NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

 

BUDIMO LJUDI
ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA
 
NADNACIONALNO UZDIZANJE
 
Patrijarh Pavle roditeljski stoji uz svoj narod, ali sa brigom i za sve druge ljude.
To se posebno moglo videti za vreme građanskih ratova u bivšoj Jugoslaviji. Njegova Svetost se moli, apeluje za pomoć i bori za rešenja koja će biti u interesu svih, na svim zaraćenim stranama. Na taj način trasirao je pravac mira[1] i za Crkvu na čijem je čelu, što se može videti i iz brojnih saopštenja, pisama, poruka, memoranduma i raznih drugih pisanih izvora iz tog vremena.
„Bilo kakvo nepravedno rešenje nije rešenje ni za koga: ni za nas, ni za naše susede, ni za Balkan, ni za Evropu“[2], kaže se u Memorandumu Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, donetom na njegovom redovnom majskom zasedanju 1992. godine.
Nadnacionalno uzdizanje[3] srpski arhijereji, pod predsedništvom patrijarha Pavla, pokazuju i u osudi zločina. Tako, u Saopštenju povodom lažnih optužbi protiv srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, izdatog sa vanrednog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora, u decembru 1992. godine, napominju: „Osećamo nesreću svakog ljudskog bića kao svoju nesreću. Jer, svaka suza, svaka rana, fizička ili duhovna, i svaka kap ljudske krvi bratska je suza, bratska rana i bratska kap krvi. Znamo da nam svima valja izaći pred Lice Boga Živoga, kao večnog Sudije, gde nikakav zločin i neistina neće biti opravdani.“[4]
A jednom drugom prilikom patrijarh Pavle saopštava: „Nije ni ljudski ni hrišćanski braniti zločin, a neoprostiv greh bio bi pravdati nečiji zločin zato što njegov počinilac potiče iz naroda kome pripadamo. Kao ljudi i hrišćani, ali i kao odgovorni predstavnici Crkve Pravoslavne, uvek smo imenovali i osuđivali svaki zločin, a zločine i zločince nikad nismo merili različitim merilima, u zavisnosti od toga iz koje su verske i etničke zajednice ponikli.“[5] Kao nacionalna pomesna crkva, Srpska pravoslavna crkva, sa patrijarhom Pavlom na čelu, stoji uz svoj narod. Sveti arhijerejski sabor, sa svog vanrednog zasedanja u jesen 1993. godine, upućuje Apel za čovečnost „Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija i svim odgovornim ličnostima, ustanovama i organizacijama međunarodne zajednice, da se bez odlaganja ukinu ekonomske sankcije i embargo, i izolacija srpskog naroda u SR Jugoslaviji (Srbija i Crna Gora), izolacija kojoj nema presedana u dosadašnjoj istoriji“. Jer: „Ovako kako su primenjene, sankcije i embargo na sve, uključujući i sirovine za proizvodnju lekova, pretvorile su čitavu jednu zemlju u ogromni koncentracioni logor ili geto, a čitav jedan narod od još nerođenog deteta do starca na samrti, u kolektivnog kažnjenika i sužnja“.
Srpski arhijereji apel završavaju rečima: „U ime vere u Boga i u neuništivo ljudsko dostojanstvo, pozivamo na čovečnost prema svima i svakome!“[6]
Tom prilikom, najviše crkveno telo upućuje i Poruku srpskom narodu i međunarodnoj zajednici, u kojoj iznosi svoj stav o tadašnjim ratnim i drugim zbivanjima, uzrocima i putevima razrešenja krize i nastalog haosa. Pa, tako, Sveti arhijerejski sabor SPC saopštava: „Za nas i naš narod ovo su biblijska vremena i čas golgotskog raspeća. Svedoci smo i učesnici stradanja čitavog jednog hrišćanskog naroda, kažnjenog od domaćih i stranih moćnika ovoga svega…“
Zatim zahteva: „Sabor pravoslavnih episkopa upućuje zato molbeni priziv Bogu i ljudima i traži zaštitu elementarnih ljudskih i nacionalnih prava stradalnoga srpskog naroda u svim krajevima u kojima on vekovima živi i hrišćanski svedoči svojom duhovnošću, pravdoljubivošću, slobodarskim opredeljenjem i humanošću. Tražimo da se u istoj meri poštuju lična i narodna prava i svih naših suseda, iskreno saosećajući sa njihovim stradanjem i svim njihovim žrtvama“.
A od svog, srpskog pravoslavnog naroda traži: „Molimo ga da istraje u strpljenju i hristolikom praštanju, u velikodušnosti prema svima ljudima, ali i da bude kritičan najpre prema sebi, a onda i prema svojim vođama i prema svetskim vlastodršcima.“[7]
Patrijarh često i sam lično interveniše, šalje opomene i poruke. Tako, recimo, u jesen 1992. godine, Njegova Svetost poziva i moli srpski narod u istočnoj Bosni da propusti konvoj pomoći muslimanima u Srebrenici. Srbi su bili ljuti što međunarodne humanitarne organizacije pomažu uglavnom muslimane i Hrvate, a pri tom neće da vide i njihova stradanja i njihove patnje. Patrijarh ih razume, ali ih roditeljski opominje da taj revolt ne iskazuju sputavanjem pomoći drugima, sa druge strane fronta, jer i oni su ljudi.
Piše Njegova Svetost:
 
Očinski molim srpski narod u Skelanima na Drini da oslobode prolaz konvoju međunarodne humanitarne pomoći, namenjene Srebrenici. Ako i mislite da je takva pomoć preča vama i vašim postradalim porodicama, radije za sada pretrpite nepravdu nego da je vi činite drugima, vašoj braći druge vere, ali jednako nesrećnoj kao i vi.
Budimo svi ljudi, deca Božja, i uzdajmo se više u Njegovu pravdu nego u svoj gnev, ma koliko se on činio opravdanim.
U ime jevanđelske ljubavi Božje i naše Svete Crkve koja je propoveda, šaljem vam svoj blagoslov sa verom da će pomoć stići i vašem stradanju ako se na zlo ne odgovara zlim, već se i u najtežim iskušenjima ponesemo kao hrišćanski, svetosavski narod.
U svakodnevnim molitvama za vas Patrijarh srpski + PAVLE
 
Molba patrijarhova je uslišena.
Srpski patrijarh bori se da pomoć stigne do svih unesrećenih, ali i da se čuje glas svih. Zato se protivi onima koji osporavaju pravo srpskom narodu u Bosni i Hercegovini da se i on na referendumu, slobodno, izjasni u kakvoj državi želi da živi. Njegova Svetost otvoreno podržava takav njihov zahtev. Pored ostalog, u razgovoru sa ovim autorom, 1993. godine, poručuje:
– Mi ljudi od vere i predstavnici vere i sveštenstva nismo, dabome, političari, ali iza onoga što je opšti princip slobode čovekove – jer, čovek je slobodno biće – Crkva stoji i uvek je stajala. Tako je i kad je reč o pitanju slobode da se narod na demokratski način izjasni o svojoj sudbini. A kad je u pitanju biti ili ne biti, Crkva se ne može postaviti drugačije, nego po tom principu da narod slobodno kaže svoju volju. Zato je i naš Sveti arhijerejski sabor uputio jedan takav apel za srpski narod u Bosni i Hercegovini da oni slobodno, kao razumni ljudi, iznesu ono što misle o svojoj sudbini. Naša crkva na tome stoji, a verujem da i svi ljudi dobre volje u svetu, koji kažu da imaju demokratski stav, ne mogu imati ništa protiv toga.
Nažalost, oni koji su rat izazvali, bili su gluvi i slepi na mnoga upozorenja i na mnoge narodne patnje. Zato, u avgustu 1995. godine, posle egzodusa Srba iz Hrvatske i otpočinjanja vazdušne agresije NATO-a na Srbe u Bosni i Hercegovini, srpski patrijarh, s očiglednim bolom u duši, izlazi u javnost sa saopštenjem[8], kojim predočava kakva je sudbina zadesila srpski narod, kakav stav je imala i ima Crkva, i kako se treba držati u tako teškoj situaciji.
Saopštava patrijarh Pavle: „Silnici ovoga sveta sada žure: pošto su naoružali i obučili hrvatsku armiju, koja je iskoristila priliku da iskoreni srpski narod iz najvećeg dela Srpske Krajine, poznati centri moći sada započinju surovu odmazdu nad Srbima Bosne i Hercegovine, i to u času kad i njihovi najodgovorniji predstavnici prihvataju američku mirovnu inicijativu. Zla kob nasilnika iz oba svetska rata vraća se na vekovnu postojbinu srpskog naroda, a ‘pravda’ se deli surovo i cinično; taj narod treba svim sredstvima prisiliti da pristane na ono što mu je dosuđeno unapred, bez njegovog učešća i nasuprot njegovom samoopredeljenju. Uzgred, samoopredeljenje se priznaje svima osim Srbima, čak i kad je ostvarivano nelegalnim i nemoralnim metodama sa vrhuncem u nasilju.“
Ne osuđuje, ali, istine radi, konstatuje: „Umesto proklamovanog mira i pomirenja, svetski moćnici su za protekle četiri godine postigli da produže i intenziviraju jedan ionako svirepi međuetnički rat – rat koji su i javno podsticali i pravu istinu o njemu prividima sakrivali“.
Potom, rečima svedočenja, sumira: „Nema adrese na koju bismo sada mogli da uputimo protest. Reči su potrošene. Demonske sile se sve češće pojavljuju bez kamuflaže, bez izgleda anđela svetlosti“.
I poziva: „Vreme je za molitvu, prevashodno za molitvu. Naša molitva nije upućena sitnim i lažnim bogovima, skrojenim po meri ogrehovljenog i samoljubivog čoveka, nego Bogu Jedinome, Bogu Živome i Istinitome, Bogu Tvorcu i Spasitelju svih ljudi, Bogu ljubavi. Naša molitva se ne odnosi samo na naš rod, za naše paćenike, na naše nevine žrtve, na stotine hiljada naših prognanika i izbeglica. Ona obuhvata sve stradalnike, sve žrtve, sve izgnanike, sve ljude, prijatelje i neprijatelje, znane i neznane“.
Patrijarh se moli „i za duhovno otrežnjenje i pokajanje i samih silnika Evrope i Amerike, donosilaca odluke o ‘podršci mirovnom procesu’ u krvlju i suzama oblivenoj srpskoj zemlji, pomoću smrtonosnih tovara NATO-a“.
Podsećajući na reči Hrista Spasitelja – „Ko pretrpi do kraja, biće spasen“, i na neospornu činjenicu da nikada gola sila nije do kraja trijumfovala, Njegova Svetost pomenuto saopštenje završava rečima utehe, ohrabrenja i molitve:
„Pozivamo svoj napaćeni narod: braćo i sestre, idimo samo putem pravde i poštenja, vere i vrline, čojstva i hrišćanskog viteštva, bez mržnje i osvete ma prema kome, klečeći uvek pred Bogom, a nikad pred ljudima, pa će On, Gospod nad vojskama, Svedržitelj, Gospodar istorije, Bog ljubavi i milosrđa, ali pravedni Sudija vaseljene, biti sa nama. A bude li On sa nama, koga da se bojimo? Neka se umilni zvuci zvona sa zvonika naših hramova i manastira sliju sa molitvom Crkve Pravoslavne u srcima i na usnama svih nas:
Gospode sila, s nama budi, jer drugog Pomagača osim Tebe nemamo: Gospode sila, pomiluj nas! Amin.“[9]
U skladu sa svojim jevanđeljskim načelima, na temelju vere hrišćanske da posle stradanja dolazi do vaskrsenja, patrijarh se obraća posebno prognanicima. Tog avgusta 1995. godine, gotovo sav srpski narod u Hrvatskoj našao se u izbegličkim kolonama. Bile su to najveće izbegličke kolone viđene u Evropi posle Drugog svetskog rata. Stradalnom narodu Njegova Svetost upućuje reči najdubljeg saučešća sa njihovim patnjama, reči pune roditeljske topline, ali prožete duhovnim poukama, da se i u tako tragičnoj situaciji prema svima, pa i prema neprijateljima svojim odnose čovečno.
Poruka patrijarha Pavla prognanima iz Srpske Krajine[10] primer je čojstva i hrišćanskog viteštva, na koje se Njegova Svetost često poziva, zato vredi u celini je iščitati:
 
U ovom času velike nesreće i iskušenja, stradalna naša braćo, obraćamo vam se, sa molitvom Bogu i najdubljim saučešćem u vašim patnjama, kao i sa rečima utehe i ohrabrenja. Hristova je reč: „Blago prognanima pravde radi, jer je njihovo carstvo nebesko“. Na pravdi Boga, vi ste pokrenuti sa vaših vekovnih ognjišta brutalnom i nečovečnom silom i krenuli u nepoznato. Pomoć koja vam se ukazuje od našeg naroda i od ljudi dobre volje iz sveta, dragocena je. No, znamo da je to tek kap vode u odnosu na vaše stradanje i poniženje.
Pozivajući ovim svojim apelom svu braću pravoslavne Srbe u zemlji i rasejanju, da učine sve što je u njihovoj moći da vam ublaže bol i olakšaju tegobni krst izgnanstva, molim i sve vas, od malog do velikog, da ne klonete duhom, da ne malakšete i ne padnete u očajanje. Iz istorije znamo, pa i iz celokupne mukotrpne istorije našeg svetosavskog naroda, da Bog neće pustiti nikad veća iskušenja od onih koja ljudi mogu podneti (1. Kor. 10, 13). Naši preci, u vreme patrijarha Arsenija III Čarnojevića (1690) i Arsenija IV Šakabente (1737), kao i mnogih drugih naših progonstava i seoba kroz vekove, bivali su u još uvek bezizlaznijim prilikama, pa su izdržali i opstali, i uvek iznova vaskrsavali i pobeđivali sve bede i sva iskušenja. Često im se događalo da nije bilo brata u svetu, da požali a kamoli da pomogne. Danas, i pored sve nesreće, nije tako. Ceo srpski narod, a i mnogi čestiti ljudi u svetu, sastradavaju zajedno sa vama i svi se trude da vam ublaže gubitak i nevolju. Duboko smo uvereni da će i pravda Božja konačno izbiti na videlo i da će Bog dati da se mnogi od vas vrate na svoja uništenju prepuštena ognjišta.
Molimo se Gospodu, da vam osnaži veru, ukrepi nadu u nepobedivost dobra i pravde, da ojača u vama i svima nama uzajamnu ljubav i požrtvovanje da dostojni potomaka Svetog Save i Svetog velikomučenika kosovskog Lazara i novomučenika, glinskih, jadovinskih i jasenovačkih iznesemo svoj krst, uvereni da će doći čas vaskrsenja i pobede. Držimo se i danas kao i juče, kao i svagda one svete narodne izreke: u dobru se ne ponesi, a u zlu se ne poništi. Živ je Gospod Bog, Njegova pravda je spora, ali dostižna, živa će biti i duša naša, samo da bude sa Bogom i sa pravdom Njegovom.
Obraćajući se vama, podstičemo i sve naše episkope, sveštenstvo, i monaštvo i sav narod, da vam budu u svemu na pomoći, svuda i na svakom mestu. Obraćamo se eparhijama, crkvenim opštinama, sveštenicima, Kolima srpskih sestara i drugim humanitarnim organizacijama, verujemo pomoć neće izostati.
Osećamo, takođe, za svoju hrišćansku i moralnu dužnost, da u ovoj tragediji koja je zadesila sve nas padom Republike Srpske Krajine i proterivanjem srpskog naroda sa vekovnih ognjišta, zamolimo sve pravoslavne Srbe, naročito izgnanike, da se uzdrže od netrpeljivosti prema bilo kome članu nacionalnih manjina u Srbiji, Republici Srpskoj i drugde, imajući uvek u vidu zapovest Hristovu da se i prema neprijateljima ophodimo čovečno, a kamoli prema nedužnima. Uvek i u svim okolnostima života, pa i onim najtežim, treba imati na umu svetu poruku Hristovu: „Što hoćete da čine vama ljudi, tako činite i vi njima (Mt. 7, 12).
Pored ostalih srušenih hramova u Srpskoj Krajini i Slavoniji, u toku Drugog svetskog i ovog rata, nestao je i hram u kome sam ja, kao vaš patrijarh kršten. Zato znam i osećam svim bićem da će i mene i vas Bog spasti samo onda ako budemo podizali hram dostojanstva i ljudske hrabrosti i izdržljivosti u dobru. To je hram koji nikakve zle sile nisu u stanju da poruše. A gde njega ima, ima i budućnosti, kako za pojedince, tako i za stradalni narod. Raspeti Hristos je svojim Krstom pobedio svet i pripremio svoje i naše Vaskrsenje. Molimo se Raspetom i Vaskrslom Gospodu da i ovo vaše i sviju nas stradanje, bude zalog našeg vaskrsenja, kao toliko puta u mukotrpnoj i krstovaskrsnoj prošlosti našeg naroda.
 
Vaš molitvenik pred Gospodom,
Patrijarh srpski
+ Pavle
 


 
NAPOMENE:

  1. Dr Atanasije Atanasiadis, Patrijarh Pavle i srpska jerarhija u razvoju događaja građanskog rata (1990-1995), „Hrišćanska misao“, br. 1-6 / 2005, Beograd – Valjevo – Srbinje.
  2. Glasnik SPC, br. 6. jun 1992.
  3. Dr Atanasije Atanasiadis, Patrijarh Pavle i srpska jerarhija u razvoju događaja građanskog rata (1990-1995), „Hrišćanska misao“, br. 1-6 / 2005, Beograd – Valjevo – Srbinje.
  4. Saopštenje sa Vanrednog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve povodom lažnih optužbi protiv srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, Glasnik SPC, br, 12. decembar 1992.
  5. Saopštenje za javnost Njegove Svetosti povodom najnovijih ratnih akcija NATO-a, „Pravoslavlje“, 15. septembar 1995.
  6. Glasnik SPC, br. 11, novembar, 1993.
  7. Isto
  8. Saopštenje za javnost Njegove Svetosti povodom najnovijih ratnih akcija NATO-a, „Pravoslavlje“, 15. septembar 1995.
  9. Isto
  10. „Pravoslavlje“, 1. septembar, 1995.
Ključne reči:

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *