NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

NOVO DOBA I KLONIRANJE LJUDI

Nedavno postignuti dogovor 19 evropskih zemalja (od ukupno 40) o zabrani kloniranja ljudi, među kojima su i Slovenija i Makedonija, ali ne i Engleska i Nemačka, predstavlja pokušaj otpora jednoj modernoj delatnosti kojoj se ishod ne vidi. Mada je potpisani Protokol dodatak Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima u biomedicini i mada se zemlje potpisnice njime obavezuju na stvaranje najstrožih zakonskih sankcija protiv eventualnih prekršitelja, cela stvar podseća na englesko crveno barjače od pre nekih 177 godina.
Naime, kada je 1821. godine između Stoktona i Darlingtona u Engleskoj krenula prva javna železnica Džordža Stivensona, javnost je bila i zadivljena i uplašena. Brzina tog voza još uvek nije premašivala brzinu kočija, ali je, za svaki slučaj, donet propis po kojem je ispred Stinvensenove lokomotive morao da ide, peške naravno, železnički službenik sa crvenim barjačetom i da blagovremeno upozorava sve koji bi se mogli naći na pruzi. To, ipak, nije sprečilo samoukog pronalazača da osam godina kasnije, na novoizgrađenoj pruzi Liverpul-Mančester, novom lokomotivom „Roket“ postigne za ono vreme vrtoglavu brzinu od 46,5 km na čas! Novi propisi o bezbednosti železničkog saobraćaja uklonili su onog pešaka sa barjačetom, jer se uvidelo da on koči progres.

Duše su rasporodate, ostaju kloni

Verovatno je i to bio izraz britanskog shvatanja slobode u naučnim istraživanjima kojim je objašnjeno njihovo sadašnje uzdržavanje od potpisivanja pomenutog Protokola. A što se Nemačke tiče, ona je posle 1945. godine dobro zapamtila gde je „tanak led“ u medicinskim istraživanjima (kojima je na čelu stajao dr Jozef Mengele), pa se već i bez ovog Protokola obezbedila vrlo strogim zakonima, kojima se zabranjuje svako eksperimentisanje na ljudskom embrionu. Satanski doktor koji je tragao za otelotvorenjem nemačkog „natčoveka“ izmakao je ruci pravde i, po svemu sudeći, skončao negde u Južnoj Americi. Ali njegov vampirski duh još uvek luta svetom i nalazi utočište u glavama genetičara koji, zarad taštine i koristoljublja, odbacuju starodrevne medicinske postulate.
Otvarajući 12. januara ove godine u Parizu Konferenciju nacionalnih etičkih komiteta članica Saveta Evrope francuski predsednik Žak Širak je, kao i mnogi posle njega, saglasan da je kloniranje ljudi „moralno neprihvatljivo“. Ali je izrazio i bojazan da zabrana ove rabote u evropskim zemljama neće mnogo vredeti ako se drugde bude nastavila.
Strepnja dolazi iz Sjedinjenih Država, gde je dr Ričard Sid, poznati istraživač u oblasti veštačkog oplođavanja žena (i, prethodno, ženki sisara), svetu finansijera izložio neverovatno profitabilan biznis u proizvodnji ljudskih duplikata, klonova, koji treba da počnu na njegovoj klinici „Hjuman klon“ u Čikagu. Trenutno mu je potrebna inicijalna injekcija od dva miliona dolara. To je zaista sitnica ako se ima u vidu da oko pet hiljada bračnih parova već sedi pred njegovim vratima, čekajući usluge u stvaranju kloniranih potomaka, po ceni od pet do petnaest hiljada dolara. Bruto profit je lako izračunati. Ali dr Sid svojim programom predviđa otvaranje još tridesetak specijalizovanih klinika širom SAD i zemljama koje se ne gade ovog biznisa. Prosečna cena kloniranja bi se smanjila, kada godišnja proizvodnja klonirane novorođenčadi dostigne planirani nivo od dvesta hiljada jedinki.

Začeće bez učešća muškarca, radost za feministkinje!

Tih dvesta hiljada kloniranih beba godišnje koje obećava dr Sid, nije namenjena ublažavanju roditeljske čežnje bezdetnih brakova, već prvenstveno predstavljaju industriju rezervnih organa, prema kojoj su postojeće komercijalne „banke ljudskih organa“ obične piljarnice. Jer njihov sadašnji asortiman predstavljaju samo organi ljudi smrtno stradalih u raznim nesrećama, i koji se, ako fiziološki odgovaraju kupcima, hirurškim putem ugrađaju umesto obolelih ili dotrajalih. Nabavljaju se legalno, po tržišnim principima, poklonom ili kupovinom od živih davalaca, ili od njihovih rođaka, ali se već javljaju i bande kriminalaca koje kidnapuju živu i zdravu decu i mlade ljude, najčešće u nerazvijenim zemljama Azije, Afrike i Južne Amerike.
Dr Stojan Adašević, iskusni beogradski specijalista ginekolog-akušer, koji se već desetak godina bori za zabranu abortusa, dokazujući da je to legalizovano ubijanje nerođene dece, nespojivo sa lekarskom i hrišćansko etikom, rekao nam je da mu je, kao i mnogim drugim njegovim kolegama, poznato kako se kloniranje izvodi, ali da je užasnut kada treba govoriti o njegovim posledicama.
Najpre, to više nije nikakva novost u naučnom smislu, pogotovo ne za one koji su se u svojoj lekarskoj praksi bavili veštačkim oplođivanjem – kaže dr Adašević. – Razume se, sve je počelo na laboratorijskim životinjama, žabama, pacovima i tako dalje, sve dok se nije došlo do ovce Doli. Suština je u tome da se hirurškim putem iz ženskog zrelog a neoplođenog jajašca izdvoji jezgro, a na njegovo mesto usadi belo krvno zrnce, dobijeno iz neke njegove ćelije. Ostatak ženskog jajašca prihvata to novo jezgro i započinje dalji razvoj, kao da je u pitanju oplođenje spermatozoidom. Stvaranje ljudske jedinke prirodnim putem započinje kada se sjedine 23 hromozoma jezgra ženskog jajašca sa takođe 23 hromozoma spermatozoida, odnosno muške jajne ćelije. Novorođenče u tom slučaju ima izmešane osobine oba roditelja. Ali u slučaju kloniranja, tog mešanja nema, jer dominira samo uneti hromozomski materijal. To praktično znači da je kloniranje moguće i bez učešća muškarca, što posebno oduševljava feministikinje… Ova tendencija ne stvara nimalo ružičastu perspektivu za čovečanstvo u 21. veku. Srećom, za sada tehničko ostvarenje ovih procesa je veoma teško i složeno.
Istorijski gledano – nastavlja dr Adašević – kloniranje je produžetak eksperimentisanja sa veštačkim oplođivanjem koje je počelo još u XVIII veku. Na početku ovog veka jedan lekar u Australiji proslavio se lečeći neplodnost žena. Završilo se skandaloznim otkrićem da je on svoje pacijentkinje „nerotkinje“ zbog steriliteta muža oplođavao sopstvenim spermatozoidima, prilikom ginekološkog pregleda, čak i u prisustvu njihovih muževa koji nisu znali šta se dešava. Ispostavilo se da je dotični doktor na taj način „proizveo“ oko dve hiljade dece! Pri tom, da stvar ne bi bila sumnjiva, birao je parove koji su imali njemu slične genetske osobine, vodeći računa o boji očiju, tena i kose.

Konclogori budućnosti na vidiku

– I tako sve do otkrića da je moguće i vantelesno začeće, što je najpre dobilo praktičnu primenu u veterini. Na primer, kod nas na farmama PKB-a. Bilo je odmah jasno da ono što je moglo da se ostvari kod sisara, može i kod ljudi. Kada se ne tako davno pojavila prva devojčica u epruveti, među prvim čestitkama bila je i čestitka rimskog biskupa, dakle rimskog pape. Međutim, nešto kasnije se stav Rimske kurije, pa i samog njenog šefa, naglo menja i oni oštro osuđuju vantelesnu oplodnju.
Pri svakom novom biomedicinskom pokušaju treba dobro proceniti sve moguće posledice, pa u tom smislu treba gledati i na tek potpisani Protokol o zabrani kloniranja u većini evropskih zemalja. Uz poštovanje za naučnoistraživački rad koji je čoveku omogućio da se meša u nešto što je od postanka civilizacije bilo u domenu Božije volje, razumljivo je i da Crkva mora da zauzima jasne stavove. Nažalost, naša Crkva u našoj jadnoj Srbiji o takvim problemima, koliko ja znam, vrlo malo razmišlja a još manje govori – kaže dr Adašević.
– Mi smo danas suočeni sa mogućnošću da se aseksualno stvaraju ljudska bića, u matericama žena svedenih na nivo inkubatora, ili nešto bolje – kokošaka nosilja. Postoji i teorijska naznaka da će se možda materice žena moći zameniti matericama šimpanzi! Emocije, ili ono što se naziva majčinskom ljubavlju prema sopstvenom detetu ovde su isključene, ili bar maksimalno redukovane i niko danas ne zna kakve će to imati reperkusije na psihičko zdravlje novorođenog klona. Pogotovo eventualno rođenog od šimpanze! U svakom slučaju, to biće se proizvodi sa ciljem da se razvija i živi do desete godine života, a onda podvrgne operativnom oduzimanju delova organizma, zarad ugrađivanja onima koji su toliko bogati da to mogu da plate i koji su dali svoj genetski materijal (na kloniranje). Zar to nije ostvarenje hitlerovsko-mengeleovskih najcrnjih snova o „ibermenšu“? Nacistički logori bi, prema ovakvim ustanovama, izgledali kao zabavni društveni klubovi.
Beskrupulozni sledbenici dr Mengelea verovatno i tu imaju rešenje: manipulacijama na mozgu moguće je ljudsko biće svesti na nivo digestivnog tubusa, to jest organizma koji se sa jedne strane hrani, a sa druge izbacuje fekalije i urin. Takve užase, o kojima se ne usuđujem ni da mislim, danas je moguće videti samo po azilima one nesrećne dece koja su preležala težak meningitis: izgledaju lepo, prava i zdrava, ali je svaka komunikacija sa njima nemoguća…
Dakle, sve u svemu jedna užasna vizija. I mada Jugoslavija nije učestvovala na pariskoj konferenciji protiv kloniranja, Srpska Pravoslavna Crkva bi morala, kao moralni i duhovni stožer Srpskog naroda, zajedno sa našim genetičarima i lekarima da raspravlja o tome i donese svoj sud.

Krvopijci i čedomorci

Dr Adašević kaže da su u tom smislu već i ranije propuštani važni vozovi:
Ne mogu da kažem da li se neko od naših lekara bavio, na primer, takozvanom ćelijskom terapijom koja je još pred Drugog svetskog rata začeta na švajcarskim klinikama. Naime, danas se pouzdano zna da je uspešna zamena organa moguća jedino između jednojajčanih bliznaca. Klonirano biće je, sa fiziološkog stanovišta, jednojajni blizanac sa davaocem genetskog materijala bez obzira što je on stariji 56, 60 ili, uskoro, možda i 300 godina…
No, vratimo se tzv. ćelijskoj terapiji. Zvanično nikad nije dato pravo objašnjenje ovog postupka. Lekari, koji su se time bavili, tvrdili su da koriste ćelije nerođene jagnjadi. Iz gravidne ovce, koja je ubijana, vađeno je nerođeno i nedoneseno jagnje, kao što se čini prilikom proizvodnje čuvenih astraganskih krzna ili karkaula. Iz takvog jagnjeta vade se ćelije timusa, žlezde iza grudne kosti koje se zatim, posle izvesnih postupaka, ubrizgavaju čoveku radi podmlađivanja. Takvoj intervenciji podvrgao se i Vinston Čerčil, kako sam saznao iz jednog članka u „Ilustrovanoj Politici“ od 11. decembra 1990. godine. Međutim, poznato je da se ništa životinjsko ne može presaditi u ljudski organizam. Da bi se nešto „prihvatilo“ u jedinki primaoca, davalac mora da ima što približniju krvnu i tkivnu grupu. Tako se sada po kuloarima medicinskih stručnjaka može čuti da se u ovim operacijama nisu ni ranije koristile ćelije timusa jaganjaca, nego nerođene dece, pobačene iz nekog razloga.
U pomenutom članku navodi se da je iz SAD zagrebačkoj bolnici „Josip Kajfeš“ svojevremeno nuđen otkup do sedam hiljada fetusa godišnje. Zašto? Pa, verovatno, za podmlađivanje odrtavelih milionera i političara. Zli jezici tvrde da se ćelijska terapija primenjivala u najvećoj tajnosti i u našoj zemlji. I mada tu nije reč o kloniranju, sa ljudskog i hrišćanskog stanovišta to je, takođe, težak zločin i greh. Ako društvo nije u stanju da se energično odupre takvim stvarima, onda taj otpor treba da organizuje Crkva.
– Možda previše očekujete od Srpske Pravoslavne Crkve koja se tek sada vraća u društveni život iz koga je pola veka na sve načine istiskivana?
– To je tačno – kaže dr Adašević – ali ja, kao veliki grešnik koji se već godinama kajem i kajaću se do kraja života, želim da naša Crkva bude na nivou Svetih Otaca koji su ovaj narod održali kroz tolike vekove.
Kakav ste vi grešnik?
– Ja sam 1988. godine izvršio poslednji od mnogih abortusa i to na verenici jednog svog bliskog rođaka. U toku te operacije, čije detalje ne mogu da iznesem bez potresenosti, meni se skinula mrena rutiniranog ginekologaabortera i sa užasom sam u sebi otkrio ubicu! Tada sam se zakleo da nikad više to neću činiti.
Moje razmišljanje odvelo me je konsultovanju dvotomnih „Pravila Pravoslavne Crkve sa tumačenjima“ čuvenog episkopa dalmatinskog Nikodima Milaša iz 1895. i 1896. godine, štampanih u Novom Sadu, kao i spisima velikog teologa Justina Popovića. O namernom abortusu se tu nedvosmisleno kaže da je reč o čedomorstvu i ubistvu. Pošto su se u prošlom veku time osim neželjenih trudnica bavile i razne babice, svima zajedno se propisuje desetogodišnje kajanje. „Ne treba uostalom produžiti do kraja života vrijeme njihovoga pokajanja, nego ih treba primiti posle desetogodišnjeg roka i suditi o izliječenju njihovom ne po vremenu, nego po načinu kajanja“, zaključuje se u Pravilu 2. Vasilija Velikog, koje navodi episkop Milaš.
Ako sam ja, dakle, mogao saznati šta je volja naše Svete Crkve, onda su to i drugi lekari pravoslavne vere dužni da učine i usvoje. Nažalost, sadašnji pastirski rad SPC opasno je tolerantan prema onim lekarima koji su, ustvari, utrobni čedomorci-aborteri, pa ne samo da ih ne odvraćaju od tog zločina, nego im još i osvećuju slavski kolač i u njihovoj kući jedu slavsko život natopljeno krvlju nevine dece! Ja se sa tim nikada ne mogu pomiriti, jer svi mi znamo kojim su novcem materijalna dobra u tim domovima nabavljena – završava dr Adašević

razgovor vodio:
Branko Đurica

NIN, 18. februr 1998.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. sestra Rada

    Pomaže Bog draga braćo i sestre u Hristu!
    Zanima me otkud simbol Lobanja i kosti tzv. Adamova glava na zastavi nekih Svetogorsih monaha?
    To jeste ispred nekih kelija?
    Ne želim da se osete nelagodno ljudi koji su tamo ili su bili u isposnicama.
    Volim Svetu Goru i priče Svetogorskih Staraca.
    Ovo pitam jer sam čula da postoji takva zastava ispred vrata nekih kelija?
    Da li je taj simbol Pravoslavan?
    Uz dužno poštovanje i prema našim borcima u Drugom svetskom ratu koji su takođe imali zastavu sa tim simbolom-Za kralja i Otadžbinu.
    Sastradavali su za naš narod.
    Ne znam otkud taj simbol u našoj veri?
    Blagodarim na odgovoru.
    Bog vam dobra dao dobri ljudi !
    Živi i zdravi bili!

    Amin +++

  2. Draga sestro Rado,

    Bog ti pomogao. Adamova glava (grob Adama: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 i Golgota: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) odnosno lobanja našeg Praoca se ikonopiše u donjem delu scene Raspeća našeg Gospoda Isusa Hristosa kao Novog Adama tj. Bogočoveka ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) na koju kaplje Njegova Krv kao čin iskupljenja grehova celog čovečanstva, citiram:

    Jevanđelje po Svetom Apostolu Luki 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje.“ tj. „Daj krv, primi Sveti Duh“.

    Adamova lobanja sa ukrštenim kostima se pojavljuje i na Velikoj shimi (Svetogorski monasi nemaju tzv. Malu shimu, već imaju samo ovu pomenutu):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Što se tiče zastave nekih Svetogorskih monaha koju si pomenula, mislim da se možda radi o sledećem:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    tj. o raskolništvu koje svoje korene kroz ljudsku istoriju ima u masonštini odnosno u nesrećnom pokušaju da se poveže „prosvetiteljski“ nacionalizam sa Pravoslavljem i stvori monarho-klerikalizam odnosno teokratija.

    S Bogom, a ne slobodno-od-savesti „zidarsko“ zbogom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *