БУДИМО ЉУДИ – ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

 

БУДИМО ЉУДИ
ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
 
НАСТАВЉАЧ МИСИОНАРСКОГ ДЕЛА СВЕТОГ НИКОЛАЈА СРПСКОГ
 
Патријарх Павле наставио је време и мисију Светог владике Николаја Охридског и Жичког.
Свој монашки живот започео је управо у епархији Светог владике Николаја, у Епархији жичкој.
У тешко време Другог светског рата, монаси владике Николаја из овчарско-кабларских манастира, прихватају Гојка Стојчевића.
Овде је он телесно излечен и духовно препорођен. У Српској Светој Гори постаје искушеник Гојко и монах Павле. Са ове Горе уздижу се његове духовне лествице.
Други светски рат у Југославији, нападом око 870.000 непријатељских војника из свих праваца, са најжешћим ударима на Београд, почео је 6. априла 1941. године. Владика Николај дошао је на славу манастира Благовештење Благовести (7. априла). Надомак манастира затекао је много аутомобила са министрима и другим високим државницима који се повлаче. Владику су убеђивали да и он напусти земљу, јер су уверени да му Немци неће опростити то што је био против војног пакта са њима и против конкордата.
Државници су отишли, владика је остао.
У манастиру Благовештење владика Николај је често боравио, а овде су пред Други светски рат одржавани и велики молитвени сабори Православне народне хришћанске заједнице (Богомољачког покрета)[1], којима је он руководио.
Три месеца по отпочињању рата, на Петровдан (12. јула) 1941. године, у Жичи, Немци хапсе и у манастир Љубостињу спроводе у заточеништво владику Николаја. У Љубостињи, под јаком немачком стражом, владика Николај остаје до 3. децембра 1942. године, када га пребацују у манастир Војловицу код Панчева. У овај манастир, крајем маја 1943. године, Немци доводе и патријарха Гаврила (Дожића). А онда, при крају рата, 15. септембра 1944. спроводе их у злогласни концентрациони логор Дахау, у Немачкој. По ослобођењу из заточеништва, 8. маја 1945. године, владика Николај креће на пут емиграције, сматрајући да тако више може помоћи свом народу, него ако се врати у отаџбину, где је на власт насилно дошао безбожнички и богоборачки комунистички режим.[2]
Име владике Николаја у земљи било је опасно и да се помене, сем ако није узимано за клевету. Али, монах Павле није заборавио свог епископа, домаћина епархије која га је ухлебила и где је примио монашку ризу. Зато је, по одласку на постдипломске студије у Атину, написао писмо владици Николају, који се тада налазио у руском манастиру Светог Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији, у Америци. Честитао му је Божић и информисао о приликама у манастирима Жичке епархије.
Писмо у целини гласи:
 
Атина 29-ХII-1955
Ваше Преосвештенство,
Пре неколико дана стигао сам у Атину да учим савремени грчки језик, па сматрам више но својом дужношћу да Вам се јавим, и уместо свију монаха и монахиња Ваше епархије да Вам честитам наступајући велики празник Рођења Сина Божјег – Спаситеља нашег, поздрављајући Вас радосним поздравом:
Христос се роди!
Ја сам клирик жичке епархије, но Вама лично непознат јер сам замонашен 1948 г. Отада сам у братству ман. Благовештења, а затим Раче заједно са о. Василијем Домановићем, о. Јулијаном Кнежевићем и Вашим земљаком, пре рата у Жичи ђаком Милисавом Радосављевићем, а сада јерођаконом о. Јованом. Пре рата завршио сам богословију и Богословски факултет у Београду. Родом сам из Славоније.
У Рачи имамо седам ђака. Тројица су из Босне, остали из Србије. Један се вратио пре неки дан из војске и, ако Бог да, монашиће се ускоро; двојица ће догодине у војску, и тако редом. Колико смо могли обрађивали смо с њима Св. писмо Старог и Новог завета, појање, Литургику, Црквенословенски језик. Али то је ипак мало јер смо преоптерећени порезом, физичким радом на око 15 хектара зиратне земље колико је манастиру остало (и 15 хектара шуме), радом у воденици итд. Око одржања ГОЛОГ живота. Ове смо године порез платили, али ако и догодине буде толики шта ће учинити ја не знам. И остали већи манастири где има више братства или сестринства, с тим кубуре.
Пред полазак овамо био сам у ман. Никољу и посетио гроб мог духовног оца јеромонаха о. Макарија. О. Рафаило тад није био у манастиру. Посетио сам и остале овчарско-кабларске манастире. У Благовештењу је о. Данило Здравковић с једним ђаком; у Св. Тројици: о. Иринеј, Симеон и о. Јован, поправљају цркву и већ су ју врло лепо уредили. У Сретењу су монахиње; од куле, над старом трпезаријом, дижу спрат за келије. Подигле су до крова и кров метнуле, али кубуре са парама. Изнутра ће морати радити тек догодине, ако Бог да. У Преображењу је о. Евстатије, јерођ. о. Мардарије и монах о. Митрофан. Сви су добро и здраво. У Вазнесењу је монах о. Аполоније, но тамо нисам стигао да одем.
Кад сам био пре кратког времена у Београду, видео сам се и са Вашим синовцем о. ректором Јованом. Он ми је дао Вашу адресу, поздравио Вас је и рекао ако Вам будем писао да Вам кажем да су сви Ваши добро.
Прота Стеван Јојић из Бајине Баште поздравио Вас је такође. Примио је пакет који сте му послали. Захваљује Вам МНОГО; писао Вам је двапут, али су се писма вратила. Замолио ме је да Вам то јавим.
О. Василије, наш сабрат, привремено је у Чајничу у Босни. Није му лако, опслужује две парохије и помаже Рачу материјално. Сад, пошто сам ја отишао, мораће га вратити у Рачу јер их је мало с толиким ђацима, а опет тешко ће материјално опстати без те помоћи.
У другим манастирима нисам скоро био.
Целивам архијерејску десницу Вашег Преосвештенства и молим Ваш свети благослов препоручујући се Вашим молитвама.
 
Учтив:
Павле Стојчевић, протосинђел[3]
 
Адреса: Apostoliki Diakonia
Iasiok 1
Athen
 
Убрзо после тога, 5/18. марта 1956. године, док је био на молитви, владика Николај се упокојио.
Владичино свето тело похрањено је поред манастира Светог Саве у Либертивилу, а 35 година касније, управо када је за првојерарха Српске православне цркве изабран патријарх Павле, пренето је у Србију. Мошти Светог владике Николаја на београдском аеродрому лично је сачекао патријарх Павле, са епископима, свештенством, монаштвом и верним народом.
Патријарх Павле, са целим Светим архијерејским сабором, присуствовао је и дочеку моштију Светог владике Николаја у његовом родном Лелићу[4], где се сабрало око тридесет хиљада људи из свих крајева Србије.
Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, под председништвом патријарха Павла, 19. маја 2003. године, “једнодушном и једногласном саборском одлуком унео (је) епископа охридског и жичког Николаја (Велимировића) у календар Светих наше свете Православне Цркве”. Како је речено у саопштењу са заседања највишег тела Српске православне цркве, “овом канонизацијом Сабор, у ствари, свечано потврђује општу саборну свест о његовој светости код народа Божјег, не само у нашој помесној Цркви, него и у свим другим помесним Црквама”[5].
Свечану саборску архијерејску Литургију у част новојављеног Светитеља Николаја Охридског и Жичког, на празник Светих равноапостолних Кирила и Методија, 11/24. маја 2003. године, у препуном Храму Светог Саве на Врачару у Београду, служио је Његова Светост патријарх Павле, поново са свим архијерејима и бројним свештенством и монаштвом Српске православне цркве.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Делфина Рајић и Милош Тимотијевић, Манастири Овчарско-кабларске клисуре, Чачак, 2004, стр. 191.
  2. Протођакон Љубомир Ранковић, Свети Владика Николај – у служби Богу и роду – Ваљево, 2006, стр. 18-20.
  3. Свети Владика Николај Охридски и Жички, издаје: Епископска Епархија жичка и Свети манастир Жича, уредник издања: епископ б. захумско-херцеговачки и приморски и помоћник и мјестобљуститељ жички Атанасије, Жича – Краљево, 2003, стр. 225-228.
  4. Мошти Светог владике Николаја стигле су у Београд 3. маја 1991. године. Свечан дочек, по пристизању на аеродром у Сурчину, приређен је испред Храма Светог Саве на Врачару. После два дана боравка у Београду, пренете су у манастир Жичу, где је владика Николај столовао као епископ. А недељу дана касније, 12. марта 1991. године, кивот са моштима Светог владике Николаја Српског стигао је у његов родни Лелић, у Владичину задужбину, коју је подигао заједно са својим оцем Драгомиром – храм Светог Николаја Мирликијског.
  5. “Православље”, 1. јун 2003. године.

3 Comments

  1. Molim vas, gde mogu CUTI ( ako imamo snimak) da patrijarh Pavle kaze: budimo ljudi, iako smo Srbi. Meni se cini da sam cula: budimo ljudi, pa tek onda, Srbi, sto potpuno menja smisao izgovorenog.

  2. Миле Величковић

    Св. Николај: БИТИ ЧОВЕК ТО ЈЕ МАЛО
    Учини добро и закопај под камен, оно ће од камена начинити себи језик и објавити се.
    Ако си у тамници због правде, све звезде ће сијати над твојом тамницом и радити за твоју слободу.
    Ако си на вешалима због правде, сва небеса ускомешаће се и радиће да твоју смрт обрате у живот.
    Буди човек, то је мало речено.
    Будите богови, вели Свето Писмо.
    Буди човек, то је кратак програм.
    Будите богови, то је највиши програм.
    Огладнели, ниједан вас програм неће наситити осим највишега.
    Ожеднели, ниједан вас програм неће напојити осим највишега.
    Они, који вам руморе у уши: Будите људи – уствари руморе вам: Будите то што јесте мало друкчије.
    А Бог вам, с вером у вас шапће највишу и најмилију тајну: Будите богови!
    И више од овога ништа се не може рећи. Изнад овога речи се губе и ћутање постаје речито.

  3. Жељко Гајић

    Вероватно се охолошћу и дрскошћу може сматрати сваки коментар живота и речи патријарха Павла, тако да ја ово и не бих назвао коментаром, већ само потребом да са другима поделим то како сам ја схватио тај вапај “будимо људи”. Изгледа да сваки пут када се нама Србима деси “народ” нестану људи. Мене је то задесило лично, заболело, можда и дотукло, али и помогло да видим да је то тако било и када није било само лично. У равни личног то и није толико битно, али је погубно за све друге ситуације вишег реда од личног.