Blejk, kao i većina đavoslovaca, piše automatski. Govoreći o spevu „Milton“, on tvrdi da je bio samo sekretar sile koja je to delo kroz njega napisala. Za do tada nepoznatu tehniku izrade gravira tvrdio je da ju je naučio u paklu. Njegove slike sa biblijskom tematikom sasvim su izopačene: satana je lepi angeo svetlosti, „bog“ sa kozjim papcima stvara Adama obmotanog zmijom, demonska bića združuju se sa nagim paganskim telima…
U prvoj značajnoj zbirci „Pesme nevinosti“, Blejk piše infantilne pesme, čiji je ritam – ritam pljeskanja rukama, ili, pak, ritam uspavanke. Zanet prvim čulnim utiscima, pesnik infantilizuje svet, želeći da ga učini beskrajnim. U uvodnoj pesmi na oblaku sedi dečak koji začikuje zbunjenog frulaša i navodi ga da zapiše to što peva (a frulaševa pesma kod dečka izaziva čas smeh, čas suze, detinjska je i nepostojana, hermafroditna). Zatim čitalac šeta kroz polja puna dečije igre, livadom što odjekuje, slušajući dadiljinu pesmu, i stiže do „Jagnjeta“, pesme kojoj po ljupkosti i vedrini poređenja deteta sa jagnjetom i Hristom, Jagnjetom Božijom, nema premca u onovremskoj romantičarskoj poeziji Evrope. Na žalost, Blejk je previše verovao svojih prelestnim vizijama da bi ostao na čednom Hrišćanstvu prve pesničke faze. Bog „Pesama nevinosti“ je Bog dečijeg crteža: On nudi „milost, sažaljenje, mir i ljubav“, sve oprašta zato što se igra, svemu daje snagu za igru. U igri se začinje večnost u ljudskim srcima. Sve je neimenovano: svemu se blagodari; majčine reči uspavljuju, a snovi su jedino slatki. Najčešći pridev „Pesama nevinosti“ je „sweet“ – sladak. Radostan, vedar, opijen, on priznaje pravo svemu što živi da bude radosno, vedro i opijeno skupa sa njim. Mali crni dečko i mali beli dečko imaju istog Tvorca, kome će se obradovati u Dan sveopšteg sjedinenja.
„Pesme iskustva“ govore o iskustvu kao gubljenju prvobitnog sebe, uplovljavanju u carstvo senki, obmana, vremena, prostora nasuprot večnosti. Bog „Pesama iskustva“ kažnjava, surov je, a čovek kalja svoju „božanstvenu ljudsku formu“ („The human form divine“). Slatki zanos čula nestaje – telesnost je kriva, želje su neutoljene, deca u kolevkama umiru od straha. Umesto Jagnjeta, u „Pesmama iskustva“ je prisutan Tigar, moćno, pakleno biće, za koje izgleda da ga nije načinila ista ona ruka koja je načinila Jagnje. Ovaj Tigar luta zemljom u kojoj decu mori beda, dok im škrtice uskraćuju hranu. U njoj Crv načinje Ružu svojom „tamnom tajnom ljubavlju“, a suncokreti, ljudi čije se želje ne ostvaruju, posrću pod teretom sopstvenog korenja. Tigar vidi izgubljenu devojčicu Lizu, i useljava se u njeno telo koje je, kad je roditelji nađu, već prestalo da bude čedno, okusivši slast požude. Blejk urla u vrtu ljubavi u kome su, umesto cveća, nadgrobni spomenici, a umesto ljubavnika predstavnici zvaničnog hrišćanstva sa trnovim krunama. Kao zver u kavezu, Blejk bi da pobegne – ali se nema kuda iz sopstvene senke. Nema nade, a verige ne spadaju sa ruku.
U „Pesmama nevinosti“ i „Pesmama iskustva“, posmatrano teološki, javlja se manihejsko-gnostičko verovanje u božanstvenost kako dobra, tako i zla. „Pesme iskustva“ Boga Starog Zaveta nazivaju „Nikomtatica“ a Blejk Jahvea, kao i mnogi rani gnostičari, naziva „satanom“, jer „ograničava ljudsku čulnost“, za koju bi dotični vizionar hteo da je sasvim nesputana. (Tipična muka zapadnog čoveka XIX: na jednoj strani surovo potiskivanje čulnosti propovedano od predstavnika zvanične verzije Hrišćanstva, a na drugoj strani, želja za razuzdanošću i rušenjem svih ograničenja, predavanjem jednoj orgiastičkoj stihiji). „Bog, pop i kralj“ su, sasvim u skladu sa idealima Francuske revolucije, simvoli tiranije, i Blejk ih mrzi iz dna duše. Gnostička ideja apokatastaze u njegovom delu dobija vulgarnu formu u pesmi „Mali skitnica“ u kojoj dečak predlaže majci da se hram pretvori u kafanu, a da Bog prestane da tuče đavola, časti ga „pićem“, pa čak i „poljubi“. Ideja o incestuoznoj vezi sa majkom, kroz koju neostvaren čovek pokušava da pobegne u ništavilo, javlja se u pesmi „Detinja tuga“, mnogo pre Frojda:

„Majčin, očev jecaj glasan,
padoh u svet preopasan…
Bespomoćan, nag sam bio
k’o vrag što ga oblak skrio.
S očevom se tukuć rukom
da pelene skinem s mukom.
Vezan, smoren, bolje, mišljah
s majčinih da dojim sisa“.

Blejkove „poročke“ knjige poput „Miltona“, „Vale“, „Jerusalima“, „Knjige o Teli“ „Losove pesme“ nastale su pod uticajem Svedenborga, alhemije, kabale, celokupne gnostičke tradicije iz koje je Hrišćanstvu stizalo samo zlo jeresi. U ovim knjigama likovi Urizena, Ahanije, Rintraha, Luvaha, Tharmasa, Enione, Losa, itd. predstavljaju kosmičke sile nalik na paganska božanstva.
Ideja Adama Kadmona, predvečnog čoveka, surogata Hristovog, navela je engleskog pesnika da stvori lik Albiona, praAdama. Umesto nasilja društva, Blejk nudi revoluciju, a muškarcima i ženama predlaže oslobođenje od „stega čednosti“. Njegova demonska mistika sva živa bića spaja u jedinstvenu celinu: „Znamenja nevinosti“ to zovu „verom deteta!“. Kritikujući racionalizam Loka, Njutna i Voltera, takođe velikih antropocentrista, Blejk spas vidi u iracionalom, u pohodu za oslobođenje pohote i fantazije. Po njemu, pesnički genije je jedini izvor verskog otkrivenja, pa je pesniku „sve dopušteno“ (tipično ludilo romantičarskog „ja“). Tvrdeći da je „bog“ stalno uz njega, Blejk veruje da je gnostičko znanje isto što i Božanska Mudrost, pa kaže: „Glupak neće ući u raj, ma koliko da je svetac. Svetost nije ulaznica za raj“. Vrhunac Blejkovog umnog i duhovnog rastrojstva je pozni, starački spis „Večno Evanđelje“ u kome je antihrist predstavljen kao „Hristos“. U „Večnom Evanđelju“ Blejk tvrdi da je „Isus“ bio gord, a da je blagost i poniznost glumio da bi obmanuo ljude. On nije nudio ljubav prema neprijateljima, jer to znači „mržnju prema prijateljima“. Smirenje ponižava „čak i Boga“, a pošto je život sazdan od protivrečnosti, treba činiti ono što hoćeš. Po učenju Crkve, antihrist će biti sin bludnice; Blejk tvrdi da je njegov „Isus“ – „sin bludnice“, jer drukčije ne bi mogao da na sebe uzme grehe sveta.
Najgromkiji poziv „Večnog Evanđelja“ upućen je desetlećima pre Ničea:

„Ti si čovek, Boga više nema,
nauči da poštuješ svoju ljudskost“.

Pakao Viljema Blejka

Da je ovaj nesrećni čovek zaista bio đavolji sekretar, najbolje se može videti iz njegovog spisa „Venčanje Nebesa i pakla“(alhemičarima omiljeni „spoj suprotnosti“, zar ne?): Kako je ovo delo nastalo i šta mu je poruka?
Većina Svedenborgovih dela je na engleski prevedena osamdesetih godina XVIII veka. Oko 1780. godine Blejk je sreo Džona Flaksmana koji ga je odveo na prvi svedenborgijanski skup u Londonu 1789. Pesnik se oduševio Svedenborgovim zanesenjaštvom, verom u Božiju Čovečnost (u antropomorfnog boga pagana, u stvari), u Bibliju kao knjigu za “ posvećenike“. Svedenborg je veličao seksualnost i čoveka nazivao obličjem raja. Kada je odbacio svog učitelja, Blejk je uradio 27 ploča svog „Venčanja Nebesa i pakla“, svojevrsne parodije Svedenborgovih dela, koja su već bila parodija na Hristovo učenje o raju i paklu. „Venčanje Nebesa i pakla“ je do danas, sa Blejkovim grafikama, sačuvano u devet primeraka.
Spis bi se mogao podeliti na Viziju Pakla i Paklenu Propoved..
Po ludom vizionaru, svet će nestati u ognju posle „šest hiljada godina“, i tada će se javiti „beskonačno tamo gde je sada ograničeno“. Ovo je moguće ostvariti jedino „putem povećanja čulnih uživanja“, uništavajući „shvatanje po kome čovek ima telo različito od duše“. Blejk se prihvata tog zadatka štampajući knjige „po paklenoj metodi“ i to nagrizajućim kiselinama, „koje su u paklu lekovite“. U opisu pakla Blejk govori o „paklenoj štampariji“ u kojoj se znanje prenosi sa pokolenja na pokolenje. Razna nakazna bića (između ostalog, i čovek-zmija) vrše obradu metala i predaju ih ljudima koji te metale pretvaraju u knjige. Engleski infernalista vidi čitave biblioteke pune demonske literature koja čeka da uđe u ovaj svet. (Sada se te knjige, očito, mogu naći u svim svetskim knjižarama i bibliotekama…)
Jedan angeo (verovatno maskirani zloduh, učesnik u igri „vučenja za nos“ prelešćenog jadnika) dolazi da mu, kao „budalastom mladiću“, pokaže pravi pakao i njegov udeo u večnom ognju koji će dobiti ako se ne pokaje. Evo zastrašujuće vizije:
„Posmatrali smo beskonačni ambis, strašan kao dim gorućeg grada. Pod nama na ogromnoj udaljenosti beše sunce crno, ali svetlo. Oko njega plamene trake, a po njima pauci koji su jurili svoj plen. Plen su bile strašne životinje koje su izrasle iz nečisti. To su đavoli kojih je bio pun vazduh. Upitah svog drugara koja mi je sudba, a on reče da je između crnih i belih paukova… Gledajući na Istok između oblaka i talasa videsmo izraslinu od krvi smešane sa plamenom i nedaleko od nas se pojavi, pa potonu, klupko zmija krljuštavih i užasnih… Ukaza se plamena kresta iznad talasa dižući se kao greben i videsmo dve kugle grimiznog plama, iz kojih je more isparavalo… To beše Levijatanova glava…“
Ova vizija, međutim, ne preobrazi Blejka jer se on, odmah posle, nađe uz nekakvog harfistu, koji u idealnom pejzažu svirucka o tome da oni koji se nikad ne menjaju rađaju gmizavce uma. Blejk tvrdi da je vizija pakla lažna, plod “ Aristotelove analitike“, pa, kroz ponor u Bibliji, ugleda sedam kuća u kojima smradom obliveni babuni žderu jedan drugog…
Paklena propoved počinje kritikom Svedenbroga, pošto dotični nije razgovarao sa đavolima, koji su svi „Božiji neprijatelji“ (opet „jedinstvo suprotnosti“). Naravno, jasno je da su i Svedenborgovi angeli takođe demoni, ali je ovaj bar mislio da nisu. Blejk, njegov nastavljač se, međutim, hvališe svojom sklonošću da „sasluša i drugu stranu“, pa tek onda da rasudi. Doduše, Blejku se, pored očitih slugu Hromog Dabe, javljaju i „Isaija“ i „Jezekija“.
Ne postoji pakao kao kazna za grešnike, veli Blejk, jer je zlo samo jedna od ljudskih energija koju treba slediti, pošto ona donosi slast, a zbog slasti Bog ne kažnjava. „Neobuzdanost je lepota“, veli Blejk u „Izrekama pakla“, kao i : „Čednost je bogata i ružna usedelica, kojoj se udvara Nemoć“; ili: „Nikad ne znaš šta je dosta dok ne znaš šta je previše“; ili: „Bolje ubij dete u kolevci nego da uzgajaš nedelatne želje“, kaže „prorok“, dodajući tako štafetu svom duhovnom sledbeniku Alisteru Krouliju, najvećem ideologu „delatne želje“ među savremenim okultistima.
Treba srušiti sve što postoji, i ontički i etički sve okrenuti naglavce: anarhija je predvorje satanine monarhije, koju Blejk želi. Đavo se ruga Blejku, govoreći da je „Hrist“ kršio deset zapovesti, i da se nijedna vrlina ne može ostvariti ako se te zapovesti ne prekrše. Ovaj to prihvata, pa kaže da će svet uskoro dobiti „paklenu Bibliju“, hteo on to ili ne. (Ova se, zaista, i pojavila u drugoj polovini XX veka, kada je Anton Šandor La Vej u San Francisku osnovao „crkvu satane“!).
Đavopoklonstvo je očigledno: po Blejku, satana je samo jedna od „prepotopskih energija“, a devičanstvo „bleda religiozna bludnost“ koju treba uništiti. Na kraju, nema Istine, nego je sve onako kakvim se osvedočimo da jeste. Sve religije su dobre, jer izviru iz „pesničkog genija“…

„Vrata percepcije“

Blejk je jedan od prvih koji su u Evropi tako otvoreno stupili u opštenje sa tamom, otvarajući „vrata percepcije“ i prepuštajući se duhovnoj obmani sa strašću fanatičnih sledbenika. Njegove reči su se kasnije ponavljale, bile uticajnije u ustima drugih, bile silovitijeg i razornijeg dejstva. Blejkov primer je karakterističan za zapadnoevropskog čoveka koji je ostao bez Hrista i prepustio se stihijama svoje palosti. Takav, na kraju, toliko potone u beslovesnost da postane potpuno nemoćno oruće u rukama nečistih sila.
Poziv na otvaranje „vrata percepcije“ sledili su, rekosmo, mnogi. Jedan od njih bio je Oldouz Haksli, koji je svojim istoimenim ogledom pokrenuo veliki broj zapadnih intelektualaca da se okrenu vitalističkom nihilizmu narkomanske mistike. Drugi je bio poznati rok pevač Džim Morison, čija je grupa „Doors“ ime uzela upravo po ovim „vratima percepcije“ (the doors of perception). Njen frontmen, talentovani pesnik, vršio je oglede na samom sebi, razarajući sve vrednosti i poretke do kojih je mogao da dopre u bezumnom jurišu na Nebo. Na koncertima je simulirao masturbaciju, pevao o incestuoznoj vezi sa majkom i želji da ubije oca… Ovaj „jahač oluje“ umro je u ludilu drogiranog mozga, nesposobnog da vidi pravu Stvarnost. Demonska oluja je jahala na njemu, i on to nije mogao da izdrži…
Jadan je čovek koji je lišen Boga i blagodati Njegove…
Najjadniji od svih ljudi je gord čovek, čovek koji veruje samo sebi i klanja se samom sebi. U njegovoj tami kratkotrajno „blesne“ šibični plamičak „luciferijanskog prosvetljenja“, on ugleda nekoliko nejasnih obrisa stvarnosti, koju jedino dan Božiji može da otkrije, a zatim potone u večnu tamu.
Tako okončava svaka bogoborna potraga gordoga čoveka za „Novim dobom“.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. sestra Rada

    Pomaže Bog draga braćo i sestre u Hristu!
    Zanima me otkud simbol Lobanja i kosti tzv. Adamova glava na zastavi nekih Svetogorsih monaha?
    To jeste ispred nekih kelija?
    Ne želim da se osete nelagodno ljudi koji su tamo ili su bili u isposnicama.
    Volim Svetu Goru i priče Svetogorskih Staraca.
    Ovo pitam jer sam čula da postoji takva zastava ispred vrata nekih kelija?
    Da li je taj simbol Pravoslavan?
    Uz dužno poštovanje i prema našim borcima u Drugom svetskom ratu koji su takođe imali zastavu sa tim simbolom-Za kralja i Otadžbinu.
    Sastradavali su za naš narod.
    Ne znam otkud taj simbol u našoj veri?
    Blagodarim na odgovoru.
    Bog vam dobra dao dobri ljudi !
    Živi i zdravi bili!

    Amin +++

  2. Draga sestro Rado,

    Bog ti pomogao. Adamova glava (grob Adama: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 i Golgota: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) odnosno lobanja našeg Praoca se ikonopiše u donjem delu scene Raspeća našeg Gospoda Isusa Hristosa kao Novog Adama tj. Bogočoveka ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) na koju kaplje Njegova Krv kao čin iskupljenja grehova celog čovečanstva, citiram:

    Jevanđelje po Svetom Apostolu Luki 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje.“ tj. „Daj krv, primi Sveti Duh“.

    Adamova lobanja sa ukrštenim kostima se pojavljuje i na Velikoj shimi (Svetogorski monasi nemaju tzv. Malu shimu, već imaju samo ovu pomenutu):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Što se tiče zastave nekih Svetogorskih monaha koju si pomenula, mislim da se možda radi o sledećem:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    tj. o raskolništvu koje svoje korene kroz ljudsku istoriju ima u masonštini odnosno u nesrećnom pokušaju da se poveže „prosvetiteljski“ nacionalizam sa Pravoslavljem i stvori monarho-klerikalizam odnosno teokratija.

    S Bogom, a ne slobodno-od-savesti „zidarsko“ zbogom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *