NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » CAREV ZAVET

CAREV ZAVET

CAREV ZAVET

GLAVA SEDMA

U kojoj se govori o prevashodstvu ljubavi kod onih koji se privole carstvu nebeskom

– Kratka je misao nas samrtnih, progovori umirući knez, i sveća naše duše ne svetli na daleko. Zato nemoj se ogorčiti, vesniče božanskog sveta, što ću te zapitati. Zašto Onaj, koji nas je iz ljubavi stvorio i ljubavlju nas svojom odasvud okružava – zašto dopusti pogibiju ove tri krasne vojvode preda mnom, i tolikih drugih, čija mrtva telesa čine u ovom času najlepši ukras ovog strašnog polja? Zašto – kad ja znam, da oni nisu bili ohladneli u ljubavi prema Stvoritelju svome?
Na ovo pitanje dobi knez sledeći odgovor:
– Nije daleko od razumevanja stvar, o kojoj me pitaš, slavni ktitore crkve Ravanice. Kad bih ja kao svestan i bestelesan duh bio primoran obući se u truležno telo od prašine, ja bih blagosiljao onaj čas, koji bi me od tela oslobodio. Smrt je strašna za one, koje odvaja od predmeta ljubavi, ali ne za one, koje sjedinjuje sa predmetom ljubavi njihove. Smrt je grozota za privoljene carstvu zemaljskome, a veselje za privoljene carstvu nebeskome. Gde je srce čovekovo, tamo mu je i domovina. Ko god ljubi svet i što je u svetu, taj nema zdravo srce i ne zna za pravu ljubav. Takva ljubav nadahnuta je ili od duha prirode ili – što je najgore – od duha adskog. Zdravo je samo ono srce čovečije, koje gori ljubavlju prema Stvoritelju. Prava ljubav može se odnositi samo na Onoga, koji pokaza Svoju ljubav prema čoveku pre matere njegove. I takva ljubav – koja na zemlji ima samo početak, a nigde i nikada svršetak – jedina je dostojna tog uzvišenog imena. Sve ostalo, što se na zemlji imenuje ljubavlju, nije ljubav nego pristrasnost k telima, stvarima, oblicima, prolaznim zvukovima, promenljivim ukusima, rečju – k letećim i umirućim senkama. Otuda, kada Gospodar života i smrti pošalje smrt onima koji Njega ljube, On im šalje smrt iz plamene ljubavi prema njima, da ih oslobodi razdaljine i k Sebi ih približi. Ali kada šalje smrt pristrasnim, koji nisu okusili med ljubavi prema Stvoritelju svome, On im šalje smrt po gnevu Svome, da ih beskrajno udalji od Sebe. Isto kao što žetelac žanje jednim srpom i pšenicu i kukolj – onu da unese u dom svoj, a ovaj da oturi daleko i od njive i od doma. Ti vidiš ovo polje pokriveno mrtvim telima kao rukovetima trave. Telo leži do tela kao posečen vlat do vlata. No zrna iz toga vlaća jedna su zdrava, i preneta su rukama angela u nebeske dvore, a druga su kvarna, i oturena su u bezdan mraka i dima. Takva je razlika među dušama ljudskim i za života njihova na zemlji. I kao što se sudbina pšenice i kukolja ne može ceniti u vreme cvetanja i sazrevanja – jer tada izgledaju iste sudbe – nego tek u vreme vejanja, tako ni sudbina ljudi pre smrti. Razliku pak među ljudima čini kakvoća i silina ljubavi njihove, koja opet zavisi od duha koji je u ljudima.
Srce čovečje stvoreno je za ljubav, najuzvišeniju, najčistiju, najsvetiju. To je hram, najmanji ali najčudesniji na zemlji, u kome čezne da živi duh ljubavi Božje; kadionica, iz koje se uzdiže miomir ljubavi čoveka prema Stvoritelju. Mi angeli nebeski neizrazivo volimo svaku tvar Tvorca našega. No ljubav naša prema tvarima dolaѕi jedino od ljubavi naše prema Tvorcu svih tvari. Svaka Njegova tvorevina draga je nama samo zato što je Njegova i od Njega. Mi ljubimo Njega, zato ljubimo i sve ono što On ljubi. A ono što On ljubi, ono i stvara i drži, preveliki Stvoritelj i Svedržitelj. Ljubav k Njemu, Ljubećem nas, čini nas moćnim, radosnim, svetim, mladim i – živim.
To je ljubav čistih duhova prema Duhu. Pri neprestano plamtećem osećanju ljubavi kod nas na nebesima i ne javljaju se nikakva druga osećanja. Kao što svetlost prožima kroz kapi jutarnje rose, tako nas božanska ljubav. Takvu je ljubav imao i praroditelj ljudski za neko vreme. I za to vreme on je od takve ljubavi bio veoma moćan, radostan, svet, mlad i – živ. Čim se ljubav njegova podelila na nebo i zemlju i srce se njegovo sklonilo k zemlji, on je onemoćao, ožalostio se, obesvestio se, ostareo i – sa smrću venčao. Potomci njegovi, privoljeni carstvu zemaljskom, još su većma pali i plen smrti postali. Srca njihova, ispražnjena od moćne i svete ljubavi nebeske, punila su se raznim osećanjima, suprotnim, prolaznim i varljivim. Nebo nije više bilo stvarnost u duši njihovoj no samo jedna bleda uspomena, koja je s kolena na koleno sve više bledela. Snizivši um svoj na misli samo o telesnim predmetima, mimo i nasuprot Bogu, oni su počeli srcem želeti samo telesne stvari, opet mimo i nasuprot Boga. Tako su se srca njihova zatrovala pohotom, zavišću, mržnjom, zlobom, zluradošću, strahom za telo, strahom od smrti, nenasitošću, samoživošću, neverstvom, gramzivošću, i svakim nezadovoljstvom od ništavnih zadovoljstava. Zemlja im je ispunila srca, zemlja im je prirasla ѕa srca, zemlja im postala tiranin. I tako sve – dokle se Duh Božji nije spustio niz krvavu stazu Sina Božjega, te kamena srca ljudska ponovo omekšao i osvetlio nebeskom ljubavlju.
Ti sam dobro znaš, izvrsni poznavaoče ljudi, kako je onaj otrovni adski dim zemlje – počeo trovati i srce tvog naroda, gaseći u njemu plamen nebeske ljubavi, koji je od krštenja njegovog tako divno plamtio kroz nekoliko vekova. Čovekoljubivi Bog, „koji hoće da se svi ljudi spasu“, nije mogao dalje gledati kako tvoj narod srlja u konačnu propast, u ždrelo večne smrti. Trebalo je naći načina, da se to zlo i izleči. No ništa nisu pomogli ni primeri srpskih svetitelja, ni reči propovednika, pa ni tvoje opomene i preklinjanja. Zbog toga je morao najzad doći ovaj potres, ovaj strah i užas, i pokolj, i pogibija velikih i plemenitih vojvoda, i tvoja prevremena smrt, o najplemenitiji od svih. Pa zbog toga ima da dođe još i dugotrajno robovanje, kajanje, ridanje, uzdisanje, ćutanje i trpljenje. Gorčina za gorčinom kao korak za korakom. Da bi se tim načinom odlepilo srce tvoga naroda od zemlje i prilepilo k nebesima. Da bi se razočaralo u ništavne zemaljske pristrasnosti, a očaralo trajnom ljubavlju nebeskom. Da bi se ispraznilo od dima adskog i ispunilo svetlošću bez sumraka. Rečju, da bi se narod tvoj iznova rasplamteo ljubavlju prema Stvoritelju, i od tog plamena zagrejao ljubavlju prema dušama na zemlji i duhovima na nebu, kao tvari Sveljubljenoga. I da bi kroz tu ljubav došao opet do moći, radosti, svetosti, mladosti i pravog života.
Raduj se, dakle, blagorodna žrtvo! Tvoj izbor je pravilan, i tvoj zavet spasonosan. Sve što se od sada bude događalo s tvojim narodom, odbijaće ga od varljive ljubavi zemaljske, prolazne i ništavne, a uzdizaće ga ka večnoj ljubavi nebeskoj. I što god bude voleo na zemlji, voleće kroz čistu i svetu ljubav nebesku. Robovanje spoljašnje doneće mu oslobođenje unutrašnje. A unutrašnja sloboda je takva vrednost, kojoj ne može škoditi ni spoljašnje ropstvo ni spoljašnja sloboda. Tiranija je ne može ugušiti; spoljašnja sloboda ne može je uprljati.
Tako će se tvoj narod napuniti snage, i biće moćan kao što je ljubav moćna. Na taj put ga upućuje Onaj, koji leči bijenjem kao i milovanjem. On je sama ljubav; On – domovina i ognjište ljubavi. U Njemu se javlja ljubav kao roditeljstvo, i ljubav kao sinovstvo, i ljubav kao plameni duh ljubavi, Sveti Duh. Izvan Njega i nasuprot Njemu niti ima niti može biti osećanja istinske ljubavi ni na nebu ni na zemlji. Nevidljivi svetovi duhova opijaju se i žive ljubavlju iz Njega. Sva nevidljiva i vidljiva vasiona jeste zagonetka, kojoj je ključ Njegova ljubav. Sve što odgovori ljubavlju na Njegovu ljubav, postaje besmrtno i biva ubrojano u porodicu Njegovu nebesku. Ovo ubrajanje u porodicu Njegovu besmrtnu, u građanstvo carstva nebeskog, najviša je svrha svih viših trudova i težnji na zemlji. Ovo je vrhovno dostojanstvo, koga se vi, duhovi u telu, možete udostojiti. Ovo – plata mučenicima u ovoj dolini plača.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Radmila Lolić

    Sve pohvale na pravim iskonskim vrijednostima Pravoslalja

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *