NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » CAREV ZAVET

CAREV ZAVET

CAREV ZAVET

GLAVA DEVETA

U kojoj se govori o Lazarevom gledanju bitke sa dva otvorena vida: telesnim i duhovnim

Ne potraja dugo, a to se opet razli neka divna nebeska melodija po duši Lazarevoj. To nebeski narodi pevahu pesmu, od koje car smrtnik pojmi ove reči:

Strašna dana, no žetve predivne!
Jato duša s Kosova nam stiže.
‘Ajte, duše, ‘ajte k nama bliže!
Dve se žetve na bojištu žanju:
Jedna – smrti, a druga – života
Žetva živa u nebo se sliva,
Anđeli je pod krilima nose
U carstvo je nebesko unose.
Dan Amosov – zavet hrišćanima
Zavet borbe za krst i slobodu.
Krvlju Lazo zavet zapečati
I svoj narod večno obogati…

Od blagosti i sladosti ove pesme, Lazar se toliko umili, da mu potokom potekoše suze iz očiju. On beše sav u duhu, te i ne osećaše suze. Ali Turci videše i raznoliko tumačiše plač cara hrišćanskoga. Jedni tumačiše kao žalost za mrtvim vojvodama pred sobom, a drugi kao slabost u strahu od svoje bliske smrti. A dva nebeska čoveka, koje niko od Turaka ne mogaše videti, stajahu i nešto tajno govorahu među sobom. Onda sveti Amos iskorači bliže ka Lazaru i blago mu reče:
– Ti si ganut ovom divnom pesmom, divni svečaru moj? To se nebeski sveti narodi raduju, što im pridolaze nova braća sa zemlje. Gle, ovoga dana najviše im braće stiže sa ovog polja. Svevišnji je darovao ovaj dan meni, kao Svome mučeniku na zemlji, kao i svakom svecu svoj dan. Na današnji dan stradanja tvoga i ja sam pretrpeo smrt za svetu veru. I kao svakom svecu u njegov dan, tako i meni danas sveta nebesa podnose čestitanja i pevaju pesme. Tako sveta nebesa svaki dan slave Boga kroz svetitelje Njegove. Molitve svih onih smrtnih, koji mene svetkuju u slavu Gospodnju, ja okađene iznosim pred Cara i Svedržitelja nebeskog. A duše pravedne, koje se u moj dan odvoje od zemlje, ja pratim s angelima hraniteljima u zračne visine večne svetlosti i večnog života. Još malo pa ćeš i ti, kneže, deliti ovaj dan sa mnom, kao svetac ovoga dana. A svaka deoba nebesne slave za nas na nebu znači udvojeno blaženstvo.
Rekavši ovo sveti Amos stavi svoju desnu ruku na lice samrtnika i viknu: Otvori se!
U tom trenutku otvoriše se Lazaru oba vida istovremeno, i telesni i duhovni. I s sa oba vida pogleda on po bojištu oko sebe. I gle, kako sve novo i čudno! Lica mnogih vojnika, juče pričešćenih u Samodreži, behu svetla, kao svećama osvetljena. Oko glava sijahu im svetlosni krugovi, koji se produžavahu malo na četiri strane u obliku krstova. Pored svakog tako osvetljenog lica stajaše, kao u vazduhu, po jedan svetlosan prozračni čovek. Isto kao onaj nebeski vesnik, što govoraše s Lazarom. No vide knez i drugačija lica. To behu borci kao zemlja tamni. Iza njihovih glava pomaljahu se i povijahu tamo – amo nekakve nakaze crne kao katran. I razumede knez, da izraz tih gnusnih nakaza odgovaraše crnim nedelima i strastima grešnika, uz koje se nakaze pripijahu. I još pojmi on, da na širokom bojištu ne beše samo borba ljudi nego i duhova.
I ad i zemlja i nebo u strašnom sudaru. Tutanj i zvek, piska i vriska, buka i klepet, pokliči i ropci – vazduh ispunjen svim glasovima i jecajima, što se na zemlji mogu čuti iz grla i iz nozdrva, od kopita, od metala, od truba, od drvenih palica, kostiju i zuba, od zategnute kože na bubnjevima, od vetra i kiše. Sevanje mačeva i kopalja, sijanje toka i blistanje kalpaka i srebrnih uzdi, lepršanje azijskih zelenih barjaka i hrišćanskih crveno – belih krstaša, bela lica evropskih ratnika, tamno – žuti Azijati i ugljeno – crni Afrikanci, snežni turbani i aleve čakšire, plave i krmezli dolame, žute i oranžane čizme, raznobojni konji i kerovi, sive kamile i sokoli sivi – da li će se ljudsko oko ikad sititi takvom izložbom boja sa tri kontinenta? Borci ustremljeni jedan na drugog, jedni sa munjama u očima, drugi sa bledilom dogorevajuće sveće. Propeti konji sa iskeženim zubima od zategnutih uzdi. Svaki ratnik misli, kako će neprijatelja umrtviti ili sebe odbraniti. Lica su jednih – knjiga užasa, drugih – knjiga jarosti, trećih – knjiga ustrašenosti, četvrtih – knjiga bola, ili brige, ili nade – no ni jedno osećanje niti strast bez krajnje zaoštrenosti i vrhunca svoje siline. Neko zatvorenih očiju iskazuje svoj bol na otvorena usta. Neko stegnutih usta projavljuje usijan gnev na oči. Neko mrštinama lica pokazuje sabiranje snage iz celog bića svog. Jedni padaju od topuza protivničkog. Drugi čupaju strele iz svog tela i rukama stežu rane da zaustave krv – avaj, dokle? Nekoga u zabuni ubija najbliži drug. Neko oboren nalazi smrt pod kopitama svoga konja, u koga se nadao kao u saveznika. Nekoga u bekstvu sustiže strela, a neko u najgušćoj borbi ostaje netaknut. Niti telesni vid može dogledati niti prirodni razum razumeti, zašto s jednim čovekom biva ovako, a sa drugim onako. To tkanje i osipanje sudbe može se dogledati i shvatiti samo onim drugim, duhovnim vidom. Jedino u Lazara među svima hiljadama ratnika beše taj vid otvoren. I tim drugim, tajanstvenim vidom gledaše Lazar i vide borbu duhova i ljudi. Shodno svetlosti ili tami duše jednoga ratnika priletahu mu ili duhovi svetlosti ili duhovi mraka. Trenutno svak raspoznavaše svoje i otimaše se o svoje. Moćni angeli nebeski odbijahu mahanjem ruke ili dahom usta svojih demone kao gladne šakale od duša krstonosnih vitezova. Ali zverovi adski, premda trepetni pred svetim silama, mučki naletahu na svaku ljudsku dušu, čim bi izašla iz toplog tela. Odvratnim žvalama obzinjavahu oni duše grešničke, a noktima ih kao udicom doticahu, noktima, koje na aršine mogahu ispružiti. No čim bi angeli mahnuli rukom preteći, oni bi skupljali nokte u zmijaste kolutove, i sami sebe grebali od grozne ljutine. Još od njih ishođahu neki dim i smrad, nepoznat zemlji i ljudima. Obe bi vojske u času mogle biti ugušene tim adskim smradom, da ga angeli ne uništavahu nebeskim životvornim ozonom što ispunjavaše njihovo biće. I Lazar gledaše i vide, sa jezom i užasom, kako anđeli najzad dopuštahu demonima, da uzmu poneku crnu dušu čovečju. A duše pravednika oni zakriljavahu svojim krilima, i uzimahu ih i uznošahu u nebeske visine. Pri letu u vis, svaki se angel okretaše ka svom Amosu i ljubazno ga pozdravljaše. Jer to beše Amosov dan. I začudi se Lazar velikim vojskama neba i pakla, koje ne behu manje od ljudskih vojski na bojištu. Njihovo otimanje o duše ljudske predstavljaše takvu jednu hitru i utančanu borbu, kakva na zemlji nema sravnjenja nigde do unutra u čoveku, u kome se bore suprotne misli. A za sve vreme dokle Lazar netremice posmatraše dvojnu bitku dvojnim vidom svojim, do njega dopiraše ona nebeska melodija, koja ga i podržavaše da ne siđe s uma od viđenih strahota –

Jato duša s kosova nam stiže.
‘Ajte, duše ‘ajte k nama bliže!

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Radmila Lolić

    Sve pohvale na pravim iskonskim vrijednostima Pravoslalja

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *