NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » CAREV ZAVET

CAREV ZAVET

CAREV ZAVET

GLAVA DRUGA

U kojoj se govori o Lazarevoj viziji nebeskog sveta i o dva vesnika, koji pristupaju caru samrtniku

Pri trzajima duševnim smrtnik Lazar i ne osećaše telesne boli. Izmireno sa smrću telo njegovo držalo se još malo u životu, životom vrlo žive duše. Kao i obično što telo ljudsko najbolje služi duši onda kada duša o njemu i ne misli, tako i u ovom slučaju.
U tom trenutku na jednom se javi duši Lazarevoj neka neobična svetlost. Beše ta svetlost jača od svetlosti nekoliko sunaca slivenih u jedno; bela, belja od snega, no ublažena senkom blagog plavetnila. I Lazaru se pokaza, i on vide neki prostor širi od svega sveta vidljivoga. Tamo, gde bi se vid zaustavljao kao na granici toga prostora, najedanput se smicala laka zavesa kao od pare i otvarao se drugi jedan takav isti prostor, na granici koga se opažao početak trećega, na granici pak ovoga početak četvrtoga, i tako bez konca. Na tim prostorima behu cvetna polja, gradine i livade, neobičnog prorašća i neobičnih boja, pa voćnjaci sa nekim srebrno belim i zlatno žutim plodovima. I kao rajske ptice u granama drveća. Onda čudesni gradovi, puni dvorova opojne lepote. Viđahu se reke bele kao rastopljeno srebro, i plava jezera, po kojima plovljahu mnoge bele lađe. I svi ti prostori behu prekriljeni mnogim, mnogim narodima, odevenim u raznobojne haljine, a najviše u haljine bele, zlatom protkane i prekrasno izvezene. Ničije se lice ne mogaše videti, ali se naslućivaše nesanjana na zemlji lepota kod svih. U tom se blaga i tiha pesma od mnogih hiljada i hiljada glasova: Budi ime Gospodnje blagosloveno od sada i do veka! Pesma brujaše sve jače i jače, kao kad reke nadolaze od silne poplave; narod se pridruživaše narodu u pojanju, kao talas talasu, dok se pesma ne uzdiže u gromoglasno klicanje pobedničkih vojski. Potom najednom sve se utiša. I viđahu se narodi, odeveni u nebesku krasotu, kako se povijaju tamo amo kao klasje zrelog žita. I nasta tišina bez ijednog glasa. Tada se pokazaše mnogi ognjevi, na kojima goraše nešto, od čega se dizahu plavi stubovi dima. I razasu se čudan miris, opojan miomir, koji ustostručava život u čoveku, i miluje ga kao svetlost, i hrani slađe od meda i mleka.
Potom spazi Lazar kako jedan čovek u sjajnoj belini sleti sa visina, brzo pođe po onom narodu, dok dođe do drugog nekog čoveka u crvenoj odeći. Kako dođe k ovome, uze ga za ruku, pa se obojica izdvojiše iz naroda, i hitro pođoše ka Lazaru. Od svetline njihove još većma se pojača ona neobična svetlost, što se najpre otvori pred Lazarom. U čudu gledaše Lazar ova dva čoveka, što mu se primicahu. Obojica behu prekrasni mladići, samo što se onaj u belini blistaše u većoj slavi od onog u skerletu. Kada stigoše pred Lazara, stadoše, i onaj prvi otpoče govoriti:

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Radmila Lolić

    Sve pohvale na pravim iskonskim vrijednostima Pravoslalja

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *