ЦАРЕВ ЗАВЕТ

ЦАРЕВ ЗАВЕТ

ГЛАВА ДРУГА

У којој се говори о Лазаревој визији небеског света и о два весника, који приступају цару самртнику

При трзајима душевним смртник Лазар и не осећаше телесне боли. Измирено са смрћу тело његово држало се још мало у животу, животом врло живе душе. Као и обично што тело људско најбоље служи души онда када душа о њему и не мисли, тако и у овом случају.
У том тренутку на једном се јави души Лазаревој нека необична светлост. Беше та светлост јача од светлости неколико сунаца сливених у једно; бела, беља од снега, но ублажена сенком благог плаветнила. И Лазару се показа, и он виде неки простор шири од свега света видљивога. Тамо, где би се вид заустављао као на граници тога простора, наједанпут се смицала лака завеса као од паре и отварао се други један такав исти простор, на граници кога се опажао почетак трећега, на граници пак овога почетак четвртога, и тако без конца. На тим просторима беху цветна поља, градине и ливаде, необичног прорашћа и необичних боја, па воћњаци са неким сребрно белим и златно жутим плодовима. И као рајске птице у гранама дрвећа. Онда чудесни градови, пуни дворова опојне лепоте. Виђаху се реке беле као растопљено сребро, и плава језера, по којима пловљаху многе беле лађе. И сви ти простори беху прекриљени многим, многим народима, одевеним у разнобојне хаљине, а највише у хаљине беле, златом проткане и прекрасно извезене. Ничије се лице не могаше видети, али се наслућиваше несањана на земљи лепота код свих. У том се блага и тиха песма од многих хиљада и хиљада гласова: Буди име Господње благословено од сада и до века! Песма брујаше све јаче и јаче, као кад реке надолазе од силне поплаве; народ се придруживаше народу у појању, као талас таласу, док се песма не уздиже у громогласно клицање победничких војски. Потом наједном све се утиша. И виђаху се народи, одевени у небеску красоту, како се повијају тамо амо као класје зрелог жита. И наста тишина без иједног гласа. Тада се показаше многи огњеви, на којима гораше нешто, од чега се дизаху плави стубови дима. И разасу се чудан мирис, опојан миомир, који устостручава живот у човеку, и милује га као светлост, и храни слађе од меда и млека.
Потом спази Лазар како један човек у сјајној белини слети са висина, брзо пође по оном народу, док дође до другог неког човека у црвеној одећи. Како дође к овоме, узе га за руку, па се обојица издвојише из народа, и хитро пођоше ка Лазару. Од светлине њихове још већма се појача она необична светлост, што се најпре отвори пред Лазаром. У чуду гледаше Лазар ова два човека, што му се примицаху. Обојица беху прекрасни младићи, само што се онај у белини блисташе у већој слави од оног у скерлету. Када стигоше пред Лазара, стадоше, и онај први отпоче говорити:

2 Comments

  1. Лука Трајковић

    Хвала Вам пуно што сте објавили ово дело на интернету!

  2. Радмила Лолић

    Све похвале на правим исконским вриједностима Правослаља