НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ЦАРСКИ ПУТ АРХИМАНДРИТА ЈОВАНА (КРЕСТЈАНКИНА)

ЦАРСКИ ПУТ АРХИМАНДРИТА ЈОВАНА (КРЕСТЈАНКИНА)

<p claНИКОЛАЈ КАВЕРИН
ЦАРСКИ ПУТ АРХИМАНДРИТА ЈОВАНА КРЕСТЈАНКИНА
 
Старац Јован Крестјанкин
 
Пре три године, 5 фебруара 2006. године, на дан Новомученика и Исповедника руских упокојио се најстарији сабрат Свето-Успенског Псково-Печерског манастира, архимандрит Јован Крестјанкин – свети и ревносни служитељ Цркве Христове, исповедник 20. века, који је педесетих година тог века прошао тамнице и мучење, мудри наставник на путу хришћанског савршенства. То је заиста био сверуски Старац, који је задобио љубав много хиљада људи – оних, које је отац Јован руководио, који су читали његова душекорисна дела, који су у писмима тражили његов пастирски савет за најразличитија питања, како духовног, тако и црквено-друштвеног живота.
Можемо само узнети захвалност милостивом Богу, што је у Русији живео такав свети подвижник, код кога су за савет долазили са свих страна света, који је саосећао са туђим мукама и невољама, који је тешио љубављу оне који су му долазили, који се живо одазивао на најактуелније проблеме који су узнемиравали православне у нашој отаџбини. У часопису „Благодатни Огањ“ не једном су навођене мудре речи о. Јована које су помагале да се правилно позна пут Цркве у вези са смутњама, које су ницале како са леве, тако и са десне стране; речи архимандрита Јована указивале су на истински црквени пут, следећи којем су једино и могле да се избегну крајности: реформаторства и обновљенства – са једне стране и „ревности не по разуму“ – са друге стране. На опасности тих крајности, које растресају лађу Цркве упозоравао је и блаженопочивши Старац. Подсетимо се само неких поука оца Јована, које су и сада веома актуелне за оне који трагају за истинском црквеношћу.
 
* * * * *
 
Захваљујући сећању архимандрита Јована (Крестјанкина) до нас је дошло завештање Свјатејшег патријарха московског и све Русије Пимена (+1990), које је отац Јован предао у проповеди од 10. јуна 19990 године:
 
1) Руска Православна Црква мора да непоколебиво чува стари календар – Јулијански календар, по којем се непрестано из нараштаја у нараштај молила током хиљаду година Руска Црква.
2) Русија је призвана да, као зеницу ока, у свој чистоти чува Свето Православље, које су нам оставили наши Свети преци.
3) Свето чувати црквенословенски језик – свети језик молитвеног обраћања Богу.
4) Црква је основана на седам стубова – Седам Васељенских Сабора. Долазећи Осми Сабор плаши многе… Не смућујмо се тиме, већ само спокојно верујемо у Бога. Јер ако буде постојало нешто несагласно са седам претходних Васељенских Сабора, ми имамо право да не прихватимо његове одлуке.
 
* * * * *
 
Почетком деведесетих година појавили су се проповедници идеје црквене реформе или нео-обновљенства, како је тај покрет назвао Свјатејши патријарх Алексије. Пре свега најактивнији на том пољу били су московски свештеници-неообновљенци Георгије Кочетков и Александар Борисов, који су пропагирали реформе унутар црквеног живота, са жељом да прилагоде Цркву да служи духу овога света, по цену разрушења предања Руске Православне Цркве и одбацивања Свештеног и Црквеног Предања. Реформа богослужења по обрасцу обновљенаца двадесетих година 20. века година и Другог ватиканског концила, превођење богослужења на руски језик, позивање да се изврши реформа календара, супротстављање живота својих „харизматских“ заједница животу васцеле Руске Цркве – све то је изазвало забринутост међу православним свештенством. Архимандрит Јован је, сјајно проничући куда све могу да заведу те „прогресивне баћушке“ са њиховим незадрживим реформаторским нагоном, позвао је у тим годинама православне: „Ако ми не разоримо тај покрет, они ће разорити Цркву.“ И Црква, поставши свесна опасности нео-обновљенства, успела је тада да пресече разорну делатност необузданих отаца-модерниста Г. Кочеткова и А. Борисова: поткопавање црквене лађе слева крајем деведесетих година било је заустављено.
Тих година познати московски протојереј посетио је у Псково-Печерском манастиру старца-архимандрита Јована и поставио му питање:
– Баћушка, некако ми се не да да вадим честице на проскомидији за свештенике Георгија Кочеткова и Александра Борисова. Да ли се они могу помињати?
– Отац Јован је одговорио:
– Не могу се помињати! Они су похулили на Мајку Божију. (Реч Старца се односила на књиге свешт. А. Борисова „Побелеле њиве“ и издања свешт. Г. Кочеткова, пре свега на његов јеретички катихизис „Идите, научите све народе“)
 
* * * * *
 
Истовремено са престанком нео-обновљенске смутње крајем деведесетих година почела је да се појављује смутња здесна: покрет другачијих „ревнитеља не по разуму“, који су сав свој духовни потенцијал усмеравали на борбу са бар-кодовима, са идентификационим бројевима, новим руским пасошима, са московским картицама, медицинским осигурањима, итд. Тај покрет је задобио изразито анти-јерархијски карактер и повукао је за собом, за разлику од маргиналних нео-обновљенаца не мали део руских православних људи (и далеко не најгори!), спреман да у свом „исповедништву“ – за право да живи без државних докумената – крене на свако лишавање.
Као што знамо из историје Цркве, смутње и расколи „здесна“ дужег су века и теже се лече од раскола „слева“, са којима здрав црквени организам успева да се избори прилично брзо.
И у овом случају међу првима се чула поучна реч о. Јована (Крестјанкина) поводом додељивања идентификационих бројева пореским обвезницима (ИНН)[1]: „У вези са новим документима, који пролазе кроз компјутер, све је већ рекао Свјатејши патријарх и наш Синод. Сада ови документи у овом виду и овако како се додељују не представљају опасност… Нећемо писати молбе да нам доделе број, а ако то ураде без наше воље, нећемо се опирати. Као што смо у своје време добили пасоше и сви били у систему државне евиденције, тако и сада. Ништа се није променило. Цару царево, Богу Божије.“
Једном младом јеромонаху који је предложио о. Јовану да стане на чело покрета „За право живота без ИНН“ старац пише: „У кампањи коју предлажете, нећу учествовати. Сам дух сличне делатности, где има много себичности, буке и наде не на Бога, већ на човека, па још и са критиковањем свештеноначалја Цркве, што је кључно у Вашим изјавама, забрањује ми то. Већ сам видео слично у деловању и духу обновљенаца, који су устајали на најтишег Патријарха Тихона, а фактички на Самог Господа и Цркву Његову“.
Али смутња се није стишавала, и отац Јован се опширном Посланицом обраћа православним хришћанима. Навешћемо је са малим скраћењем.
 
„… Ко опет, као у време Спаситеља прилази Њему са лукавим питањем: „Кажи нам, дакле, шта ти мислиш: треба ли дати порез ћесару или не?“ (Мт. 22:17; Мк. 12:14; Лк. 20:22). А на савременом језику то звучи: „Да ли примити нови систем пореског плаћања или не?“ Одговор је парадоксалан. Сами православни хришћани: свештеници и мирјани, заборавивши на Промисао Божији, на Бога – предају власт мрачним силама.
И као што се тада они који су упитали Спаситеља нису удостојили Његовог одговора и отишли на неко време, да би измислили нову замку за Њега, тако и сада одговор саборног црквеног ума и предузимање мера од стране Цркве за разјашњење проблема није прихваћен – и наставља се са увећањем смутње и пометње у огради Цркве и међу народом Божијим, а у стварности, све то чини непријатељ Божији, непријатељ Цркве, непријатељ нашег спасења.
Државни проблем у вези са индивидуалним бројевима пореских обвезника трудом непријатеља Божијег, лажним гласинама о увођењу у ИНН три шестице задобио је у духовном свету велику силу смућивања и постао је за нас провера, која је код верника изнела на видело одсуство вере у Бога и поверења према Мајци – Цркви…
Драги моји, управо тај циљ је имао и непријатељ, уводећи у бар-кодове број „666“ – ништа друго. Али са којом лакоћом и како је неприметно тај привремени број био удаљен, када је извршио свој посао! Број су уклонили, изјаву о додељивању бројева искључили, а смутња и раскол у Цркви наставља да се продубљује. И разговори о печату антихриста, о безблагодатности наше Цркве, о скором крају света узнемирују умове…
А страх, где нема страха, сада је паралисао веру и одузео наду, и сенка непријатеља успиње се да собом заклони Сунце Истине – Христа. Нека не буде!
Драги моји, како смо се препустили паници – да изгубимо своје хришћанско име, заменивши га бројем? Али зар се то може догодити у очима Божијим? Зар ће код Чаше Живота неко заборавити себе и свог небеског покровитеља, кога је стекао у тренутку Крштења?
И не памтимо ли ми све оне свештенослужитеље, мирјане-хришћане који су за дуги период свог живота морали да забораве своја имена, презимена – њих је заменио број, и многи су тако и у вечност ушли са бројем. А Бог их је примио у Свој Очински загрљај као Свештеномученике и Мученике, и беле победничке ризе сакриле су испод себе логорске униформе. Није било имена, али је Бог био поред, и Његово вођство је водило утамниченог верника кроз сен смртну сваки дан.
Господ не схвата човека као број, број је потребан само савременој компјутерској технологији; Господу ништа није драже од живе људске душе, ради које је Он послао Сина Свога Јединородног, Христа Спаситеља. И Спаситељ је дошао у свет у време пописа становништва.
А шта рећи о тоталној контроли и осматрању којом толико плаше простодушне људе? Када и у којој држави није било тајних служби? Све је то било… и сада је… и биће… али ништа не смета верноме човеку да се спасе. И сваки ходи у животу својим крсним путем, вером проходећи све што га сусреће на животном путу. И верни све прима из руке Божије са увереношћу да све помаже његовом спасењу…
Већ сада позивају људе у шуму, у пустињу, у скривене собе, да не узимају бројеве, да не улазе у нови државни систем, да оду из света, да оду из Цркве.
Али како се спасити? Како живети, како подизати децу у Богу, о томе сви ћуте. И већ сада је бујица писама горких, сузних и пуних двоумљења запљуснуло духовнике: „Наш храм већ сада има свој број и не треба улазити у њега“, тако ми сада пишу. Значи и старица, која је сав свој живот посветила и у најтеже време сачувала верност Богу и Цркви, сада, будући на исходу из овог живота, отпада од спасоносног ковчега Цркве? И ко ће дати одговор пред Богом за саблажњавање оних малих, који су се простодушно спотакли о оно што нема никакве везе са духовним животом – о бројеве пореских обвезника?
Ево гледајте, каква се провера наше вере, наше разумности, наше духовности сада збива. А сада у вези са оним што моје име у своју клевету уплићу они, који се боре са Црквом, обавезан сам да кажем свима, који су увучени у ову психозу:
Бојте се подела и раскола у Цркви! Бојте се да отпаднете од Мајке-Цркве, само она и задржава лаву антихришћанске разуларености сада у свету!
Бојте се да осуђујете црквено свештеноначалје – јер је то пропаст и без антихристовог печата! Бојте се греха!
Ми ћемо изаћи из живота много пре тога, када се јави тај страх, који је сада обузео све. Али, отпавши од Цркве, ми ћемо и наследити оно чега се тако бојимо сада… При савременим техничким могућностима, могуће је и тајно и јавно запечатити све народе и „бројевима“ и „чиповима“ и „печатима“. Али они не могу да повреде душе људске, ако не буде свесног одрицања од Христа и свесног поклоњења непријатељу Божијем.“
 
Након овог обраћања међу борцима за право да се живи без докумената почели су да се шире најбезумније гласине: оца Јована су насилно „натерали“ да прочита то обраћање (а то су говорили о човеку кога није могла да сломи ни тамница, ни логор!); да постоји „двојник“ оца Јована и остале безумне речи.
Али што год говорили црквени револуционари, архимандрит Јован (Крестјанкин) је изложио строго црквени поглед на проблем „страха где страха нема“ и из његових уста се чула строга пастирска упозоравајућа реч, како онима који стреме да поколебају многовековно црквено предање, покушавајући да модернизују Руску Цркву, тако и онима, који прикривајући се ревношћу за исповедништво у „наступајућа последња времена“, сеју смутњу и расколничка расположења у огради Цркве. У томе се и састојао Царски Пут архимандрита Јована.
Верујемо да смо након престављења оца Јована задобили светог заштитника за Руску Цркву, чијим молитвама нека Господ просвети срца наша да увек будемо верна чеда Мајке-Цркве.
 
Први пут објављено у часопису „Благодатни Огањ“, бр. 15
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У Србији под именом ПИБ – порески идентификациони број – прим.прев.

 


Превод са руског:
Станоје Станковић
Лектура:
Родољуб Лазић
Извор:
Русская линия – Православное информационное агентство

Кључне речи:

Један коментар

  1. Arhimandrit Jovan Krestjankin je mudri nastavnik na putu hriscanskog savrsenstva! Slava mu i hvala za sve!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *