NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » CAREV ZAVET

CAREV ZAVET

CAREV ZAVET

GLAVA OSMA

U kojoj se govori o prevashodstvu volje kod onih koji se privole carstvu nebeskom

Slušajući ove uzvišene reči Lazar osećaše, kako mu srce goraše ljubavlju prema čudesnom Stvoritelju ljudi. Posle dužeg ćutanja i razmišljanja navali na nj druga jedna nedoumica, čije razrešenje on ne mogaše naći u sebi. Pa će postaviti nebeskom vesniku ovo pitanje:
– Ali, objasni mi, vesniče Božji, neće li delatnost moga naroda biti prekinuta ropstvom? Neće li njegova volja za velika dela zakržljati pod stegom neprijateljskom? I neće li utrnuti u njemu bogodani mu dar umetnički, kao talant pod zemlju zakopan?
– Ti se brineš o svome narodu i u smrtnim ranama kao roditelj o deci svojoj, o svetilniče svoga naroda? Zaista ti kažem: takvu dobrotu neće zaboraviti ni Bog ni narod. No to što me sad pitaš, svedoči, da si još u kavezu tela, i da se nisi sasvim oslobodio zemaljskih prizraka. Znaj, dakle, da se na svetim nebesima ne cene nikakva dela ljudska sama po sebi, nego samo pobude i kakvoća volje, s kakvom se ta dela tvore. Države, zakoni, knjige, dvorovi i gradovi, kule i drumovi, mašine i izumi, sprave i naprave – sve je to samo po sebi pusta ništarija, kao napušteni mravinjak, kao prazno gnezdo, iz koga su laste izletele. Najveći gradovi ljudski, gledani iz najbližeg oblaka, ujednačuju se sa drumskom prašinom, i ne razlikuju se od nje. Sićane pčele i beskućni ždralovi mogli bi se nasmejati najuređenijim carstvima vašim i reći: bolji je red kod nas? Majušni zrikavac kad bi stao pored vaše najhvaljenije naprave predstavljao bi nesravnjivo veće čudo od te naprave. Ili misliš, da se mi iz nebeskog carstva divimo onome čemu se vi na zemlji divite? Kako bi mogla ma kakva dela ljudska zadiveti nas u duhovnom carstvu, koji gledamo neslućene od vas i nesanjane svetove neprolaznih naroda i tvorevina Božjih? O, kneže viteže, kako je teško objašnjavati se slobodnoj ptici iz planine sa pticom u kavezu! Ali kroz sva dela svoja ljudi javljaju dobru ili zlu volju svoju, i to je ono što se oseća, meri, i sudi u duhovnom carstvu. Delo se ne ceni po delu, nego po voljnoj pobudi na to delo.
Privoljeni carstvu zemaljskome beskrajno se razlikuju od privoljenih carstvu nebeskom i po volji onako isto kao i po mislima i osećajima. Oni imaju ili mešovitu ili čisto zlu volju, shodno uticaju duha prirodnog ili duha demonskog. Zato su im dela ili mešavina dobra i zla ili samo zlo. Samovolja je zla volja. Ni angeli nebeski ne znaju šta hoće dok ne udahnu u sebe htenje Božje. Svaka volja van kruga Božje volje jeste zla volja. Ako čovek hoće ono što hoće, zlo hoće. Svojom samovoljom mnogi misle, da istakne ličnost svoju; u stvari on time ističe samo svedočanstvo o nemanju ličnosti i o tiraniji zemlje ili ada nad sobom. Kao što u Misiru nema vode van vode iz Nila, tako nema nikakva dobra u dušama ljudskim, pa ni dobre volje, van večitog i sladosnog Izvora svakoga dobra. No ova istina isčezla je iz pameti onih, koji se celom svojom dušom vuku po prašini. Otpavši od volje Božje, volje blage i svemoćne, oni s ohološću hode za voljom svojom. Da li je to volja njihova, kao što oni misle, ili volja nekih stihija i svetova, njima nepoznatih? Ali oni tako misle – da hode po svojoj volji! I hodeći dugo i brzo po svim stazama oni drže, da su daleko otišli; i to nazivaju – napredak. A kad padnu od umora, uvide da se nalaze na istom mestu odakle su i pošli, na polaznoj tački čukunđeda. Dela ruku svojih obožavaju; po adetu sujetnih, da vole samo bogove niže od sebe. No kad zaištu sreću od svojih rukotvorenih božanstava, ova ih drsko upućuju na samoubistvo kao jedino izbavljenje. Jer smrt je bezdano ždrelo, u koje se bespovratno i nepremostivo survavaju sva mudrovanja, sva osećanja, i sva dela ljudska, van života i životvornoga Svedržitelja. Privoljenje carstvu zemaljskom šamara svaki dan samoobmana za samoobmanom, no oni uprkos tome neumorno zidaju sebi kule sreće od zemnih opeka, dok se ne sruče u ždrelo smrti ne sagledavši lice sreće. Oni proglašavaju svoje pretke ludim zato što su uzaludno tražili sreću na putevima svojim, a ne njihovim. Proglašavajući svoje pretke ludim, time svedoče, da su deca ludaka. I najzad ne svršivši ništa i nedostigavši ništa od željenog, oni ostavljaju zavet porodu svome, da traže sreću na istim putevima na kojima je oni nisu našli.
Znaj, divni ktitore crkve Lazarice, da je ovaj dan za tvoj narod prekretnica ne ka zlu nego ka dobru. Zaborav volje Božje, bezumna samovolja povukla je dušu narodnu ždrelu večne smrti. Od sada će se narod tvoj morati pokoravati volji tuđoj, da bi se naučio pokoravati se volji Božjoj. Moraće se pokoravati samovolji svojih tirana, da bi kroz to omrznuo sopstvenu tiraniju nad samim sobom. I kroz trudne i znojne vekove što dolaze naučiće se da mrzi dve loše volje, dve samovolje, svoju i svojih gospodara. U teskobi i pod pritiskom sa svih strana on će moći rasti samo u visinu, kao drvo u gustoj šumi, i zato će samo u visinama tražiti svetlost. I u visinama potražiće svetlu volju Stvoritelja svoga, i lako će je naći, pošto ništa treće neće imati da traži, omrznuvši i svoju i tuđinsku volju. Lako će je naći, kao svog poznanika, koga je znao pa zaboravio. A kad je nađe i pozna, zaradovaće joj se kao siroče ukradeno pa vraćeno roditelju svome. I biće mu volja Stvoritelja slađa od meda i mleka, i sve slađa što je više bude upijao u sebe. Gologlav i bosonog klanjaće se volji Svevišnjega, pa ipak će se osećati blaženiji kako od svojih obesnih gospodara, tako i od svojih predaka zlatom urešenih. Njegov umetnički talant, darovan više ili manje svakom živom biću od Umetnika, čija su umetnost i svi umetnici, neće mu ni propasti ni zakržljati; ne boj se. On ga, istina, neće moći projaviti u građenju kula i gradova, ali će ga dovoljno obelodaniti u svom intimnom krugu, u svojim domaćim rukotvorinama. Te rukotvorine biće dirljive po duhu ljubavi, s kojom su uobličene; i toliko uzvišene u krasoti i čednosti, da će se svet diviti. U svim njegovim izgrađevinama, ogledaće se tajanstvena ruka neba, i nebeska harmonija i milokrvnost, jer će sve izražavati harmoniju volje ljudske sa voljom Božjom. Sva dela tvoga porobljenog naroda biće posvećena Bogu, sva potčinjena volji Njegovoj nepogrešnoj, i otuda sva nadahnuta duhom svetinje, istine i lepote. Ipak, sva ta dela neće sama po sebi ništa vredeti pred svetim nebesima, kao što nikakva dela ljudska po sebi ništa ne vrede za večnost. Ali će obožena volja, koje su ta dela izraz, naslediti večnost.
Zbog toga, carska dušo u trošnoj prašini, preni se i pokloni se i ti volji Besmrtnoga, Večnoga, kojoj se svi narodi nebeski danonoćno klanjaju. Ne brini za svoj narod, kad ga predaješ volji Višnjega. Jer će Njegova volja biti tvome narodu slađa u ropstvu nego li samovolja u ubavom gospodstvu zemaljskom. Izabravši carstvo nebesko, ti si uvrstio svoj narod u narode nebeske, besmrtne i angelske. Kao čovek i kao knez, ti nisi mogao veće nasleđe ostaviti narodu svome, osim učiniti takav izbor i potvrditi ga crvenim pečatom krvi svoje. Zato sada na ovome polju kao u Getsimaniji svojoj ponovi one spasonosne reči: Oče, neka bude volja tvoja kako na nebu tako i na zemlji! I budi spreman da kroz čas dva pređeš sa ovog zemaljskog bojišta u večno odmorište. Tek ćeš tamo poznati kakvo je veličanstvo volja Božija, i kakva naslada, pokornost toj volji. U njoj nema ni kapi zlobe, ni trenutka nemoći, ni sekunde umora. Ona je stvorila bezbrojne svetove, nevidljive i vidljive, da okuse dobrotu i slast njenu. Od prepunosti svoje, ona se izlila preko svetova duhovnih u oblike i vezove i rumore sveta telesnoga. Ona je stvorila samo ono što je njoj moguće stvoriti, i sve potopila u okean opojne radosti i miline svoje. I sve što ona zahteva od dece svoje, to je, da se duboko zagnjure u besmrtne i životvorne vode njene.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Radmila Lolić

    Sve pohvale na pravim iskonskim vrijednostima Pravoslalja

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *