Царство Божије и царство празнине – Православље и духовност Њу Ејџа

ЕКУМЕНИЗАМ, “НОВО ДОБА” И ПАРЛАМЕНТ СВЕТСКИХ РЕЛИГИЈА

Парламент светских религија, који се назвао “највеличанственијим скупом религиозних вођа у историји”,[1] састао се у Чикагу од 28. августа до 5. септембра 1993. године. Овај скуп, на којем су присуствовали “вође и делегати свих вероисповестп на Земљи”[2], постао је савршено оваплоћење екуменске идеје данас и први пут је у потпуности разоткрио истинску природу екуменизма.

Предисторија: Парламент 1893. г.

У знак сећања на 400-годишњицу Колумбовог открића Новог света 1893. г. у Чикагу је одржана изложба Колумба, чији је програм обухватио и “Конгрес религија”, први светски религиозни парламент, који је трајао 17 дана[3].
Састав организатора, административних радника и учесника парламента 1893. г. био је шаролик, “учествовало је 45 различитих деноминација и организација”[4] укупно.
Отварајући седницу парламента 1893. г., пресвитер Д. Г. Бероуз је изјавио: “Религију, као белу небеску светлост, људске призме су разбиле на мноштво разнобојних зрака. Један од религиозних циљева религиозног парламента је да се поново сакупе ови разнобојни зраци у белу светлост небеске истине”.[5]
“Међутим,… први парламент је првобитно био намењен за припрему света за обраћање у хришћанство, те су чак и Вивеканандине речи биле прихваћене онако добронамерно само зато што су представљале ведску, поправљену редакцију хиндуизма, која изгледа релативно спојива са хришћанством. За разлику од парламента 1893. организатори другог парламента очигледно не поседују ништа до чисто екуменских интереса и жеље за мирном сарадњом у кориту савременог плурализма.”[6]
Парламент 1893. г. “се сматра почетком дијалога између различитих вероисповести у савременом свету”.[7] Тад, као и данас, било је оних који су одбили да учествују. Објашњавајући одбијање Англиканске цркве да учествује у сусрету, надбискуп Кентерберијски је писао: “Хришћанска религија је једина религија, – додајући да он не види – како ова религија може да буде члан религиозног парламента, а да притом не претпоставља своју једнакост са другим члановима и истинитост њихових ставова и изјава”.[8]
Дакле, чак и при летимичном погледу, очигледно је да је дијалог између вероисповести од самог почетка имао синкретичку основу.

Парламент 1993. г.

Неколико последњих година учесници различитих међуконфесионалних и екуменских група су планирали да обележе 100-годишњицу парламента 1893. г. Група, која се бавила припремом новог сусрета, називала се “Савет парламента светских религија”.
“Присуствовало је 6500 религиозних вођа и представника више од 120 конфесија, укључујући будисте, хришћане, Индусе, муслимане и Јевреје. Организациона комисија је у свом саставу имала Афро-Американце, англиканце-епископалце, бахајце, будисте, “свеправославне”, Индусе, џајне, Јевреје, муслимане, протестанте, сикхе и зороастријанце…
Америчким староседеоцима (шаманистима – уред.) била је намењена значајна улога у молитвама при отварању сусрета. Међу осталим духовним оријентацијама, које су суштински представљене заједно са традиционалним религиозним групама, били су хуманисти, метафизичари, пагани и бахајци. Неопагане су представљали присталице “братства Изиде” (Fellowship of Isis), “лицеја Венереисцелитељице” (Lyceum of Venus of Healing), “духа Земље” (Earthspirit), “савета богиње” (Covenant of Goddess), “светилишта круга” (Circle Sanctuary)”.
Неколико хиљада учесника имало је чиме да се забави у току одржавања сусрета. Сваки дан је почињао “молитвом-медитацијом” и завршавао вечерњим “богослужењем”. Ови поступци су се састојали од “служби, молитава, медитација скоро свих постојећих религиозних традиција”.[9] Парламент је отворен ” двочасовним молитвама и благословима, који је требало да привуку пажњу на небесима – али могуће да су тамо изазвали недоумицу”.[10] У финалу организатори су угледали “вође великих светских религија, који су заједно призивали благослов за 21. век”.[11]
“Најмање 4 јеврејске групе, укључујући “Антиклеветничку лигу”, су опозвале своје представнике, протествујући против укључивања… Луиса Фарахана, вође “Нације ислама” у састав учесника”.[12]
Представници Чикашке епархије Грчке Православне Цркве су изазвали велику буку, опозвавши своје представнике, наводно због присуства неопагана. Епархија је објавила изјаву, у којој је речено да би “за православне хришћане било неприхватљиво успостављање односа узајамног разумевања са групама које не исповедају веру у Бога или више биће”[13]. А какав је став других учесника парламента, на пример архиепископа Анастасија Тиранског и целе Албаније, или монофизита др Паулуса Мар Грегориоса из Дехија?
Иако је Чикашка епархија Грчке Православне Цркве прекинула учешће у парламенту, може ли ово одбијање да буде размотрено као позитивна појава, која наговештава мање учешће или чак потпуни излаз из екуменског покрета? А да неопагани нису учествовали, да ли би представници Чикаше епархије остали у парламенту? Зашто су баш неопагани тако шокирали представнике Чикашке епархије, која је мирно учествовала на “религиозном скупу” са шаманистима, протестантима, хиндуистима, будистима, таоистима, зороастријцима, бахајцима, муслиманима, шинтеистима, џајнима, сикхима, кришнаитима и представницима других огранака “хришћанског родословног стабла”? Свети мученици првих векова хришћанства су рађе бирали смрт и ужасне муке него да баце ма и прстохват тамјана на олтар паганских идола. А савремени екуменистички покрет захтева од својих учесника, православних и оних других, не само да поштују паганске религије као “један од многих путева ка Богу”, већ да их такође их сматрају истинским путевима ка спасењу. Мало више од прстохвата тамјана, зар не?
Збрка је настала међу посматрачима, кад је протестант-евангелиста Џералд Барни рекао “аудиторијуму, који се састојао од свештеника и световњака 14 главних светских религија” да “хришћанство у будућности неће моћи да постоји”, за шта је добио овације.[14]
“Ма како било бесмислено, реч Бог је изазвала највећи број противречности… и њу су избегавали да изговоре јер је различито схватање ове речи изазивало неспоразуме, – рекао је Ханс Кинг” (римокатолички богослов, проф. Тибингенског универзитета – уред.)”.[15]
Док су религиозна веровања учесника била врло разнолика, испоставило се да је на политичкој арени слична разноликост неприхватљива. Практично никаква алтернативна мишљења не само да нису наилазила на одобравање, већ уопште нису била дозвољена на скупштини која се састала ради “разматрања” главне резолуције парламента 1993. г. – документа “Ка новој светској етици”. Иако су чланови скупштине били позвани да размотре документ у комисијама од по неколико чланова, организатори нису дозволили уношење било каквих измена у текст или статус документа”.
“Општи реферат доктора Кинга је урађен тако да се дотакне питања економске, еколошке и политичке кризе, која прети самом постојању света. Осуђени су дискриминација полова, безгранична експлоатација човекове средине и примена насиља, док су поздрављани економска једнакост, заштита људског достојанства и отпор без насиља” “кад је могућ”. Реч “Бог” се није спомињала… пошто се религија јасно повезује са агресивним фанатизмом и мржњом… Општи реферат је заснован на принципима који су прихваћени као минимална етика…, “који су уверљиви и могу да се проповедају свим мушкарцима и женама добре воље, религиозним или нерелигиозним”.
Доктор Ханс Кинг је редиговао документ у духу идеја које су изражене у његовој књизи “Global Responsibility: in Search of a New World Ethic”. Док je књига доктора Кинга имала поднаслов “у потрази за новом светском етиком”, документ је просто назван “Ка новој светској етици”.
Други интересантан документ, који је објавио Парламент светских религија је “Књига основних одредби (светске уред.) религиозне заједнице” (“А Sourcebook for the Community of Religion”). Ha омоту књиге су приказани симболи 14 религија: хришћанства, ислама, будизма, “безимене” (симбол јој је празан круг), зороастризма, џајнизма, шаманизма (Индијанци), сикизма, јудаизма, хиндуизма, шинтоизма, таоизма и бахаизма.
Други део ове књиге се назива “Светске религије (ко смо и за шта се залажемо)” и садржи описе светских религија са акцентом на идејама парламента о томе који атрибути су за ове религије пожељни. Један од њих је плурализам, то јест способност да се друге религије прихвате тако као да подједнако потичу од Бога и воде ка спасењу, као и “пријатељство према Земљи”, пошто је очување Земље једна од централних одредби документа “Ка новој светској етици”. Религије које у највећој мери поседују ове пожељне квалитете су, очигледно, изв. основне религије (indigenous religions) – пошто оне разматрају цео свет као еманацију Божанства, и по својој природи нагињу плурализму, а пошто укључују култ природе, значи да су пријатељски настројене према Земљи”. Изгледа да су ове основне религије уживале велико поштовање Парламента.
45. Правило св. Апостола налаже: ” Епископ, или свештеник, или ђакон, који се са јеретицима молио, да буде одлучен. Ако им дозволи да обављају послове служитеља Цркве, да буде свргнут”.
Објављена је и књига најважнијих одредби основних религија. Разматрајући хришћанство, књига у почетку даје широки преглед ове религије, а затим описује неке од мноштва различитих “заједница”, које парламент разликује унутар “глобалног хришћанства” или “хришћанског родословног стабла”.
Глобално хришћанство: “Данас, после скоро 2.000 година од Вазнесења Господа Исуса, у хришћанству постоје поделе. Џон Весли, један од највећих енглеских реформатора, говорио је о хришћанству као и о збиру 4 компоненте: Писма, Предања, Разума и Искуства… Поделе хришћанства могу се разумети као резултат давања предности једној од ових компоненти у односу на друге… Ово даје свакој хришћанској заједници (деноминацији) дубљи поглед на веру, али заједно с тим ограничава њено братство са осталим хришћанима”. Данас се, по мишљењу парламента, “улога Цркве састоји у томе да буде васељенско заједничарско тело Распетог и Васкрслог Христа, које покреће Божански Промисао, усмерен на добробит свих… али чак и сад васељенска Црква остаје жалосно подељена по питањима пола и репродукције, која су придодата старим поделама по питањима вере и управљања.[16] “Глобално хришћанство” се схвата као “родословно стабло”, које се састоји од следећих породица: западно-литургијске и источно-литургијске, које се састоје од следећих потпородица: источно-православне, несторијанске, монофизитске и етиопске; протестантске, реформаторско-презбитеранске, пијетистичко-методистичке, пентикосталне, европске слободне цркве, баптиста, адвентиста и либерала, у које “спадају унитаристи, универзалисти и атеисти. Унитаристи потврђују јединство Бога и поричу постојање Тројице; универзалисти верују у опште спасење и поричу постојање пакла; атеисти поричу постојање Бога, као трансцендентног бића…”[17]
А ево како “Књига основних одредби” гледа на Православну Цркву. Као што је већ речено, Православна Црква се разматра као део “глобалног хришћанства” унутар “хришћанског родословног стабла”, у истој равни са “рођацима” као што су секта Муна, мормони, Јеховини сведоци, Хришћанска наука, адвентисти 7. дана, пентикосталисти, либерална католичка црква (која верује да “постоје доктрина и мистичко искуство, који су заједнички за све велике религије света, те не могу да се сматрају својином само једне од њих. Сматрајући се хришћанском црквом, она ипак сматра да су и све остале религије богонадахнуте и да потичу из једног извора, иако свака од њих истиче неки други моменат учења…”[18] Међу основним веровањима либералних католика су сеоба душа, постојање женске природе у Богу и јединство свих религија.[19] Православна Црква има исти статус и са несторијанима и монофизитима. “Зборник нас такође обавештава да се “источно православна породица… (или потпородица?) одвојила од католичке традиције 1054. г.”[20]
Током последњих 25 година или више, они православни који су учествовали у екуменском покрету су то правдали тиме што је, као прво, једини циљ екуменизма “поновно уједињење хришћана”, а као друго, што се њихово учешће строго своди на “сведочење о Православљу”. Парламент 1993. г. је у потпуности елиминисао прво образложење (ако не и раније). “Књига основних одредби” говори екуменистима православним, ако само они “имају очи да виде и уши да чују”: плод вашег вишегодишњег “сведочанства о Православљу” на арени екуменизма се састоји у томе да се православље званично сматра “потпородицом” “жалосно подељеног глобалног хришћанства”, које укључује и атеисте. Штавише, Православна Црква је, према учењу “великог реформатора Џона Веслија”, пример “неуравнотеженог хришћанства”. Православни, који наставе своје учешће у екуменском покрету, “могу да се сматрају члановима религиозног парламента… који прихватају једнакост осталих његових чланова и истинитост њихових ставова и тврдњи”.[21]
Ако екуменистихришћани буду наставили да учествују у овом покрету, користиће их на нивоу са другим верницима, да би “одредили духовно наслеђе човечанства, на који год га начин свака религија и култура схватиле” да би хришћани увидели оно “заједничко што имају светске религије”.
За време рада парламента, његови учесници су, на пример, били позвани да учествују у паганском поклоњењу:
“… Под отвореним звезданим небом извршен је прекрасни ритуал поклањања пуном Месецу. На земљи је био оивичен магични круг, а богињи и богу жртвована су вина. Моменат, кад је у чикашком Гранд Парку стајало 500 особа, поклањајући се пуном Месецу, био је уистину узбудљив. ” Дивно! Нисам знао да ваши ритуали пружају толико задовољства. Зар је код вас тако добро?” Људи су чули да протестантски пастори говоре како они не виде никакав разлог који би спречио њихове парохијане да учествују у ритуалу” (“The Green Egg”, Vol. 26, бр. 103, стр. 24, 25).
Неопагани ће сигурно учествовати у екуменском покрету: “Изгледа да је нарочито важно ступање међуконфесиналних организација у шири дијалог са покретом Њу Ејџ”. Учешће у екуменском покрету ће захтевати од православних учесника да не помисле чак ни на алузије о ” искључивости свог положаја”, “која се састоји у томе да су само спасоносни односи са Господом Исусом једини пут ка спасењу” и ревносно прихвате “плуралистичку позицију” која “сматра да је хришћанство само један од путева ка Богу поред других религија, које такође пружају могућност спасења”.
Парламент 1993. г. је раскрсница за православне екуменисте. Он је у потпуности разоткрио екуменски програм и оправдање православних екумениста да они “сведоче о Православљу” је изгубило сваку снагу. Да ли ће се православни екуменисти задовољити улогом ” потпородице” која им је додељена? Или ће наћи у себи храбрости и уверености да се врате “искључивој” позицији светих мученика, отаца, светитеља, исповедника и Васељенских сабора Свете Христове Цркве?
Значајна компонента екуменског покрета, као што је постало јасно после парламента 1993. г. је синкретизам, т.ј. савез свих религија, али не у смислу једне религије, једног обреда, једног вође. Далај Лама је “истакао да парламент нема намеру да оснује нову светску религију”. Другим речима, “све религије су практично једно те исто”, краће речено, уједињење свих религија је већ извршено.
Ово, као и друге одредбе савременог екуменског учења, води своје порекло од теозофије (анатемисане од стране Цркве у Недељу победе Православља – уред.) која је од самог почетка играла истакнуту улогу у екуменском покрету: чланови Теозофског друштва су свечано објавили своја веровања још у парламенту 1893. г. Они су присуствовали и парламенту 1993. г. и то, рекло би се, с радошћу, јер су многе теозофске одредбе постале званичне догме екуменизма.
“Теозофија сматра да су све религије израз напора човечанства да успостави везу са самим собом, са околним светом и са крајњим начелом бивствовања. Поједине религије се разликују међусобно утолико уколико изражавају ове напоре за одређено време, место, културу и потребе”. Главни циљ Теозофског друштве је формирање “језгра васељенског братства човечности, без прављења разлике у раси, вери, полу, касти или боји коже”. Веровања теозофског друштва су одговарала већем делу документа “Ка глобалној етици” много пре почетка његовог састављања.
Теозофија је важан саставан део и учења “Новог доба”. Дејвид Спенглер, “водећи представник покрета Нови век”, је изјавио 1977. г. да је “теозофски покрет заиста мајка целог учења Новог доба и да игра велику улогу у његовом пројављивању”.[22]
Православна Црква се још у прошлости сукобљавала са теозофијом. Блавацка, оснивачица Теозофског друштва, својевремено је отпала од Православља. “Крајем XIX в. теозофија је, с тачке гледишта филозофског и културног утицаја била најважнији окултни покрет” у Русији.”… (Теозофско) друштво… је изјављивало да има десетине хиљада чланова по целом свету, ширећи се постепено по Русији и придобијајући многобројне следбенике у средини образоване средње класе”,[23] “…окултизам уопште и нарочито теозофија присутни су свуда и заиста су главна усмеравајућа снага Сребрног века (руске литературе и уметности 1890-1914. г.)”.[24] “Крајем 1909. г. Руско религиозно-филозофско друштво је посветило целу седницу разматрању теозофије”.[25] Многи чланови Религиозно-филозофског друштва су такође били и чланови Теозофског друштва, или су пак показивали велико интересовање за његове доктрине, проучавајући их.
“Кад је дошло до бољшевичког преврата, Религиозно-филозофско друштво је поново основано, у оном истом саставу, али под именом “Слободна академија духовне културе”.[26] После прогонства из Совјетске Русије, чланови “Слободне академије” су се окупили у Берлину, а затим “за кратко време преселили у Париз, где су основали “Братство св. Софије… Ускоро су се прихватили организације Богословског института у Сергијевском подворју у Паризу, са професорима који су својевремено предавали у “Слободној академији духовне културе” за време владавине бољшевика” “.[27] “Синод (Руске Заграничне Православне Цркве), сазнавши за намеру да се отвори Богословски институт у Паризу, захтевао је да му се достави оријентациони програм обучавања”.[28] И, наравно, Синод није добио програм, а “околина митр. Евлогија (који је у то време руководио Западно Европском епархијом Руске Заграничне Цркве) почела је од тог тренутка да се залаже да на било који начин изађе из потчињености Синоду”, схватајући да Митрополит Антоније неће допустити ону “модернизацију Православља”[29], која се планирала у париском Богословском институту.
“Није чудно што су руски теозофи делили месијанске погледе боготражитељске интелигенције (која је чинила Религиознофилозофско друштво); многи теозофи су и сами били представници ове интелигенције… Почетак I светског рата је показао до које мере се идеја руских теозофа о “путу св. Софије” подударала са “руском идејом” боготражитеља”.[30] “… Пре гностички, него будистички правац теозофске космологије на крају се показао као нарочито привлачан за део руске стваралачке интелигенције која је симпатисала теозофију… Гностички утицаји су приметни у софиологији В. Соловјова… и у обрадама његових идеја од стране Сергија Булгакова и Павла Флоренског”.[31] “Учење о св. Премудрости (Софији) прот. С. Булгакова, проф. париског Богословског института, је било осуђено од стране сабора епископа Руске заграничне Цркве”.[32]

Православље и религија Парламента

Написане 1975. г. речи о. Серафима Роуза да ће “последње поставке и изјаве екуменистичког покрета доводити у забуну” ни данас нису изгубиле на актуелности. Парламент 1993. г. је појачао ову забуну и управо због тога његове изјаве треба да буду размотрене у светлости учења Свете Цркве. Две главне теме парламента 1993. г. су плурализам и, како се каже у документу “Ка светској етици”, достизање савршенства у овом свету, остварење раја на земљи.
Православни хришћанин не може да прихвати плурализам. Св. пророк и псалмопевац Цар Давид каже нам:
” Јер су сви богови – пагански демони, а Господ је небеса створио” (Пс. 95, 5).
Митрополит Виталије је наставио ову тему, објашњавајући највише принципе бескомпромисног православног погледа на свет: постоји Бог, постоји Његова Једна, једина Света, Апостолска Црква, и цело човечанство, позвано Богу преко Његове Свете Цркве.
Све друге, такозване хришћанске, монотеистичке или паганске религије, све без и најмањег изузетка, су само препреке, замке, које је ђаво поставио између човечанства и Цркве Христове. Као што православни не могу да прихвате плурализам, тако треба да одбаце и тежњу религиозног парламента за остварењем раја на земљи.
Како је рекао св. Тихо Задонски, “истински хришћани живе у свету као богомолници, поклоници, гости и њихов духовни вид и веза су уперени ка небеској отаџбини, до које теже да допру. Ти такође треба да будеш путник и гост у овом свету, и да стално посматраш своју отаџбину и да тежиш за њом да би ти свет са својим саблазнима и замкама постао одвратан. Ко тражи вечни благослов, жели га и тежи да га стекне – одбациће све што је привремено да не би, добијајући привремено, изгубио вечно.
“У томе се састоји основна разлика измећу хришћанства и… свих других религија: оно није филозофски систем или идеолошко учење ради организовања човечанства, већ откровење Речи Божје, које се прима кроз веру и благодатне Свете Тајне, дате за обнављање старог човека, за његов повратак у Царство Небеско, јединству са Богом”.[33]
Митрополит Виталије карактеризује екуменизам у целини као “јерес јереси, зато што је до данас свака јерес у историји Цркве покушавала да собом замени праву Цркву, а екуменски покрет, уједињујући све јереси, позива их да се прогласе једином правом црквом”.[34]
Док екуменисти чекају светлу будућност за човечанство, тријумф економске и социјалне правде, братство људи, спасење планете и земаљски рај, православни хришћани знају да ће екуменизам заиста тријумфовати, али само на кратко време. Па како ће то тријумфовати екуменизам? “Већ сад постоје примери религија, које прихватају све вероисповести – весници религије антихриста”.[35]
” Опште признавање антихриста за владара целог света биће повезано с признавањем њега од стране свих народа за јединог духовног поглавара свих религија”.[36] “Он ће трубити о себи, као што су његови весници трубили о њему, и назваће се проповедником и обновитељем истинског знања о Богу. Они који не схватају хришћанство видеће у њему представника и јунака истинске вере и похрлиће за њим”.[37] “У свом царству антихрист неће трпети неслагања; неће трпети религије ни спорове на религиозне теме. Он ће седети у храму Божјем као бог и сви људи ће му се поклањати јер:
“И дано јој би да се бије са светима, и да их побиједи; и дана јој би област над свакијем кољено и народом и језиком и племеном. И поклонише јој се сви који живе на земљи којима имена нијесу записана у животној књизи јагњета, које је заклано од постања свијета.” (Откр. 13, 78).
За људе, “чија имена нису записана у књизи живота, постојаће само једна религија, религија антихриста”.[38] Власт антихриста постојаће само неколико година, а затим “… Сам Господ, дошавши на земљу по други пут у свој Својој Слави, ће га победити”.[39]
У очима чланова религиозног парламента плурализам који они проповедају је стварност. Све религије произлазе из једног извора, деле општа веровања и, на тај начин су једно те исто, јединствена целина. Ова религија парламента је уистину весник религије антихриста, “религије будућности”, коју је описао о. Серафим Роуз.
Као закључак навешћемо његове речи: “Нека се сви православни хришћани припремe за борбу и никад не забораве да је победа њихова заједно са Христом. Он је обећао да врата паклена неће надвладати Његову Цркву (Мк. 16, 18) и да ће ради изабраних скратити дане великих невоља (Мт. 24, 22). И заиста, “Ако је Бог с нама, ко ће нас?” (Римљ. 8, 31). Чак усред најжешћих искушења заповеђено нам је: “не бојте се, јер ја надвладах свијет” (Јн. 16, 33).
Живећемо како су живели хришћани свих времена у очекивању краја свега и доласка нашег Спаситеља, јер “Говори онај који свједочи ово: да, доћи ћу скоро! Амин. Да, дођи Господе Исусе” (Откр. 22, 20).

са руског:
Весна Петковић


НАПОМЕНЕ:

[1] “Council for а Parlament of the World’s Religions”, Press Release, 5 Aug 93, p. 1 Chicago, Illinois, 1993.
[2] Ibid.
[3] Beversluis, Joel D., editor “A Sourcebook for the Communitv of Religion Council for a Parlament of the World’s Religions Chicago, IL, 1993, p. 4
[4] Ibid., p. 6.
[5] Cranston, Sylvia HPB: “The Extraordinary Life and Influence of Helena Blavatsky”, G. P. Putnam And Sons. New York, 1993, p. 425
[6] “Religion Today” vol. 9 2, Spring 94.
[7] Council for a Parlament of the World’s Religions, “A History”, 1993, p. 2.
[8] Cranston, Sylvia op. cit. p. 425.
[9] Council for a Parliament of the World’s Religions, “Fact Sheet”, Chicago,Illionis, 1993.
[10] Steinfels, Peter op. cit. p. 13.
[11] Beversluis Joel D. op. cit, p. 14
[12] “Divisions and Controversy Mars World Parliament”, Christian News, 20 Sept 93, p. 15
[13] Hirsley, Michal, Chicago Tribune, 1 Sept 93.
[14] Christian News, 20. Sept 93, p. 15
[15] “At Parliament, Нагтопу is Goal, Divisions Reality”, Christian News, 13 Sept 93, p. 1
[16] Beversluis, Joel D., op. cit., p. 51.
[17] Ibid., p. 94.
[18] Doctrine of the Liberal Catholic Church”, St. Alban’s Press Ojai, California.
[19] “Basic Tenets of the Liberal Catholic Church” St. Alban’s Press Ojai, California.
[20] Beversluis, Joel D., op. cit., p. 91.
[21] Cranston, Sylvia op. cit., p. 425.
[22] Cranston, Sylvia op. cit., p. 526.
[23] Carison, Maria “No Religion Higher Than Truth: A History of the Teosophical Movement in Russia, 1875-1922”, Princeton University Press Princeton, New Jersey 1993. pp. 28 and 29.
[24] Ibid., p. 3
[25] Ibid., p. 162.
[26] Rodzianko, M., “The Truth About the Russian Church Abroad”, Holy Trinity Monastery Jordanville, New York, 1975. p. 13
[27] Ibid., p. 14
[28] Ibid
[29] Ibid
[30] Carison, Maria op. cit., pp. 28 and 29.
[31] Ibid., p. 127
[32] Rodzianko, M. op. cit. p. 46.
[33] Anastasia Sister “Orthodoxy and Islam”. Orthodox Life. Holy Trinity Monaster, Jordanville, New York, No. 3. 1993. pp. 32 and 33
[34] Vitaly, Metropolitan op. cit. p. 155
[35] Kalomiros, Alexander “Against Faise Union”, Saint Nectarios Press, Seattle, Washington, 1978. p. 13.
[36] Molchanoff, Archpriest Boris, “Antichrist”, Saint John of Kronstadt
[37] Ibid., p. 14
[38] Kalomiros, Alexander op. cit., p. 13
[39] Molchanoff, Archpriest Boris op. cit., pl 25.

3 Comments

  1. Znači u raju su ljudi koji su sami nosili svoje grehe a ne drugi za njih

  2. Драга сестро Радо,

    Бог ти помогао. Адамова глава (гроб Адама: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 и Голгота: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) односно лобања нашег Праоца се иконопише у доњем делу сцене Распећа нашег Господа Исуса Христоса као Новог Адама тј. Богочовека ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) на коју капље Његова Крв као чин искупљења грехова целог човечанства, цитирам:

    Јеванђеље по Светом Апостолу Луки 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 “Трпљењем својим спасавајте душе своје.” tj. “Дај крв, прими Свети Дух”.

    Адамова лобања са укрштеним костима се појављује и на Великој схими (Светогорски монаси немају тзв. Малу схиму, већ имају само ову поменуту):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Што се тиче заставе неких Светогорских монаха коју си поменула, мислим да се можда ради о следећем:

    “But to bring a sword”: Extra Ecclesiam nulla salus (“LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE” by Cyprian of Carthage) => “Live by the sword, die by the sword”: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => “Orthodoxy” or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    тј. о расколништву које своје корене кроз људску историју има у масонштини односно у несрећном покушају да се повеже “просветитељски” национализам са Православљем и створи монархо-клерикализам односно теократија.

    С Богом, а не слободно-од-савести “зидарско” збогом.

  3. сестра Рада

    Помаже Бог драга браћо и сестре у Христу!
    Занима ме откуд симбол Лобања и кости тзв. Адамова глава на застави неких Светогорсих монаха?
    То јесте испред неких келија?
    Не желим да се осете нелагодно људи који су тамо или су били у испосницама.
    Волим Свету Гору и приче Светогорских Стараца.
    Ово питам јер сам чула да постоји таква застава испред врата неких келија?
    Да ли је тај симбол Православан?
    Уз дужно поштовање и према нашим борцима у Другом светском рату који су такође имали заставу са тим симболом-За краља и Отаџбину.
    Састрадавали су за наш народ.
    Не знам откуд тај симбол у нашој вери?
    Благодарим на одговору.
    Бог вам добра дао добри људи !
    Живи и здрави били!

    Амин +++