NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Đakon Adrej Kurajev
ZBOG ČEGA SU PROGONILI HRIŠĆANE U PAGANSKOM SVETU

Poznato mi je i nešto važnije od umeća da se
ispredaje lekcija. – Šta je to? – Umeće da se nauči lekcija.

G. K. Česterton

Fenomen progona hrišćana u Rimskom carstvu obično se shvata sasvim nepravilno. Pre svega, u tom progonu nije bilo ničeg „normalnog“ (tobože, progoni se sve što je novo). Rimska carevina je bila pravna država i u njoj nisu progonili niti filosofe (ma kako se njihova gledišta razlikovala od carskih), niti inostrane sekte (kult persijskog Mitre bio je veoma popularan među rimskom elitom), niti narode koji nisu verovali u isto što i Rim. Čak ni Jevreji, koji su paganske (pa prema tome i rimske) bogove smatrali za demone, nisu bili izlagani verskim progonima. Po priznanju jevrejskog istoričara, „Rimljani nikada nikoga, osim hrišćana, nisu izlagali progonima iz verskih razloga“ (M. Dajmont, „Jevreji, Bog i istorija“, Moskva, 1994.).
Na novcu imperatora Septimija Severa može se videti predstava persijskog boga Mitre. Sam Septimije se, došavši u Aleksandriju, dragovoljno poklonio lokalnom božanstvu Serapisu. Za vreme vladavine tog istog imperatora iz Aleksandrije je proteran sv. Kliment. Na zakon tog istog imperatora, proglašen 202. g. koji zabranjuje prelazak u hrišćanstvo, pozivale su se sudije osudivši na smrt Origenove učenike…
Zašto? Odakle takva mržnja – i to ne kod najgorih, nego kod najboljih rimskih careva? (Kao jedan od najrevnosnijih progonitelja hrišćana pokazao se „filosof na prestolu“, Marko Aurelije). Uzrok je – u samim hrišćanima. Kada bi se hrišćani, slično teosofima, složili da „ime Boga“ i nije važno, da Bog ima mnogo lica i da se stoga u isto vreme može klanjati i Zevsu, i Mitri, Ozirisu, i Hristu – progona ne bi ni bilo. Od hrišćana se ne bi zahtevalo da se odreknu Hrista. Od njih se zahtevala lojalnost u odnosu na zvanična paganska božanstva. Mučenica Tatjana postradala je u vreme vladavine Aleksandra Severa. Aleksandrova majka – Julija Mameja – bila je hrišćanka. I on sam je sebe smatrao hrišćaninom. U njegovoj dvorskoj kapeli bio je naslikan lik Hrista (uporedo sa likovima Avraama, Orfeja, Apolonija). On je, međutim, pravu hrišćanku predao na mučenje upravo zbog njenog odbijanja da Hrista svrsta „među“ druge bogove. Imperator „hrišćanin“ ubio je Tatjanu zbog neprihvatanja teosofske „verske tolerancije“.
Izbegavanje hrišćana da poštuju „otadžbinske bogove“ shvaćeno je kao pretnja za čitavo društvo: šta ako se bogovi razgneve zbog nepoštovanja? Kada se građaninu poveravala državna dužnost – njenom zauzimanju prethodilo je ispitivanje da li on ispunjava obaveze prema nasleđenom kultu, poštuje li grobove svojih predaka. To ispitivanje podsticala je bojazan da se, usled njegovog nemara, gnev bogova ne odrazi i na uspeh one državne delatnosti koja mu je poverena. Hrišćane su, zbog njihovog odbijanja da poštuju olimpske bogove, nazivali „ateistima“, bezbožnicima. Razumljivo je onda što je gomila paganski „nepobožnim“ hrišćanima pripisivala nedaće koje su ih snalazile i uzvikivala: „Hrišćane – lavovima!“.
Jevreji su uspeli da se na neki način dogovore sa vlastima i njih nisu dirali. Ma kako da je paganima bila čudna jevrejska religija – u Rimskom carstvu nije bilo verskih progona judaizma. Tačno je da su jerusalimski hram razrušili Rimljani – ali tek pošto je ugušen ustanak u Palestini. Akcija političkog zastrašivanja i odmazde za ustanak ipak nije verski progon. Sve do tog ustanka, po kazivanju Flavija, „rimski imperatori su u svim vremenima iskazivali poštovanje hramu i bogatili njegove riznice“. Sa paganske tačke gledišta, judejska religija je, iako strana, bila razumljiva; Jevreji, kako im se činilo, poštuju lokalnog palestinskog Boga, poštuju svog plemenskog idola, i to je sasvim zakonito. Iako Jevreji ne poštuju naše bogove – njihov Bog svejedno ima svoju zemlju i, znači, ulazi u vaseljensku nomenklaturu Vaala. Jevrejska religija Rimljanima nije bila baš sasvim razumljiva (pre svega – nisu shvatali nevidljivost njihovog Boga i odbijanje da poštuju druge bogove). Ipak bila je to tradicionalna religija jednog od naroda Imperije i zbog toga se Jahve, na neki način, automatski našao među božanstvenim zaštitnicima rimskog blagostanja. Ponekad je jevrejski prozelitizam među paganima izazivao bes Rimljana – ali Jevreji nikada nisu bili progonjeni zbog vernosti svojoj nacionalnoj religiji.
Jedina zemlja koju je imao hrišćanski Bog – bio je komadić zemlje pod Njegovim krstom… Osim toga, dok se judaizam mogao provoditi bez prozelitizma, održavajući se isključivo u krugu porodice, dotle hrišćanstvo, koje je raskinulo sa jevrejskom sredinom i imalo obavezu da objavi Evanđelje „za svedočanstvo celom svetu“, nije moglo bez prozelitizma. Apostoli nisu mogli da jednostavno među sobom raspravljaju o evanđelskim događajima. Oni su poslani da svima govore o njima – i Jevrejima i paganima. Vrlo brzo se pokazalo da su i jedni i drugi u hrišćanstvu videli pretnju svojim nacionalnim tradicijama.
U početku su rimske vlasti u hrišćanima videle samo obične jevrejske misionare. Uskoro su, međutim, sami Jevreji raspršili to pogrešno mišljenje paganskih vlasti i objasnili da hrišćanske propovednike ne treba mešati sa pravovernim Jevrejima. Tokom mnogih decenija Jevreji su laka srca prijavljivali Rimljanima buntovnike i jeretike – hrišćane. One su, samim tim, s jedne strane svedočili vlastima o svojoj lojalnosti, dok su se sa druge suprotstavljali „jeresi“ koja je ponikla u njihovoj vlastitoj religiji. Tek je znatno kasnije (zapravo, tek u trećem veku) inicijativa za progon hrišćana počela poticati od samih rimskih imperatora, a ne od jevrejskih opština.
Upravo su ti događaji uobličili antijevrejsku pozadinu hrišćanskog mišljenja (a ne evanđelsko kazivanje o jevrejskom razapinjanju Hrista, kako su naglašavali istraživači antisemitizma tokom 19. i 20. veka).[1]
Ako se danas prihvatamo pokajničkog „jevrejsko – hrišćanskog“ dijaloga, ne treba da govorimo jedino o evropskim getoima, nego i o jevrejskim prijavama protiv hrišćana u prvim vekovima naše ere; ne samo o jevrejskim pogromima u Evropi Novog veka, nego i o tome kako su Jevreji 614. godine poubijali hrišćansko stanovništvo Jerusalima (nakon što su grad zauzeli Persijanci). Ne treba se uzbuđivati samo zbog antisemitskih natpisa, nego i zbog svesnih pogroma hrišćanstva i hrišćanske kulture koji nisu retkost kod jevrejskih publicista. I jedno i drugo je – podlost i zločin. Osuda tih podlosti, međutim, mora, očigledno, biti uzajamna…[2]
Tako bi, kada prijava protiv hrišćanina pristigne u rimsku administraciju, akt morao biti zaveden i doveden do sudske rasprave, čak i ako ovaj ili onaj blagorodni činovnik nije želeo da prlja ruke hrišćanskom krvlju. Hrišćane su obično direktno optuživali za narušavanje zakona o uvredi carskog dostojanstva. Logika je razumljiva: ako hrišćanin smatra religiju Olimpa za lažnu, a ako se upravo olimpskim bogovima klanja imperator, to znači da hrišćanin imperatora smatra za demonopoklonika. Osim toga, hrišćani su se drznuli da ne veruju u carevo božansko poreklo (Cezar je svoje poreklo izvodio direktno od Venere).
Dijalog između sudije i hrišćanina mogao se, na kraju, završiti u sledećem tonu:
„Poznavao sam tvog oca i pre nego što si se ti rodio. Služili smo u istoj legiji u Siriji. Sećam se i tebe još dok si bio dečak, a eto, sada moram da pretresam optužbe koje su pristigle protiv sina mog prijatelja. Tebe optužuju… Uopšte, kažu da si ti hrišćanin.
– Da.
– Znaš li ti da vojnik ne može da bude hrišćanin?
– Ja znam da hrišćanin može da bude vojnik, i znam da me moj Bog, ako poginem braneći svoj grad od najezde varvara, neće lišiti nagrade. – Vojnik prvenstveno brani imperatora i svetinje svog naroda, svoje bogove. A ti si se odrekao vere naših predaka.
– O nisu bogovi. Oni nisu stvorili naš svet, niti su iskupili ljude od večne smrti, oni nisu postradali na krstu.
– Slušaj, bogovi ne mogu stradati! Ali, ako ti želiš da veruješ u Boga, sramno raspetog na krstu, u Boga – siromaha, u Boga – beskućnika, u Boga išibanog bičevima, niko ti ne zabranjuje. Svako može da odabere svog boga. Samo, nemoj pri tom da zaboraviš da poštuješ i zajedničke bogove našeg naroda.
– To nisu bogovi; to su idoli, demoni, izmišljotine, bića koja ste sami stvorili po svom liku i obličju. Neću da im prinesem žrtvu!
– Slušaj, ti ne shvataš da ne želim da te kaznim. Misli kako god hoćeš. Najzad, i naši filosofi i pesnici ismevaju avanture olimpskih bogova. Ali, zakon je zakon. Sa imenima tih bogova na usnama Rim je postao najveća država na svetu. Treba li da zbunjujemo narod zaboravljajući stare svetinje? Ti ih samo rečima ispovedaj, a u srcu misli šta hoćeš.
– Ne, Bog je jedan i jedini. Neću se klanjati idolima.
– Hajde, dobro, sami smo. Zbog tvog oca zapisaću tvoje ime na spisak ljudi koji su se pokazali razumnima i prineli odgovarajuće žrtve našim bogovima i imperatoru. Samo, nemoj ubuduće javno govoriti da si hrišćanin. Idi sad!“
Mladić bi odlazio od upravitelja, i odmah tu na trgu iz sveg glasa svedočio o svojoj veri:
„Reći će vam da sam se odrekao. Ne verujte, nisam se poklonio idolima! Ja sam hrišćanin!“ Bio bi zatim ponovo uhapšen i okončao život posečen mačem ili bi bio predat na mučenje.
Tri veka – od sredine prvog veka hrišćanske ere do sredine četvrtog, hrišćanstvo je bilo progonjeno u imperiji. Čas u jednoj provinciji, čas u drugoj, a čas u čitavom carstvu (kao u vreme imperatora Decija), odjednom bi se podigao talas progona, rušeni su hramovi, hapšeni episkopi, sveštenici i uopšte verujući. Čak ni rob – hrišćanin nije se činio kao figura koja je suviše beznačajna za hapšenje, ali ni visoki položaj oficira ili patricija u društvu nije ih mogao spasti od kazne ako bi postali hrišćani.
Paganski sud predlagao je hrišćanima dobro nam poznate izgovore: „Odreci se samo na rečima, a u duši veruj u šta god hoćeš. Nema sumnje da Bog ne obraća pažnju na jezik, nego na misli onoga koji govori. Tako se može i sudija omekšati i Bog umilostiviti“. Tako sv. Vasilije Veliki prenosi savete koje su dželati uputili mučeniku Gordiju; sv. Vasilije pripoveda i o mučeniku Varlaamu, čiji su dlan silom držali nad paganskih žrtvenikom, položivši na njega odozgo zapaljeni tamjan u nadi da „svedok Evanđlja“ neće izdržati opekotinu i da će zbaciti tamjan sa ruke – pravo na žrtvenik. Tolika je bila vrednost reči i gestova.
Civilizacija u kojoj su reči izgubile vrednost nema više prava da se nazove hrišćanskom. A ljudi, koji su spremni da, čak i na putu ka pravoslavnom hramu, okuse krišnaitsku „prasadu“, da prilože rublju svakom verskom skupu i da pred svakim idolom zapale štapić egzotičnog istočnjačkog mirisa uopšte ne shvataju sa kakvim bi užasom i bolom apostoli i mučenici rane Crkve gledali na njihovo ponašanje.
Ramakrišni je sasvim svejedno – da li se pada u ekstazu pred likom Bude ili Hrista, u sazercavanju demonske boginje Kali ili teosofske Majke sveta. Hrišćanin će, međutim, takvoj širini pretpostaviti mučeništvo. To je tako nepromenljiv zakon monoteističkog shvatanja Boga da čak i Origen protestuje protiv davanja mnoštva imena Bogu. „Mnogi se još pridržavaju tog mišljenja da su imena koja su data predmetima proizvoljna i da nemaju unutrašnju vezu sa njihovom suštinom. Zato mnogi misle da nema razlike ako se kaže: „Ja poštujem najuzvišenijeg Boga“ ili pak „Jupitera“, ili „Zevsa“, a isto tako i: „Poštujem i proslavljam sunce ili Apolona, mesec ili Artemidu, životvornu silu zemlje ili Demetru ili nešto drugo, o čemu govore grčki mudraci. Protiv takvih prigovaram… Ne treba se čuditi tome što demoni svoja imena prenose na najuzvišenijeg Boga; to oni čine radi toga da bi im iskazali poštovanje kao najuzvišenijem Bogu. Takva upotreba imena paganskih idola radi imenovanja istinskog Boga nije bila uobičajena za našeg „slugu“ (Mojseja), proroke, Hrista i apostole“ („Savetovanje o mučeništvu“, 46).
„Bolje je pretrpeti muke i umreti nego dozvoliti sebi nešto takvo“ (Protiv Celsa“, 4, 48; 1, 25).
Ni Origenovi učenici nisu ništa manje bili kažnjavani zbog ispovedanja Evanđelja. Origen ih nije zadržavao nego ih je, naprotiv, krepio u odlučnosti da se suprotstave paganskom poklonjenju.[3]
Hrišćani su mogli imati vrlo lak put ka uspehu. Jedino je bilo potrebno da kažu: „Došli smo da se ujedinimo sa svima. Mi poštujemo Hrista, ali shvatamo da se Njemu može klanjati i u kultovima drugih religija“. U tom slučaju ne bi bilo mučenika, ali ne bi bilo ni hrišćanstva. Hristova opomena ostala bi neuslišena: „Teško vama kada stanu svi ljudi dobro govoriti o vama“ (Lk. 6, 26).
Prema tome, upravo je odbijanje apostola i njihovih sledbenika da uporedo sa Evanđeljem priznaju ispravnost pagana dovela do njihovog kažnjavanja. Paganizam je predložio hrišćanstvu da sa njim napravi kompromis – u vidu gnosticizma. Tada je, po tačnom izrazu B. Bolotova, „paganizam pribegao progonima zahtevajući kompromis“.
Mučeništvo hrišćana primoralo je pagane da razmisle: „Pokazuje se da postoji nešto u svetu religija što nam je nepoznato… Zašto hrišćani toliko vole svog Hrista? Mi ne umiremo za svoju Astartu…“ Mučenička krv je zaista postala seme hrišćanstva.
Pobeda Crkve nad Imperijom – to je pobeda verske ozbiljnosti nad lakomislenošću, pobeda čestitosti nad verskim kičem.
Nijedna se pobeda, međutim, ne može sačuvati automatski. U savremenom, već gotovo sasvim sekularizovanom svetu, ponovo trijumfuje ideal obaveznog verskog sveproždiranja. Sveverje i mnogoverje proglašavaju se za „širinu pogleda“, a odanost Hristu za „uski fanatizam“.
Paganizam se ponovo (čak i u samoj Rusiji) pojavljuje kao najmasovnija religija. Profesionalni sociolozi mogu biti prevareni (i oni će, verujući građanima na reč, tvrditi da većina verujućih u Rusiji pripada Pravoslavlju). Ne mogu se, međutim, obmanuti oni koji se ne bave verbalnim uveravanjem nego novcem. Ne mogu biti prevareni izdavači knjiga. Tako, na primer, među onim knjigama koje se prodaju na uličnim tezgama, na jednu knjigu o pravoslavlju dolazi ništa manje nego dvadeset knjiga o okultizmu i paganizmu (da ne računamo romane “ strave i užasa“). Horoskopi, udžbenici o jogi i meditaciji, mistički traktati od starog Egipta do Kastanede, a uz to i neopagani tipa Habarda.
Da, postoje i ljudi koji su našli svoje mesto u Pravoslavlju. Međutim, daleko se brže, u odnosu na broj parohijana u Pravoslavnoj crkvi, uvećava poslednjih godina u Rusiji broj pristalica paganske prakse i različitih sekti, hrišćanskih ili bliskih hrišćanstvu. U Rusiji nema čoveka koji tokom poslednjih šest godina nije slušao da je pravoslavlje duhovna riznica Rusije. Većina Rusa se iskreno slaže sa tom konstatacijom. Da, svi su ubeđeni da je duhovnost nešto dobro, da put ka hramu ne sme da zaraste u travu, da je u duhovnoj riznici Pravoslavlja sačuvano i sakupljeno mnogo toga. Sada mi recite – gde bih ja mogao da dobijem svoj deo te riznice?
Ako priđete čoveku na ulici i upitate ga: kažite mi, šta ste tokom poslednjih godina zapravo saznali o Pravoslavlju, odgovor će biti ćutanje… Skoro da niko ne pominje nikakav odlomak iz žitija koji je zapamtio, ni priču koja ga je oduševila, ni bogoslovsku misao koja mu se otkrila… Još je manje ljudi koji bi mogli navesti slučaj da ih je propoved koju su čuli ili duboko doživljeno bogosluženje neposredno podstaklo na dobra dela.
Ne znam koliko je verujućih u Rusiji. Jednom prilikom sam u sasvim običnoj školi upitao učenike starijih razreda: kakve osnove imaju da sebe smatraju predstavnicima „hommo sapiens“a. Razuman čovek je dužan da svoja uverenja prilagodi svojim postupcima. Većina dece je na direktno pitanje o veri izjavila kako su verujući. Ali, već je na sledeće pitanje odgovor bilo ćutanje. Pitanje je pak bilo vrlo prosto: „Kažite mi, ko se od vas bar jednom u životu našao u situaciji kada je hteo da učini neku podlost, ali se zaustavio u poslednjem trenutku, setivši se da to Bog ne zapoveda?“ U tome je kriterijum čovekove vere. Ako se time budemo rukovodili, pokazaće se da ne živimo u zemlji preporođenog pravoslavlja ili islama, nego u zemlji pobedničkog okultizma. Malo je onih koji će u situaciji izbora pogledati Evanđelje ili Kuran, upitati sveštenika ili hodžu. Međutim, svi će rado poslušati savet astrologa ili horoskopa, maga ili „ekstrasensa“. To je takođe pokazatelj duboke moralne krize u zemlji: težnja da se zadobije mistika očišćena od svake etike, da se kroz mala vrata prođe do nebeskih tajni – bez ličnog duhovnog napora.
Istrebljenje nekoliko pokolenja religioznih mislilaca i bogoslova dovelo je do zaboravljanja da um ima svoja prava ne samo u svetovnoj, nego i u duhovnoj sferi. Dva para kategorija opisuju tok duhovnog delanja: molitva i misao, blagodat i sloboda. Odsecite tim parovima bar jedno krilo i eto invalida duhovnog rada. Sekta, međutim, i znači – „odsecanje“.
U istoriji religije postoje stvari sa kojima je hrišćanstvo nespojivo. Od te činjenice ne možete se ograditi uobičajenim intelektualnim refleksom: „O, kako ste vi netolerantni!“ Nikakva „tolerancija“ ne može opovrgnuti činjenicu da Puškin nije napisao „Stihove o sovjetskom pasošu“.
Zar je netolerantan učitelj koji učeniku ukazuje na nedopustivost iskrivljavanja činjenica? Ako je Vovočka ubeđen da „Jevgenij Onjegin“ počinje rečima „Moj časna tetka je uzor pravi…“, a ne „Moj časni stric je uzor pravi“, da li učitelj treba da ga pohvali za stvaralački pristup ili da se potrudi da ga primora na razumevanje pravila ruskog jezika?
Panteizam Nju Ejdža nespojiv je sa biblijskim personalizmom. Shvatanje Hrista prosto kao „Učitelja“ nije u skladu sa učenjem samog Hrista. Za imoralizam istočne mudrosti ne može biti mesta u hrišćanskoj etici.
Stoga, kada predajem na MGU (Moskovski državni univerzitet), upozoravam slušaoce: ja na neki način hoću da vas lišim slobode. Imate pravo da drugačije mislite, samo Evanđelje i hrišćanski život možete shvatiti drugačije nego pravoslavci, jednostavno, možete da govorite i pišete šta god hoćete. Jedno, međutim, ne možete da u tim slučajevima koktele svojih misli izdajete za pravoslavlje. Ako je neko, makar i jedan od vas, saglasan sa tim shvatanjem Boga, čoveka i sveta koje vam otkrivam – biće mi drago. Ali, na kraju svih mojih predavanja biće vam postavljeno jedno ograničenje: kada budete saznali kakvi su osnovni principi pravoslavlja, nećete imati moralno pravo da nešto drugo izdajete za pravoslavlje.
Smatra li se za ograničenog fanatika istoričar filosofije koji objašnjava razliku između Kantovog i Avgustinovog filosofskog metoda? Zašto za netoleranciju ne optuže filosofa koji piše disertaciju na temu o suprotnim gledištima Dostojevskog i Ničea? Kada Aleksej Losev dokazuje da je platonizam epohe Preporoda (Renesanse) imao malo toga zajedničkog sa učenjem samog Platona, niko ga zbog toga ne naziva uskogrudim fanatikom! Isto tako je i istorijski, činjenično i dokumentovano teosofija Nju Ejdža nespojiva sa apostolskim hrišćanstvom.
Takođe bih zamolio da me ne optuže za „netrpeljivost“. Među različitim filosofijama i različitim bogoslovskim sistemima postoje razlike koje ne zavise od raspoloženja i volje istraživača. Ma kako neko želeo da svi budu jednaki, između budizma i hrišćanstva postoji mnogo radikalnih razlika. One neće nestati ukoliko ih ja budem prećutao.
Poziv na komparaciju je prevashodno poziv na misaonu delatnost. Lakoća sa kojom se na astralnoj podlozi rađaju sekte tipa „Bogorodičnog centra“ i „Belog bratstva“ daje povoda da nipošto nije naodmet da se još jednom pomene: kada se ulazi u crkvu, skidaju se kape, a ne glave. Zadobijanje vere ne znači da od tog vremena um treba odložiti u mračnu komoru. Pojava i nestanak novih i novih sekti koje svi vidimo potvrđuje istinu staru koliko i Crkva: sva snaga dogmatike i tradicije, snage crkvenog razuma i autoriteta ne suprotstavlja se slobodi mišljenja, nego slobodi fantaziranja. Crkva je odnegovala naučni empirizam u svojstvu sredstva za borbu protiv sujeverja i mitologije. Kao što je poznato, ništa ne može tako ujediniti kao prisustvo zajedničkog neprijatelja. Danas je očigledno strateško savezništvo Crkve i nauke, duhovnog i svetovnog prosvećivanja. I u veri i u nauci pojavio se zajednički moćan neprijatelj: sujeverje.
U životima crkvenih ljudi bilo je mnogo grehova. Dvehiljadugodišnje iskustvo, međutim, pokazuje da je sve, što je tragalo za većom „čistotom“ i „misticizmom“ zalazilo u oblast fantazije, antiistorizma i nekulture. Ta činjenica nekome može izgledati dosadna i prozaična, dok meni izgleda radosna. Iz veka u vek pojavljivali su se novi gnostici i teosofi, uveravajući da su pronašli način da se prevaziđe evanđelska „uskogrudost“. Iz veka u vek se, međutim, ispostavljalo da iz sveta hrišćanske kulture postoje samo jedna izlazna vrata natrag u paganizam. Na tim vratima se mogu menjati natpisi i ornamenti, na njih mogu biti prikucani razni citati. Iza tih vrata, međutim, čovek neće pronaći nebesko prostranstvo, nego ono isto zagušljivo i zaprljano predsoblje u kome i nema mesta za čoveka…


NAPOMENE:

  1. Evo svedočanstva jednog od „mučeničkih spisa“ sa početka drugog veka: Vlasti su naredile da sv. Polikarp, episkop smirnski, bude kažnjen spaljivanjem. Kada je to objavljeno, „gomila ljudi se bez oklevanja bacila na sakupljanje drva i suvih grana iz radionica i termi u čemu su naročito revnosno, po svom običaju, pomagali Jevreji“.
  2. Nekoliko primera: „Da Pavle živi u sadašnje vreme on bi, po svoj prilici, okončao na psihijatrijskoj klinici… Ernest Renan ga je okarakterisao kao „odvratnog malog Jevrejina“. Često je bio izložen napadima malarije. Imao je i učestale halucinacije i, po mišljenju nekih naučnika, epileptične napade“ (Dajmont M., Jevreji, Bog i istorija, Moskva 1994, str. 186). E. Majburd smatra da Isaijino proroštvo Eto, devojka će začeti (Is. 7; 14), koje Hrišćani povezuju sa Roždestvom Spasitelja, treba tumačiti kao „Pogledajte, ova mlada devojka je trudna“ (Majburd, E. Lovci na ljudske duše pomoću mreža laži, Nezavismaja gazeta, 23. 9. 93). A evo šta o Bogorodici kaže klasik sovjetske literatre Jevrejin Isak Babelj, čiji junak ulazi u hram koji su zauzeli crveni i tamo vidi ikonu Bogomajke: „mršava žena razmaknutih kolena i opuštenih grudi, koje liče na dve nepotrebne zelene ruke“ („Suton“). Svetski poznavalac književnosti primećuje tim povodom da to nije ništa drugo nego „verbalni pogrom“: „Koji državni ateista poslednjih decenija ne bi pozavideo tom sočnom gađenju, tom talentu za mržnju i strasti prema “ gaženju svetinje?“ (Novikova M. Marginal… // Novij mir, No. 1, 1993, s. 231). Lav Levinson, pomoćnik Gljeba Jakunjina, ovako piše o Pravoslavnoj Crkvi: „Razgovori o preporodu Ruske crkve izgledaju besmisleno. Svejedno je da li se nadaju vaskrsenju lutke koja leži u mauzoleju ili, bolje reći, njegovog kratkovečnog suseda, zakopanog nedaleko odatle. Treba se spasavati od svega toga: i od mrtvaca i od Patrijaršije, kao od dugotrajne bolesti koja neminovno ostavlja tragove na telu, ali će najzad iščeznuti“ (L. Levinson, Nekoliko zapažanja o vladajućoj ideologiji // Ekspress ronika, 26. 5. 95.). Najzad, o Rusiji kao celini Mihail Kapustin piše u sledećem stilu: „Odiozan primer Saltičihe, koja je sopstvenim rukama u Podmoskovlju pobila nekoliko stotina svojih seljaka pojavljuje se kao nakazan nacionalni simbol Rusije“ (Kapustin M. Traganje za žrtvom ; Rusija i Jevreji // Nezavisimaja gazeta, 9. 12. 94.). Po uverenju Jakoba Krotova, „zverstva ruske vojske u Čečeniji svedoče o nemoralu ruskog naroda“. Svaki ovakav tekst upućen na račun nekog drugog naroda u svetu naišao bi na potpuno prirodan prekor i osudu zbog rasizma. Ali, za današnju „demokratsku“ štampu uvrede takve vrste upućene i Ruskom narodu, i ruskoj istoriji i kulturi potpuno su normalne.
  3. Očigledno da sam Origen nije tada postradao stoga što zakon Septimija Severa nije bio usmeren na iskorenjivanje hrišćanstva kao takvog, nego na ograničavanje njegovog širenja. Kažnjavano je preobraćanje u hrišćanstvo, a ne oni koji su već bili hrišćani. Zato je tih godina najviše mučenika bilo među novokrštenima ili oglašenima (u Kartagini su u to vreme postradali mučenice Perpetua i Felicitata, krštene samo nekoliko dana pre hapšenja).
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. sestra Rada

    Pomaže Bog draga braćo i sestre u Hristu!
    Zanima me otkud simbol Lobanja i kosti tzv. Adamova glava na zastavi nekih Svetogorsih monaha?
    To jeste ispred nekih kelija?
    Ne želim da se osete nelagodno ljudi koji su tamo ili su bili u isposnicama.
    Volim Svetu Goru i priče Svetogorskih Staraca.
    Ovo pitam jer sam čula da postoji takva zastava ispred vrata nekih kelija?
    Da li je taj simbol Pravoslavan?
    Uz dužno poštovanje i prema našim borcima u Drugom svetskom ratu koji su takođe imali zastavu sa tim simbolom-Za kralja i Otadžbinu.
    Sastradavali su za naš narod.
    Ne znam otkud taj simbol u našoj veri?
    Blagodarim na odgovoru.
    Bog vam dobra dao dobri ljudi !
    Živi i zdravi bili!

    Amin +++

  2. Draga sestro Rado,

    Bog ti pomogao. Adamova glava (grob Adama: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 i Golgota: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) odnosno lobanja našeg Praoca se ikonopiše u donjem delu scene Raspeća našeg Gospoda Isusa Hristosa kao Novog Adama tj. Bogočoveka ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) na koju kaplje Njegova Krv kao čin iskupljenja grehova celog čovečanstva, citiram:

    Jevanđelje po Svetom Apostolu Luki 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje.“ tj. „Daj krv, primi Sveti Duh“.

    Adamova lobanja sa ukrštenim kostima se pojavljuje i na Velikoj shimi (Svetogorski monasi nemaju tzv. Malu shimu, već imaju samo ovu pomenutu):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Što se tiče zastave nekih Svetogorskih monaha koju si pomenula, mislim da se možda radi o sledećem:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    tj. o raskolništvu koje svoje korene kroz ljudsku istoriju ima u masonštini odnosno u nesrećnom pokušaju da se poveže „prosvetiteljski“ nacionalizam sa Pravoslavljem i stvori monarho-klerikalizam odnosno teokratija.

    S Bogom, a ne slobodno-od-savesti „zidarsko“ zbogom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *