NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Dimitrije Mereškovski
GOSPOD NAŠ ISUS HRISTOS U SVETSKOJ ISTORIJI

„Da li je postojao Isus?“ Na ovo pitanje neće odgovoriti onaj za koga je On tek postojao, već onaj za koga je On bio, jeste i biće.

* * *

Da li Ga je bilo – znaju i mala deca, a mudraci ne znaju. „Ko si ti?“. „Dokle ćeš nas držati u neznanju?“ (Jn 8, 25; 10, 24).
Ko je On: mit ili istorija, senka ili telo? Treba biti slep, pa pomešati telo sa senkom. No i slep treba samo ruku da pruži i opipa da bi saznao da telo nije senka. Nikome nije palo na pamet da se pita da li je postojao Hristos, da mu um već ne pomračuje želja da je to i istina.
On je u 20. veku jednako nepoznat, jednaka je zagonetka, znamen preporečni (Lk 2, 35), kao i u prvom. Njegovo čudo u svetskoj istoriji ljudima je večiti trn u oku: lakše im je da odbace istoriju, nego da prihvate to čudo.
Kradljivcu je potrebno da nema svetla, a svetu da nema Hrista.
Ali kritika – sud Jevanđelju – može da se pretvori u Strašni Sud sudijama.

* * *

„On je sramotnom smrću završio prezreni život, a vi biste da u njega verujemo kao u Boga!“ Ove strašne reči navodi veliki učitelj Crkve, Origen, zato što verovatno zna, da one za verne čak nisu ni hula, nego prosto glupost, mada u našem smislu ne i glupog, nego čak kulturnog čoveka, lekara Celza. Reklo bi se da je tu glupost teško prevazići. Ali, eto, nije: Celz nije posumnjao u to da je Hristos postojao, a mi jesmo.

* * *

Tu glupost i u prošlim vekovima nebivalo naučno ludilo – mitomaniju (da je Hristos – mit) – započeo je 18. vek, produžio ju je 19, a do vrhunca dovodi je dvadeseti.
Šarl Dipi (1742-1809.), član Konventa, u svojoj knjizi iz treće godine Republike „Početak svih kultova ili Svetska Religija“ dokazuje da je Hristos dvojnik Mitre, bog sunca i da će uskoro On za nas predstavljati „isto ono što su bili Herakle, Oziris ili Bakh“, a Volne u knjizi izašloj otprilike u isto vreme, „Ruine ili razmišljanja o revolucijama carevina“, dokazuje da Hristov jevanđelski život nije ništa drugo do „mit o kretanju Sunca po zodijaku“.
Tridesetih godina prošloga veka, Štraus po aktuelnom mišljenju nekih od protestantskih bogoslova „genijalni pisac“, u „Isusovom životu“ (1836.), ni sam ne znajući, a možda i ne želeći, utro je svojom „jevanđelskom mitologijom“ dalji put „mitomaniji“. Štraus je posejao, Bruno Bauer je požnjeo. Kritika 19. veka pružila je ruku antihrišćanskoj mistici 18. veka. Bauer već „pouzdano zna“ da Isusa, kao istorijske ličnosti, nije bilo i da je Njegov jevanđelski lik „tek slobodna poetska tvorevina prvoga jevanđeliste“, nižim porobljenim narodnim slojevima potrebni mitski uzor „demokratskog cara – antikesara.“

* * *

Bilo je osnova za nadu da će, zahvaljujući naučnoj kritici Jevanđelja kraja 19. i početka 20. veka, koja je do temelja srušila Štrausovu „mitologiju“, i Bauer biti zaboravljen, kao i Volne i Dipi. Ali ta se nada nije opravdala. Koren iz 18. veka pustio je izdanke u dvadesetom.
Šta je „mitomanija“? Pseudonaučna forma mržnje na
Hrista i Hrišćanstvo, koja podseća na grčeve koji iz utrobe izriguju lek. “ Svet Mene mrzi jer Ja svedočim o njemu da su dela njegova zla.“ (Jn. 7, 7). Eto zašto Ga je uoči svoga najvećeg nepočinstva, svetskih ratova, svet zamrzeo kao nikada dotad. I sasvim je očevidno da je svugde, gde su samo čekali da se reše hrišćanstva, „naučno otkriće“ da je Hristos mit dočekano sa takvim ushićenjem, kao da su samo to i čekali.
Ono što je o knjigama Drevsa i Robertsona rekao duboki poznavalac ranoga hrišćanstva, I. Vajs (da su „neobuzdana fantazija“, „karikatura istorije“), moglo bi se reći i za sve novije „mitologe“.
Znanje se stiče sporo i sa naporom, neznanje brzo i lako. I, po Karlajlovim rečima, obmana odjekuje svetom; širi se kao neizbrisiva masna mrlja po papiru.
Naučna kritika je u poslednjih 25 godina ponovila Heraklov podvig, očistivši te Augijeve štale religioznog i istorijskog neznanja. Ali ako se ovako nastavi sa bezumijem, sada ne ni samo ruskim, već i svetskim, uskoro će se nakupiti nove gomile đubreta, pa će se, može biti, i sam Herakle ugušiti od smrada.

* * *

Isus je dohrišćanski, hanano-efraimski bog sunca (Drevs), on je i Isus Navin ili patrijarh Josif ili Oziris ili Atis ili Jason. On je i indijski bog Agni (Agnus Dei) ili vavilonski junak Gilgameš ili, konačno, samo „raspeta iluzija“ (Robertson).
Okreće se, kao u bunilu, kaleidoskop svih mitologija, čije se gluposti presijavaju na crnom fonu neznanja.
Svima koji poseduju istorijsko čuvstvo beskrajno je verovatnije da je uistinu bilo takve u svetu jedinstvene pojave, nego da je ona izmišljotina koju su ljudi ni iz čega stvorili i da su nepoznati prevaranti ili obmanute budale stvorili nešto tako realno, ali neizmerno novije i što je više preobrazilo duhovni svet čovečanstva, nego Kopernikov sistem.

* * *

Ko je, osim samoga Isusa, mogao „izmisliti“, sazdati Isusa?
Zajednica prostih ljudi, „neukih i prostih“ (Dap 4, 13). To je neverovatno, ali još je neverovatnije da bi najživlji od svih ljudskih likova bio sačinjen od raznih mitoloških tvari u učenoj retorti tadašnjih filosofa. A kada bi Isusovu istorijsku ličnost stvarao pesnik ili cela zajednica pesnika, to bi bilo moguće samo pod uslovom da pesnik u Njemu predstavi samoga sebe ili zajednica pesnika samu sebe. Isus je tada – pesnik i poema, i tvorac i tvorevina. Ili, drugim rečima, ako Isus nije bio tako velik i još veći no što ga predstavljaju jevanđelisti, tada je njihova sopstvena veličina – najneobjašnjivije čudo u istoriji. Time bi Njegova tajna postala još zagonetnijom.
To znači pitanje, da je bilo Isusa, pri najmanjem udubljivanju svodi se na drugo pitanje: zar Ga je moglo ne biti, ako je takav lik, kakav je Njegov, predstavljen u takvoj knjizi, kakva je Jevanđelje?

* * *

Da je On postojao – to niko od Njemu najbližih nehrišćanskih svedoka nije rekao sa nedvosmislenošću neophodnom u naučnoj kritici i to je jedan od glavnih „mitoloških“ argumenata. Da li je on tako jak, kako se „mitolozima“ čini?
Da bi se to saznalo, potrebno je prethodno odgovoriti na tri pitanja.
Prvo: Kada nehrišćanski svedoci počinju da govore o Hristu? Pre nego što religija postane vidnom istorijskom pojavom, što se sa hrišćanstvom dogodilo u prvoj četvrtini 2. veka, istoričari ne mogu da govore o osnivaču religije. A budući da upravo od toga vremena i počinju da se pojavljuju svedočanstva rimskih istoričara o Isusu, negativni argument o vremenu – prekasno su počeli da govore – pada.
Drugo pitanje: hoće li o Njemu mnogo ili malo govoriti? Veoma malo! Zar prosvećenim ljudima priliči da traće vreme na opskurnog varvarina, raspetog u dalekoj provinciji sto godina pre toga, Judejca-buntovnika, jednoga u mnoštvu njemu sličnih, vinovnika „gnusnog i bezmernog sujeverja“? Upravo su toliko reči rimski istoričari potrošili na Isusa.
Treće pitanje: Kako će o Njemu govoriti? Upravo onako kako zdravi govore o nepoznatoj, pretećoj zarazi, goroj od kuge i gube.

* * *

Prvo nehrišćansko svedočenje nalazi se u pismu Plinija Mlađega, bitinijskog prokonzula, caru Trajanu, a potiče iz 111. godine. Plinije pita cara šta da radi sa hrišćanima. Ima ih po celoj oblasti, ne samo po velikim gradovima, već i po zabitim selima, ogroman ih je broj, ima i muškaraca i žena, svih staleža i uzrasta. Ta se zaraza se više širi: hramovi su opusteli, bogovima se sve manje prinose žrtve. On, Plinije, krivce dovodi na sud i ispituje. Neki, odrekavši se sujeverja, izlivaju žrtve i pale tamjan pred cezarovim kipovima i „hule na Hrista“, a drugi su uporni. Ali sve što je mogao o njima saznati, svodi se na to da se oni „u određen dan, pred izlazak sunca, sabiraju i pevaju pesme Hristu kao Bogu; zaklinju se da neće lagati, krasti, činiti preljube i dr. „Sastaju se, takođe, i radi zajedničkih trpeza, „ali savršeno nevinih“ (mora biti, zbog Evharistije). On je stavio na muke dve služiteljke, đakonise, ali ni od njih nije saznao ništa „osim sujeverja, gnusnog i bezmernog“.
Za nas je već važno i to, da se ovim svedočanstvom potvrđuju istorijska tačnost i autentičnost svega onoga što smo saznali o prvim hrišćanskim opštinama iz Poslanica i Dela Apostolskih. Ali još su važnije reči: „pevaju Hristu himnu, kao Bogu“. Da je Plinije saznao od hrišćana da je Hristos za njih samo Bog, tako bi i napisao: poju Bogu svome Hristu. Ako piše: Hristu kao Bogu, to je stoga što on, razume se, zna da Hristos nije za hrišćane samo Bog nego i čovek. Znači da sedamdesetih godina (neki od bitinskih hrišćana to su već više od četrdeset godina), četrdeset godina po smrti Isusovoj, verujući u Njega znaju, pamte, a nehrišćanski svedok tome veruje, da je Isus bio čovek.

* * *

Drugo svedočanstvo pripada Tacitu i gotovo je istovremeno Plinijevom (115. g.).
Saopštavajući o narodnim glasinama, koje su krivile Nerona za podmetanje požara u Rimu (64. godine), Tacit nastavlja: “ Da bi ugušio te glasine, on je počeo da sudi i da na najstrože kazne osućuje one, koje je narod mrzeo zbog gnusnih dela i nazivao ih hrišćanima. Vinovnik toga imena, Hristos, za vreme Tiberijevog carevanja i pod prokuratorstvom Pontija Pilata bio je kažnjen smrću, ali privremeno ugašeno sujeverje ponovo je buknulo, ali sada više ne samo u Judeji, gde se rodilo, već i u samom Rimu, gde se sa svih strana stiče i proslavlja svaki užas i sramota. Dakle, prvobitno su hapšeni oni, koji su se otvoreno izjašnjavali kao hrišćani, a potom još veći broj. Ali njihova krivica za podmetanje požara nije mogla biti dokazana. Istinska njihova krivica je mržnja na ljudski rod.“

* * *

Tacit je jedan od najtačnijih istoričara. Kada saopštava glasine, on to uvek napominje. Znači da su njegove reči o Hristovoj kazni više od glasine – to je svedočenje, kao i sve ostalo što potiče ili od, za njega nesumnjivih, svedočanstava ranijih istoričara, ili čak iz državnih izvora. Nema sumnje da se hrišćanska ruka ovoga nije doticala. Da jeste, ona ne bi ostavila reči koje slede, a koje su možda najubojitije, najspokojnije i najgore reči ikada izgovorene o hrišćanstvu. One su kratke i teške – padaju kao bakarne lopte u gvozdenu urnu. Tacit govori spokojno, ali ispod svake njegove reči kipti mržnja, kao smola u kojoj su gorele „Neronove baklje“.
Istinski Rimljanin – savršeno ovaploćenje Prava na zemlji – Tacit je sa svoga stanovišta u pravu i u sudu nad hrišćanima. Odmah nakon tih strašnih reči od dodaje: „Da oni nisu krivi i da ne zaslužuju kaznu, ali budući pogubljeni ne radi opšte svireposti već zbog svireposti jednoga čoveka, oni bi u srcima probudili žalost prema sebi.“
Da li zato tako sudi o hrišćanima taj „najpravedniji“, što ih tako malo poznaje? Neće biti. „Deco, ljubite jedni druge“, šapćući umirao je tajanstveni efeski starac, apostol Jovan, savremenik Tacitov otprilike. On je mogao da vidi i one, koji su videli i hrišćanske mučenike 64. godine, a među njima i Petra i Pavla. Mogao je da u njihovim očima vidi odblesak Same na zemlju sišavše Ljubavi Nebeske – i eto kako o Njoj sudi: „mržnja na rod ljudski“.
A šta to znači? Sudar dvaju svetova koji su beskrajno više suprotstavljeni od hrišćanstva i paganstva, sudar ovdašnjeg i neovdašnjeg – sudar nebivali. Tacit još ne zna, ali predoseća: Rim-svet i Hristos zajedno biti ne mogu – svet ili On. I Tacit je u pravu, možda i više od svih istoričara, pa i hrišćanskih, u poslednjih dve hiljade godina.
Po ovim rečima o Hristu najbolje se vidi da je Tacitov letopis „večniji od medi“. I eto – odgovor na pitanje da li je bilo Hrista na toj je medi upisan.

* * *

Treće svedočanstvo, nešto starije od Tacitovog, pripada Svetoniju (oko 120. g).
„Neron je počinio mnogo zloga, ali ne manje i dobroga. Kažnjeni su hrišćani, ljudi novog i pagubnog sujeverja.“ Tako stoji u Neronovom životopisu. A u Klaudijevom: „On je iz Rima prognao Jevreje koje potpaljuje neki Hrestos i koji stalno buntuju“. Ovde je Hristovo ime pogrešno navedeno kao „Hrestos“. „Mitolozi“ su se uhvatili i za tu slamku: radi se, tobože, o nekom nepoznatom Hrestu, možda odbeglom robu (Hristos – Pomazanik; Hrestos – Korisni, često robovsko ime). No mi dobro znamo da za vreme Klaudijeve uprave nije bilo nikakvog judejskog buntovnika pod tim imenom. Znamo preko sv. Justina Filosofa, Atinagore i Tertulijana i to da su hrišćane nekada nazivali „hrešćanima“, te, prema tome, Svetonijev „Hrestos“ nije mogao biti niko drugi do Hristos.

* * *

Četvrto, najranije, svedočanstvo nalazi se u “ Judejskim starinama“ Josifa Flavija (93. godina).
Ako znamo ko je Josif – odstupnik od judejske vere, izdajnik i prebeg u rimski tabor za vreme Judejskog rata iz 70. godine, Flavijev rimski dvorski letopisac i ulizica – moguće je predvideti da će on koliko i rimski istoričari, ili čak i više od njih, mada iz drugih razloga, prelaziti ćutke preko činjenice o postojanju hrišćanstva uopšte i Hrista-Mesije, „Cara Izrailja“ posebno, braneći sebe i svoj narod od osude zbog ustanka u kom je nekada i sam učestvovao. Ali da sasvim ćuti ipak je teško: u Rimu su nakon Judejskog rata i Domicijanovih gonjenja hrišćane suviše dobro poznavali.
Sudeći po rukopisima koji su do nas došli, Josif o Hristu govori na dva mesta. Prvo, mada veoma rano (čini se iz drugog veka), ipak je pregruba i očevidno hrišćanska interpolacija. Ali kako je njeno mesto u pripovedačkom postupku veoma prirodno i pošto druga, kasnija, napomena o Hristu pretpostavlja da je o Njemu i ranije bilo govora i budući da je, konačno, Origen ovde nešto čitao, vrlo je verovatno da je na tom mestu nešto zaista bilo iskrivljeno posle hrišćanske parafraze. Ako se iz Josifovog pera izbaci svaka preteranost i učini, uz tek poneku izmenu, verodostojnijom, evo šta preostaje:
„Pojavio se u to vreme Isus, zvani Hristos, vešti čudotvorac, koji je propovedao ljudima žednim novotarija i koji je sablaznio mnoge Judeje i Jeline. Čak i tada, kada ga je Pilat, po prijavi naših prvaka, kaznio smrću na krstu, oni koji su ga otpočetka voleli (ili, radije bili otpočetka njime obmanuti) nisu prestali do kraja da ga vole. I do danas postoji zajednica koja je dobila ime po njemu.“
Autentičnost drugoga mesta priznaje čak i većina levičarskih kritičara. Pomenuvši samovlašće Ane Mlađega (rođaka onoga koji je raspeo Hrista) nakon prokuratora Festa i do Albinovog dolaska (početkom 62. godine), Josif nastavlja: “ Ana, sudeći da ima za to povoljnu priliku, sazvao je sinedrion radi suda bratu Isusa zvanog Hristos – Jakov mu je ime – i optuživši ga zajedno sa drugima za narušavanje Mojsejevog zakona, naredio je da ih kamenuju.“
Tako judejsko svedočanstvo potkrepljuje rimsko: Isus je postojao.

* * *

Peto svedočanstvo nalazi se u Talmudu.
Njegovi najstariji delovi – Povesti (hagada), Pouke (halaha), Priče (mešalim) velikih rabina – nesumnjivo potiču bar iz 2. veka, ako ne i od ranije, iz vremena Isusovog: rabi Gišel i rabi Šamaj gotovo su savremenici Gospodnji.
U prvoj polovini 2. veka učitelji Talmuda već preinačuju reč „evangelion“ – blagovest – u „avengilaon“ – zlovest ili u „avongilaon“ – vlast greha, bezakonje.
Ako dvanaesta prozba najsvetije izrailjske molitve,
Šmoneh Ezreh, o prokletstvu „odstupnika“, „minim“, i „Nazoreja“ (dva hrišćanska imena): „neka iznenada poginu i neka im se i samo ime izbriše iz Knjige Života“ potiče, kako pouzdano znamo, sa kraja 1. veka, znači da je Izrailj već tada shvatio da njegovu večnu sudbinu rešava „Onaj Koji visi na drvetu“ Raspeti.

* * *

U to da je Isus tvorio čudesa – Talmud ne sumnja: On je, po jednoj priči, tobože zato ukrao iz jerusalimskog hrama „neizrečeno ime – Jahve“, a po drugoj, starijoj (oko 100. g), doneo je iz Egipta mađije u „navojima na telu“ (očevidno, radi se o tetovaži). Krajem 1. ili početkom 2. veka, po Talmudu, rabi Jakov iz Kefare, „odstupnik“, još čini čudesa „imenom Isusovim“.
„Uoči Pashalne subote podignut je Ješua Hanozeri (Isus Nazarećanin), a pre toga pred njim je četrdeset dana išao glasnik javljajući: „Ovaj Isus Nazarećanin ide da se kamenuje zato što je vračao, obmanuo i prelastio Izrailj. Ko zna čime on može da se opravda, neka dođe da svedoči.“ Ali opravdanje mu se ne nađe, te ga raspeše.“ Tako je rečeno u najstarijem delu vavilonskog Talmuda.
Sve to znači: judejski svedoci sumnjaju manje od rimskih u to da je Hristos postojao. Znaju još i to što ovi ne znaju: kako je živeo i za šta je umro.
I eto šta može biti najpogubnije po „mitologe“: svi ti svedoci Hrista mrze onoliko koliko ljudi samo mogu da mrze čoveka. Ali nikome od njih ne pada na pamet da kaže: „Nije bilo Isusa“, a samo jedan glas bio bi dovoljan da uništi Neprijatelja.

* * *

Sveti Justin Filosof, Jelin koji se u hrišćanstvo obratio oko 130. godine, rodio se krajem prvog veka u Palestini, u starom gradu Sihemu, koji se u to vreme zvao Flavia Neapolis. Da li on mogao da ne zna šta su o Isusu govorili palestinski Judeji?
„Isus Galilejac osnivač je bezbožne i bezakone jeresi.
Mi smo ga raspeli, a učenici su ukrali telo i obmanuli ljude govoreći da je on vaskrsao iz mrtvih i da se vazneo na nebo,“ saopštava sredinom drugog veka Justinov sabesednik, Judejac Trifon. Nema razloga za to da se u tim rečima ne vidi ono, što su palestinski Judeji krajem 1. i početkom 2. veka smatrali istorijski verodostojnim. Deca i unuci onih koji su nekada vikali „Raspni ga!“ znali su da su njihovi očevi i dedovi zaista raspeli Isusa i hvalili su se time. I opet nikome od njih nije padalo na pamet da Isus nije postojao i to ne samo zato što su Mu za dve hiljade godina bliži, već i zato što su u strahu velike oči. Sa njima, najgorim neprijateljima Hristovim, nije se moglo dogoditi ono što i sa nama – da Hristos nestane kao igla u plastu sena.

* * *

Prvi hrišćanski svedok, koji je prethodio jevanđelistima, bio je Pavle. Autentičnost njegovog svedočanstva bezmerno više dobija na vrednosti time što je on bivši Isusov neprijatelj i gonitelj hrišćana Savle.
Snaga Pavlovog svedočanstva je takva da pre treba reći da nije bilo Pavla nego Hrista i stoga treba opovrgnuti verodostojnost ne samo njegovih poslanica već i celoga Novog Zaveta, svih dela apostolskih muževa (90-150. g), najboljih Pavlovih svedoka, i, konačno, svih apologeta 2. veka ili, drugim rečima, zatrti celu knjigohranilnicu ranohrišćanske istorije.

* * *

Šta znače Pavlove reči: „Ako i poznasmo Hrista po telu, sada Ga više ne poznajemo.“ (2 Kor 5, 16)? To se ne da odmah odgonetnuti, ali lako je razumeti da te reči, kako su smatrali levičarski kritičari, ne mogu značiti da Pavle zna samo nebesnoga Hrista, a da zemnoga ne zna i neće da zna.
„O, nerazumni Galati, ko vas je prelastio da se ne pokoravate istini, vi pred čijim očima je Isus Hristos naslikan raspet meću vama?“ (Gal 3, 1). „Proegrafi“ na grčkom znači „naslikan na platnu umetnikovim kistom“. Kako Ga je Pavle mogao naslikati, ako Ga nije video, nije Ga poznao „po telu“? „Zar nisam ja video Gospoda našega Isusa Hrista?“ (2 Kor 9, 1). Odnose li se te reči samo na viđenje na putu za Damask? „Ko si Ti?“, pita Pavle u viđenju Hrista, jer još ne zna da su Taj i Onaj u telu – isti. Ali kada mu Gospod odgovori „Ja sam Isus“, on Ga poznaje po licu, po glasu (Dap 9, 5). Na toj istovetnosti onoga što je poznao, prvo u stvarnosti a potom u viđenju, sva će Pavlova vera i biti zasnovana.

* * *

Pavle se u hrišćanstvo obratio verovatno u jesen 34. godine, godinu i po nakon Isusove smrti. „Nakon tri godine iziđoh u Jerusalim da vidim Petra i ostadoh kod njega petnaest dana“ (Gal 1, 18). Da li je za to vreme Pavle mogao da se kod Petra ne obavesti o Isusovom životu, da Ga ne pozna „po ploti“?
Da Ga je poznao dobro, vidimo iz Pavlovih poslanica. “ Trebalo bi po njima napisati malo ‘Žitije Isusovo'“, shvatio je još Renan.
Pavle zna da Se Isus „rodio od žene“, „od semena Davidova“, “ da se potčinio zakonu obrezanja“, zna da On ima brata Jakova, da je propovedao imajući sa Sobom dvanaest učenika, da je osnovao opštinu odeljenu od judejske, da Se smatrao Mesijom, Sinom Božijim Jedinorodnim, ali da je u zemnom životu „osiromašio“, „ponizio Se“, primio „lik sluge“, voljno pošao u krsnu smrt, da je poslednju noć pred smrt ustanovio Tajnu Večeru, da Ga je predao jedan od Njegovih učenika i da je, postavši žrtva judejskih starešina, raspet na krstu i vaskrsao.
Sila ovih Pavlovih svedočanstava je tolika, da bismo mi, čak i da drugih nema, sa većom sigurnošću znali ne samo to da je Hristos postojao, već bismo i pouzdanije nego za druge istorijske ličnosti znali i kako je živeo, šta je govorio, za šta je umro i kako je vaskrsao.
Plinije, Tacit, Svetonije, Talmud, Pavle – šest međusobno nezavisnih svedočenja, koja polaze sa suprotstavljenih strana i različitim tonom govore isto. Ali i kada bi nam govorili da je neko postojao, mi još uvek možemo da ne verujemo. A ako ga samoga vidimo i čujemo, kako da ne poverujemo? A upravo to nam pruža Jevanđelje.
„Što čujemo, što smo videli očima svojim, što ruke naše opipaše… objavljujemo vam“, govori Jovan, „učenik, kojega Isus ljubljaše“, ili učenik koji je te reči čuo od Jovana (1 Jn 1, 13). „Ne sledujući izmišljenim bajkama (grčki – mitovima), no sami budući očevici veličanstva njegova, objavismo vam… silu Hrista“, govori Petar, kao predviđajući našu „mitologiju“ (2 Pet 1618). Ukoliko treba ljubiti da bi se znalo i ako niko nikada nikoga nije ljubio više nego Isusa Njegovi učenici, onda niko nikada nikoga nije ni znao više oni Njega i niko ni za koga nema većega prava da kaže: svojim ušima čusmo, svojim očima videsmo.

* * *

“ Moramo da priznamo da hrišćanska svedočanstva prvih pokoljenja nakon tridesetih godina, koja govore o glavnim događajima u Isusovom životu, imaju meru verodostojnosti, koja je samo u istoriji moguća“, govori jedan veoma slobodan kritičar, koji ne sumnja u crkvenu apologetiku. A drugi kaže: „Naša svedočanstva o Sokratu manje su pouzdana nego ona o Isusu, pošto su Sokrata predstavljali pisci i književnici, a Isusa neobrazovani.

sa ruskog:
Jelena Petrović

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. sestra Rada

    Pomaže Bog draga braćo i sestre u Hristu!
    Zanima me otkud simbol Lobanja i kosti tzv. Adamova glava na zastavi nekih Svetogorsih monaha?
    To jeste ispred nekih kelija?
    Ne želim da se osete nelagodno ljudi koji su tamo ili su bili u isposnicama.
    Volim Svetu Goru i priče Svetogorskih Staraca.
    Ovo pitam jer sam čula da postoji takva zastava ispred vrata nekih kelija?
    Da li je taj simbol Pravoslavan?
    Uz dužno poštovanje i prema našim borcima u Drugom svetskom ratu koji su takođe imali zastavu sa tim simbolom-Za kralja i Otadžbinu.
    Sastradavali su za naš narod.
    Ne znam otkud taj simbol u našoj veri?
    Blagodarim na odgovoru.
    Bog vam dobra dao dobri ljudi !
    Živi i zdravi bili!

    Amin +++

  2. Draga sestro Rado,

    Bog ti pomogao. Adamova glava (grob Adama: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 i Golgota: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) odnosno lobanja našeg Praoca se ikonopiše u donjem delu scene Raspeća našeg Gospoda Isusa Hristosa kao Novog Adama tj. Bogočoveka ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) na koju kaplje Njegova Krv kao čin iskupljenja grehova celog čovečanstva, citiram:

    Jevanđelje po Svetom Apostolu Luki 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje.“ tj. „Daj krv, primi Sveti Duh“.

    Adamova lobanja sa ukrštenim kostima se pojavljuje i na Velikoj shimi (Svetogorski monasi nemaju tzv. Malu shimu, već imaju samo ovu pomenutu):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Što se tiče zastave nekih Svetogorskih monaha koju si pomenula, mislim da se možda radi o sledećem:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    tj. o raskolništvu koje svoje korene kroz ljudsku istoriju ima u masonštini odnosno u nesrećnom pokušaju da se poveže „prosvetiteljski“ nacionalizam sa Pravoslavljem i stvori monarho-klerikalizam odnosno teokratija.

    S Bogom, a ne slobodno-od-savesti „zidarsko“ zbogom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *