NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Tal Bruk
NOVI SVETSKI POREDAK

22. juna, 1991., britanski prestižni nedeljnik, „Ekonomist“, na naslovnoj strani prikazao je sliku zemljine kugle. Naslovna tema glasila je “ Svetski poredak u promeni“. Jedna od konstatacija u članku bila je istovremeno i jasna i iznenađjuća, s obzirom da dolazi iz inače opreznog i konzervativnog izvora:
„Ima u frazi ‘Novi poredak’ i još nečega osim osećanja topline. Slom komunizma iz temelja je potresao svet, i njegova politika tek treba da dobije svoj novi kalup. Nekakav Novi svetski poredak nastupiće, hteline hteli. Hoće li, može li, to biti verzija gdina Buša?“
Politički, finansijski i intelektualni mudraci Zapada sve su saglasniji da se Globalna Era pomalja na horizontu naših života. Praktično svaka uglednija novina i časopis komentarisali su upotrebu kovanice „Novi svetski poredak“ od strane predsednika Buša. „Tajm“ je već imao odgovarajuću naslovnu temu. „Novi svetski poredak“ odjednom se odomaćio kao izraz. Gorbačov ga je koristio. Evropski lideri su ga koristili. Predsednik SAD je ovu frazu koristio u najmanje dva obraćanja naciji.
Ako je verovati predsedniku Bušu, ovaj dolazeći NSP izmeniće naš život, možda drastično. On ga opisuje kao „svet vrlo različit od onog koga smo dosad znali“. To bi trebalo da dovede do toga da se neko od nas zapita kakav ćemo to svet mi naslediti. Takav nadnacionalni sistem mogao bi da utiče na verske i druge lične slobode. U njemu bi se u bliskoj budućnosti mogla javiti moć koja bi upravljala našim životima, kakvoj nema ravna u istoriji. A konture hrišćanstva mogle bi biti suštinski predefinisane. Ako je to tako, valja ozbiljno razmotriti ovu pojavu koristeći sve što imamo na raspolaganju.
O Novom svetskom poretku govorilo se još znatno pre nego što ga je Buš formalno uveo u politički žargon u svom obraćanju naciji pred kongresom u septembru 1990. NSP se predviđao sa nadom. Ugledni i poznati lideri u skoro svakoj oblasti društvenog života opisivali su ga kao nužnost. Početkom sedamdesetih najcenjeniji među njima potpisali su sledeći poziv za uvođenje Svetskog poretka:
„Osuđujemo deobu čovečanstva na nacionalističkim osnovama. Došli smo do prekretnice ljudske istorije i sada je najbolje rešenje pomeriti granice nacionalnog suvereniteta ka izgradnji svetske zajednice… Sistema svetskog zakonodavstva i svetskog poretka zasnovanog na transnacionalnoj federalnoj vladi“ (Humanistički manifest II).
Kriza u Persijskom zalivu dala je dramatičnu podršku za Bušovo uvođenje na scenu ovog utopističkog ideala. Izgledalo je kao da je civilizovani svet talac tiranina iz mračnog doba koji poseduje tehnologiju 20. veka. To je bio savršen trenutak za Buša da oslika budući svet u nastajanju u kome će se mir silom uvoditi – kako je Džordž Buš rekao svetskoj javnosti, „Naš peti cilj – Novi svetski poredak – može da se pojavi“. Zatim je opisao ushićujuću sliku budućnosti: „Stotine generacija tragale su za ovim putem do mira, dok su hiljade ratova besnele tokom ljudske istorije. Danas se novi svet bori da bude rođen. Svet sasvim različit od onoga koga smo dosad poznavali. Svet u kome zakon prava istiskuje zakon džungle.“ Ko bi mogao da zameri kada je „mir“ cilj (uprkos dubljoj implikaciji onoga što se zove međunarodni „zakon prava“)?
Ali ovaj „zakon prava“, kao što je demonstrirano u probnoj vožnji poznatoj kao operacija „Pustinjska oluja“, može se postići samo primenom nadmoćne sile. To je „mir“ čiji je instrument i garant ogromna vojna moć. Kao takav, on počinje da nalikuje na „mir“ koji je opisao Džordž Orvel. U svojoj knjizi „1984“, Orvel govori o miru nametnutom od totalitarne i apsolutne vlasti, vlasti koja može da izbriše pojedinca i preprogramira njegovu ličnost kao kompjuterski program ako iz bilo kog razloga zaključi da je ovaj opasan za sistem. A ako se briše individualni identitet zarad višeg dobra kolektiva, onda se upravo to čini – pojedinac koji pruža otpor pretvara se u pokornog, bezličnog člana kolektiva.Vinston je otišao u “ Sobu 101″ .Veliki Brat je koristio eufemistički jezik da bi prikrio dublju stvarnost.
Nakon „Pustinjske oluje“, sukoba koji je bio kratak i jednostran, gotovo da niko nije pominjao one otrežnjujuće aspekte ovog budućeg „mira“. Možda je to posledica bespoštednog medijskog bombardovanja javnosti potrebom globalnog rešavanja onih problema koji su postali „svetski“ – to su tako jaki argumetni da suprotstavljati se njima izgleda kao suprotstavljati se razumu. Navode se kritične potrebe i krize (stvarne ili izmontirane) da bi se uvođenje Svetskog poretka učinilo neumitnim.
Treba da se upoznamo sa glavnim argumentima u korist Svetskog poretka. Zatim je potrebno da vidimo kako će ovaj narastajući Levijatan centralizovane moći diktirati kretanje duhovnih sloboda. Hoće li on definisati novi protokol duhovne korektnosti koji će tiranisati verska prava time što će ograničavati ono što je dopušteno da se ne bi povredio ekvilibrijum kolektiva? Mi imamo mnogo razloga da sumnjamo da će NSP tolerisati samo ono duhovno izražavanje koje će se kretati u okviru vrlo uskih granica dozvoljenog – tačnije da će sve religije morati biti krajnje uopštene i da neće smeti da kritički napadaju nikoga i ništa. A izlaženje izvan tih granica dovelo bi do primene „zakona prava“ (a ko bi mogao da se suprotstavi Svetskom Sudu?).
Ali, najpre razmotrimo argumente u korist Svetskog oretka:

Globalna ekologija

Ekološki argument potežu Grinpis, Rimski Klub i drugi. Oni kažu da je čovečanstvo sazrelo – da mi moramo postati planetarni domaćini Zemljine ekologije pre no što svetski eko-istem nepovratno oštete zagađivačke industrije sebičnih država koje ne polažu račun nikom ali čija neodgovornost direktno utiče na živote milijardi ljudi. Mediteranske države kao nekontrolisano skladište otpada pretvorile su nekad safirno plavo more u tamno sivu supu. A sve to za samo 20 godina!
Još veću opasnost nosi svakodnevno smanjenje ozonskog omotača čiji smo svedoci. Tu je i efekat staklene bašte, posledica atmosferskog zagađenja, koji uzrokuje promenu klime u svetu. Istovremeno industrijski otpad u milionima tona se sliva u okeane, mora, jezera i potoke, praveći za samo par decenija štetu za čije će popravljanje biti potrebne hiljade godina. Ekološki argument za globalizam je ubedljiv, gotovo van svake diskusije. To je kriza koja traži rešenje, i to globalno rešenje.

Svetska zajednica

Ovo je argument „globalnog sela“ Maršala MekLuana. On kaže da je savremena tehnologija izmenila lice zemlje, i da su se nekada ogromne prirodne barijere udaljenosti, razmišljanja, i jezika srušile pred bezbrojnim mlaznjacima i elektronskim talasima koji ispunjavaju nebo. Ceo svet može da posmatra rok zvezde kako za globalnu publiku na „Live aid koncertu“ pevaju „Mi smo svet“ dok ih milijarde satelitski povezanih TV prijemnika prikazuju nekad udaljenim kulturama. Skandinavske rok grupe pevaju na engleskom, dok Parižani luduju za „Dalasom“ i Džej Ar Juingom.
Naučnici koriste analogiju kompjutera i neurologije da ukažu da kako se delovi sveta povezuju. On postaje kao organizam sa sopstvenim sistemom nerava. Tada se naučnici poput Cejmsa Lavloka pojavljuju sa terminom Gaja da ovom procesu daju metafizički aspekt – zemlja se vidi kao boginja, koja oživljava dok ljudska svest postaje jedinstvena.

Globalno tržište

Ovo je ekonomski poziv na globalizam. Skoro svaki poznatiji bankar govorio je o međuzavisnoj globalnoj ekonomiji. Ono što se desi u jednom trenutku na Vol Stritu, već sledećeg se oseti u Londonu ili Tokiju, a kompleksna slagalica svetske ekonomije postaje oscilirajući proces koji će na kraju ujediniti nacije i valute u globalnom tržištu. Ekonomske zemljine sile neumitno nas vode ka ujedinjenom svetskom sistemu.
Povrh toga, određeni društveni i politički krugovi govore o nepravednoj raspodeli bogatstva i prirodnih izvora čime se sugeriše da bi globalni sistem raspolaganja i preraspodele mogao biti rešenje za društvene probleme međunacionalne zavisti, a to bi moglo dovesti i do nestanka međunarodnih sukoba i ratova.

Svetska socijalna i zdravstvena zaštita

Angažovanje sredstava radi zdravstvene zaštite, ishrane i odevanja siromašnih i Trećeg sveta još jedan je argument. Zdravlje se vidi kao pravo koje mora biti zagarantovano svakom stanovniku Zemlje. U tu svrhu osnovana je Svetska zdravstvena organizacija. Brok Čizolm, direktor SZO veliki je zagovornik globalizma. On i drugi svetski lideri složili su se oko osnovnog plana delovanja. Oni osim zdravstvene i socijalne brige imaju i druge prioritete. O nekima od njih Brok Čizolm govori hladnokrvno vizionarski:
“ Da bi smo došli do svetske vlade, neophodno je iz svesti ljudi ukloniti njihov individualizam, odanost porodičnoj tradiciji, nacionalni patriotizam i verske dogme…
Gutali smo svakakve otrove koje su nam davali roditelji, nastavnici, političari, sveštenici, novine i svi ostali koji su želeli da nas kontrolišu.
Novo tumačenje i eventualno brisanje koncepta dobrog i lošeg koji čini osnovu vaspitanja dece, inteligentno i razumno razmišljanje umesto vere u pouzdanost starijih, to su ciljevi… utiranja puta za promene ljudskog ponašanja“ („Juta Independent“, sept. 1977.)“.

Nuklearna pretnja

Pretnja globalnog uništenja možda je najjači argument za globalizam. Mnogi glasovi nas upozoravaju da je ova opasnost sama po sebi dovoljna za konačnu žrtvu u cilju postizanja globalnog mira – žrtvu suvereniteta. Ako svetske nacije predaju svoj suverenitet i naoružanje onako kako to planiraju UN, to će označiti kraj pretnje globalnog rata i početak ere mira i sigurnosti bez presedana. Ali tako nešto zahteva žrtvovanje nacionalizma. Tek tada će svet biti jedinstven.
Džon F. Kenedi, poput drugih američkih predsednika, bio je svestan ovog snažnog argumenta. Na otvaranju sednice UN 25. 9. 1961, on je predložio potpuno razoružavanje SAD kao prvi korak ka svetskom miru. Ovu ponudu Stejt Dipartment je formalizovao u obliku Dokumenta 7277, pod naslovom „Sloboda od rata: Program SAD za sveopšte i potpuno razoružavanje sveta u miru“. Kenedijev plan trebao je da UN pretvori u svetsku policiju: „ni jedna država (uključujući i SAD) ne bi imala toliku vojnu silu da ugrozi Mirovne snage UN“, nakon što bi svo nuklearno oružje bilo predato UN a trupe i naoružanje SAD došli pod kontrolu Ujedinjenih Nacija.
Na vrhuncu hladnog rata, ova žrtva bila je preuranjena. Ponuda DŽ. F. Kenedija izgledala je tada pomalo naivno – kao da student idealista noću šeta kroz geto u šorcu i majici, zavezanih ruku, i punog novčanika što je gest miroljubivih namera. Kada pojedinac zanemaruje zlo i preuzima rizik to je jedna stvar. Ali povesti sa sobom stotine miliona ljudskih života nešto je sasvim drugo. Žrtveni gest DŽ.F.Ka bio je preuranjen, ali stvari su se izmenile. Sada kada je „hladni rat završen“ i u vreme „Glasnosti“ i „Perestrojke“, naš gard je spušten za sklapanje sporazuma. Setimo se da je Buš poslao trupe u zalivski rat ne po zakonima SAD, već po Povelji UN, i odredbama međunarodnih zakona.

Strategije Novog svetskog poretka

Džon Lenon, rok-legenda i vizionar, dao je kredo i opis Novog Svetskog Poretka u svojoj čuvenoj pesmi „Imagine (Zamisli).“ Lenon moli podeljeni svet da zamisli doba kada će se živeti – bez Carstva Nebeskog, bez država, bez vlasništva, bez gladi, svi ljudi žive u miru, jedno bratstvo ljudi… „i svet će biti kao jedan“. Na godišnjicu smrti Džona Lenona pesma „Zamisli“ čula se širom sveta putem hiljada radio stanica. Ko je finansirao i podržao ovaj događaj? Ujedinjene nacije.
Ako je Buš bio nejasan u vezi budućnosti Novog svetskog poretka, ono malo što je procurelo otkriva više nego što možete da zamislite. Na plenarnoj sednici 11. septembra i konferenciji za štampu posle nje, Buš je priznao da NSP vidi kao „nešto što su predvideli osnivači UN.“ Naravno, graditelja utopijske Kule Vavilonske ima mnogo. Njihovi životi i verovanja nisu predmet ovog članka. Uzgredno, pomenimo da ova elitna grupa, među kojima su i neki od mentora Džordža Buša i njegovog oca, senatora Preskota Buša, seže sve do Društva Naroda, prvog pokušaja u savremenoj istoriji da se uspostavi Novi Svetski Poredak.
Jednostavan odgovor glasi da je Novom svetskom poretku neophodna nova svetska vlada – sačinjena od svetskog parlamenta, svetskog suda, i svetske policije. UN je trebalo da postanu ova svetska vlada ili bar da posluže kao most prema ovom cilju. Pored ostalog, UN su stvorene da silom obezbede mir za vreme hladnoratovskog očaja i straha od nuklearnog uništenja. Mir je bio glavni adut da javnost prihvati izgradnju strukture tipa UN. Kraj 40tih izgledao je kao sećanje na stare dane slave, olako uzimane, kada se živelo bez punog razumevanja istorije. Ta prošla vremena ostaće očuvana u dalekim prizorima na kamerama – Moneovim slikama ili prizorima engleskih romantičara – nudi par na cvetnoj ljuljašci jednog proleća u Živerneu u Francuskoj, slobodan da uživa u usamljenosti prirode, ili trenutke zamrznute lepote engleskog leta, plesova pod kolonadama i jahanja u prirodi – sloboda ljudi da se smeju bez straha od svevidećeg oka. Ovakva sećanja na izgubljenu prošlost izgledaće kao trenuci raja u poređenju sa totalitarnom državom koja raspolaže sa božanskom tehnološkom moći.
I zaista, Evropa će 1992. postati nadnacionalna regija. Njene nadnacionalne organizacije poput Saveta Evrope, EEZ i NATO-a poslužiće ujedinjujućoj svrsi. Sve će konačno biti konsolidovano pod Evropskim parlamentom. Nacionalne granice će nestati, koristiće se zajednička valuta, a zavijoriće se zastava Evrope. Ono što nisu mogli Karlo Veliki i Napoleon, uspeće konačno postmodernoj Evropi. U skladu sa strategijom korak po korak, sledeći potez je preći sa regionalnih nadnacionalnih federacija na svenatkriljujuću globalnu vladu koja postaje vrhovna vlast u održanju „mira i jedinstva“ među regionalnim telima.
Ovaj model predviđa Bžežinski kao jedan od osnivača Trilateralne Komisije. Tri regije („Trilaterala“) su najverovatnije međukorak do kasnije fuzije (regija će svakako posedovati manje etničke lojalnosti, kulture i istorije nego pojedina država i teže će odoleti fuziji).
Još briljantniji u konceptualizaciji strategija formiranja i upravljanja svetskim poretkom je Ervin Laslo, osnivač Rimskog kluba. Laslo je malo poznat izvan krugova međunarodne elite, ali je već decenijama povezan sa istraživačkim centrima i velikim fondacijama. Takođe predavao je na Prinstonu i Jejlu. Svoju knjigu „Strategija za budućnost: sistemski pristup svetskom poretku“ objavio je pod pokroviteljstvom Centra za međunarodne studije univerziteta Prinston. Knjiga je zasnovana na njegovim predavanjima iz 1973. U svojstvu profesora, Laslo hladnokrvno primenjuje teoriju opštih sistema na funkcionisanje čitavog sveta kao jednog supersistema. Fraze koje zvuče nedužno brišu prošlost i milijarde života ubacuju u ogromnu mašinu.
Štivo pisano zapetljanim akademskim stilom odaje savršeni jezik zaverenika. Prezauzeti, naivni, oni kojima je to dosadno nikad neće shvatiti njegovu suštinu, dok će se njegovi ambiciozni istomišljenici zadovoljno smeškati dok izvlače „Planetarnu nagodbu.“ Laslo nas nepovratno gura u posthrišćansko, zapravo, antihrišćansko doba. Novi svetski poredak nema vremena za veru koja se u njega ne uklapa i tačka. Hegelijanska premisa sinteze i konformnosti počiva ispod ogromne mašine svetskog sistema.
Laslo ravnodušno ističe:
„Sada sve granice između kultura brzo nestaju. Više neće biti moguće istovremeno održavati više nekompatibilnih konceptualnih sinteza validnih različitim narodima na različitim mestima. Naša saznanja jednako su tako međusobno zavisna kao i načini života… Ako se dolazeći svetski poredak bude održao u životu, njegova konceptualna sinteza biće eksplicitna, dalekosežna, naučno utemeljena, i puna normativnih smernica za praktično ponašanje.
Konceptualna sinteza ima najmanje pet osnovnih funkcija u usmeravanju ljudskog života. To su mistična, kosmološka, sociološka, pedagoška ili psihološka, i uređivačka funkcija (str. 67):“
Ono što plaši je Laslova definicija poslednje konceptualne sinteze na njegovoj listi, uređivačke funkcije: „Konačno, uređivačka funkcija konceptualne sinteze znači definisati neki aspekt stvarnosti kao značajan i vredan i tome se posvetiti, a ostale kao nedostojne ozbiljne pažnje“ (str. 7) Laslo opisuje informacionu kapiju masovne svesti. To je cenzor koji prevazilazi Orvelovog Velikog Brata. Ali to se sve izlaže na neutralan način, u maniru pasivne inteligencije, akademski.
Laslo zamišlja međusobno povezane grupe superinteligentnih koji će upravljati svetskim poretkom. U zavisnosti od toga kako svetski sistem funkcioniše, to bi mogao biti savršeno mehanizovan i humanizmom motivisan totalitarni poredak (ukoliko postoji diktator sa neograničenim ovlašćenjima), ili superbirokratska neman koja samu sebe davi (ukoliko rivalski vrhovni saveti neutralizuju jedni druge), kao što je prikazano u sjajnom noire filmu „Brazil“.
Laslova lestvica svetske hijerarhije ili svetske vlade nalikuje na ezoteričnu mapu masonskih ili kabalističkih saveta. Vrhovi savet je 13točlana superelita iznad koje se nalazi samo jedan završni nivo (možda pojedinac), koga on zove „svetski homeostat“. Ako je jezgro homeostata pojedinac, onda je on svetski imperator. Daleko na dnu piramide nalazi se običan svetgrađani koji održavaju iluziju demokratskog procesa učestvujući u onome što Laslo naziva „zborovima građana“. Prirodno, tu su i oni koji će prostom narodu pomoći da rešava teža pitanja. Oni će upravljati ljudima, a ovi će pritom imati osećaj da su oni ti koji formiraju grupni konsenzus. Laslo kaže da je početni cilj „podizanje svesti naroda“ od potrebe za svetskim poretkom, tako da će to biti konsenzus koji će ići od dna ka vrhu (str. 84-85). Kada se svetski red uspostavi, zborovi građana mogu ići od lokalnih do regionalnih i globalnih nivoa – ili, kao što bi Orvel rekao, „neki su zborovi građana jednakiji od drugih“.
Oni koji se pročiste postizanjem nivoa „globalnog razmišljanja“ mogu se smatrati urednim da postanu „propagatori“ (str. 88). Kao primer propagande Laslo koristi „Dan Zemlje“ 1972. U svojoj knjizi iz 1972., on se takođe zalaže za prikupljanje glasova odgovarajućih manjinskih zajednica „homoseksualaca, feministkinja“, i itd., i „onih koji se bore za svoje političke i socijalne ciljeve… kao što su etničke grupe, mirovni aktivisti“, itd – radi širenja globalne svesti (str. 9394). Za to vreme „umetnici i pisci mogli bi indirektno da neguju svest o svetskom sistemu buđenjem ponosa i ambicije prema ljudskim dostignućima“ (str. 99) Laslo nudi dobro osmišljen plan za buđenje globalne svesti. Njegov rad u jednom trenutku nalikuje na poziv na revoluciju i socijalne promene sa do u detalj razrađenom strategijom delovanja što bi zadovoljilo i CIA stručnjake za izvođenje tajnih operacija. Možda je još više otrežnjujuće to što se sve ono što je Laslo propisao za promenu kursa Amerike u početnoj fazi i desilo tokom ovih 18 godina od nastanka njegovog kapitalnog dela.
Laslo se zalagao na Prinstonu, i kasnije kod drugih uticajnih krugova, da bi mediji trebali da koriste ideju zbora građana. To se i desilo. Šta rade ti zborovi? Oni pokrenu neko pitanje a elitni stručnjaci nude rešenje za socijalne probleme – formulišući zakone „protiv mržnje“, za rešenje ekoloških problema itd.
Možda je ironija to što nekim od najvećih TV debata upravljaju bliske Laslove kolege, kao što je Artur Miler, profesor sa Harvarda, koji tako vešto upravlja ljudima da većina njih to i ne primeti. Projektovani zakoni protiv mržnje i ekološke strategije trebalo bi da oduzmu slobode od jednih i daju ih drugima. Zborovi građana obavljaju ono što Laslo naziva „uređivačkim funkcijama“. Naprosto, neki aspekti stvarnosti su važniji od drugih, a onima koji su manje inteligentni biće rečeno koji su to aspekti. Današnji začeci zborova građana možda su mnogo značajniji nego što izgledaju.
Mediji nisu ograničeni samo na zborove građana u oblikovanju javnog konsenzusa. Laslo daje instrukcije:
„Vesti, dokumentarci, članci, kao i dugo i kratkometražni filmovi, trebali bi da se skoncentrišu na pitanja u vezi sa svetskim poretkom; a reporteri, voditelji, urednici, i direktori sa osećajem za goruća pitanja (i sopstveno napredovanje u karijeri) trebali bi ne samo da izveštavaju, već da otkrivaju događaje i dešavanja bitne za svetski sistem. Sada su dalekovidi pripadnici medija individualno posvećeni globalnim pitanjima“
Ove će medijske zvezde, nesumnjivo, izvući mnogo koristi kada oni za koje se bore dođu na vlast.
Kakav god svetski poredak da se uspostavi, bilo Bušov, Bžežinskog, Laslov, ili Harlana Klivlenda, za onaj uski krug intelektualne elite koji se kvalifikuje, upravljanje svetom otvoriće skoro neograničene mogućnosti. Za nas ostale to će biti neprestano siromašenje kao što nas planeri upozoravaju već decenijama. Svaka pegava sova, koju štite da ne nestane iz ekosistema, odnese 47 miliona dolara prihoda. Ali to je samo blagi nagoveštaj onoga što će se od građanina sveta tražiti da bi se zaštitio ekosistem. Masovni mediji mogli bi da navedu narod da veruje da pomaže zemlji tako što jede tablete od algi. Svet recikliranog posuđa i odeće zameniće nekadašnje sovjetske postere dostojanstvenog proleterijata u redovima za hleb koji svoje prazne stomake žrtvuje Državi (dok se oni koji upravljaju goste kavijarom iz Beluge i love fazane na ogromnim državnim imanjima u Gruziji). Neki su uvek više jednaki od drugih. Narod nikad ne nauči lekcije iz istorije, ali njihovi „vođi“ da.
Adlej Stivenson, nekadašnji ambasador SAD u UN i predsednički kandidat koga je poznavao moj otac, pokazao je upotrebu mira kao argumenta za uspostavljanje svetske vlade. Govoreći u Udruženju dopisnika pri UN 14. 2. 1961, Stivenson je pozvao medije da svoju magiju u oblikovanju javnog mnjenja iskoriste za nuđenje globalnog rešenja za ratove: „… pomozite nam da stvorimo sliku naše istinske zabrinutosti. Prikažite nas ne kao zaverenike i ratne trgovce, ili kao demone ili polubogove, već kao ljude još uvek zbunjene ali rešene da stignu od cilja, koji se bore, na ivici Armagedona, da postignu opšte razumevanje i opštu svrhu“ („UN – čuvari mira“, publikacija Stejt Dipartmenta, sept. 1961.).
Vraćajući se na Stivenson-Bušov model Novog svetskog poretka, treba da se zapitamo, kakav će svet biti ako se jednog dana oživotvori „prvobitna ideja UN“, i to ne kao skeletna struktura već kao potpuno operativna svetska vlada?
Ako pogledamo Povelju UN, viđenja osnivača UN koji su napisali povelju, i razne rezolucije UN donete proteklih decenija, videćemo kako je UN tip Svetskog poretka predviđen da funkcioniše i kako bi trebala da se odvija raspodela sloboda, vlasništva i privatnosti njegovih građana. Čitavi tomovi bi o tome mogli da se napišu ali, jednostavno rečeno, bio bi to sistem svetskog socijalizma. Najnovije rezolucije UN trebalo bi da ukažu na to kakav je njihov stav u vezi sa Novim svetskim poretkom.
Prvog maja, 1974, Generalna skupština UN usvojila je “ Deklaraciju o uspostavljanju novog međunarodnog ekonomskog poretka“. To je prosto ekonomski podsticaj Novom svetskom poretku, koji poziva na „ukidanje sadašnjih razlika u svetu“.
Ovaj svetski sistem socijalne zaštite insistirao bi na:
1. Transferu bogatstva od Prvog prema Trećem svetu;
2. Nacionalizaciji koju bi sprovodile vlade Trećeg sveta;
3. Posebnoj ekonomskoj zaštiti siromašnih zemalja. Globalni sistem socijale uvek je bio glavni adut svetskog poretka u odnosu na zemlje Trećeg sveta, baš kao što je MIR bio adut u odnosu na razvijene zemlje. Naravno, pošto bi razvijene države morale da poklanjaju svoje bogatstvo i tehnologiju, one bi se prosto pridružile Trećem svetu dok bi pad prihoda eliminisao srednju klasu i stvorio jedinstvenu masovnu nižu klasu. Predaja nacionalnog suvereniteta možda će zahtevati ogromne pritiske, a za siromašne zemlje socijala je savršena.
Još jedan način da se dokuči UN model Novog svetskog poretka, i njegovo značenje u oblasti slobode veroispovesti, je razmatranje „jedinstva u različitosti“ i ograničenja i balansiranja koje on nameće u vezi sa tim.

Svetski poredak i sloboda veroispovesti

Pogled na nekoliko rezolucija UN u vezi sa slobodom veroispovesti govori nam o onom što nas čeka ako zaživi UN model Novog svetskog poretka prema Bušovoj definiciji (ni ostali modeli nisu bezazleni po hrišćane i individualce).
Na 73. plenarnoj sednici 36. zasedanja Generalne Skupštine 25. 11. 1981. među rezolucijama koje je usvojio Treći Komitet bila je br. 36155 – “ Deklaracija o eliminisanju svih oblika netolerancije i diskriminacije na osnovu religijskih verovanja“. Ako svetske nacije dođu pod kišobran UN, ovo će postati nepovredivi zakon. U članu 1, tačka 2 i 3, kaže se: „Niko ne sme da bude izložen pritisku koji bi ugrozio njegovu slobodu da se po svom izboru odluči za religiju ili drugo verovanje. Sloboda manifestovanja religije ili verovanja može se ograničiti samo zakonom kojim se štiti javna bezbednost, red, zdravlje, moral ili fundamentalna prava i slobode drugih“.
Iste ove reči pojavile su se i u drugom kontekstu. U Povelji o ljudskim pravima UN, u članu 15, tačka 3, stoji: „Sloboda manifestovanja religije ili verovanja može se ograničiti samo zakonom“. Reč „samo“ čista je kozmetika. U stvarnosti, sloboda veroispovesti je zavisna ili uslovljena onim što je propisano zakonom. Činjenica je da zakoni mogu da se menjaju i da mogu da budu arbitrarni. Ako sloboda veroispovesti može da se proširuje zakonom, onda ona na isti način i da se ukine. Videli smo kako se u američkom zakonu menja smisao promenom smisla reči. Ovako UN stvaraju nezaustavljivog Levijatana.
Orvelovskim jezikom, prema Povelji o ljudskim pravima UN, ljudi će biti „slobodni“ da ne veruju u ono u šta drugi veruju; biće „slobodni“ da ne donose moralni sud ili na neki drugi način kritikuje bilo koje duhovno verovanje (skoro smo i došli do toga), a u interesu pluralističke većine, biće apsolutno prisiljeni da žive kao da njihova vera nije ništa više od krajnje privatne predrasude. Džon Vajthed, stručnjak za ustavno pravo i osnivač Raderfordovog Instituta, pominje neke primere: u Njujorku je direktor osnovne škole izgrdio petogodišnjaka zbog rasturanja „ilegalnih“ letaka sa citatima iz Jevanđelja. U Arizoni su školske vlasti pokušale da spreče četiri devojčice koje su na školskoj predstavi pevale o Isusu. U jednoj drugoj školi nastavnik je ukorio dete koje je na ruci napisalo „Volim Boga“. Objašnjenje je bilo da je to „protivzakonito“ i protivno ustavu SAD. Kad je Bog tako lako proteran iz drevnih škola u SAD šta tek treba očekivati od transnacionalne vlade koja čak nema iza sebe hrišćansko zaveštanje.
Možda nijedan sistem zakona jasnije ne postavlja pozornicu za progon hrišćana koga pominje Otkrovenje Jovanovo nego ovakve UN Povelje, deklaracije i rezolucije. Ovi lukavo sročeni zakoni – koje bi Malkolm Mageridž uključio u pojam „humanog holokausta“ – nalaze se u stanju mirovanja sve dok ne budu aktivirani. A tada će zameniti građanska prava i Ustav SAD. Kada bi danas UN model Svetskog poretka porpuno zaživeo, hrišćanske slobode u kojima smo uživali više od 1000 godina na Zapadu bile bi okončane. Bio bi to smrtni udarac hrišćanstvu, ali koji bi danas sve jači antihrišćanski konsenzus jedva dočekao.
Tada bi svaka neuključiva vera ili verovanje u jedinstveno spasenje bilo krajnje uvredljivo za „jedinstvo u različitosti“ i pozive za javni mir. Novi smanjeni i pripitomljeni hrišćani spolja se ne bi razlikovali od ostalih. Uistinu, jagnjad bi bila utihnuta. Hrišćane bi hapsili zbog „zločina mržnje“ ako svoju veru propovedaju drugima. Temelji su udareni.
Politički korektna inteligencija, delajući kao naša javna savest, osudila je Jevanđelje Hristovo kao „seksističko, rasističko, antisemitsko, patrijarhalno, šovinističko i homofobično“. Ovi ljutiti glasovi neće se utišati dok se Jevanđelje ne preuredi po njihovim aršinima. Sve dok to sudski nije prekinuto, na Biblijama u motelima Nacionalnog parka Indijana stajalo je: „Upozorenje! Doslovno verovanje u ovu knjigu može ugroziti vaše zdravlje i život!“ Biblija je nazvana „nasilnom, rasističkom i seksističkom bajkom“. Boga su nazvali „mačo muškarčinom i ratnikom… sklonom jedno ljudskoj rasi; koji ženu smatra podređenom muškarcu i sadistom koji je stvorio pakao za mučenje nevernika“. Kada je Ameriku sa njenom nekada velikom hrišćanskom tradicijom bilo tako lako preokrenuti, pod Novim svetskim poretkom taj proces bi prosto eksplodirao. A ipak većina hrišćana, uljuljkana u snove prošlosti, ne veruje u takve stvari sve dok im se ne dese ispred nosa.

Duhovno korektna verovanja

Jedna od opasnosti njuejdžerskog pokreta je u tome što je on savršena vera za globalizam. On se može sinkretizovati sa svakom verom sa izuzetkom pravovernog hrišćanstva. U njemu nema Strašnog Suda ili greha, ali on govori na privlačan način o svetosti prirode i iskri božanskog u ljudskoj rasi. On koristi „pozitivni“ jezik i idealizuje ljudske potencijale. On je krajnje postmoderan i daleko atraktivniji posthrišćanskim generacija nego „zastarela“ crkva. On je savremen, u modi, i politički korektan. On takođe učvršćuje planetarnu veru ili će se iz njega izroditi nešto što će to činiti – poput Gaje. Ukratko, njuejdžerski poket, i njegovo dete, Gaja, vera da je naša planeta božansko živo biće, duhovno su korektni za Novi svetski poredak. Hrišćanstvo nije.
Generička duhovnost neophodna je da bi se različite, čak i suprotstavljene, kulture i vere stopile u jedno. Da bi svet postao jedno, religijske granice moraju se ukloniti. One se moraju srušiti poput Berlinskog zida u duhovnom ekvivalentnu slobodne trgovine na svetskom tržištu.
„Uvod u filozofiju sistema“ Irvina Lasla, oprezno otkriva duhovnost koja odgovara svetskom poredku, mada on to ne kaže eksplicitno. Njegove reči ispunjene su prikrivenim značenjem: „Mi smo izabrali monizam, ublažen evolucionarnim, kategoričnim pluralizmom, kao naš osnovni okvir“. Laslo je ovako 1972. definisao akademskim jezikom, ono za šta će 10 godina kasnije Merilin Ferguson upotrebiti 300 strana u njenom njuejdžerskom manifestu i bestseleru „Vodolijina zavera“. U skladu sa Laslovom molbom, mediji su odigrali značajnu ulogu na polju propagande. U ovom slučaju pokrenuto je pitanje duhovne korektnosti.
Džozef Kembel daje primere nove duhovne korektnosti i ostaje prvi medijski ambasador generičke duhovnosti. Njegovi TV intervjui i serije predavanja, sponzorisani od strane Lorensa Rokfelera i drugih velikih fondacija, nemilice se prikazuju na javnoj televiziji. Izgleda da za ovog istaknutog medijskog gurua još nisu čuli samo hrišćani koji nisu svesni dešavanja oko njih.
Džozef Kembel govori o potrebi da se ustanovi jedinstvena mitologija na zemlji – ujedinjujuće religijsko iskustvo i univerzalna vera za sazrelu planetu. Kembelov rečiti i zreli sinkretizam vidi se kao pravo mirotvorstvo u svetu u kome nesklad potiče od nezrelih religijskih verovanja u kojima ljudi ne razumeju jedni druge. Oni su kao deca koja jedni na druge bacaju kamenje, primećuje ovaj mudrac. Oni moraju da prihvate ovo istinsko jedinstvo koje već leži pred njima, protičući nalik na univerzalni potok kolektivnog ljudskog iskustva. Njuejdžerski mislioci tu su da prihvate loptu koju im baca Džozef Kembel.
Snažni argumenti za zajedničku globalnu veru zasnovanu na zajedničkom mističnom iskustvu nastavljaju da se množe, od TV emisija do knjiga na bestseler listi „Njujork Tajmsa“. Duhovno korektni vide globalnu veru kao poslednju nadu za spas čovečanstva. Oni čekaju svojih pet minuta pod kišobranom Novog svetskog poretka. Hrišćani neće proći tako dobro u vremenu koje će možda biti kraj istorije, baš kao što nas Sveto Pismo upozorava svih ovih vekova. Drugi izraz za duhovno korektne je „oni koji su pali“, ili veliki otpadnici.
I zaista, današnja Amerika je mnogo drugačija od one koja je postojala dva veka, do pre samo dve generacije. Ono što smo izgubili odbacivši hrišćanstvo nemerljivo je. Dokazi su svuda oko nas. Na sve to nas je upozoravalo Sveto Pismo – epidemija AIDS-a, gubljenje uloge porodice, homoseksualna revolucija – između ostalog. Naše parade homoseksualaca daleko su veći događaji od bilo čega što slavi čistotu i dobrotu. Već smo na putu moralnog i duhovnog propadanja što je suštinska prethodnica Novog svetskog poretka. Ovo briljantno iskonstruisano rešenje za svetske probleme uistinu će biti đavolova najveća pogodba – pogodba za samu planetu.

sa engleskog:
Predrag Urošević


Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. sestra Rada

    Pomaže Bog draga braćo i sestre u Hristu!
    Zanima me otkud simbol Lobanja i kosti tzv. Adamova glava na zastavi nekih Svetogorsih monaha?
    To jeste ispred nekih kelija?
    Ne želim da se osete nelagodno ljudi koji su tamo ili su bili u isposnicama.
    Volim Svetu Goru i priče Svetogorskih Staraca.
    Ovo pitam jer sam čula da postoji takva zastava ispred vrata nekih kelija?
    Da li je taj simbol Pravoslavan?
    Uz dužno poštovanje i prema našim borcima u Drugom svetskom ratu koji su takođe imali zastavu sa tim simbolom-Za kralja i Otadžbinu.
    Sastradavali su za naš narod.
    Ne znam otkud taj simbol u našoj veri?
    Blagodarim na odgovoru.
    Bog vam dobra dao dobri ljudi !
    Živi i zdravi bili!

    Amin +++

  2. Draga sestro Rado,

    Bog ti pomogao. Adamova glava (grob Adama: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 i Golgota: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) odnosno lobanja našeg Praoca se ikonopiše u donjem delu scene Raspeća našeg Gospoda Isusa Hristosa kao Novog Adama tj. Bogočoveka ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) na koju kaplje Njegova Krv kao čin iskupljenja grehova celog čovečanstva, citiram:

    Jevanđelje po Svetom Apostolu Luki 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje.“ tj. „Daj krv, primi Sveti Duh“.

    Adamova lobanja sa ukrštenim kostima se pojavljuje i na Velikoj shimi (Svetogorski monasi nemaju tzv. Malu shimu, već imaju samo ovu pomenutu):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Što se tiče zastave nekih Svetogorskih monaha koju si pomenula, mislim da se možda radi o sledećem:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    tj. o raskolništvu koje svoje korene kroz ljudsku istoriju ima u masonštini odnosno u nesrećnom pokušaju da se poveže „prosvetiteljski“ nacionalizam sa Pravoslavljem i stvori monarho-klerikalizam odnosno teokratija.

    S Bogom, a ne slobodno-od-savesti „zidarsko“ zbogom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *