NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

 

BUDIMO LJUDI
ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA
 
EPISKOP RAŠKO-PRIZRENSKI
 
Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve, u toku svog redovnog godišnjeg zasedanja, u vremenu od 19. do 30. maja 1957. godine, za episkopa Raško-prizrenske eparhije izabrao je protosinđela Pavla (Stojčevića), tadašnjeg sabrata manastira Rače, koji se u to vreme nalazio u Atini na usavršavanju bogoslovskih studija.[1]
Narečenje episkopa Pavla bilo je 21. septembra iste godine u Sabornoj crkvi u Beogradu, u prisustvu tadašnjeg patrijarha srpskog Vikentija i još pet episkopa: braničevskog Hrizostoma, pakračkog Emilijana, zvorničko-tuzlanskog Longina, žičkog Germana i zahumsko-hercegovačkog Vladislava.
A sutradan, 22. septembra 1957. godine, takođe u beogradskoj Sabornoj crkvi, izvršena je svečana hirotonija, koju je obavio patrijarh Vikentije, sa episkopima pakračkim Emilijanom, zvorničko-tuzlanskim Longinom i žičkim Germanom.
Po hirotoniji i Svetoj liturgiji, Njegova Svetost patrijarh srpski Vikentije pozdravio je novog episkopa Pavla, sledećim rečima:
 
„Preosvećeni i dragi brate Pavle,
Presvetom i neispitanom voljom Božjom, Koji Sam bira i priziva pomazanike Svoje, izborom Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, određen si, preosvešteni brate naš, za episkopa drevne eparhije Srpske pravoslavne crkve, Eparhije raško-prizrenske.
Blagodaću Presvetog i Životvornog Duha i polaganjem ruku mojih i braće arhijereja, postao si maločas episkop i cele Pravoslavne crkve i posebno Srpske pravoslavne crkve.
Današnjim danom izmenjen je ceo tvoj život. Ti si se do sada u manastirskoj tišini brinuo za spas svoje duše i za moralno i duhovno usavršavanje. Sveta Crkva pozvala te je iz te tvoje tišine i nameće ti novu brigu. Brigu o ljudskim dušama. Današnjim danom prestaješ biti svoj. Danas postaješ rob svoje dužnosti, od danas tvoja briga ima biti upravljena ne samo na spas duše svoje, već i na spas duša vernih. Ti koji si do sada bio dobar poslušnik starešine manastira i starije braće, postao si visoki poslušnik svete Crkve i poslušnik svoga stada, postaješ svima sve. Ja se sa ostalom braćom arhijerejima molim Bogu da kao episkop ostaneš isto tako dobar poslušnik Crkve i svoga stada, kakav si bio do sada u svojoj tišini.
Nikada Crkva nije bila u povoljnom položaju. Uvek je imala svoje nevolje i teškoće. To je sasvim prirodno. Jer čovek je odmah posle svog stvorenja pokazao neposlušnost prema Bogu i u tome je čovečanstvo i pored velike milosti Božje i dobročinstva ostalo dosledno.
Zbog toga mi pastiri i propovednici reči Božje moramo ostati istrajni i nepokolebljivi u poučavanju naše pastve i starati se o dušama koje su nam poverene.
Danas ti, dragi brate naš, predajem žezal pastirstva arhijerejskog. Žezal je simvol vlasti. Ali i simvol odgovornosti; koju dugujemo Pastirenačalniku našem Gospodu Isusu Hristu. Predajući ti žezal upravljanja, ja ti želim da taj žezal bude krma kormilaru za upravljanje duhovnog broda koji se nalazi na uzburkanoj pučini. Ja ti želim da ovaj žezal bude zaštita tvoga stada.
Predajući ti žezal pravljenija, završujem sa rečima apostola:
‘Pasi stado Božje koje ti je predato i nadgledaj ga ne silom nego dragovoljno i po Bogu…budi ugled stadu i kada se javi poglavar pastirski, primićeš venac slave koji neće uvenuti’ (1. Petrova 5, 2-4). Amin. „[2]
 
Po preuzimanju žezla iz ruku Njegove Svetosti patrijarha srpskog gospodina Vikentija, Njegovo Preosveštenstvo episkop raško-prizrenski gospodin Pavle održao je svoju prvu arhijerejsku besedu, u kojoj je izneo kako shvata episkopsku dužnost, ali i pobliže predočio neke od deonica puta kojeg je prešao do zadobijanja vladičanskog dostojanstva:
 
Vaša Svetosti,
preosvećena u Hristu braćo arhijereji,
braćo i sestre,
Prva naša misao, na početku svakog novog dana i na početku svakog našeg rada, neka bude misao o Bogu. I prva naša reč, na početku svakog novog dana i svakog našeg rada neka bude reč u slavu i hvalu Njemu, jednome u Trojici Bogu: Ocu, Sinu i Duhu Svetome.
Zato i prva moja misao danas, ovog svečanog momenta kada iz ruku Vaše Svetosti primih ovaj žezal kao simvol arhijerejske službe Bogu i Crkvi Božjoj, neka se uzdigne do prestola Njegova, i prva moja reč neka bude: Gospode, slava Ti! Gospode, pomozi! Gospode, blagoslovi! Slava Ti! Jer slava samo Tebi pripada, samo Tvome veličanstvu, Tvojoj mudrosti, Tvojoj pravdi; no iznad svega Tvojoj beskonačnoj dobroti, Oče naš! Zbog nje se uzdamo i u Tvoju pomoć bez koje ni početi ništa dobro ne znamo i ne možemo; i u Tvoj blagoslov, bez koga sav naš trud i rad neće biti ništa drugo do zidanje na pesku, koje će se srušiti čim padne prva kiša, nadođu reke i dunu vetrovi (Mt. 7, 27).
Samo, dakle, tako: vezujući svaku svoju misao, svako svoje osećanje, svako svoje delo za silnu ruku Božju, mi ćemo, braćo i sestre, ostvariti smisao svog postojanja uopšte, a pojedinačno: naći uvek pravi put na svim raskrsnicama i bespuću života, pomoć u nevolji, utehu u tuzi, mir kad se u burama ovog sveta uznemiri i uplaši srce naše. Naći ćemo, najzad, otvorena vrata nebeska kad se za nama poslednji put zatvore vrata zemaljska i čuti blaženi glas Gospodara i Oca: „Dobro, slugo dobri i verni! U malom si bio veran nad mnogima ću te postaviti, uđi u radost Gospodara svoga “ (Mt. 25, 23).
Potrebu za Božjom pomoći i blagoslovom hrišćanin oseća uvek, svakog momenta, no naročito u vreme kakvih osobitih zbivanja, ili u potrebi da donese kakvu važnu odluku, da preduzme neki odgovoran posao koji zahteva pažnju i snagu kakve on u sebi ne vidi i ne može naći. U takvom položaju nalazim se danas ja, suočen sa svom ozbiljnošću i odgovornošću službe arhijerejske, pa još u vremenu ovako malo lakom kao što je ovo u kome živimo.
Znao sam i pre kako je uzvišena tajna sveštenstva i kako treba da je uzvišen sveštenik da bi je bio dostojan. Njome se on uzdiže na visinu saradnika Božjeg „na Božjoj njivi, Božjoj Građevini “ (1. Kor. 3, 9). Kroz nju verni dobivaju blagodatne darove zadobijene Gospodom Isusom i predane Crkvi Njegovoj, bez kojih nema spasenja. Jer, kad niko ko ne bude kršten ne može ući u carstvo nebesko (Jov. 3, 5), niti može imati života večnog ko se ne pričešćuje (J. 6, 54), niti iko može biti razrešen od greha bez tajne ispovesti (Mt. 18, 18), a to sve, po rečima sv. Jovana Zlatousta, biva rukama svešteničkim, onda zaista, kako dalje veli isti sv. otac, ono „što sveštenik dole čini, to Bog gore utvrđuje i odluku slugu svojih potvrđuje Gospodar“.
Ipak, to se nikada ne može sagledati ni osetiti u svoj svojoj poražavajućoj i ustrašujućoj ozbiljnosti dok se čovek sam ne približi svetinji tajne i ne stane lice u lice s njom. Tada se nesravnjivo drukčije razumeju reči Gospodnje o dobrom pastiru koji dušu svoju polaže za ovce (J. 10, 11); o ljubavi prema Njemu kao glavnom uslovu za upravljanje stadom: „Ljubiš li me?“ najpre – onda “ pasi ovce moje! “ (J. 21, 15). Tek tada se oseti šta od nas očekuje Gospod Isus kad veli: “ Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima“ (Mat. 5, 16), jer „vi ste svetlost svetu, vi ste so zemlji “ (Mt. 5, 13, 14). Samo sobom tada biva jasno koliko smo mi lično odgovorni za svako zlo u svetu. Naime, ako se na zemlji ne proslavlja nego huli ime Božje, nije li to zbog toga što se ne svetli svetlost naša pred ljudima, što nismo svetlost svetu? Kad ovakvo pitanje može i treba da postavi sebi svaki hrišćanin, koliko pre treba da ga sebi postavi jerej? Koliko tek pre arhijerej? Tada se oseti potpuno težina pogleda s neba i zemlje uprtih u pastira koji usamljen, ispred sviju mora da prednjači i svojim primerom da pokazuje pravi no uski put koji vodi u život (Mt. 7, 14). Primer, to se traži od njega: „Budi primer vernima u reči, u življenju, u ljubavi, u veri, u čistoti“ (1. Tim. 4, 17). Tek tada sagleda kakvo se od njega zahteva znanje, kakva pobožnost, kakvo staranje za poverene duše, kakva odgovornost za svaku od njih. Kakve samo moraju biti ruke onoga koji „uzdiže žrtve na nebeski žrtvenik, sveštenodejstvuje zajedno s Hristom“ (Sv. Grigorije Bogoslov). “ Kakav li jezik izgovara reči Božje“ (Sv. J. Zlat.)
I što je najvažnije: svi ovi zahtevi nisu neostvarljiv ideal, nedostižan za smrtne ljude. Za njima stoji nepregledan broj svetitelja u svim naraštajima, u svim narodima koji su sve to do poslednje jote ispunili. Da ostavimo na stranu božanski primer Nebeskog Pastira, Gospoda Isusa Hrista, ili previsoke primere apostola, naročito apostola Pavla koji je pastirskom stvarnošću visoko prevazišao zahteve koje je od drugih tražio. Da ne spomenemo ni mnoštvo svetih jeraraha koji podražavajući Velikog Pastira, kao presjajne zvezde svetle sa svoda istorije crkve pravoslavne, svetitelje kao što su: sv. Ignjatije Bogonosac, Nikolaj Mirlikijski, Atanasije, Vasilije Veliki, Jovan Zlatoust, Grigorije Bogoslov i toliki drugi; ko bi ih sve mogao izbrojati? No od svega ovog mnoštva „sasuda izbranihda spomenem samo jednog jedinog, onog čiji mi je duhovni lik od najranije mladosti najjasniji i, ako smem reći, najsvetliji. Verujem da je to i vama. Još kao sasvim malo dete, pre polaska u osnovnu školu ja sam o njemu čuo, njegov lik video i u duši njegovo delo osetio. Verujem da se to desilo i vama.
Praznik je sv. Save – koji se onda pre trideset i više godina – proslavljao u crkvi i školi. Školska deca i stariji bili bi najpre na celoj službi u crkvi, a zatim bi s pojanjem, krstom i barjacima došli u školu. Nas dečicu izvele bi, svojim drhtavim rukama, naše starice bake malo ranije iz crkve i povele školi. Bila je ljuta zima: nama najmlađima i njima najstarijim bilo je neophodno da se ogrejemo. Škola je ukrašena zimzelenom i belim, vezenim peškirima. Napred, visoko na zidu, velika ikona s vencem od bršljana. Na njoj svetitelj u zlatotkanim odeždama: jednom rukom drži otvorenu knjigu, drugom blagosilja. Oko glave mu širok zlatan krug. “ Ko je ono, bako? “ zapitalo bi koje od nas dece. “ Ono je sveti Savo, sinko“ odgovorila bi baka. „A zašto ima onakvo odelo?nastavljali bi mi neumorno s pitanjima. „Zato što je on bio vladika. “ – „A zašto ima onaj sjajni krug oko glave? “ – “ E, zato što je on svetitelj. Samo svetitelji ono imaju. “ – “ Tako, dakle! To je sveti Savo. To je vladika. Vladika, znači, u zlatnom odelu, visoko iznad sviju jednom rukom blagosilja, drugom drži evanđelje, a oko njegove glave svetli, zlatni oreol svetiteljski“ zaključili bi mi svojim dečjim umom. Spolja se čulo pojanje. Dolazili su stariji iz crkve. Naša pitanja i naše misli bi se prekidale. Škola se napunila. Sveštenik je osvetio vodicu i koljivo, đaci su pevali i recitovali, no od svega toga ja sam malo čuo i video. Sva moja pažnja bila je prikovana na zelenim vencem ukrašenu ikonu sv. Save i čudesan lik njegov. U jednom momentu zasjalo je sunce i palo na ikonu svetiteljevu. Zlatni oreol sinuo je i, meni se činilo, osvetlio celo naše u sneg zavejano selo, školu i sve nas u njoj. I od te svetlosti koja je dolazila od svete glave svetog vladike bilo je, tog tmurnog i mraznog zimskog dana, svima nama skupljenim onde pod njegovom ikonom, svetlo i toplo i radosno.
Ja sam docnije čuo i doznao mnogo više o sv. Savi i njegovom mnogostrukom radu. Sve to govorilo je: Tek kroz njega srpski narod našao je stvarno sebe – jer je njime stvarno našao Hrista; njime je on priveden Hristu i njime do danas stoji pred Hristom. Narod ovo oseća i zna: on duhovno i sad živi od duhovnog nasleđa sv. Save; pod njegovim pastirskim rukovodstvom on je prebrodio sve nevolje koje su ga snalazile, prebrodiće i one koje ga snalaze i koje će ga još snaći. On samo takvog pastira razume i želi. Zato u svojoj pravoslavnoj svesti uvek na isti način sprema doček svakom svom novom pastiru i arhipastiru. Smerno mu prinosi ikonu svog svetitelja sa rečima Sv. pisma ucrtanim ispod nje: “ Takav nam je trebao arhijerej: svet, bezgrešan, čist, odvojen od grešnika(Jevr. 7, 26). Takav: čija služba Bogu i Crkvi znači blagoslov za narod; koji čvrsto drži evanđelje i čvrsto se drži evanđelja; koji svetošću svog života svetli i prosvetljuje, propovedajući tako Hrista i onda kad prestane da Ga propoveda ustima. Da, takav nam treba arhijerej!
Suočen sa ovakvim pastirstvom i ovakvim pastirima, pa prisiljen da tim merilom izmeri svoju dušu, ko da ne oseti žalost, strah, očajanje, što je meren i izmeren i našao se lak. Lak i siromašan u svemu onome čime su oni bogato ukrasili svetlu odeždu svešteničku kojom su bili ogrnuti. Pa kad su mnogi od tih svetila, stavljeni pred tajnu sveštenstva, osećali se „nedoraslim za taj stepen“ (Sv. Sava), svoju dušu „slabom i neznatnom “ (Sv. J. Zlatoust), i sebe „mnogo nižim od svetog dela služenja Gospodu“ (Sv. Grig. Bogoslov), u šta mogu da se pouzdam ja, čime da se utešim, čime osnažim? Ne sobom, svakako, i svojim slabostima. (Da SAM se u se mislio pouzdati, ja se ove službe nikada primio ne bih). No jedino verom u Gospoda Isusa, Pastira Dobrog, koji je dobrovoljno pošao na krst za svakog od nas, pa dakle i za mene. Zar će me, onda, ostaviti bez svoje pomoći On čija se sila u nemoći pokazuje potpuno (2. Kor. 12, 9); i bez svog rukovodstva i blagoslova kad, po Sv. pismu, od toga upravo zavisi dobro upravljanje narodom Njegovim. Još sa verom u pomoć svetitelja Save koji se uvek brinuo da Hristovom istinom prosveti ceo rod svoj; kako da zaboravi onda deo roda svoga, nas, vernu svoju pastvu u kraju gde se rodio i odrastao? Još sa verom u pomoć svetog „Čestitoga Knezakoji se takođe tamo u onom kraju borio i izborio onu strašnu i slavnu duhovnu borbu za carstvo nebesko. Evo do danas, narod koji se sa svojim knezom tada „privoleo carstvu nebeskome“ odolevao je sjajno sablazni: zadobiti svet, a izgubiti dušu. Verujem da će i nas sveti knez, s ostalim svetiteljima čije mošti i grobovi leže u kraju gde treba da pođem, znati umudriti i osnažiti da u borbi između privremenog i večnog ne pretrpimo poraz onde gde su oni odneli pobedu. Uzdam se i u mudre savete Vaše Svetosti i ostale starije u Hristu braće arhijereja; u podršku vas braćo sveštenici, saslužitelji crkve Hristove. Uzdam se takođe i u molitve sviju vas ostalih, braćo i sestre. Kad je sv. apostol Pavle ne jedanput imao potrebu u molitvama vernih, kako ja da ne zamolim vas „da mi pomognete u borbi moleći se Bogu za me “ (Rimlj. 15, 30). Makar samo danas i makar samo jednom molitvom od svega tri reči: Gospode, budi milostiv! A milostivi Gospod Isus, molitvama svojih svetih, da vas blagoslovi „svakim blagoslovom duhovnim, s neba “ (Ef. 1, 3), da se „jednodušno borite za veru u evanđelje i da se ni u čem ne plašite od protivnika(Fil. 1, 27), nego „da živite kao što se pristoji pred Gospodom i budete mu u svemu po volji“ (Kol. 1, 10); „pravi i čisti, deca Božja bez mane“ (Fil. 2, 15); da bi „u onaj dan“ (2. Tim. 1) strašni, kad Gospod dođe, mogli se održati i stati u lik svetih iz roda našeg u nebeskom carstvu Hristovome. To neka bude moj prvi blagoslov vama i svima vernim sinovima i kćerima Bogom čuvane eparhije raško-prizrenske.
Neka i poslednja naša misao, na kraju svakog dana i na kraju svakog rada, bude misao o Bogu. I neka poslednja naša reč, braćo i sestre, na kraju svakog dana, svakog rada, svakog razgovora i celog života našeg bude: Gospode, slava Ti i hvala za sve! Amin.[3]
 
Tri nedelje posle svečane hirotonije u Beogradu, episkop Pavle je ustoličen u tron episkopa raško-prizrenskog. Glasnik, službeni list Srpske pravoslavne crkve, izvestio je da je Prizren, tim povodom, „imao jednu retku svečanost“[4].
U Prizren, nekada srpski carski prestoni grad, 12. oktobra 1957. godine, sa novoizabranim episkopom Pavlom doputovali su i izaslanici Svetog arhijerejskog sinoda episkop žički German, koji je u međuvremenu obavljao i dužnost administratora Eparhije raško-prizrenske, i episkop zahumsko-hercegovački Vladislav.
Ispred hrama Svetog Đorđa arhijereje su dočekali sveštenstvo i verni narod. Starešina hrama posebnom dobrodošlicom pozdravio je svog novog vladiku. Kasnije, pred početak bdenija, to je učinio i arhijerejski zamenik protojerej-stavrofor Milan Trifunović.
Sutradan ujutru, 13. oktobra, Svetu liturgiju služio je episkop Pavle, sa deset sveštenika i četiri đakona, uz pratnju crkvenog hora.
Po završetku Svete liturgije, izaslanik Svetog arhijerejskog sinoda episkop German pročitao je Gramatu o izboru i hirotoniji gospodina Pavla za episkopa Raško-prizrenske eparhije. Potom su episkopi German i Vladislav uveli episkopa Pavla u arhijerejski tron. Njegovo Preosveštenstvo održalo je propoved na temu „Ko je Hristos i ko smo mi?“ u kojoj je, pored ostalog, rekao:
 
Da bismo rešili to prevažno pitanje: ko smo i šta smo mi ljudi?, neminovno moramo prethodno rešiti pitanje: ko je On? S Njime mi smo drugo, bez Njega smo drugo. Pa ko je, dakle, Hristos?
To pitanje stavlja se, eto, i pred nas, sadašnju generaciju u ovo ozbiljno vreme. Kako da odgovorimo? Ne drukčije no što su na njega odgovarali kroz vekove naši preci i kao narod u celini i pojedinačno: Hristos je, pre svega, Bog. Mi s Njime smo besmrtni ljudi besmrtnoga Boga; bez Njega, pak, efemerna bića bez smisla i vrednosti.
On je još „Sin čovečji“. Mi s Njim – sinovi Božji. Bez Njega – sinovi i braća najviših sisara, drugog nema.
On je takođe život. Bez Njega mi smo osuđenici na smrt bez nade u mogućnost pomilovanja. S Njim smrt je samo „skidanje skela kad je građevina gotova“.
On je još čokot, a mi loze. Bez Njega suve i besplodne. S Njim loza živa koja raste i rod donosi. Rod dobra dela kojima se proslavljamo i mi i Tvorac naš (Jn. 15, 8).
On je takođe put. A mi putnici koji bez Njega putuju odnekud i nekud, ali otkuda i kuda? To niko ne zna. S Njim putnici koji putuju po putu tesnom i trnovitom, no koji vodi u život (Mt. 7, 14).
On je još Onaj koga svet mrzi. S Njim, to je izvesno, svet će mrziti na nas prema Njegovim rečima (Jn. 15, 18-21). Bez Njega možda će nas svet slaviti, možda čak nazivati vođama, a po smrti bolje pogođenim imenima. No kakvu to vrednost ima?
Iako je On onaj koga mrzi i goni svet, On je ipak „mir naš“ (Ef. 2, 14) i „radost naša“ (1. Pet. 1, 8) u ovom nemirnom svetu koji se Boga ne boji, ali se zato strahovito boji sebe i svojih smrtonosnih proizvoda.
On je takođe: pastir dobri, učitelj, istina, car nad carevima i gospodar nad gospodarima. On je najzad Onaj koji će ponovo doći da sudi živim i mrtvim čijem carstvu neće biti kraja. I ko bi mogao nabrojati sve dobro što On jeste, a što svet nije?
S kim ćemo, braćo i sestre: s Njim ili bez Njega. S Njim znači sa sv. Savom, sv. Stevanom Dečanskim, sv. Joanikijem Devičkim, sv. Petrom Koriškim i svima svetim i čestitim precima našim koji su, kad je to trebalo, znali živote svoje žrtvovati za duše svoje. Bez Njega zpači bez njih i protiv njih.
Da nikad ne zaboravite to prevažno znanje: ko je Hristos i ko ste vi, braćo i sestre! To je moja prva molitva Njemu i moj prvi blagoslov vama i našoj bogoslovskoj omladini. Uvek da živite po diktatu tog znanja, da bi i po smrti živeli s Njim u carstvu Njegovom neprolaznom.[5]
 


 
NAPOMENE:

  1. Glasnik SPC, br. 6, Beograd, juni 1957.
  2. Glasnik SPC, br. 10, oktobar 1957. (U besedi, za ovu priliku učinjene su pojedine lektorske ispravke, radi koliko-toliko njenog ujednačavanja sa ostalim tekstom u knjizi; one ne narušavaju suštinu i izvornost citiranih reči!)
  3. Glasnik SPC, br. 10, oktobar 1957.
  4. Glasnik SPC, br. 11, novembar 1957.
  5. Isto
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Željko Gajić

    Verovatno se ohološću i drskošću može smatrati svaki komentar života i reči patrijarha Pavla, tako da ja ovo i ne bih nazvao komentarom, već samo potrebom da sa drugima podelim to kako sam ja shvatio taj vapaj „budimo ljudi“. Izgleda da svaki put kada se nama Srbima desi „narod“ nestanu ljudi. Mene je to zadesilo lično, zabolelo, možda i dotuklo, ali i pomoglo da vidim da je to tako bilo i kada nije bilo samo lično. U ravni ličnog to i nije toliko bitno, ali je pogubno za sve druge situacije višeg reda od ličnog.

  2. Mile Veličković

    Sv. Nikolaj: BITI ČOVEK TO JE MALO
    Učini dobro i zakopaj pod kamen, ono će od kamena načiniti sebi jezik i objaviti se.
    Ako si u tamnici zbog pravde, sve zvezde će sijati nad tvojom tamnicom i raditi za tvoju slobodu.
    Ako si na vešalima zbog pravde, sva nebesa uskomešaće se i radiće da tvoju smrt obrate u život.
    Budi čovek, to je malo rečeno.
    Budite bogovi, veli Sveto Pismo.
    Budi čovek, to je kratak program.
    Budite bogovi, to je najviši program.
    Ogladneli, nijedan vas program neće nasititi osim najvišega.
    Ožedneli, nijedan vas program neće napojiti osim najvišega.
    Oni, koji vam rumore u uši: Budite ljudi – ustvari rumore vam: Budite to što jeste malo drukčije.
    A Bog vam, s verom u vas šapće najvišu i najmiliju tajnu: Budite bogovi!
    I više od ovoga ništa se ne može reći. Iznad ovoga reči se gube i ćutanje postaje rečito.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *