NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Carstvo Božije i carstvo praznine – Pravoslavlje i duhovnost Nju Ejdža

Sveštenik Timotej Seljski
DUHOVNA CELOMUDRENOST I OPŠTENJE SA INOSLAVNIMA

U leksikonu savremenog čoveka toliko se retko koristi reč „čednost“ („celomudrije“) da je mnogima ona već sasvim nepojamna. U uobičajenom shvatanju čednost znači uklananje svim silama od sablazni koje navode na telesni greh, bežanje od svih nečistih misli i želja. Za porodičnog čoveka celomudrenost je osnova bračne vernosti, za devstvenika Hrista radi – temelj čuvanja polne čistote.
Sveto Pismo i Sveti Oci, govoreći o našim odnosima prema Gospodu, prema svojoj veri, neretko koriste poređenje sa bračnim savezom. Zaista, u hrišćanskom životu ima mnogo toga sličnog braku, samo ako se ono što se na brak odnosi shvati duhovno.
Tako je u upotrebu ušao i sam termin „duhovna celomudrenost“. Teško je reći ko je prvi, jednu pored druge, stavio te dve reči. Poznati crkveni pisac nedavne prošlosti otac arhimandrit Konstantin (Zajcev) najjasnije je uspevao da sagleda i pokaže čitaocima suštinu mnoštva pojava savremenog duhovnog života, koristeći taj pojam. U naše vreme, kad ni telesna ni duhovna čednost nisu naročito cenjene, njegove reči zvuče naročito aktuelno.
Sama osnova i braka i obraćanja čoveka Hristu je – ljubav. Ljubav je zamisliva samo tamo gde do njenog obraćenja u veru (i posle) vlada moralna sloboda čovekova. Brak po prinudi, po volji roditelja, još nekako i biva, i opravdan je, ali obraćanje čoveka Hristu bez čovekove volje – nikad. Naravno, i u jednom i u drugom slučaju moguće je da se čovek pritrpi i prilagodi svom položaju, a kad odraste, shvatiće da su stariji, koji su odlučivali o njegovoj sudbini, njemu želeli dobro i bolje od njega samog videli gde je istinsko dobro. Ali, to je, uglavnom, izuzetak, a pravilo je – slobodan i samostalan izbor supružnika (ili monaškog života, ili vere uopšte) po svome srcu.
Birajući nevestu (ili idući u manastir), svako sudi po spoljašnjosti, još uvek ne znajući tajne, a naročito teške, crte karaktera izabranice. Slično je i prilikom izbora vere, duša biva zaplenjena lepotom bogosluženja, spoljašnjim vidom i načinom ponašanja vernika, površnim rečima. Ni zaljubljeni, ni onaj koji se Hristu obraća, još nisu shvatili svoje obaveze, buduće tegobe i odgovornosti.
Ali, gle, venčanje (monaški postrig, obraćenje veri) je završeno. U sva tri slučaja daju se svečana obećanja Gospodu. I pre svega – to je obećanje vernosti, jedinitosti svog izbora do groba. Zato je i divna naša sloboda, jer je, u času obećanja, sam čovek prinosi na oltar Gospodnji, sam sebe upreže u jaram poslušanja za sav preostali život. Hristos nas tako i priziva: uzmite jaram Moj na sebe. Jedino kod Njega u službi jaram na sebe stavljaju sami podjarmljeni, podjarmljuju se svesno i dobrovoljno, samo iz ljubavi, – i taj im jaram daruje i pravu slobodu i spasenje.
Spočetka, pre svadbe (postriga, svesnog obraćenja u veru), prave ljubavi nije bilo; bila je to samo zaljubljenost. Prava ljubav (prema suprugu, prema čistoti devstva, prema Bogu) dugo će izrastati iz zaljubljenosti, proveravajući se teškoćama, snažeći se nevoljama, kajući se posle padova. Daj Bože da se pred kraj života dostigne ljubav. A dok se ona još u nama sazdava, u pomoć nam pritiču pravila celomudrenosti.
Počinje rad nad sobom. Najprostije pravilo istog, prvo pravilo celomudrenosti – jeste samoograničenje spoljašnjih utisaka, čuvanje čula (za običnu čednost), i isto takvo sprečavanje praznog lutanja uma po svim čovečanskim učenjima kad je u pitanju čednost duhovna. Neophodno je prinućavati sebe na to da duša bude blizu objekta vernosti: porodice, svog monaškog poslušanja, nužno je i dubinsko izučavanje svoje vere. Mora se voditi stalna borba protiv bilo kakve lakomislenosti, vetropirstva, blenenja. Cećaj se češće datog obećanja – i uvek ćeš prebivati u spasonosnom i bogodanom za tebe poretku: u porodici, u manastiru, u svojoj jedino spasavajućoj Crkvi.
Naročito se moraju čuvati one strane života koje se smatraju običnom ili duhovnom intimom. Upad u te oblasti nekog izlišnog je prostonaprosto zločin. Šta to znači kad se primeni na supružničke odnose – ne treba objašnjavati, jer samo mali deo supružanskih odnosa može biti dostupan pogledu sa strane. Monasi, po drevnom pravilu, ni sami ne smeju da vide svoje telo, osim u izuzetnim slučajevima. Sama reč „monah“ znači usamljenik, zato što veći deo njegovog života mora da bude sakriven od svih. Što se vere tiče, intima je – naše opštenje sa Bogom, to jest ispovest, molitva, bogosluženje. I zato je razglašavanje onog što si rekao ili čuo na ispovesti (to se ne tiče samo duhovnika, nego neretko i pokajnika), nije samo greh izdaje bližnjeg, nego i sramoćenje samog sebe, slično narušavanju supružanskih tajni.
Upravo tako je i molitva sa nekim ko nije jednodušan s nama u pitanjima vere (jereticima, raskolnicima, svesnim nepokajanim odstupnicima) – duhovni blud. Za nas nema ničeg što je unutarnjije od našeg odnosa sa Bogom, koji se izražava molitvom. Kako verujemo, tako se i molimo. I ako je naša molitva saborna, ona je to samo zbog uzajamne ljubavi i potpune jednodušnosti svih koji se mole, kako i pozivamo na Liturgiji: „Ljubimo jedni druge, da bismo jednodušno ispovedali“. Molitva je centralni čin duhovnog života, koji ima za cilj da u nama rađa i uzgaja duhovnog novog čoveka, u koga smo prizvani da se obučemo, počevši od Sv. Krštenja. Zajednička molitva i, naročito, Svete Tajne sjedinjuju nas, po meri našeg sjedinenja sa Gospodom, i jedne sa drugima. I odjednom se u taj skriveni duhovni čin, u to sjedinjavanje, ubacuju oni sa kojima smo razjedinjeni po pitanju veroispovedanja, bogosluženja, pripadnosti Crkvi. To je direktni analogon preljube. A takve su sve ekumenističke molitve, šta god da im je predmet. Obudovi najpre duhovno, prestani da pripadaš religiji sa kojom si sada povezan i, umrevši za lažnu veru, pređi u istinitu veru, Pravoslavlje, i tada ćemo se skupa pomoliti. Ovde je svima nama Bogom data sloboda. Ali, ostajati u jednoj veri, a moliti se sa predstavnicima druge vere – to je izdaja, i to izdaja na obe strane. A kako nazvati one molitve koje se dešavaju na velikim ekumenističkim skupovima i okupljaju predstavnike mnogih i različitih religija? Nikako drugačije do duhovno orgijanje.
Nije samo zajedničko učestvovanje u molitveno-liturgijskom životu ono što može biti otvoreno samo jednovercima, nego je praćenje iste za strane ljude dopušteno samo delimično. Najvažnija sveštenodejstva Crkve se ne nazivaju slučajno Tajnama. Govorimo, prilazeći Svetom Putiru: „Neću reći Tajnu neprijateljima Tvojim“. Naravno, bogosluženje je u izvesnoj meri okrenuto i onima spolja, čak i više od toga – pomaže im da nađu put do Crkve. A radi toga je i oltar, i simvolika sveštenosluženja, radi toga je i poseban, ne razgovorni jezik bogosluženja, radi toga je i udaljavanje oglašenih sa Liturgije, da bi tajne vere time bile prekrivene kao nekom odeždom. I slično tome kao što odeća raznih stepena slobode uvek na izvestan način svedoči o čednosti onoga ko je nosi, tako je i u Crkvi – usmerenost ka potpunoj otvorenosti i dostupnosti svega svima među kojima su i oni koji nisu stupili u veridbeni savez sa Hristom i Pravoslavljem, već otvorena duhovna bestidnost. Kako onda nazvati „prenošenje“ Liturgije na televiziji, naročito kada TV kamere šaraju po Svetom Prestolu? To nije ništa drugo do duhovni striptiz. Nije svim pravoslavnim Hrišćanima korisno da do tančina znaju sve načine sveštenosluženja to je opasno za dušu koja nije utvrđena u veri, koja na taj način rizikuje gubitak samih početaka pobožnog strahopoštovanja. Ali, kada se cela Liturgija iz oltara prenosi preko televizije milionima neverujućih zazjavala – to je onda već nešto stravično, to je svojevrsna izdaja.
Nijedna bračna izdaja ne prolazi bez laži. Izdaja sama po sebi jeste laž, prestupanje zakletve, gaženje zaveta datog Bogu. Ali, ta glavna laž uvek za sobom vuče i vreću „malih“ laži. Ove poslednje su dvostruke: skrivenje greha i njegovo opravdanje. Ekumenistička delatnost, kao duhovno bludničenje, sadrži u sebi i jedno i drugo. Organizatori kriju ekumenističke susrete od verujućeg naroda, naročito prećutkujući verolomničke pogodbe, na primer sa rimokatolicima, monofizitima, judaistima… Sami ekumenisti u toku svoje delatnosti jedni od drugih kriju najbitnije razlike svojih religija. A svih vrsta „opravdanja“ ekumenizmu smišljeno je više no dovoljno.
U preljubničkoj ljubavi nikada nije moguća prava sreća. Preljubnička privlačnost nikada nije od Boga, ona progoni pravu ljubav koju nam Gospod daruje kao odgovor na obećanje vernosti. Ono što nije od Boga nikad s nama neće preći u večnost. Takvom preljubničkom ljubavlju čoveka voli đavo, želeći da nas otme od Boga, da bi svoje mučenje ulepšao večnim izrugivanjem čoveku.
Supružnici po raznim pitanjima mogu komunicirati sa raznim licima. Oni mogu imati sasvim nevine simpatije prema osobama suprotnog pola. U tome još uvek nema greha, samo ako zahtev čednosti postavi izvesne granice: to se još uvek može, a ovo se već ne sme. Granice ovo su više unutarnje nego spoljašnje.
Celomudrenost – to nije samo zapovest Gospodnja o neprikosnovenosti supružanske postelje. Usvojena celomudrenost pomaže čoveku da „prikoči“ mnogo pre opasne crte. No to je nespojivo ne samo sa grubom izdajom, nego i sa lakoumnim ponašanjem, sa flertovanjem.
Slično je i sa našim opštenjem sa inoslavnima. U raznim inoslavljima postoje različiti stepeni odlutalosti od istine. Svaka religija ima svoj molitveni život i svoja duhovna preživljavanja. Naša duhovna čednost ne samo da ne sme da obnažuje ono svoje, nego ne sme da bez potrebe bude radoznala o tuđem. Uvažavajući slobodu savesti inoslavnih, nemojmo prodirati u njihove religiozne tajne, osim ako to ne zahteva zaštita naše vere. Ne osuđujmo „na gomilu“ sve nepravoslavne na bezdan pakleni. Spoljašnjima sudi Bog – tako nas uči Apostol. Važno je to da je inoslavlje bezuslovno pogubno za nas. Prešavši u inoslavlje, biću osuđen zbog duhovne izdaje, zbog preljubništva, zbog izdajništva kao takvog. Još više ću biti osuđen zbog ekumenističkog „bratimljenja“ sa inoslavljem, koje je dvostruki blud, i protiv svoje, i protiv tuđe vere.
Opštenje sa inoslavnima po nereligioznim pitanjima nije grešno, a delimično je dopustivo i po pitanjima vere, samo kad na straži stoji naše duhovno celomudrije, koje je spremno da nam kaže: stani, dalje se ne sme. Ovde, takođe, nema oštre granične linije: služiti Liturgiju i uzajamno se pričešćivati ne sme se, a ostalo je, tobož, dopustivo. Ne! Svaki konkretni slučaj ima svoju granicu opštenja i duhovno nezalutala duša je mora osećati. Duhovno flertovanje sa inoslavljem isto tako je odvratno i nedopustivo, kao i ono uobičajeno (muškožensko) flertovanje.
Kada nam sada budu rekli da su i jeretici, takođe, ljudi koje treba voleti, pa se zato s njima skupa treba i moliti, naprosto im možemo odgovoriti ovako: „Izvinite, vi imate jednu ženu? A zar druge žene, takoće, nisu ljudi?“…
Kad se govori o zajedničkim molitvama sa jereticima, mnogi su skloni da se pozivaju na svoje neznanje. Ali, čini se, ovde nije uzrok neznanje, nego necelomudrenost i neverstvo.
Intimna i duhovna raspojasanost uvek idu ruku pod ruku. Ko je navikao da ima „častan brak i postelju neokaljanu“, taj će i Žrtvenik Božiji, podignut i u hramu i u duši svojoj, čuvati od svakog skrnavljenja i prekora.

Iz:
„Pravoslavna Rusija“, br. 1, 1/1995.

prevod sa ruskog:
Vladimir Dimitrijević

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. sestra Rada

    Pomaže Bog draga braćo i sestre u Hristu!
    Zanima me otkud simbol Lobanja i kosti tzv. Adamova glava na zastavi nekih Svetogorsih monaha?
    To jeste ispred nekih kelija?
    Ne želim da se osete nelagodno ljudi koji su tamo ili su bili u isposnicama.
    Volim Svetu Goru i priče Svetogorskih Staraca.
    Ovo pitam jer sam čula da postoji takva zastava ispred vrata nekih kelija?
    Da li je taj simbol Pravoslavan?
    Uz dužno poštovanje i prema našim borcima u Drugom svetskom ratu koji su takođe imali zastavu sa tim simbolom-Za kralja i Otadžbinu.
    Sastradavali su za naš narod.
    Ne znam otkud taj simbol u našoj veri?
    Blagodarim na odgovoru.
    Bog vam dobra dao dobri ljudi !
    Živi i zdravi bili!

    Amin +++

  2. Draga sestro Rado,

    Bog ti pomogao. Adamova glava (grob Adama: http://www.svetazemlja.info/strana_sr.php?strana_id=53 i Golgota: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%93%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%BE%D1%82%D0%B0 ) odnosno lobanja našeg Praoca se ikonopiše u donjem delu scene Raspeća našeg Gospoda Isusa Hristosa kao Novog Adama tj. Bogočoveka ( https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC ) na koju kaplje Njegova Krv kao čin iskupljenja grehova celog čovečanstva, citiram:

    Jevanđelje po Svetom Apostolu Luki 21 ( http://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=21 ): 19 „Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje.“ tj. „Daj krv, primi Sveti Duh“.

    Adamova lobanja sa ukrštenim kostima se pojavljuje i na Velikoj shimi (Svetogorski monasi nemaju tzv. Malu shimu, već imaju samo ovu pomenutu):

    https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D1%81%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0

    Što se tiče zastave nekih Svetogorskih monaha koju si pomenula, mislim da se možda radi o sledećem:

    „But to bring a sword“: Extra Ecclesiam nulla salus („LIBER DE CATHOLICAE ECCLESIAE UNITATE“ by Cyprian of Carthage) => „Live by the sword, die by the sword“: Join, or Die [Psychogeography ($£X MAJIK RITUAL / evoL PsychogeogrAphix 2004), You’re either with us, or against us & Anaconda Plan] => Liberty or Death => Eleftheria i thanatos => Unification or Death; Unity or Death; Death of Tyranny! => Freedom or death => With faith in ‘God’! For King and Fatherland! Freedom or Death! => „Orthodoxy“ or Death)

    http://www.ship-of-fools.com/gadgets/fashion/media/orthodoxy_or_death_t_shirt.jpg

    tj. o raskolništvu koje svoje korene kroz ljudsku istoriju ima u masonštini odnosno u nesrećnom pokušaju da se poveže „prosvetiteljski“ nacionalizam sa Pravoslavljem i stvori monarho-klerikalizam odnosno teokratija.

    S Bogom, a ne slobodno-od-savesti „zidarsko“ zbogom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *