NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

EKUMENIZAM, „NOVO DOBA“ I PARLAMENT SVETSKIH RELIGIJA

Parlament svetskih religija, koji se nazvao „najveličanstvenijim skupom religioznih vođa u istoriji“,[1] sastao se u Čikagu od 28. avgusta do 5. septembra 1993. godine. Ovaj skup, na kojem su prisustvovali „vođe i delegati svih veroispovestp na Zemlji“[2], postao je savršeno ovaploćenje ekumenske ideje danas i prvi put je u potpunosti razotkrio istinsku prirodu ekumenizma.

Predistorija: Parlament 1893. g.

U znak sećanja na 400-godišnjicu Kolumbovog otkrića Novog sveta 1893. g. u Čikagu je održana izložba Kolumba, čiji je program obuhvatio i „Kongres religija“, prvi svetski religiozni parlament, koji je trajao 17 dana[3].
Sastav organizatora, administrativnih radnika i učesnika parlamenta 1893. g. bio je šarolik, „učestvovalo je 45 različitih denominacija i organizacija“[4] ukupno.
Otvarajući sednicu parlamenta 1893. g., presviter D. G. Berouz je izjavio: „Religiju, kao belu nebesku svetlost, ljudske prizme su razbile na mnoštvo raznobojnih zraka. Jedan od religioznih ciljeva religioznog parlamenta je da se ponovo sakupe ovi raznobojni zraci u belu svetlost nebeske istine“.[5]
„Međutim,… prvi parlament je prvobitno bio namenjen za pripremu sveta za obraćanje u hrišćanstvo, te su čak i Vivekanandine reči bile prihvaćene onako dobronamerno samo zato što su predstavljale vedsku, popravljenu redakciju hinduizma, koja izgleda relativno spojiva sa hrišćanstvom. Za razliku od parlamenta 1893. organizatori drugog parlamenta očigledno ne poseduju ništa do čisto ekumenskih interesa i želje za mirnom saradnjom u koritu savremenog pluralizma.“[6]
Parlament 1893. g. „se smatra početkom dijaloga između različitih veroispovesti u savremenom svetu“.[7] Tad, kao i danas, bilo je onih koji su odbili da učestvuju. Objašnjavajući odbijanje Anglikanske crkve da učestvuje u susretu, nadbiskup Kenterberijski je pisao: „Hrišćanska religija je jedina religija, – dodajući da on ne vidi – kako ova religija može da bude član religioznog parlamenta, a da pritom ne pretpostavlja svoju jednakost sa drugim članovima i istinitost njihovih stavova i izjava“.[8]
Dakle, čak i pri letimičnom pogledu, očigledno je da je dijalog između veroispovesti od samog početka imao sinkretičku osnovu.

Parlament 1993. g.

Nekoliko poslednjih godina učesnici različitih međukonfesionalnih i ekumenskih grupa su planirali da obeleže 100-godišnjicu parlamenta 1893. g. Grupa, koja se bavila pripremom novog susreta, nazivala se „Savet parlamenta svetskih religija“.
„Prisustvovalo je 6500 religioznih vođa i predstavnika više od 120 konfesija, uključujući budiste, hrišćane, Induse, muslimane i Jevreje. Organizaciona komisija je u svom sastavu imala Afro-Amerikance, anglikance-episkopalce, bahajce, budiste, „svepravoslavne“, Induse, džajne, Jevreje, muslimane, protestante, sikhe i zoroastrijance…
Američkim starosedeocima (šamanistima – ured.) bila je namenjena značajna uloga u molitvama pri otvaranju susreta. Među ostalim duhovnim orijentacijama, koje su suštinski predstavljene zajedno sa tradicionalnim religioznim grupama, bili su humanisti, metafizičari, pagani i bahajci. Neopagane su predstavljali pristalice „bratstva Izide“ (Fellowship of Isis), „liceja Venereisceliteljice“ (Lyceum of Venus of Healing), „duha Zemlje“ (Earthspirit), „saveta boginje“ (Covenant of Goddess), „svetilišta kruga“ (Circle Sanctuary)“.
Nekoliko hiljada učesnika imalo je čime da se zabavi u toku održavanja susreta. Svaki dan je počinjao „molitvom-meditacijom“ i završavao večernjim „bogosluženjem“. Ovi postupci su se sastojali od „službi, molitava, meditacija skoro svih postojećih religioznih tradicija“.[9] Parlament je otvoren “ dvočasovnim molitvama i blagoslovima, koji je trebalo da privuku pažnju na nebesima – ali moguće da su tamo izazvali nedoumicu“.[10] U finalu organizatori su ugledali „vođe velikih svetskih religija, koji su zajedno prizivali blagoslov za 21. vek“.[11]
„Najmanje 4 jevrejske grupe, uključujući „Antiklevetničku ligu“, su opozvale svoje predstavnike, protestvujući protiv uključivanja… Luisa Farahana, vođe „Nacije islama“ u sastav učesnika“.[12]
Predstavnici Čikaške eparhije Grčke Pravoslavne Crkve su izazvali veliku buku, opozvavši svoje predstavnike, navodno zbog prisustva neopagana. Eparhija je objavila izjavu, u kojoj je rečeno da bi „za pravoslavne hrišćane bilo neprihvatljivo uspostavljanje odnosa uzajamnog razumevanja sa grupama koje ne ispovedaju veru u Boga ili više biće“[13]. A kakav je stav drugih učesnika parlamenta, na primer arhiepiskopa Anastasija Tiranskog i cele Albanije, ili monofizita dr Paulusa Mar Gregoriosa iz Dehija?
Iako je Čikaška eparhija Grčke Pravoslavne Crkve prekinula učešće u parlamentu, može li ovo odbijanje da bude razmotreno kao pozitivna pojava, koja nagoveštava manje učešće ili čak potpuni izlaz iz ekumenskog pokreta? A da neopagani nisu učestvovali, da li bi predstavnici Čikaše eparhije ostali u parlamentu? Zašto su baš neopagani tako šokirali predstavnike Čikaške eparhije, koja je mirno učestvovala na „religioznom skupu“ sa šamanistima, protestantima, hinduistima, budistima, taoistima, zoroastrijcima, bahajcima, muslimanima, šinteistima, džajnima, sikhima, krišnaitima i predstavnicima drugih ogranaka „hrišćanskog rodoslovnog stabla“? Sveti mučenici prvih vekova hrišćanstva su rađe birali smrt i užasne muke nego da bace ma i prstohvat tamjana na oltar paganskih idola. A savremeni ekumenistički pokret zahteva od svojih učesnika, pravoslavnih i onih drugih, ne samo da poštuju paganske religije kao „jedan od mnogih puteva ka Bogu“, već da ih takođe ih smatraju istinskim putevima ka spasenju. Malo više od prstohvata tamjana, zar ne?
Zbrka je nastala među posmatračima, kad je protestant-evangelista Džerald Barni rekao „auditorijumu, koji se sastojao od sveštenika i svetovnjaka 14 glavnih svetskih religija“ da „hrišćanstvo u budućnosti neće moći da postoji“, za šta je dobio ovacije.[14]
„Ma kako bilo besmisleno, reč Bog je izazvala najveći broj protivrečnosti… i nju su izbegavali da izgovore jer je različito shvatanje ove reči izazivalo nesporazume, – rekao je Hans King“ (rimokatolički bogoslov, prof. Tibingenskog univerziteta – ured.)“.[15]
Dok su religiozna verovanja učesnika bila vrlo raznolika, ispostavilo se da je na političkoj areni slična raznolikost neprihvatljiva. Praktično nikakva alternativna mišljenja ne samo da nisu nailazila na odobravanje, već uopšte nisu bila dozvoljena na skupštini koja se sastala radi „razmatranja“ glavne rezolucije parlamenta 1993. g. – dokumenta „Ka novoj svetskoj etici“. Iako su članovi skupštine bili pozvani da razmotre dokument u komisijama od po nekoliko članova, organizatori nisu dozvolili unošenje bilo kakvih izmena u tekst ili status dokumenta“.
„Opšti referat doktora Kinga je urađen tako da se dotakne pitanja ekonomske, ekološke i političke krize, koja preti samom postojanju sveta. Osuđeni su diskriminacija polova, bezgranična eksploatacija čovekove sredine i primena nasilja, dok su pozdravljani ekonomska jednakost, zaštita ljudskog dostojanstva i otpor bez nasilja“ „kad je moguć“. Reč „Bog“ se nije spominjala… pošto se religija jasno povezuje sa agresivnim fanatizmom i mržnjom… Opšti referat je zasnovan na principima koji su prihvaćeni kao minimalna etika…, „koji su uverljivi i mogu da se propovedaju svim muškarcima i ženama dobre volje, religioznim ili nereligioznim“.
Doktor Hans King je redigovao dokument u duhu ideja koje su izražene u njegovoj knjizi „Global Responsibility: in Search of a New World Ethic“. Dok je knjiga doktora Kinga imala podnaslov „u potrazi za novom svetskom etikom“, dokument je prosto nazvan „Ka novoj svetskoj etici“.
Drugi interesantan dokument, koji je objavio Parlament svetskih religija je „Knjiga osnovnih odredbi (svetske ured.) religiozne zajednice“ („A Sourcebook for the Community of Religion“). Ha omotu knjige su prikazani simboli 14 religija: hrišćanstva, islama, budizma, „bezimene“ (simbol joj je prazan krug), zoroastrizma, džajnizma, šamanizma (Indijanci), sikizma, judaizma, hinduizma, šintoizma, taoizma i bahaizma.
Drugi deo ove knjige se naziva „Svetske religije (ko smo i za šta se zalažemo)“ i sadrži opise svetskih religija sa akcentom na idejama parlamenta o tome koji atributi su za ove religije poželjni. Jedan od njih je pluralizam, to jest sposobnost da se druge religije prihvate tako kao da podjednako potiču od Boga i vode ka spasenju, kao i „prijateljstvo prema Zemlji“, pošto je očuvanje Zemlje jedna od centralnih odredbi dokumenta „Ka novoj svetskoj etici“. Religije koje u najvećoj meri poseduju ove poželjne kvalitete su, očigledno, izv. osnovne religije (indigenous religions) – pošto one razmatraju ceo svet kao emanaciju Božanstva, i po svojoj prirodi naginju pluralizmu, a pošto uključuju kult prirode, znači da su prijateljski nastrojene prema Zemlji“. Izgleda da su ove osnovne religije uživale veliko poštovanje Parlamenta.
45. Pravilo sv. Apostola nalaže: “ Episkop, ili sveštenik, ili đakon, koji se sa jereticima molio, da bude odlučen. Ako im dozvoli da obavljaju poslove služitelja Crkve, da bude svrgnut“.
Objavljena je i knjiga najvažnijih odredbi osnovnih religija. Razmatrajući hrišćanstvo, knjiga u početku daje široki pregled ove religije, a zatim opisuje neke od mnoštva različitih „zajednica“, koje parlament razlikuje unutar „globalnog hrišćanstva“ ili „hrišćanskog rodoslovnog stabla“.
Globalno hrišćanstvo: „Danas, posle skoro 2.000 godina od Vaznesenja Gospoda Isusa, u hrišćanstvu postoje podele. Džon Vesli, jedan od najvećih engleskih reformatora, govorio je o hrišćanstvu kao i o zbiru 4 komponente: Pisma, Predanja, Razuma i Iskustva… Podele hrišćanstva mogu se razumeti kao rezultat davanja prednosti jednoj od ovih komponenti u odnosu na druge… Ovo daje svakoj hrišćanskoj zajednici (denominaciji) dublji pogled na veru, ali zajedno s tim ograničava njeno bratstvo sa ostalim hrišćanima“. Danas se, po mišljenju parlamenta, „uloga Crkve sastoji u tome da bude vaseljensko zajedničarsko telo Raspetog i Vaskrslog Hrista, koje pokreće Božanski Promisao, usmeren na dobrobit svih… ali čak i sad vaseljenska Crkva ostaje žalosno podeljena po pitanjima pola i reprodukcije, koja su pridodata starim podelama po pitanjima vere i upravljanja.[16] „Globalno hrišćanstvo“ se shvata kao „rodoslovno stablo“, koje se sastoji od sledećih porodica: zapadno-liturgijske i istočno-liturgijske, koje se sastoje od sledećih potporodica: istočno-pravoslavne, nestorijanske, monofizitske i etiopske; protestantske, reformatorsko-prezbiteranske, pijetističko-metodističke, pentikostalne, evropske slobodne crkve, baptista, adventista i liberala, u koje „spadaju unitaristi, univerzalisti i ateisti. Unitaristi potvrđuju jedinstvo Boga i poriču postojanje Trojice; univerzalisti veruju u opšte spasenje i poriču postojanje pakla; ateisti poriču postojanje Boga, kao transcendentnog bića…“[17]
A evo kako „Knjiga osnovnih odredbi“ gleda na Pravoslavnu Crkvu. Kao što je već rečeno, Pravoslavna Crkva se razmatra kao deo „globalnog hrišćanstva“ unutar „hrišćanskog rodoslovnog stabla“, u istoj ravni sa „rođacima“ kao što su sekta Muna, mormoni, Jehovini svedoci, Hrišćanska nauka, adventisti 7. dana, pentikostalisti, liberalna katolička crkva (koja veruje da „postoje doktrina i mističko iskustvo, koji su zajednički za sve velike religije sveta, te ne mogu da se smatraju svojinom samo jedne od njih. Smatrajući se hrišćanskom crkvom, ona ipak smatra da su i sve ostale religije bogonadahnute i da potiču iz jednog izvora, iako svaka od njih ističe neki drugi momenat učenja…“[18] Među osnovnim verovanjima liberalnih katolika su seoba duša, postojanje ženske prirode u Bogu i jedinstvo svih religija.[19] Pravoslavna Crkva ima isti status i sa nestorijanima i monofizitima. „Zbornik nas takođe obaveštava da se „istočno pravoslavna porodica… (ili potporodica?) odvojila od katoličke tradicije 1054. g.“[20]
Tokom poslednjih 25 godina ili više, oni pravoslavni koji su učestvovali u ekumenskom pokretu su to pravdali time što je, kao prvo, jedini cilj ekumenizma „ponovno ujedinjenje hrišćana“, a kao drugo, što se njihovo učešće strogo svodi na „svedočenje o Pravoslavlju“. Parlament 1993. g. je u potpunosti eliminisao prvo obrazloženje (ako ne i ranije). „Knjiga osnovnih odredbi“ govori ekumenistima pravoslavnim, ako samo oni „imaju oči da vide i uši da čuju“: plod vašeg višegodišnjeg „svedočanstva o Pravoslavlju“ na areni ekumenizma se sastoji u tome da se pravoslavlje zvanično smatra „potporodicom“ „žalosno podeljenog globalnog hrišćanstva“, koje uključuje i ateiste. Štaviše, Pravoslavna Crkva je, prema učenju „velikog reformatora Džona Veslija“, primer „neuravnoteženog hrišćanstva“. Pravoslavni, koji nastave svoje učešće u ekumenskom pokretu, „mogu da se smatraju članovima religioznog parlamenta… koji prihvataju jednakost ostalih njegovih članova i istinitost njihovih stavova i tvrdnji“.[21]
Ako ekumenistihrišćani budu nastavili da učestvuju u ovom pokretu, koristiće ih na nivou sa drugim vernicima, da bi „odredili duhovno nasleđe čovečanstva, na koji god ga način svaka religija i kultura shvatile“ da bi hrišćani uvideli ono „zajedničko što imaju svetske religije“.
Za vreme rada parlamenta, njegovi učesnici su, na primer, bili pozvani da učestvuju u paganskom poklonjenju:
„… Pod otvorenim zvezdanim nebom izvršen je prekrasni ritual poklanjanja punom Mesecu. Na zemlji je bio oivičen magični krug, a boginji i bogu žrtvovana su vina. Momenat, kad je u čikaškom Grand Parku stajalo 500 osoba, poklanjajući se punom Mesecu, bio je uistinu uzbudljiv. “ Divno! Nisam znao da vaši rituali pružaju toliko zadovoljstva. Zar je kod vas tako dobro?“ Ljudi su čuli da protestantski pastori govore kako oni ne vide nikakav razlog koji bi sprečio njihove parohijane da učestvuju u ritualu“ („The Green Egg“, Vol. 26, br. 103, str. 24, 25).
Neopagani će sigurno učestvovati u ekumenskom pokretu: „Izgleda da je naročito važno stupanje međukonfesinalnih organizacija u širi dijalog sa pokretom Nju Ejdž“. Učešće u ekumenskom pokretu će zahtevati od pravoslavnih učesnika da ne pomisle čak ni na aluzije o “ isključivosti svog položaja“, „koja se sastoji u tome da su samo spasonosni odnosi sa Gospodom Isusom jedini put ka spasenju“ i revnosno prihvate „pluralističku poziciju“ koja „smatra da je hrišćanstvo samo jedan od puteva ka Bogu pored drugih religija, koje takođe pružaju mogućnost spasenja“.
Parlament 1993. g. je raskrsnica za pravoslavne ekumeniste. On je u potpunosti razotkrio ekumenski program i opravdanje pravoslavnih ekumenista da oni „svedoče o Pravoslavlju“ je izgubilo svaku snagu. Da li će se pravoslavni ekumenisti zadovoljiti ulogom “ potporodice“ koja im je dodeljena? Ili će naći u sebi hrabrosti i uverenosti da se vrate „isključivoj“ poziciji svetih mučenika, otaca, svetitelja, ispovednika i Vaseljenskih sabora Svete Hristove Crkve?
Značajna komponenta ekumenskog pokreta, kao što je postalo jasno posle parlamenta 1993. g. je sinkretizam, t.j. savez svih religija, ali ne u smislu jedne religije, jednog obreda, jednog vođe. Dalaj Lama je „istakao da parlament nema nameru da osnuje novu svetsku religiju“. Drugim rečima, „sve religije su praktično jedno te isto“, kraće rečeno, ujedinjenje svih religija je već izvršeno.
Ovo, kao i druge odredbe savremenog ekumenskog učenja, vodi svoje poreklo od teozofije (anatemisane od strane Crkve u Nedelju pobede Pravoslavlja – ured.) koja je od samog početka igrala istaknutu ulogu u ekumenskom pokretu: članovi Teozofskog društva su svečano objavili svoja verovanja još u parlamentu 1893. g. Oni su prisustvovali i parlamentu 1993. g. i to, reklo bi se, s radošću, jer su mnoge teozofske odredbe postale zvanične dogme ekumenizma.
„Teozofija smatra da su sve religije izraz napora čovečanstva da uspostavi vezu sa samim sobom, sa okolnim svetom i sa krajnjim načelom bivstvovanja. Pojedine religije se razlikuju međusobno utoliko ukoliko izražavaju ove napore za određeno vreme, mesto, kulturu i potrebe“. Glavni cilj Teozofskog društve je formiranje „jezgra vaseljenskog bratstva čovečnosti, bez pravljenja razlike u rasi, veri, polu, kasti ili boji kože“. Verovanja teozofskog društva su odgovarala većem delu dokumenta „Ka globalnoj etici“ mnogo pre početka njegovog sastavljanja.
Teozofija je važan sastavan deo i učenja „Novog doba“. Dejvid Spengler, „vodeći predstavnik pokreta Novi vek“, je izjavio 1977. g. da je „teozofski pokret zaista majka celog učenja Novog doba i da igra veliku ulogu u njegovom projavljivanju“.[22]
Pravoslavna Crkva se još u prošlosti sukobljavala sa teozofijom. Blavacka, osnivačica Teozofskog društva, svojevremeno je otpala od Pravoslavlja. „Krajem XIX v. teozofija je, s tačke gledišta filozofskog i kulturnog uticaja bila najvažniji okultni pokret“ u Rusiji.“… (Teozofsko) društvo… je izjavljivalo da ima desetine hiljada članova po celom svetu, šireći se postepeno po Rusiji i pridobijajući mnogobrojne sledbenike u sredini obrazovane srednje klase“,[23] „…okultizam uopšte i naročito teozofija prisutni su svuda i zaista su glavna usmeravajuća snaga Srebrnog veka (ruske literature i umetnosti 1890-1914. g.)“.[24] „Krajem 1909. g. Rusko religiozno-filozofsko društvo je posvetilo celu sednicu razmatranju teozofije“.[25] Mnogi članovi Religiozno-filozofskog društva su takođe bili i članovi Teozofskog društva, ili su pak pokazivali veliko interesovanje za njegove doktrine, proučavajući ih.
„Kad je došlo do boljševičkog prevrata, Religiozno-filozofsko društvo je ponovo osnovano, u onom istom sastavu, ali pod imenom „Slobodna akademija duhovne kulture“.[26] Posle progonstva iz Sovjetske Rusije, članovi „Slobodne akademije“ su se okupili u Berlinu, a zatim „za kratko vreme preselili u Pariz, gde su osnovali „Bratstvo sv. Sofije… Uskoro su se prihvatili organizacije Bogoslovskog instituta u Sergijevskom podvorju u Parizu, sa profesorima koji su svojevremeno predavali u „Slobodnoj akademiji duhovne kulture“ za vreme vladavine boljševika“ „.[27] „Sinod (Ruske Zagranične Pravoslavne Crkve), saznavši za nameru da se otvori Bogoslovski institut u Parizu, zahtevao je da mu se dostavi orijentacioni program obučavanja“.[28] I, naravno, Sinod nije dobio program, a „okolina mitr. Evlogija (koji je u to vreme rukovodio Zapadno Evropskom eparhijom Ruske Zagranične Crkve) počela je od tog trenutka da se zalaže da na bilo koji način izađe iz potčinjenosti Sinodu“, shvatajući da Mitropolit Antonije neće dopustiti onu „modernizaciju Pravoslavlja“[29], koja se planirala u pariskom Bogoslovskom institutu.
„Nije čudno što su ruski teozofi delili mesijanske poglede bogotražiteljske inteligencije (koja je činila Religioznofilozofsko društvo); mnogi teozofi su i sami bili predstavnici ove inteligencije… Početak I svetskog rata je pokazao do koje mere se ideja ruskih teozofa o „putu sv. Sofije“ podudarala sa „ruskom idejom“ bogotražitelja“.[30] „… Pre gnostički, nego budistički pravac teozofske kosmologije na kraju se pokazao kao naročito privlačan za deo ruske stvaralačke inteligencije koja je simpatisala teozofiju… Gnostički uticaji su primetni u sofiologiji V. Solovjova… i u obradama njegovih ideja od strane Sergija Bulgakova i Pavla Florenskog“.[31] „Učenje o sv. Premudrosti (Sofiji) prot. S. Bulgakova, prof. pariskog Bogoslovskog instituta, je bilo osuđeno od strane sabora episkopa Ruske zagranične Crkve“.[32]

Pravoslavlje i religija Parlamenta

Napisane 1975. g. reči o. Serafima Rouza da će „poslednje postavke i izjave ekumenističkog pokreta dovoditi u zabunu“ ni danas nisu izgubile na aktuelnosti. Parlament 1993. g. je pojačao ovu zabunu i upravo zbog toga njegove izjave treba da budu razmotrene u svetlosti učenja Svete Crkve. Dve glavne teme parlamenta 1993. g. su pluralizam i, kako se kaže u dokumentu „Ka svetskoj etici“, dostizanje savršenstva u ovom svetu, ostvarenje raja na zemlji.
Pravoslavni hrišćanin ne može da prihvati pluralizam. Sv. prorok i psalmopevac Car David kaže nam:
“ Jer su svi bogovi – paganski demoni, a Gospod je nebesa stvorio“ (Ps. 95, 5).
Mitropolit Vitalije je nastavio ovu temu, objašnjavajući najviše principe beskompromisnog pravoslavnog pogleda na svet: postoji Bog, postoji Njegova Jedna, jedina Sveta, Apostolska Crkva, i celo čovečanstvo, pozvano Bogu preko Njegove Svete Crkve.
Sve druge, takozvane hrišćanske, monoteističke ili paganske religije, sve bez i najmanjeg izuzetka, su samo prepreke, zamke, koje je đavo postavio između čovečanstva i Crkve Hristove. Kao što pravoslavni ne mogu da prihvate pluralizam, tako treba da odbace i težnju religioznog parlamenta za ostvarenjem raja na zemlji.
Kako je rekao sv. Tiho Zadonski, „istinski hrišćani žive u svetu kao bogomolnici, poklonici, gosti i njihov duhovni vid i veza su upereni ka nebeskoj otadžbini, do koje teže da dopru. Ti takođe treba da budeš putnik i gost u ovom svetu, i da stalno posmatraš svoju otadžbinu i da težiš za njom da bi ti svet sa svojim sablaznima i zamkama postao odvratan. Ko traži večni blagoslov, želi ga i teži da ga stekne – odbaciće sve što je privremeno da ne bi, dobijajući privremeno, izgubio večno.
„U tome se sastoji osnovna razlika izmeću hrišćanstva i… svih drugih religija: ono nije filozofski sistem ili ideološko učenje radi organizovanja čovečanstva, već otkrovenje Reči Božje, koje se prima kroz veru i blagodatne Svete Tajne, date za obnavljanje starog čoveka, za njegov povratak u Carstvo Nebesko, jedinstvu sa Bogom“.[33]
Mitropolit Vitalije karakterizuje ekumenizam u celini kao „jeres jeresi, zato što je do danas svaka jeres u istoriji Crkve pokušavala da sobom zameni pravu Crkvu, a ekumenski pokret, ujedinjujući sve jeresi, poziva ih da se proglase jedinom pravom crkvom“.[34]
Dok ekumenisti čekaju svetlu budućnost za čovečanstvo, trijumf ekonomske i socijalne pravde, bratstvo ljudi, spasenje planete i zemaljski raj, pravoslavni hrišćani znaju da će ekumenizam zaista trijumfovati, ali samo na kratko vreme. Pa kako će to trijumfovati ekumenizam? „Već sad postoje primeri religija, koje prihvataju sve veroispovesti – vesnici religije antihrista“.[35]
“ Opšte priznavanje antihrista za vladara celog sveta biće povezano s priznavanjem njega od strane svih naroda za jedinog duhovnog poglavara svih religija“.[36] „On će trubiti o sebi, kao što su njegovi vesnici trubili o njemu, i nazvaće se propovednikom i obnoviteljem istinskog znanja o Bogu. Oni koji ne shvataju hrišćanstvo videće u njemu predstavnika i junaka istinske vere i pohrliće za njim“.[37] „U svom carstvu antihrist neće trpeti neslaganja; neće trpeti religije ni sporove na religiozne teme. On će sedeti u hramu Božjem kao bog i svi ljudi će mu se poklanjati jer:
„I dano joj bi da se bije sa svetima, i da ih pobijedi; i dana joj bi oblast nad svakijem koljeno i narodom i jezikom i plemenom. I pokloniše joj se svi koji žive na zemlji kojima imena nijesu zapisana u životnoj knjizi jagnjeta, koje je zaklano od postanja svijeta.“ (Otkr. 13, 78).
Za ljude, „čija imena nisu zapisana u knjizi života, postojaće samo jedna religija, religija antihrista“.[38] Vlast antihrista postojaće samo nekoliko godina, a zatim „… Sam Gospod, došavši na zemlju po drugi put u svoj Svojoj Slavi, će ga pobediti“.[39]
U očima članova religioznog parlamenta pluralizam koji oni propovedaju je stvarnost. Sve religije proizlaze iz jednog izvora, dele opšta verovanja i, na taj način su jedno te isto, jedinstvena celina. Ova religija parlamenta je uistinu vesnik religije antihrista, „religije budućnosti“, koju je opisao o. Serafim Rouz.
Kao zaključak navešćemo njegove reči: „Neka se svi pravoslavni hrišćani pripreme za borbu i nikad ne zaborave da je pobeda njihova zajedno sa Hristom. On je obećao da vrata paklena neće nadvladati Njegovu Crkvu (Mk. 16, 18) i da će radi izabranih skratiti dane velikih nevolja (Mt. 24, 22). I zaista, „Ako je Bog s nama, ko će nas?“ (Rimlj. 8, 31). Čak usred najžešćih iskušenja zapoveđeno nam je: „ne bojte se, jer ja nadvladah svijet“ (Jn. 16, 33).
Živećemo kako su živeli hrišćani svih vremena u očekivanju kraja svega i dolaska našeg Spasitelja, jer „Govori onaj koji svjedoči ovo: da, doći ću skoro! Amin. Da, dođi Gospode Isuse“ (Otkr. 22, 20).

sa ruskog:
Vesna Petković


NAPOMENE:

  1. „Council for a Parlament of the World’s Religions“, Press Release, 5 Aug 93, p. 1 Chicago, Illinois, 1993.
  2. Ibid.
  3. Beversluis, Joel D., editor „A Sourcebook for the Communitv of Religion Council for a Parlament of the World’s Religions Chicago, IL, 1993, p. 4
  4. Ibid., p. 6.
  5. Cranston, Sylvia HPB: „The Extraordinary Life and Influence of Helena Blavatsky“, G. P. Putnam And Sons. New York, 1993, p. 425
  6. „Religion Today“ vol. 9 2, Spring 94.
  7. Council for a Parlament of the World’s Religions, „A History“, 1993, p. 2.
  8. Cranston, Sylvia op. cit. p. 425.
  9. Council for a Parliament of the World’s Religions, „Fact Sheet“, Chicago,Illionis, 1993.
  10. Steinfels, Peter op. cit. p. 13.
  11. Beversluis Joel D. op. cit, p. 14
  12. „Divisions and Controversy Mars World Parliament“, Christian News, 20 Sept 93, p. 15
  13. Hirsley, Michal, Chicago Tribune, 1 Sept 93.
  14. Christian News, 20. Sept 93, p. 15
  15. „At Parliament, Nagtopu is Goal, Divisions Reality“, Christian News, 13 Sept 93, p. 1
  16. Beversluis, Joel D., op. cit., p. 51.
  17. Ibid., p. 94.
  18. Doctrine of the Liberal Catholic Church“, St. Alban’s Press Ojai, California.
  19. „Basic Tenets of the Liberal Catholic Church“ St. Alban’s Press Ojai, California.
  20. Beversluis, Joel D., op. cit., p. 91.
  21. Cranston, Sylvia op. cit., p. 425.
  22. Cranston, Sylvia op. cit., p. 526.
  23. Carison, Maria „No Religion Higher Than Truth: A History of the Teosophical Movement in Russia, 1875-1922“, Princeton University Press Princeton, New Jersey 1993. pp. 28 and 29.
  24. Ibid., p. 3
  25. Ibid., p. 162.
  26. Rodzianko, M., „The Truth About the Russian Church Abroad“, Holy Trinity Monastery Jordanville, New York, 1975. p. 13
  27. Ibid., p. 14
  28. Ibid
  29. Ibid
  30. Carison, Maria op. cit., pp. 28 and 29.
  31. Ibid., p. 127
  32. Rodzianko, M. op. cit. p. 46.
  33. Anastasia Sister „Orthodoxy and Islam“. Orthodox Life. Holy Trinity Monaster, Jordanville, New York, No. 3. 1993. pp. 32 and 33
  34. Vitaly, Metropolitan op. cit. p. 155
  35. Kalomiros, Alexander „Against Faise Union“, Saint Nectarios Press, Seattle, Washington, 1978. p. 13.
  36. Molchanoff, Archpriest Boris, „Antichrist“, Saint John of Kronstadt
  37. Ibid., p. 14
  38. Kalomiros, Alexander op. cit., p. 13
  39. Molchanoff, Archpriest Boris op. cit., pl 25.
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. sestra Rada

    Pomaže Bog draga braćo i sestre u Hristu!
    Zanima me otkud simbol Lobanja i kosti tzv. Adamova glava na zastavi nekih Svetogorsih monaha?
    To jeste ispred nekih kelija?
    Ne želim da se osete nelagodno ljudi koji su tamo ili su bili u isposnicama.
    Volim Svetu Goru i priče Svetogorskih Staraca.
    Ovo pitam jer sam čula da postoji takva zastava ispred vrata nekih kelija?
    Da li je taj simbol Pravoslavan?
    Uz dužno poštovanje i prema našim borcima u Drugom svetskom ratu koji su takođe imali zastavu sa tim simbolom-Za kralja i Otadžbinu.
    Sastradavali su za naš narod.
    Ne znam otkud taj simbol u našoj veri?
    Blagodarim na odgovoru.
    Bog vam dobra dao dobri ljudi !
    Živi i zdravi bili!

    Amin +++

  2. Draga sestro Rado,

    Bog ti pomogao. Adamova glava (grob Adama: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 i Golgota: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) odnosno lobanja našeg Praoca se ikonopiše u donjem delu scene Raspeća našeg Gospoda Isusa Hristosa kao Novog Adama tj. Bogočoveka ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) na koju kaplje Njegova Krv kao čin iskupljenja grehova celog čovečanstva, citiram:

    Jevanđelje po Svetom Apostolu Luki 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje.“ tj. „Daj krv, primi Sveti Duh“.

    Adamova lobanja sa ukrštenim kostima se pojavljuje i na Velikoj shimi (Svetogorski monasi nemaju tzv. Malu shimu, već imaju samo ovu pomenutu):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Što se tiče zastave nekih Svetogorskih monaha koju si pomenula, mislim da se možda radi o sledećem:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    tj. o raskolništvu koje svoje korene kroz ljudsku istoriju ima u masonštini odnosno u nesrećnom pokušaju da se poveže „prosvetiteljski“ nacionalizam sa Pravoslavljem i stvori monarho-klerikalizam odnosno teokratija.

    S Bogom, a ne slobodno-od-savesti „zidarsko“ zbogom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *