NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

 

BUDIMO LJUDI
ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA
 
NASTAVLJAČ MISIONARSKOG DELA SVETOG NIKOLAJA SRPSKOG
 
Patrijarh Pavle nastavio je vreme i misiju Svetog vladike Nikolaja Ohridskog i Žičkog.
Svoj monaški život započeo je upravo u eparhiji Svetog vladike Nikolaja, u Eparhiji žičkoj.
U teško vreme Drugog svetskog rata, monasi vladike Nikolaja iz ovčarsko-kablarskih manastira, prihvataju Gojka Stojčevića.
Ovde je on telesno izlečen i duhovno preporođen. U Srpskoj Svetoj Gori postaje iskušenik Gojko i monah Pavle. Sa ove Gore uzdižu se njegove duhovne lestvice.
Drugi svetski rat u Jugoslaviji, napadom oko 870.000 neprijateljskih vojnika iz svih pravaca, sa najžešćim udarima na Beograd, počeo je 6. aprila 1941. godine. Vladika Nikolaj došao je na slavu manastira Blagoveštenje Blagovesti (7. aprila). Nadomak manastira zatekao je mnogo automobila sa ministrima i drugim visokim državnicima koji se povlače. Vladiku su ubeđivali da i on napusti zemlju, jer su uvereni da mu Nemci neće oprostiti to što je bio protiv vojnog pakta sa njima i protiv konkordata.
Državnici su otišli, vladika je ostao.
U manastiru Blagoveštenje vladika Nikolaj je često boravio, a ovde su pred Drugi svetski rat održavani i veliki molitveni sabori Pravoslavne narodne hrišćanske zajednice (Bogomoljačkog pokreta)[1], kojima je on rukovodio.
Tri meseca po otpočinjanju rata, na Petrovdan (12. jula) 1941. godine, u Žiči, Nemci hapse i u manastir Ljubostinju sprovode u zatočeništvo vladiku Nikolaja. U Ljubostinji, pod jakom nemačkom stražom, vladika Nikolaj ostaje do 3. decembra 1942. godine, kada ga prebacuju u manastir Vojlovicu kod Pančeva. U ovaj manastir, krajem maja 1943. godine, Nemci dovode i patrijarha Gavrila (Dožića). A onda, pri kraju rata, 15. septembra 1944. sprovode ih u zloglasni koncentracioni logor Dahau, u Nemačkoj. Po oslobođenju iz zatočeništva, 8. maja 1945. godine, vladika Nikolaj kreće na put emigracije, smatrajući da tako više može pomoći svom narodu, nego ako se vrati u otadžbinu, gde je na vlast nasilno došao bezbožnički i bogoborački komunistički režim.[2]
Ime vladike Nikolaja u zemlji bilo je opasno i da se pomene, sem ako nije uzimano za klevetu. Ali, monah Pavle nije zaboravio svog episkopa, domaćina eparhije koja ga je uhlebila i gde je primio monašku rizu. Zato je, po odlasku na postdiplomske studije u Atinu, napisao pismo vladici Nikolaju, koji se tada nalazio u ruskom manastiru Svetog Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji, u Americi. Čestitao mu je Božić i informisao o prilikama u manastirima Žičke eparhije.
Pismo u celini glasi:
 
Atina 29-HII-1955
Vaše Preosveštenstvo,
Pre nekoliko dana stigao sam u Atinu da učim savremeni grčki jezik, pa smatram više no svojom dužnošću da Vam se javim, i umesto sviju monaha i monahinja Vaše eparhije da Vam čestitam nastupajući veliki praznik Rođenja Sina Božjeg – Spasitelja našeg, pozdravljajući Vas radosnim pozdravom:
Hristos se rodi!
Ja sam klirik žičke eparhije, no Vama lično nepoznat jer sam zamonašen 1948 g. Otada sam u bratstvu man. Blagoveštenja, a zatim Rače zajedno sa o. Vasilijem Domanovićem, o. Julijanom Kneževićem i Vašim zemljakom, pre rata u Žiči đakom Milisavom Radosavljevićem, a sada jerođakonom o. Jovanom. Pre rata završio sam bogosloviju i Bogoslovski fakultet u Beogradu. Rodom sam iz Slavonije.
U Rači imamo sedam đaka. Trojica su iz Bosne, ostali iz Srbije. Jedan se vratio pre neki dan iz vojske i, ako Bog da, monašiće se uskoro; dvojica će dogodine u vojsku, i tako redom. Koliko smo mogli obrađivali smo s njima Sv. pismo Starog i Novog zaveta, pojanje, Liturgiku, Crkvenoslovenski jezik. Ali to je ipak malo jer smo preopterećeni porezom, fizičkim radom na oko 15 hektara ziratne zemlje koliko je manastiru ostalo (i 15 hektara šume), radom u vodenici itd. Oko održanja GOLOG života. Ove smo godine porez platili, ali ako i dogodine bude toliki šta će učiniti ja ne znam. I ostali veći manastiri gde ima više bratstva ili sestrinstva, s tim kubure.
Pred polazak ovamo bio sam u man. Nikolju i posetio grob mog duhovnog oca jeromonaha o. Makarija. O. Rafailo tad nije bio u manastiru. Posetio sam i ostale ovčarsko-kablarske manastire. U Blagoveštenju je o. Danilo Zdravković s jednim đakom; u Sv. Trojici: o. Irinej, Simeon i o. Jovan, popravljaju crkvu i već su ju vrlo lepo uredili. U Sretenju su monahinje; od kule, nad starom trpezarijom, dižu sprat za kelije. Podigle su do krova i krov metnule, ali kubure sa parama. Iznutra će morati raditi tek dogodine, ako Bog da. U Preobraženju je o. Evstatije, jerođ. o. Mardarije i monah o. Mitrofan. Svi su dobro i zdravo. U Vaznesenju je monah o. Apolonije, no tamo nisam stigao da odem.
Kad sam bio pre kratkog vremena u Beogradu, video sam se i sa Vašim sinovcem o. rektorom Jovanom. On mi je dao Vašu adresu, pozdravio Vas je i rekao ako Vam budem pisao da Vam kažem da su svi Vaši dobro.
Prota Stevan Jojić iz Bajine Bašte pozdravio Vas je takođe. Primio je paket koji ste mu poslali. Zahvaljuje Vam MNOGO; pisao Vam je dvaput, ali su se pisma vratila. Zamolio me je da Vam to javim.
O. Vasilije, naš sabrat, privremeno je u Čajniču u Bosni. Nije mu lako, opslužuje dve parohije i pomaže Raču materijalno. Sad, pošto sam ja otišao, moraće ga vratiti u Raču jer ih je malo s tolikim đacima, a opet teško će materijalno opstati bez te pomoći.
U drugim manastirima nisam skoro bio.
Celivam arhijerejsku desnicu Vašeg Preosveštenstva i molim Vaš sveti blagoslov preporučujući se Vašim molitvama.
 
Učtiv:
Pavle Stojčević, protosinđel[3]
 
Adresa: Apostoliki Diakonia
Iasiok 1
Athen
 
Ubrzo posle toga, 5/18. marta 1956. godine, dok je bio na molitvi, vladika Nikolaj se upokojio.
Vladičino sveto telo pohranjeno je pored manastira Svetog Save u Libertivilu, a 35 godina kasnije, upravo kada je za prvojerarha Srpske pravoslavne crkve izabran patrijarh Pavle, preneto je u Srbiju. Mošti Svetog vladike Nikolaja na beogradskom aerodromu lično je sačekao patrijarh Pavle, sa episkopima, sveštenstvom, monaštvom i vernim narodom.
Patrijarh Pavle, sa celim Svetim arhijerejskim saborom, prisustvovao je i dočeku moštiju Svetog vladike Nikolaja u njegovom rodnom Leliću[4], gde se sabralo oko trideset hiljada ljudi iz svih krajeva Srbije.
Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve, pod predsedništvom patrijarha Pavla, 19. maja 2003. godine, „jednodušnom i jednoglasnom saborskom odlukom uneo (je) episkopa ohridskog i žičkog Nikolaja (Velimirovića) u kalendar Svetih naše svete Pravoslavne Crkve“. Kako je rečeno u saopštenju sa zasedanja najvišeg tela Srpske pravoslavne crkve, „ovom kanonizacijom Sabor, u stvari, svečano potvrđuje opštu sabornu svest o njegovoj svetosti kod naroda Božjeg, ne samo u našoj pomesnoj Crkvi, nego i u svim drugim pomesnim Crkvama“[5].
Svečanu saborsku arhijerejsku Liturgiju u čast novojavljenog Svetitelja Nikolaja Ohridskog i Žičkog, na praznik Svetih ravnoapostolnih Kirila i Metodija, 11/24. maja 2003. godine, u prepunom Hramu Svetog Save na Vračaru u Beogradu, služio je Njegova Svetost patrijarh Pavle, ponovo sa svim arhijerejima i brojnim sveštenstvom i monaštvom Srpske pravoslavne crkve.
 


 
NAPOMENE:

  1. Delfina Rajić i Miloš Timotijević, Manastiri Ovčarsko-kablarske klisure, Čačak, 2004, str. 191.
  2. Protođakon Ljubomir Ranković, Sveti Vladika Nikolaj – u službi Bogu i rodu – Valjevo, 2006, str. 18-20.
  3. Sveti Vladika Nikolaj Ohridski i Žički, izdaje: Episkopska Eparhija žička i Sveti manastir Žiča, urednik izdanja: episkop b. zahumsko-hercegovački i primorski i pomoćnik i mjestobljustitelj žički Atanasije, Žiča – Kraljevo, 2003, str. 225-228.
  4. Mošti Svetog vladike Nikolaja stigle su u Beograd 3. maja 1991. godine. Svečan doček, po pristizanju na aerodrom u Surčinu, priređen je ispred Hrama Svetog Save na Vračaru. Posle dva dana boravka u Beogradu, prenete su u manastir Žiču, gde je vladika Nikolaj stolovao kao episkop. A nedelju dana kasnije, 12. marta 1991. godine, kivot sa moštima Svetog vladike Nikolaja Srpskog stigao je u njegov rodni Lelić, u Vladičinu zadužbinu, koju je podigao zajedno sa svojim ocem Dragomirom – hram Svetog Nikolaja Mirlikijskog.
  5. „Pravoslavlje“, 1. jun 2003. godine.
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Željko Gajić

    Verovatno se ohološću i drskošću može smatrati svaki komentar života i reči patrijarha Pavla, tako da ja ovo i ne bih nazvao komentarom, već samo potrebom da sa drugima podelim to kako sam ja shvatio taj vapaj „budimo ljudi“. Izgleda da svaki put kada se nama Srbima desi „narod“ nestanu ljudi. Mene je to zadesilo lično, zabolelo, možda i dotuklo, ali i pomoglo da vidim da je to tako bilo i kada nije bilo samo lično. U ravni ličnog to i nije toliko bitno, ali je pogubno za sve druge situacije višeg reda od ličnog.

  2. Mile Veličković

    Sv. Nikolaj: BITI ČOVEK TO JE MALO
    Učini dobro i zakopaj pod kamen, ono će od kamena načiniti sebi jezik i objaviti se.
    Ako si u tamnici zbog pravde, sve zvezde će sijati nad tvojom tamnicom i raditi za tvoju slobodu.
    Ako si na vešalima zbog pravde, sva nebesa uskomešaće se i radiće da tvoju smrt obrate u život.
    Budi čovek, to je malo rečeno.
    Budite bogovi, veli Sveto Pismo.
    Budi čovek, to je kratak program.
    Budite bogovi, to je najviši program.
    Ogladneli, nijedan vas program neće nasititi osim najvišega.
    Ožedneli, nijedan vas program neće napojiti osim najvišega.
    Oni, koji vam rumore u uši: Budite ljudi – ustvari rumore vam: Budite to što jeste malo drukčije.
    A Bog vam, s verom u vas šapće najvišu i najmiliju tajnu: Budite bogovi!
    I više od ovoga ništa se ne može reći. Iznad ovoga reči se gube i ćutanje postaje rečito.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *