NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

 

BUDIMO LJUDI
ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA
 
NADNACIONALNO UZDIZANJE
 
Patrijarh Pavle roditeljski stoji uz svoj narod, ali sa brigom i za sve druge ljude.
To se posebno moglo videti za vreme građanskih ratova u bivšoj Jugoslaviji. Njegova Svetost se moli, apeluje za pomoć i bori za rešenja koja će biti u interesu svih, na svim zaraćenim stranama. Na taj način trasirao je pravac mira[1] i za Crkvu na čijem je čelu, što se može videti i iz brojnih saopštenja, pisama, poruka, memoranduma i raznih drugih pisanih izvora iz tog vremena.
„Bilo kakvo nepravedno rešenje nije rešenje ni za koga: ni za nas, ni za naše susede, ni za Balkan, ni za Evropu“[2], kaže se u Memorandumu Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, donetom na njegovom redovnom majskom zasedanju 1992. godine.
Nadnacionalno uzdizanje[3] srpski arhijereji, pod predsedništvom patrijarha Pavla, pokazuju i u osudi zločina. Tako, u Saopštenju povodom lažnih optužbi protiv srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, izdatog sa vanrednog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora, u decembru 1992. godine, napominju: „Osećamo nesreću svakog ljudskog bića kao svoju nesreću. Jer, svaka suza, svaka rana, fizička ili duhovna, i svaka kap ljudske krvi bratska je suza, bratska rana i bratska kap krvi. Znamo da nam svima valja izaći pred Lice Boga Živoga, kao večnog Sudije, gde nikakav zločin i neistina neće biti opravdani.“[4]
A jednom drugom prilikom patrijarh Pavle saopštava: „Nije ni ljudski ni hrišćanski braniti zločin, a neoprostiv greh bio bi pravdati nečiji zločin zato što njegov počinilac potiče iz naroda kome pripadamo. Kao ljudi i hrišćani, ali i kao odgovorni predstavnici Crkve Pravoslavne, uvek smo imenovali i osuđivali svaki zločin, a zločine i zločince nikad nismo merili različitim merilima, u zavisnosti od toga iz koje su verske i etničke zajednice ponikli.“[5] Kao nacionalna pomesna crkva, Srpska pravoslavna crkva, sa patrijarhom Pavlom na čelu, stoji uz svoj narod. Sveti arhijerejski sabor, sa svog vanrednog zasedanja u jesen 1993. godine, upućuje Apel za čovečnost „Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija i svim odgovornim ličnostima, ustanovama i organizacijama međunarodne zajednice, da se bez odlaganja ukinu ekonomske sankcije i embargo, i izolacija srpskog naroda u SR Jugoslaviji (Srbija i Crna Gora), izolacija kojoj nema presedana u dosadašnjoj istoriji“. Jer: „Ovako kako su primenjene, sankcije i embargo na sve, uključujući i sirovine za proizvodnju lekova, pretvorile su čitavu jednu zemlju u ogromni koncentracioni logor ili geto, a čitav jedan narod od još nerođenog deteta do starca na samrti, u kolektivnog kažnjenika i sužnja“.
Srpski arhijereji apel završavaju rečima: „U ime vere u Boga i u neuništivo ljudsko dostojanstvo, pozivamo na čovečnost prema svima i svakome!“[6]
Tom prilikom, najviše crkveno telo upućuje i Poruku srpskom narodu i međunarodnoj zajednici, u kojoj iznosi svoj stav o tadašnjim ratnim i drugim zbivanjima, uzrocima i putevima razrešenja krize i nastalog haosa. Pa, tako, Sveti arhijerejski sabor SPC saopštava: „Za nas i naš narod ovo su biblijska vremena i čas golgotskog raspeća. Svedoci smo i učesnici stradanja čitavog jednog hrišćanskog naroda, kažnjenog od domaćih i stranih moćnika ovoga svega…“
Zatim zahteva: „Sabor pravoslavnih episkopa upućuje zato molbeni priziv Bogu i ljudima i traži zaštitu elementarnih ljudskih i nacionalnih prava stradalnoga srpskog naroda u svim krajevima u kojima on vekovima živi i hrišćanski svedoči svojom duhovnošću, pravdoljubivošću, slobodarskim opredeljenjem i humanošću. Tražimo da se u istoj meri poštuju lična i narodna prava i svih naših suseda, iskreno saosećajući sa njihovim stradanjem i svim njihovim žrtvama“.
A od svog, srpskog pravoslavnog naroda traži: „Molimo ga da istraje u strpljenju i hristolikom praštanju, u velikodušnosti prema svima ljudima, ali i da bude kritičan najpre prema sebi, a onda i prema svojim vođama i prema svetskim vlastodršcima.“[7]
Patrijarh često i sam lično interveniše, šalje opomene i poruke. Tako, recimo, u jesen 1992. godine, Njegova Svetost poziva i moli srpski narod u istočnoj Bosni da propusti konvoj pomoći muslimanima u Srebrenici. Srbi su bili ljuti što međunarodne humanitarne organizacije pomažu uglavnom muslimane i Hrvate, a pri tom neće da vide i njihova stradanja i njihove patnje. Patrijarh ih razume, ali ih roditeljski opominje da taj revolt ne iskazuju sputavanjem pomoći drugima, sa druge strane fronta, jer i oni su ljudi.
Piše Njegova Svetost:
 
Očinski molim srpski narod u Skelanima na Drini da oslobode prolaz konvoju međunarodne humanitarne pomoći, namenjene Srebrenici. Ako i mislite da je takva pomoć preča vama i vašim postradalim porodicama, radije za sada pretrpite nepravdu nego da je vi činite drugima, vašoj braći druge vere, ali jednako nesrećnoj kao i vi.
Budimo svi ljudi, deca Božja, i uzdajmo se više u Njegovu pravdu nego u svoj gnev, ma koliko se on činio opravdanim.
U ime jevanđelske ljubavi Božje i naše Svete Crkve koja je propoveda, šaljem vam svoj blagoslov sa verom da će pomoć stići i vašem stradanju ako se na zlo ne odgovara zlim, već se i u najtežim iskušenjima ponesemo kao hrišćanski, svetosavski narod.
U svakodnevnim molitvama za vas Patrijarh srpski + PAVLE
 
Molba patrijarhova je uslišena.
Srpski patrijarh bori se da pomoć stigne do svih unesrećenih, ali i da se čuje glas svih. Zato se protivi onima koji osporavaju pravo srpskom narodu u Bosni i Hercegovini da se i on na referendumu, slobodno, izjasni u kakvoj državi želi da živi. Njegova Svetost otvoreno podržava takav njihov zahtev. Pored ostalog, u razgovoru sa ovim autorom, 1993. godine, poručuje:
– Mi ljudi od vere i predstavnici vere i sveštenstva nismo, dabome, političari, ali iza onoga što je opšti princip slobode čovekove – jer, čovek je slobodno biće – Crkva stoji i uvek je stajala. Tako je i kad je reč o pitanju slobode da se narod na demokratski način izjasni o svojoj sudbini. A kad je u pitanju biti ili ne biti, Crkva se ne može postaviti drugačije, nego po tom principu da narod slobodno kaže svoju volju. Zato je i naš Sveti arhijerejski sabor uputio jedan takav apel za srpski narod u Bosni i Hercegovini da oni slobodno, kao razumni ljudi, iznesu ono što misle o svojoj sudbini. Naša crkva na tome stoji, a verujem da i svi ljudi dobre volje u svetu, koji kažu da imaju demokratski stav, ne mogu imati ništa protiv toga.
Nažalost, oni koji su rat izazvali, bili su gluvi i slepi na mnoga upozorenja i na mnoge narodne patnje. Zato, u avgustu 1995. godine, posle egzodusa Srba iz Hrvatske i otpočinjanja vazdušne agresije NATO-a na Srbe u Bosni i Hercegovini, srpski patrijarh, s očiglednim bolom u duši, izlazi u javnost sa saopštenjem[8], kojim predočava kakva je sudbina zadesila srpski narod, kakav stav je imala i ima Crkva, i kako se treba držati u tako teškoj situaciji.
Saopštava patrijarh Pavle: „Silnici ovoga sveta sada žure: pošto su naoružali i obučili hrvatsku armiju, koja je iskoristila priliku da iskoreni srpski narod iz najvećeg dela Srpske Krajine, poznati centri moći sada započinju surovu odmazdu nad Srbima Bosne i Hercegovine, i to u času kad i njihovi najodgovorniji predstavnici prihvataju američku mirovnu inicijativu. Zla kob nasilnika iz oba svetska rata vraća se na vekovnu postojbinu srpskog naroda, a ‘pravda’ se deli surovo i cinično; taj narod treba svim sredstvima prisiliti da pristane na ono što mu je dosuđeno unapred, bez njegovog učešća i nasuprot njegovom samoopredeljenju. Uzgred, samoopredeljenje se priznaje svima osim Srbima, čak i kad je ostvarivano nelegalnim i nemoralnim metodama sa vrhuncem u nasilju.“
Ne osuđuje, ali, istine radi, konstatuje: „Umesto proklamovanog mira i pomirenja, svetski moćnici su za protekle četiri godine postigli da produže i intenziviraju jedan ionako svirepi međuetnički rat – rat koji su i javno podsticali i pravu istinu o njemu prividima sakrivali“.
Potom, rečima svedočenja, sumira: „Nema adrese na koju bismo sada mogli da uputimo protest. Reči su potrošene. Demonske sile se sve češće pojavljuju bez kamuflaže, bez izgleda anđela svetlosti“.
I poziva: „Vreme je za molitvu, prevashodno za molitvu. Naša molitva nije upućena sitnim i lažnim bogovima, skrojenim po meri ogrehovljenog i samoljubivog čoveka, nego Bogu Jedinome, Bogu Živome i Istinitome, Bogu Tvorcu i Spasitelju svih ljudi, Bogu ljubavi. Naša molitva se ne odnosi samo na naš rod, za naše paćenike, na naše nevine žrtve, na stotine hiljada naših prognanika i izbeglica. Ona obuhvata sve stradalnike, sve žrtve, sve izgnanike, sve ljude, prijatelje i neprijatelje, znane i neznane“.
Patrijarh se moli „i za duhovno otrežnjenje i pokajanje i samih silnika Evrope i Amerike, donosilaca odluke o ‘podršci mirovnom procesu’ u krvlju i suzama oblivenoj srpskoj zemlji, pomoću smrtonosnih tovara NATO-a“.
Podsećajući na reči Hrista Spasitelja – „Ko pretrpi do kraja, biće spasen“, i na neospornu činjenicu da nikada gola sila nije do kraja trijumfovala, Njegova Svetost pomenuto saopštenje završava rečima utehe, ohrabrenja i molitve:
„Pozivamo svoj napaćeni narod: braćo i sestre, idimo samo putem pravde i poštenja, vere i vrline, čojstva i hrišćanskog viteštva, bez mržnje i osvete ma prema kome, klečeći uvek pred Bogom, a nikad pred ljudima, pa će On, Gospod nad vojskama, Svedržitelj, Gospodar istorije, Bog ljubavi i milosrđa, ali pravedni Sudija vaseljene, biti sa nama. A bude li On sa nama, koga da se bojimo? Neka se umilni zvuci zvona sa zvonika naših hramova i manastira sliju sa molitvom Crkve Pravoslavne u srcima i na usnama svih nas:
Gospode sila, s nama budi, jer drugog Pomagača osim Tebe nemamo: Gospode sila, pomiluj nas! Amin.“[9]
U skladu sa svojim jevanđeljskim načelima, na temelju vere hrišćanske da posle stradanja dolazi do vaskrsenja, patrijarh se obraća posebno prognanicima. Tog avgusta 1995. godine, gotovo sav srpski narod u Hrvatskoj našao se u izbegličkim kolonama. Bile su to najveće izbegličke kolone viđene u Evropi posle Drugog svetskog rata. Stradalnom narodu Njegova Svetost upućuje reči najdubljeg saučešća sa njihovim patnjama, reči pune roditeljske topline, ali prožete duhovnim poukama, da se i u tako tragičnoj situaciji prema svima, pa i prema neprijateljima svojim odnose čovečno.
Poruka patrijarha Pavla prognanima iz Srpske Krajine[10] primer je čojstva i hrišćanskog viteštva, na koje se Njegova Svetost često poziva, zato vredi u celini je iščitati:
 
U ovom času velike nesreće i iskušenja, stradalna naša braćo, obraćamo vam se, sa molitvom Bogu i najdubljim saučešćem u vašim patnjama, kao i sa rečima utehe i ohrabrenja. Hristova je reč: „Blago prognanima pravde radi, jer je njihovo carstvo nebesko“. Na pravdi Boga, vi ste pokrenuti sa vaših vekovnih ognjišta brutalnom i nečovečnom silom i krenuli u nepoznato. Pomoć koja vam se ukazuje od našeg naroda i od ljudi dobre volje iz sveta, dragocena je. No, znamo da je to tek kap vode u odnosu na vaše stradanje i poniženje.
Pozivajući ovim svojim apelom svu braću pravoslavne Srbe u zemlji i rasejanju, da učine sve što je u njihovoj moći da vam ublaže bol i olakšaju tegobni krst izgnanstva, molim i sve vas, od malog do velikog, da ne klonete duhom, da ne malakšete i ne padnete u očajanje. Iz istorije znamo, pa i iz celokupne mukotrpne istorije našeg svetosavskog naroda, da Bog neće pustiti nikad veća iskušenja od onih koja ljudi mogu podneti (1. Kor. 10, 13). Naši preci, u vreme patrijarha Arsenija III Čarnojevića (1690) i Arsenija IV Šakabente (1737), kao i mnogih drugih naših progonstava i seoba kroz vekove, bivali su u još uvek bezizlaznijim prilikama, pa su izdržali i opstali, i uvek iznova vaskrsavali i pobeđivali sve bede i sva iskušenja. Često im se događalo da nije bilo brata u svetu, da požali a kamoli da pomogne. Danas, i pored sve nesreće, nije tako. Ceo srpski narod, a i mnogi čestiti ljudi u svetu, sastradavaju zajedno sa vama i svi se trude da vam ublaže gubitak i nevolju. Duboko smo uvereni da će i pravda Božja konačno izbiti na videlo i da će Bog dati da se mnogi od vas vrate na svoja uništenju prepuštena ognjišta.
Molimo se Gospodu, da vam osnaži veru, ukrepi nadu u nepobedivost dobra i pravde, da ojača u vama i svima nama uzajamnu ljubav i požrtvovanje da dostojni potomaka Svetog Save i Svetog velikomučenika kosovskog Lazara i novomučenika, glinskih, jadovinskih i jasenovačkih iznesemo svoj krst, uvereni da će doći čas vaskrsenja i pobede. Držimo se i danas kao i juče, kao i svagda one svete narodne izreke: u dobru se ne ponesi, a u zlu se ne poništi. Živ je Gospod Bog, Njegova pravda je spora, ali dostižna, živa će biti i duša naša, samo da bude sa Bogom i sa pravdom Njegovom.
Obraćajući se vama, podstičemo i sve naše episkope, sveštenstvo, i monaštvo i sav narod, da vam budu u svemu na pomoći, svuda i na svakom mestu. Obraćamo se eparhijama, crkvenim opštinama, sveštenicima, Kolima srpskih sestara i drugim humanitarnim organizacijama, verujemo pomoć neće izostati.
Osećamo, takođe, za svoju hrišćansku i moralnu dužnost, da u ovoj tragediji koja je zadesila sve nas padom Republike Srpske Krajine i proterivanjem srpskog naroda sa vekovnih ognjišta, zamolimo sve pravoslavne Srbe, naročito izgnanike, da se uzdrže od netrpeljivosti prema bilo kome članu nacionalnih manjina u Srbiji, Republici Srpskoj i drugde, imajući uvek u vidu zapovest Hristovu da se i prema neprijateljima ophodimo čovečno, a kamoli prema nedužnima. Uvek i u svim okolnostima života, pa i onim najtežim, treba imati na umu svetu poruku Hristovu: „Što hoćete da čine vama ljudi, tako činite i vi njima (Mt. 7, 12).
Pored ostalih srušenih hramova u Srpskoj Krajini i Slavoniji, u toku Drugog svetskog i ovog rata, nestao je i hram u kome sam ja, kao vaš patrijarh kršten. Zato znam i osećam svim bićem da će i mene i vas Bog spasti samo onda ako budemo podizali hram dostojanstva i ljudske hrabrosti i izdržljivosti u dobru. To je hram koji nikakve zle sile nisu u stanju da poruše. A gde njega ima, ima i budućnosti, kako za pojedince, tako i za stradalni narod. Raspeti Hristos je svojim Krstom pobedio svet i pripremio svoje i naše Vaskrsenje. Molimo se Raspetom i Vaskrslom Gospodu da i ovo vaše i sviju nas stradanje, bude zalog našeg vaskrsenja, kao toliko puta u mukotrpnoj i krstovaskrsnoj prošlosti našeg naroda.
 
Vaš molitvenik pred Gospodom,
Patrijarh srpski
+ Pavle
 


 
NAPOMENE:

  1. Dr Atanasije Atanasiadis, Patrijarh Pavle i srpska jerarhija u razvoju događaja građanskog rata (1990-1995), „Hrišćanska misao“, br. 1-6 / 2005, Beograd – Valjevo – Srbinje.
  2. Glasnik SPC, br. 6. jun 1992.
  3. Dr Atanasije Atanasiadis, Patrijarh Pavle i srpska jerarhija u razvoju događaja građanskog rata (1990-1995), „Hrišćanska misao“, br. 1-6 / 2005, Beograd – Valjevo – Srbinje.
  4. Saopštenje sa Vanrednog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve povodom lažnih optužbi protiv srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, Glasnik SPC, br, 12. decembar 1992.
  5. Saopštenje za javnost Njegove Svetosti povodom najnovijih ratnih akcija NATO-a, „Pravoslavlje“, 15. septembar 1995.
  6. Glasnik SPC, br. 11, novembar, 1993.
  7. Isto
  8. Saopštenje za javnost Njegove Svetosti povodom najnovijih ratnih akcija NATO-a, „Pravoslavlje“, 15. septembar 1995.
  9. Isto
  10. „Pravoslavlje“, 1. septembar, 1995.
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Željko Gajić

    Verovatno se ohološću i drskošću može smatrati svaki komentar života i reči patrijarha Pavla, tako da ja ovo i ne bih nazvao komentarom, već samo potrebom da sa drugima podelim to kako sam ja shvatio taj vapaj „budimo ljudi“. Izgleda da svaki put kada se nama Srbima desi „narod“ nestanu ljudi. Mene je to zadesilo lično, zabolelo, možda i dotuklo, ali i pomoglo da vidim da je to tako bilo i kada nije bilo samo lično. U ravni ličnog to i nije toliko bitno, ali je pogubno za sve druge situacije višeg reda od ličnog.

  2. Mile Veličković

    Sv. Nikolaj: BITI ČOVEK TO JE MALO
    Učini dobro i zakopaj pod kamen, ono će od kamena načiniti sebi jezik i objaviti se.
    Ako si u tamnici zbog pravde, sve zvezde će sijati nad tvojom tamnicom i raditi za tvoju slobodu.
    Ako si na vešalima zbog pravde, sva nebesa uskomešaće se i radiće da tvoju smrt obrate u život.
    Budi čovek, to je malo rečeno.
    Budite bogovi, veli Sveto Pismo.
    Budi čovek, to je kratak program.
    Budite bogovi, to je najviši program.
    Ogladneli, nijedan vas program neće nasititi osim najvišega.
    Ožedneli, nijedan vas program neće napojiti osim najvišega.
    Oni, koji vam rumore u uši: Budite ljudi – ustvari rumore vam: Budite to što jeste malo drukčije.
    A Bog vam, s verom u vas šapće najvišu i najmiliju tajnu: Budite bogovi!
    I više od ovoga ništa se ne može reći. Iznad ovoga reči se gube i ćutanje postaje rečito.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *