NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » CAREV ZAVET

CAREV ZAVET

CAREV ZAVET

GLAVA PRVA

U kojoj se govori o ranjenom caru Lazaru i o njegovim duševnim trzajima i nedoumicama zbog pogibije i zaveta

Još je hučala bitka po Kosovu polju kada turske delibaše uvedoše srpskog cara pod čador sultanov. Sultan Murat je ležao zatvorenih očiju u samrtnom ropcu. Kada mu javiše, da je Lazar uhvaćen i doveden, sultan lagano otvori oči, i pogled jednog samrtnika srete se sa pogledom drugog samrtnika. Bez gneva, bez zlobe i bez radosti prošaputa sultan:
– Alahova volja!
I ponovo sklopi oči. Razočarane delibaše što nisu mogli da obraduju svog umirućeg gospodara tako dragocenim robom, izvedoše Lazara pred čador, da ga gleda vojska turska, te da se hrabri. Pred čadorom su ležala tela tri srpske vojvode: Obilića, Kosančića i Toplice. Kao tri posečena bora! Lazara postaviše vrh njihovih glava, i držahu ga uspravno, jer Lazar beše teško ranjen. Iz otvorenih rana još je tekla krv. Stajao je gologlav, oborene glave. Lice mu je bilo kao krpa, bez krvi i života, umrljano krvlju i prašinom. Zamršena kosa mešala se sa dugom bradom i u pramenovima padala po belom čelu i omršalom licu. Računajući oba cara već u svoj sigurni plen, smrt ih je ostavila da lagano izdišu a ona je odletela da po širokom polju grabi mnoge druge žrtve.
Turci su prolazili i radoznalo posmatrali neprijateljskog cara i njegove mrtve vojvode. Neki su prolazili ćutke, drugi su se rugali i psovali, a treći pravili šaljive dosetke i izazivali smeh kod svojih drugova.
Lazar je stajao uspravno, ne svojom voljom, no podržavan sa strane od sultanovih perjanika. Telo njegovo vezivalo se još za život kao tankim koncima od paučine, i opustilo bi se na zemlju čim bi se ostavilo samo sebi. Ali duša mučenikova bila je živa, življa i pokretnija nego ikada. U unutrašnjoj radionici duše, misli su Lazareve preletale do svih krajeva onoga što se zbilo na krvavom polju i po celoj državi njegovoj. I do najviših nebesa misli su mu se dizale tražeći tamo objašnjenja svemu što se događalo sa njim i sa vojskom hrišćanskom.
– Našto sve ovo, Gospode? Pitaše Lazar u sebi. Ako sam ja grešan, kao što jesam, neka ja i umrem; ali našto ovolika smrtna žetva vojnika mojih, naroda moga?
I hitro šaljaše Lazar misli svoje kao vesnike po svemu vasionskom mraku, da gdegod ulove ma i jedan zrak svetlosti. Ali nigde, nigde ni jednog končića od zraka. Misli mu se vraćahu prazne odakle su i polazile. Tada ih on pusti po svemu životu svome, da tragaju za uzrokom poraza i nesreće. Gnjurajući mislima u sve tajne kutiće svoje prošlosti, on je nailazio neke manje nepravde, ali on ih je ispovedio pred duhovnikom, iskajao i desetostruko popravio. Od detinjstva je bio blagočestiv i hristoljubiv. Dom mu je bio kao hram od svetinje, milosti i čistote. Deca mu u veri i plemenitosti vaspitavana. Narodu svome služio je primerom u svakoj vrlini. Bogu je podigao nekoliko krasnih crkava. Bio je otac sirotinji, mirotvorac zavađenoj, obesnoj vlasteli, pravedni sudija zlotvorima, hrabar zaštitnik gonjenim na pravdi.
Kada sa samrtničkom brzinom i sudijskom oštrinom preri i pogleda sav život svoj, Lazar usteže sve misli svoje i s uzdahom zavapi u sebi:
– Stvoritelju moj, koji sudiš i neznane grehe naše, Tebi vapijem iz ove doline mraka! Oprosti mi sve što sam propustio učiniti po svetoj volji Tvojoj. Umori mene, Gospode moj, i izbriši mi ime iz knjige života – samo spasi narod!
Pa opet pusti samrtnik svoje hitre misli, da ispituju skorašnje događaje u Kruševcu, pred polazak na Kosovo. Svaku izrečenu reč svoju merio je najtanjim merilima; svaki razgovor privodio u sećanje i cenio; svako delo strogo pregledao i sudio. Ali nigde ništa od svega što bi moglo ličiti na dovoljan uzrok za slom vojske i propast države. Tada najednom – najednom Lazar otvori usta od užasa i bolno jeknu. I sve se u njemu uzburka kao more od iznenadnog vetra. I reče car u sebi:
– U tome, u tome da nisam pogrešio!?
Vojnici ga jače pridržaše da ne padne misleći da on ječi od telesnih rana.
Čega se to strašno setio Lazar, da jekne od bola i užasa? Setio se, kako mu je nuđeno da bira jedno od dva carstva: zemaljsko i nebesko. Da je izabrao zemaljsko carstvo, on bi, po proročanstvu, ostao u životu, sa svojom vojskom, sa pobedom i netaknutom državom. Ali on je izabrao carstvo nebesko, i evo, opet po proročanstvu, stigla je pogibija njegova i vojske njegove i države njegove.
– Avaj, da nisam u tome pogrešio? Preda me su stavljene dve sudbe, da u ime naroda biram. Ako sam lično za sebe imao pravo da izaberem smrt mesto života – ko mi je dao vlast da za celi narod učinim takav izbor?… Tu, tu je zamka. Svakako sam učinio pogrešan izbor. Tajanstvena sila, koja me je kušala, očigledno nije bila od Boga svetlosti nego od demona tame. I ta sila me je obmanula. Ja sam se privoleo carstvu nebeskom, i time obavezao i sebe i narod svoj pred onom tajanstvenom silom; i ona, evo, na osnovu te obaveze sada izvodi pogibiju moju i moje vojske… Ja sam dao pogrešan zavet narodu mome. U tome je ključ ovoga pakla što ključa oko mene po Kosovu! Pogrešio sam, dakle; ja, samo sam ja pogrešio… O, da li sam pogrešio, kaži mi svevideći Gospode, pred čijim se očima tka sve tkivo života i smrti? Kaži mi, o Ti, odeveni u veličanstvo ćutanja! Ako sam ja učinio pogrešan izbor, onda sam ja krivac za smrt ovih čestitih vojvoda preda mnom; ja sam krivac za propast države; ja odgovoran Nemanji za krunu njegovu; ja odgovoran Savi za crkvu njegovu; ja prouzrokovač tolike smrti, tolikih rana, tolike krvi, pa tolikog udovištva po selima i gradovima, tolikog tiranskog gneva, što se nadnosi nad porobljeni narod moj… ne moj nego Tvoj, Gospode.
I opet jeknu Lazar kao ranjeni jelen. A perjanici ga ljutito izgrdiše i još jače stegoše.
… Ubij me, Gospodare života i smrti, ubij me stotinu puta, i oživi me stotinu puta, pa me opet ubij! Ako sam ja učinio pogrešan izbor i ostavio narodu lažan zavet, ja zaslužujem da večno samo umirem u mukama kao što sad prvi put umirem. Kaži mi, o kaži mi, Tvorče jezika i reči, pre nego se sruči u prah, ovaj prah u koji si ulio dušu živu – kaži mi da znam. Ne oprosti mi, ne, nikako. Nego samo kaži mi da znam, da li u izboru pogreših pred Tobom i pred svetim nebesima Tvojim?

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Radmila Lolić

    Sve pohvale na pravim iskonskim vrijednostima Pravoslalja

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *