NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » CARSKI PUT ARHIMANDRITA JOVANA (KRESTJANKINA)

CARSKI PUT ARHIMANDRITA JOVANA (KRESTJANKINA)

<p claNIKOLAJ KAVERIN
CARSKI PUT ARHIMANDRITA JOVANA KRESTJANKINA
 
Starac Jovan Krestjankin
 
Pre tri godine, 5 februara 2006. godine, na dan Novomučenika i Ispovednika ruskih upokojio se najstariji sabrat Sveto-Uspenskog Pskovo-Pečerskog manastira, arhimandrit Jovan Krestjankin – sveti i revnosni služitelj Crkve Hristove, ispovednik 20. veka, koji je pedesetih godina tog veka prošao tamnice i mučenje, mudri nastavnik na putu hrišćanskog savršenstva. To je zaista bio sveruski Starac, koji je zadobio ljubav mnogo hiljada ljudi – onih, koje je otac Jovan rukovodio, koji su čitali njegova dušekorisna dela, koji su u pismima tražili njegov pastirski savet za najrazličitija pitanja, kako duhovnog, tako i crkveno-društvenog života.
Možemo samo uzneti zahvalnost milostivom Bogu, što je u Rusiji živeo takav sveti podvižnik, kod koga su za savet dolazili sa svih strana sveta, koji je saosećao sa tuđim mukama i nevoljama, koji je tešio ljubavlju one koji su mu dolazili, koji se živo odazivao na najaktuelnije probleme koji su uznemiravali pravoslavne u našoj otadžbini. U časopisu „Blagodatni Oganj“ ne jednom su navođene mudre reči o. Jovana koje su pomagale da se pravilno pozna put Crkve u vezi sa smutnjama, koje su nicale kako sa leve, tako i sa desne strane; reči arhimandrita Jovana ukazivale su na istinski crkveni put, sledeći kojem su jedino i mogle da se izbegnu krajnosti: reformatorstva i obnovljenstva – sa jedne strane i „revnosti ne po razumu“ – sa druge strane. Na opasnosti tih krajnosti, koje rastresaju lađu Crkve upozoravao je i blaženopočivši Starac. Podsetimo se samo nekih pouka oca Jovana, koje su i sada veoma aktuelne za one koji tragaju za istinskom crkvenošću.
 
* * * * *
 
Zahvaljujući sećanju arhimandrita Jovana (Krestjankina) do nas je došlo zaveštanje Svjatejšeg patrijarha moskovskog i sve Rusije Pimena (+1990), koje je otac Jovan predao u propovedi od 10. juna 19990 godine:
 
1) Ruska Pravoslavna Crkva mora da nepokolebivo čuva stari kalendar – Julijanski kalendar, po kojem se neprestano iz naraštaja u naraštaj molila tokom hiljadu godina Ruska Crkva.
2) Rusija je prizvana da, kao zenicu oka, u svoj čistoti čuva Sveto Pravoslavlje, koje su nam ostavili naši Sveti preci.
3) Sveto čuvati crkvenoslovenski jezik – sveti jezik molitvenog obraćanja Bogu.
4) Crkva je osnovana na sedam stubova – Sedam Vaseljenskih Sabora. Dolazeći Osmi Sabor plaši mnoge… Ne smućujmo se time, već samo spokojno verujemo u Boga. Jer ako bude postojalo nešto nesaglasno sa sedam prethodnih Vaseljenskih Sabora, mi imamo pravo da ne prihvatimo njegove odluke.
 
* * * * *
 
Početkom devedesetih godina pojavili su se propovednici ideje crkvene reforme ili neo-obnovljenstva, kako je taj pokret nazvao Svjatejši patrijarh Aleksije. Pre svega najaktivniji na tom polju bili su moskovski sveštenici-neoobnovljenci Georgije Kočetkov i Aleksandar Borisov, koji su propagirali reforme unutar crkvenog života, sa željom da prilagode Crkvu da služi duhu ovoga sveta, po cenu razrušenja predanja Ruske Pravoslavne Crkve i odbacivanja Sveštenog i Crkvenog Predanja. Reforma bogosluženja po obrascu obnovljenaca dvadesetih godina 20. veka godina i Drugog vatikanskog koncila, prevođenje bogosluženja na ruski jezik, pozivanje da se izvrši reforma kalendara, suprotstavljanje života svojih „harizmatskih“ zajednica životu vascele Ruske Crkve – sve to je izazvalo zabrinutost među pravoslavnim sveštenstvom. Arhimandrit Jovan je, sjajno proničući kuda sve mogu da zavedu te „progresivne baćuške“ sa njihovim nezadrživim reformatorskim nagonom, pozvao je u tim godinama pravoslavne: „Ako mi ne razorimo taj pokret, oni će razoriti Crkvu.“ I Crkva, postavši svesna opasnosti neo-obnovljenstva, uspela je tada da preseče razornu delatnost neobuzdanih otaca-modernista G. Kočetkova i A. Borisova: potkopavanje crkvene lađe sleva krajem devedesetih godina bilo je zaustavljeno.
Tih godina poznati moskovski protojerej posetio je u Pskovo-Pečerskom manastiru starca-arhimandrita Jovana i postavio mu pitanje:
– Baćuška, nekako mi se ne da da vadim čestice na proskomidiji za sveštenike Georgija Kočetkova i Aleksandra Borisova. Da li se oni mogu pominjati?
– Otac Jovan je odgovorio:
– Ne mogu se pominjati! Oni su pohulili na Majku Božiju. (Reč Starca se odnosila na knjige svešt. A. Borisova „Pobelele njive“ i izdanja svešt. G. Kočetkova, pre svega na njegov jeretički katihizis „Idite, naučite sve narode“)
 
* * * * *
 
Istovremeno sa prestankom neo-obnovljenske smutnje krajem devedesetih godina počela je da se pojavljuje smutnja zdesna: pokret drugačijih „revnitelja ne po razumu“, koji su sav svoj duhovni potencijal usmeravali na borbu sa bar-kodovima, sa identifikacionim brojevima, novim ruskim pasošima, sa moskovskim karticama, medicinskim osiguranjima, itd. Taj pokret je zadobio izrazito anti-jerarhijski karakter i povukao je za sobom, za razliku od marginalnih neo-obnovljenaca ne mali deo ruskih pravoslavnih ljudi (i daleko ne najgori!), spreman da u svom „ispovedništvu“ – za pravo da živi bez državnih dokumenata – krene na svako lišavanje.
Kao što znamo iz istorije Crkve, smutnje i raskoli „zdesna“ dužeg su veka i teže se leče od raskola „sleva“, sa kojima zdrav crkveni organizam uspeva da se izbori prilično brzo.
I u ovom slučaju među prvima se čula poučna reč o. Jovana (Krestjankina) povodom dodeljivanja identifikacionih brojeva poreskim obveznicima (INN)[1]: „U vezi sa novim dokumentima, koji prolaze kroz kompjuter, sve je već rekao Svjatejši patrijarh i naš Sinod. Sada ovi dokumenti u ovom vidu i ovako kako se dodeljuju ne predstavljaju opasnost… Nećemo pisati molbe da nam dodele broj, a ako to urade bez naše volje, nećemo se opirati. Kao što smo u svoje vreme dobili pasoše i svi bili u sistemu državne evidencije, tako i sada. Ništa se nije promenilo. Caru carevo, Bogu Božije.“
Jednom mladom jeromonahu koji je predložio o. Jovanu da stane na čelo pokreta „Za pravo života bez INN“ starac piše: „U kampanji koju predlažete, neću učestvovati. Sam duh slične delatnosti, gde ima mnogo sebičnosti, buke i nade ne na Boga, već na čoveka, pa još i sa kritikovanjem sveštenonačalja Crkve, što je ključno u Vašim izjavama, zabranjuje mi to. Već sam video slično u delovanju i duhu obnovljenaca, koji su ustajali na najtišeg Patrijarha Tihona, a faktički na Samog Gospoda i Crkvu Njegovu“.
Ali smutnja se nije stišavala, i otac Jovan se opširnom Poslanicom obraća pravoslavnim hrišćanima. Navešćemo je sa malim skraćenjem.
 
„… Ko opet, kao u vreme Spasitelja prilazi Njemu sa lukavim pitanjem: „Kaži nam, dakle, šta ti misliš: treba li dati porez ćesaru ili ne?“ (Mt. 22:17; Mk. 12:14; Lk. 20:22). A na savremenom jeziku to zvuči: „Da li primiti novi sistem poreskog plaćanja ili ne?“ Odgovor je paradoksalan. Sami pravoslavni hrišćani: sveštenici i mirjani, zaboravivši na Promisao Božiji, na Boga – predaju vlast mračnim silama.
I kao što se tada oni koji su upitali Spasitelja nisu udostojili Njegovog odgovora i otišli na neko vreme, da bi izmislili novu zamku za Njega, tako i sada odgovor sabornog crkvenog uma i preduzimanje mera od strane Crkve za razjašnjenje problema nije prihvaćen – i nastavlja se sa uvećanjem smutnje i pometnje u ogradi Crkve i među narodom Božijim, a u stvarnosti, sve to čini neprijatelj Božiji, neprijatelj Crkve, neprijatelj našeg spasenja.
Državni problem u vezi sa individualnim brojevima poreskih obveznika trudom neprijatelja Božijeg, lažnim glasinama o uvođenju u INN tri šestice zadobio je u duhovnom svetu veliku silu smućivanja i postao je za nas provera, koja je kod vernika iznela na videlo odsustvo vere u Boga i poverenja prema Majci – Crkvi…
Dragi moji, upravo taj cilj je imao i neprijatelj, uvodeći u bar-kodove broj „666“ – ništa drugo. Ali sa kojom lakoćom i kako je neprimetno taj privremeni broj bio udaljen, kada je izvršio svoj posao! Broj su uklonili, izjavu o dodeljivanju brojeva isključili, a smutnja i raskol u Crkvi nastavlja da se produbljuje. I razgovori o pečatu antihrista, o bezblagodatnosti naše Crkve, o skorom kraju sveta uznemiruju umove…
A strah, gde nema straha, sada je paralisao veru i oduzeo nadu, i senka neprijatelja uspinje se da sobom zakloni Sunce Istine – Hrista. Neka ne bude!
Dragi moji, kako smo se prepustili panici – da izgubimo svoje hrišćansko ime, zamenivši ga brojem? Ali zar se to može dogoditi u očima Božijim? Zar će kod Čaše Života neko zaboraviti sebe i svog nebeskog pokrovitelja, koga je stekao u trenutku Krštenja?
I ne pamtimo li mi sve one sveštenoslužitelje, mirjane-hrišćane koji su za dugi period svog života morali da zaborave svoja imena, prezimena – njih je zamenio broj, i mnogi su tako i u večnost ušli sa brojem. A Bog ih je primio u Svoj Očinski zagrljaj kao Sveštenomučenike i Mučenike, i bele pobedničke rize sakrile su ispod sebe logorske uniforme. Nije bilo imena, ali je Bog bio pored, i Njegovo vođstvo je vodilo utamničenog vernika kroz sen smrtnu svaki dan.
Gospod ne shvata čoveka kao broj, broj je potreban samo savremenoj kompjuterskoj tehnologiji; Gospodu ništa nije draže od žive ljudske duše, radi koje je On poslao Sina Svoga Jedinorodnog, Hrista Spasitelja. I Spasitelj je došao u svet u vreme popisa stanovništva.
A šta reći o totalnoj kontroli i osmatranju kojom toliko plaše prostodušne ljude? Kada i u kojoj državi nije bilo tajnih službi? Sve je to bilo… i sada je… i biće… ali ništa ne smeta vernome čoveku da se spase. I svaki hodi u životu svojim krsnim putem, verom prohodeći sve što ga susreće na životnom putu. I verni sve prima iz ruke Božije sa uverenošću da sve pomaže njegovom spasenju…
Već sada pozivaju ljude u šumu, u pustinju, u skrivene sobe, da ne uzimaju brojeve, da ne ulaze u novi državni sistem, da odu iz sveta, da odu iz Crkve.
Ali kako se spasiti? Kako živeti, kako podizati decu u Bogu, o tome svi ćute. I već sada je bujica pisama gorkih, suznih i punih dvoumljenja zapljusnulo duhovnike: „Naš hram već sada ima svoj broj i ne treba ulaziti u njega“, tako mi sada pišu. Znači i starica, koja je sav svoj život posvetila i u najteže vreme sačuvala vernost Bogu i Crkvi, sada, budući na ishodu iz ovog života, otpada od spasonosnog kovčega Crkve? I ko će dati odgovor pred Bogom za sablažnjavanje onih malih, koji su se prostodušno spotakli o ono što nema nikakve veze sa duhovnim životom – o brojeve poreskih obveznika?
Evo gledajte, kakva se provera naše vere, naše razumnosti, naše duhovnosti sada zbiva. A sada u vezi sa onim što moje ime u svoju klevetu upliću oni, koji se bore sa Crkvom, obavezan sam da kažem svima, koji su uvučeni u ovu psihozu:
Bojte se podela i raskola u Crkvi! Bojte se da otpadnete od Majke-Crkve, samo ona i zadržava lavu antihrišćanske razularenosti sada u svetu!
Bojte se da osuđujete crkveno sveštenonačalje – jer je to propast i bez antihristovog pečata! Bojte se greha!
Mi ćemo izaći iz života mnogo pre toga, kada se javi taj strah, koji je sada obuzeo sve. Ali, otpavši od Crkve, mi ćemo i naslediti ono čega se tako bojimo sada… Pri savremenim tehničkim mogućnostima, moguće je i tajno i javno zapečatiti sve narode i „brojevima“ i „čipovima“ i „pečatima“. Ali oni ne mogu da povrede duše ljudske, ako ne bude svesnog odricanja od Hrista i svesnog poklonjenja neprijatelju Božijem.“
 
Nakon ovog obraćanja među borcima za pravo da se živi bez dokumenata počeli su da se šire najbezumnije glasine: oca Jovana su nasilno „naterali“ da pročita to obraćanje (a to su govorili o čoveku koga nije mogla da slomi ni tamnica, ni logor!); da postoji „dvojnik“ oca Jovana i ostale bezumne reči.
Ali što god govorili crkveni revolucionari, arhimandrit Jovan (Krestjankin) je izložio strogo crkveni pogled na problem „straha gde straha nema“ i iz njegovih usta se čula stroga pastirska upozoravajuća reč, kako onima koji streme da pokolebaju mnogovekovno crkveno predanje, pokušavajući da modernizuju Rusku Crkvu, tako i onima, koji prikrivajući se revnošću za ispovedništvo u „nastupajuća poslednja vremena“, seju smutnju i raskolnička raspoloženja u ogradi Crkve. U tome se i sastojao Carski Put arhimandrita Jovana.
Verujemo da smo nakon prestavljenja oca Jovana zadobili svetog zaštitnika za Rusku Crkvu, čijim molitvama neka Gospod prosveti srca naša da uvek budemo verna čeda Majke-Crkve.
 
Prvi put objavljeno u časopisu „Blagodatni Oganj“, br. 15
 


 
NAPOMENE:

  1. U Srbiji pod imenom PIB – poreski identifikacioni broj – prim.prev.

 


Prevod sa ruskog:
Stanoje Stanković
Lektura:
Rodoljub Lazić
Izvor:
Russkaя liniя – Pravoslavnoe informacionnoe agentstvo

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Arhimandrit Jovan Krestjankin je mudri nastavnik na putu hriscanskog savrsenstva! Slava mu i hvala za sve!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *