NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Dr Aleksandar Dvorkin
HEROJI NAŠEG VREMENA I BOG HUMANITARIZMA

Neko, izgleda Volter, reče: „Činite dobro, ali, Boga radi, nemojte se baviti filantropijom!“ Naš vek je, izgleda, zaboravio na to upozorenje. Sada je humanitarizam (filantropija, nap. prev.) najpočasnija zanimanje, a svaki čovek, koji, da bi smanjio porez, daje priloge siromašnima, bolesnima, studentima, borcima za ljudska prava, ekolozima, životinjama, pticama, ribama, netaknutim šumama, međugalaktičkim federacijama itd. prihvata se kao najveći junak našeg doba. Niko ne pita odakle su uzete te pare i koliko je hiljada ubožjaka opljačkao taj humanitarac koji maleni deo ovog novca meće, da tako kažemo, u humanitarnu kasicu.
To nije bitno. U masovnoj svesti naših savremenika humanitarizam sve opravdava. A svetost na kraju XX veka jeste direktno proporcionalna učešću u humanitarnim aktivnostima.

1.

Glavna novost poslednjih dana leta i početka jeseni 1997. godine su dve smrti – princeze Dajane i monahinje Tereze iz Kalkute. Ta dva događaja su bukvalno potresla sav svet. Dve pokojne žene su bile najveće heroine, idoli našeg doba, uzori za podražavanje. Zbog toga ova zaista sveopšta tuga (i sveopšta histerija) zbog gubitka istih.
Svako vreme ima svoje junake. Sama činjenica da se za tu ulogu biraju ovi ili oni ljudi veoma govori o duhu vremena. Koga želi da podražava savremeni svet?
Hrišćanski moral je sada – skoro postao pogrda. Savremenom čoveku je sinonim za taj moral – licemerje, dosada i prinuda. Nedavno su nam u krupnom planu pokazali kako na sahrani jednog od proslavljenih junaka našeg doba, izopačenika i razvratnika koga je ubio njegov ljubavnik, a inače svetski poznatog modnog kreatora (Đanija Versaćea, nap. prev.) princeza Dajana, zagrlivši ga, dirljivo teši drugog izopačenika – svetski poznatog pop-pevača. Upravo on je posle nekoliko meseci bio udostojen da pod svodovima drevne Vestminsterske opatije otpeva pesmu na opelu same Dajane (Elton Džon, nap. prev.) A još početkom ovog veka u Engleskoj čoveka, podložnog tom grehu koji upražnjava i Dajanin prijatelj, ne bi, ako se ne pokaje, pustili ni na prag seoskog hrama, da se i ne govori o jednoj od glavnih svetinja u zemlji.
Početkom ovog veka bilo je drugih junaka i drugih uzora za podražavanje. Velika ruska kneginja Jelisaveta Fjodorovna koja je iskreno, iz dubine duše, čitavog života činila dobro, bila je primer tada još uvek popularnog hrišćanskog morala i vrline. Kako je ona na prvi pogled bliska savremenim heroinama i kako je daleko od njih! Kao i Dajana, i Sveta Jelisaveta je bila poznata lepotica. Kao i princeza od Velsa, i ona je stradala od hladnote carskog dvora, nije doživela sreću u porodičnom životu, rano je ostala bez muža i tragično prevremeno poginula (ubili su je boljševici 1918. godine, nap. prev.) Kao i mati Tereza, osnovala je monaško sestrinstvo čiji je glavni zadatak bio pomoć sirotinji i ubogima.
Ali to je samo spoljašnja sličnost. Iza nje su duboke, načelne razlike.

2.

Princeza Dajana, koju sada nazivaju najboljom i najsvetlijom savremenom ženom, bila je pripadnik kraljevske kuće još uvek (makar formalno) hrišćanske zemlje. Koliko je ona u sebi vaplotila hrišćanske vrline? Neverna žena, nesrećna žena, koja je očajno nastojala da dobije svoj deo zemaljskih slasti i jureći za njima bacala se iz avanture u avanturu i na kraju krajeva ružno, tragično poginula, posle dobrog ručka, u zagrljaju još jednog od plejboja, koji je skupa s njom seo u auto, za čijim volanom se nalazio pijani vozač. To je žena koja je plela intrige protiv kraljevske kuće koja ju je hladno primila i koja je zbog tog cilja koristila svu moć štampe. To je žena kojoj je više od bilo koga drugog uspelo da kompromituje vladarsku kuću i samu ideju monarhije u Velikoj Britaniji. To je žena čije su ljubavne avanture žudno pratili u čitavom svetu, i koja ih je svesno činila dostupnim javnosti preko štampe koja joj je bila naklonjena. To je žena koja je čitavog života pozirala i igrala ulogu „za masu“, jer joj je to bilo neophodno da bi se nalazila u prvom planu. Igra je trajala do poslednjeg časa, do časa pogibije.
Humanitarizam je bio sastavni deo te uloge. Kako je to lepo: visoka, lepo građena dugonoga plavuša, zapanjujuće lepa princeza doletela je u daleku Afriku i drži na rukama ubogog crnog mališana (obratite pažnju na njenu besprekornu frizuru). Ona se nije uplašila da izađe iz svog Hiltona sa deset zvezdica i da prošeta ne po tepihu, nego po našoj grešnoj zemlji! Nije se gadila da udahne seoski, a ne erkondišn vazduh! Kakav podvig čovekoljublja! Pogledajte kako ona odvažno ide u kliniku za žrtve SIDE! Princeza se spušta sa svojih nebeskih visina u ponor ljudskog stradanja i – o čuda! Ona se usuđuje da se rukuje sa bolesnikom! (Dobro je poznato da se SIDA ne prenosi svakodnevnim kontaktima.) Kakav veliki postupak sapatnje!
Pa ipak, pozirajući onoliko koliko je potrebno pred tele i fotokamerama sa ljudskom bedom i jadom u pozadini, princeza se vraćala u svoj londonski dvor, u svoj pariski dom, na svoju mediteransku jahtu, i sve se vraćalo u kolotečinu: mali Crnci su i dalje stradali od gladi, a bolesnici su i dalje umirali od svojih bolesti. Jedino čudo koje se zaista dešavalo je bila rastuća popularnost one koja je čitavom svetu trubila o svom čovekoljublju („Šta da radim – volim ljude, pa to ti je!“), to jest princeze Dajane. I narod je, uprkos stvarnosti, uprkos činjenicama života, poverovao u taj mit. „Narodna princeza“ Dajana postala je njegov idol i kumir. Na neki način se ovo svetsko poklonenje spojilo sa svetskim interesovanjem za njene ljubavne avanture. Ali njena smrt (u izveštajima TVnovinara sve češće se sugeriše da je reč o “ iskupiteljskoj žrtvi“) sve je pokrila.
Kad se govori o Dajani, kao o velikoj humanitarki, sećam se jedne, sasvim nedavne epizode. Početkom leta 1997. ona je došla u Bosnu, u okviru humanitarne akcije pomoći deci postradaloj u ratu. Kako je saopštila NTV, planirajući putovanje, Dajana je izjavila da njena noga neće kročiti u srbski deo Bosne: ona će otići u Muslimansko-hrvatsku federaciju i jedino tamo će pomagati deci. Pa šta, može se zamisliti da je naivna engleska princeza poverovala gomilama kleveta koje su se pojavljivale kad su Srbi i Srbija u pitanju u svoj svetskoj štampi. Ali kakve to ima veze sa decom? Čak i da su srbske vlasti i armija jedini odgovorni za građanski rat, zar su deca Republike Srbske od rata manje postradala? Šta su tako princezi zgrešila srbska deca da se pokazalo da su ona nedostojna njene humanitarne pažnje?
Teško da princeza baš toliko nije shvatala šta radi. A ako je shvatala, to znači da je ispunjavala određeni zadatak i preduzimala promišljene političke akcije. Pa dobro, kakve to ima veze sa humanitarizmom?
Svako doba ima svoje junake i svoje svece. Princeza Dajana je bila podignuta na vrh pijedesetala našeg vremena. Ona je stremila da bude na vrhu, svima pred očima. Na kraju krajeva to ju je i ubilo. Jako mi je žao nesrećne mlade žene koja je tragično poginula i čija je sudbina bila zamršena. Ali ne mogu a da ne navedem reči mudre ruske žene iz Adigena koja je izgovorila odgovarajući na pitanje dopisnika poznate TV-kompanije: „Žao mi je, naravno. Ali da je sedela kod kuće sa mužem, da nikud nije lunjala, skitarala po raznim mestima, i sad bi bila živa“.

3.

Princezina smrt je unekoliko potamnela smrt druge svetski poznate žene koja je sutradan umrla na sasvim drugom kraju sveta. Za razliku od prve to je bila prirodna i, tako reći, očekivana smrt. Pokojnica je bila u dubokoj starosti, tiho se ugasivši posle dugog i veoma plodnog života. Ona je bila hrišćanska monahinja, osnivač proslavljenog reda koji se posvetio službi bližnjem. To je bila prava, ne pokazna humanitarnost: majka Tereza i njene časne sestre nisu pred TV kamerama i na pokaz činile to što su činile, nego su zaista pomagali ugnjetenima, služeći i čitavim svojim životom i ne razlikujući ih po religiji i nacionalnosti. I svet je ocenio tu delatnost: majka
Tereza je postala nosilac Nobelove nagrade za mir, a susret s njom, prostom albanskom seljankom čekali su najugledniji ljudi naše planete; da je prime i da se fotografišu sa njom nastojali su najpoznatiji politički, religiozni i kulturni poslenici.
Zaista, njena samopožrtvovana delatnost je u najvećoj mogućoj meri bila plemenita i dostojna najiskrenijeg ushićenja. Pa ipak, može li se ona nazvati specifično hrišćanskom? Humanom? Da! Čovekoljubivom? Da! Samopožrtvovanom? Da! Ali isto to čine i nereligiozne humanitarne organizacije „Lekari bez granica“, „Crveni krst“, mladi dobrovoljci iz „Korpusa mira“.
Ne nastojim da umanjim podvig majke Tereze ili ocrnim nju samu. Kao devetnaestogodišnja devojčica ona je stigla iz rodne Albanije u ubogu pagansku Indiju i počela da čini ono što je znala i umela i što joj je srce zapovedalo. Ona se naizgled rukovodila dobrim načelom: prvo treba nahraniti ljude, a zatim im govoriti o Hristu. Pa ipak, zamislimo da su apostoli, došavši u Lidu ili u Filipe, počeli da tamo organizuju za siromašne pagane (a njih nije bilo manje nego u sadašnjoj Indiji) javne kuhinje i bolnice, da bi tek posle toga počeli da propovedaju. Tada bi se, sigurno, i njihovi sledbenici bavili samo humanitarnim akcijama, zato što se broj gladnih u svetu nije smanjio i ljude je potrebno hraniti kao i nekad. Što znači da im je, kao i nekad, prerano govoriti o Hristu. Svet, na radost kneza ovoga sveta, tako nikad ni ne bi čuo Radosnu vest, a hrišćanstvo bi se pretvorilo u filantropski humanitarni pokret, čiji bi članovi upražnjavali neke ezoterične obrede.
Ali svi mi znamo da su apostoli na drugi način shvatili poslednju zapovest koju im je dao Spasitelj: “ Idite i naučite sve narode, krsteći ih u Ime Oca i Sina i Svetoga Duha…“ (Mt. 28, 16).
Međutim, upravo takvu, humanitarnu verziju hrišćanstva naš svet je spreman da primi sa radošću: to je hrišćanstvo koje prećutkuje Hrista, hrišćanstvo svedeno na svoje socijalne doktrine, koje ne prelazi granice istih.
Svet je spreman da ide i dalje. Sada, u veku sveopšte tolerancije, totalnog uzajamnog poimanja, uvažavanja prema svim vrednostima u isti mah, on je spreman da primi i hrišćanstvo sa maglovitim granicama. Ilustracija takvog hrišćanstva je, avaj, zajednica majke Tereze. Katolička crkva se poodavno rukovodi principom da je, radi uspešne misije, neophodno maskirati se lokalnim obeležjima, pa tek onda, ispod žita, obraćati ljude u svoju veru. O toj „maskaradi“ pisali su mnogi pravoslavni duhovni pisci. Na tome je, da dodamo, i sazdan fenomen unijaćenja.
Nisu mu umakle ni sestre majke Tereze. Ali Daleki Istok je stvar suptilna, i sa dalekoistočnim religijama često se zbiva obrnuta pojava. Što se hrišćanstvo njima više maskira, to se više raslabljuje idejama i koncepcijama koje su sa njim nespojive. One nisu samo obukle sarije, niti su samo zapalile induske mirisne štapiće, stilizujući svoje bogosluženje prema lokalnom običaju, nego su usvojile i mnoge induističke tehnike vežbanja i meditacije.
I, zaista, nije slučajno što je Majka Tereza bila jedan od lidera pokreta koji je zahtevao od rimske crkve da Djevu Mariju proglasi saiskupiteljkom i saspasiteljkom (skupa sa njenim Sinom) čitavog čovečanstva.
I, očito, takođe nije slučajno što je majka Tereza podržavala lidera jedne od najdestruktivnijih sekti našeg vremena – Šri Ćinmoja. Doduše, taj lepoliki Indus tako umilno i tečno govori o miru, ljubavi i harmoniji. I uvek je spreman da žrtvuje lepu svoticu na humanitarne aktivnosti. I koga zanima to što pare koje Šri Ćinmoj daje dolaze od učenika koje je on „obradio“, pretvorivši ih u robove? Koga zanima to što oni propovedaju na ulicama hrišćanskih gradova i odvode ljude od Hrista i večnog života? Koga zanima što se za tom sektom vuče dug rep ljudskih suza, razorenih porodica, razrušenih života? I koga zanima to što će Ćinmoj, uz pomoć uspešno objavljene sopstvene fotografije sa majkom Terezom, kanonizovanom još za života, moći da zavrbuje na hiljade novih žrtava?
Ne budimo uskogrudi fanatici! Kako je moguće odreći se susreta sa takvim čovekom, ako on služi uspehu humanitarizma? Humanitarnost postaje najviša, samodovoljna vrednost i od svojih slugu traži sve nove i nove žrtve. I zato je neophodno iz naših života odstranjivati sve ono što nas sprečava da služimo bogu humanitarizma. Jer on je – bog ljubomoran i ne trpi služenje drugim bogovima.
Bog humanitarizma zavladao je našim umovima i dušama. Bavljenje humanitarizmom sve pravda i daje indulgenciju svemu. O svojim humanitarnim delatnostima trube na sav glas najzločinačkije sekte. Humanitarnu pomoć je delila sekta AUM Šinrikjo, izmeću sesija pravljenja nervnog gasa sarina, nekoliko puta dajući priloge za dečje vrtiće. Humanitarac je i Mun: na taj način on kupuje respektibilnost svom pokretu, koji svaki dan u prosjačenje na ulice šalje hiljade gladnih i smrtno umornih mladića i devojaka: od onoga što zarade (a to su milioni dolara dnevno) on je spreman da izdvoji koju stotinu hiljada dolara za humanitarnu pomoć, na primer, „Moskovskim novostima“, koje će mu posle zauvek biti zahvalne. Sekta „Familija“, koja razvraća maloletnu decu, poznata je po svojim humanitarnim koncertima za decu. Humanitarizmom se bavi i sekta najžednija novca – sajentologija (istina, sredstva za to ona uzima od svojih sledbenika, ne znam nijedan slučaj kada su pare za takve ciljeve uzimane iz kase sekte).
A već „Društvo za širenje svesnosti Krišne“! Ti momci su humanitarnu delatnost maksimalno proširili. Oni nikud ne idu da dele svoju „Hranu za život“, a da prethodno ne ugovore da ih tamo čekaju televizijske kamere i cele gomile novinarske bratije, koji su spremni da pišu o tome kako su simpatični vegetarijanci sa repićima na obrijanim glavama nahranili gladne i beskućnike. I nikoga ne zanima to što se na Zapadu „Hrana za život“ finansirala često iz najkriminalnijih delatnosti: preko krišnaističke trgovine narkoticima i oružjem, preko ucena i pljačkanja. Kod nas u zemlji oni često zato uspevaju da dobiju državna sredstva, to jest pare koje uglavnom plaćaju pravoslavni poreski obveznici. To jest, za naše pare, nas još i hrane hranom posvećenom Krišni, to jest idolskim žrtvama čije jedenje strogo zabranjuju kanoni naše Crkve (o tome da je „Hrana za život“ žrtvovana idolima krišnaisti nikog ne upozoravaju.)
Pre dva dana na televiziji su bila dva saopštenja. U jednom od njih se govorilo o tome da su za jubilej Moskve krišnaisti pripremili tortu od 850 kilograma, kojom su besplatno hranili sve koji to žele. A druga reportaža je bila o dečaku Saši koga je majka – krišnaistkinja nasilno odvezla u gurukulu u Indiju, koga su tukli, kome su se izrugivali i koji je čudom uspeo da pobegne i dobegne baki u Moskvu.
Da li su znali Moskovljani koji su sa apetitom jeli polutečnu lepljivu masu, što su im je lopatama delili krišnaisti, da su njihovi preci pre birali da umru nego da sebe oskrnave jedenjem idolske hrane? Da li su znali da je ta torta bila plaćena njihovim sopstvenim novcem, ili besplatnim ropskim radom njihove dece? Govorili su im da je to čudo – torta je bila spremljena bez ijednog jajeta. Jaja tamo zaista nije ni bilo – tortu su umesili od suza dečaka Saše i hiljada njegovih vršnjaka, nad kojima su se zverski iživljavali u krišnaističkim gurukulijima po celom svetu.
Ali se nas to ne tiče – mi se sa ispruženim rukama guramo da bismo što pre dobili komad „hrane za smrt“, da bismo svoju besmrtnu dušu prodali za besplatni, „ukusni“, tako sablaznivo – slatki i tako lepljivo-hranljivi dar. I ne želimo da čujemo kako nam se, sa leve strane, zlurado smeje bog humanitarne pomoći.

sa ruskog:
Vladimir Dimitrijević


Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. sestra Rada

    Pomaže Bog draga braćo i sestre u Hristu!
    Zanima me otkud simbol Lobanja i kosti tzv. Adamova glava na zastavi nekih Svetogorsih monaha?
    To jeste ispred nekih kelija?
    Ne želim da se osete nelagodno ljudi koji su tamo ili su bili u isposnicama.
    Volim Svetu Goru i priče Svetogorskih Staraca.
    Ovo pitam jer sam čula da postoji takva zastava ispred vrata nekih kelija?
    Da li je taj simbol Pravoslavan?
    Uz dužno poštovanje i prema našim borcima u Drugom svetskom ratu koji su takođe imali zastavu sa tim simbolom-Za kralja i Otadžbinu.
    Sastradavali su za naš narod.
    Ne znam otkud taj simbol u našoj veri?
    Blagodarim na odgovoru.
    Bog vam dobra dao dobri ljudi !
    Živi i zdravi bili!

    Amin +++

  2. Draga sestro Rado,

    Bog ti pomogao. Adamova glava (grob Adama: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 i Golgota: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) odnosno lobanja našeg Praoca se ikonopiše u donjem delu scene Raspeća našeg Gospoda Isusa Hristosa kao Novog Adama tj. Bogočoveka ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) na koju kaplje Njegova Krv kao čin iskupljenja grehova celog čovečanstva, citiram:

    Jevanđelje po Svetom Apostolu Luki 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje.“ tj. „Daj krv, primi Sveti Duh“.

    Adamova lobanja sa ukrštenim kostima se pojavljuje i na Velikoj shimi (Svetogorski monasi nemaju tzv. Malu shimu, već imaju samo ovu pomenutu):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Što se tiče zastave nekih Svetogorskih monaha koju si pomenula, mislim da se možda radi o sledećem:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    tj. o raskolništvu koje svoje korene kroz ljudsku istoriju ima u masonštini odnosno u nesrećnom pokušaju da se poveže „prosvetiteljski“ nacionalizam sa Pravoslavljem i stvori monarho-klerikalizam odnosno teokratija.

    S Bogom, a ne slobodno-od-savesti „zidarsko“ zbogom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *