NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

 

BUDIMO LJUDI
ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA
 
SVETI ČOVEK
 
Polazeći s jednog na drugi kraj Amerike, iz Los Anđelesa u Čikago, u leto 1992. godine, dok je bio u misiji povratka u kanonsko jedinstvo Srpske pravoslavne crkve njenih (američkih) otcepljenih eparhija, Njegova Svetost patrijarh srpski Pavle zavrnu mantiju i uđe u vode Pacifika. Postoja tako neko vreme, zagledan u daljinu, na momente upirući molitveno pogled i u visinu, a onda se sagnu i iz vode uze dva bela kamenčića, poljubi ih i stavi u džep, potom se prekrsti i krenu prema kolima koja su ga nedaleko odatle čekala. Jedan od agenata američkog FBI-ja (Federalnog istražnog biroa), koji su bili u obezbeđenju, zadivljen pobožnošću čoveka krotkog i malog po rastu, a očigledne smernosti i duhovne uzvišenosti, priđe, kleknu na kolena i poljubi ruku srpskom patrijarhu, izustivši naglas: „Ovo je svetac koji hoda!“
Nekako baš u to vreme, pošto je stupivši na dužnost prvojerarha izašao iz monaške anonimnosti, iste reči mogle su se čuti i u Srbiji, od ljudi koji su prisustvovali njegovim bogosluženjima, i svih drugih koji su ga pobliže upoznali. A on uvek i svuda držao se samo kao jedan od nas. Iako duhovni poglavar jednog vaskolikog, srpskog naroda, klonio se da u bilo čemu bude ispred drugih, sem u služenju. Osim na bogosluženjima, patrijarh Pavle u Beogradu često je viđan u vozilima gradskog prevoza ili dok pešice, s patericom (štapom) u ruci, ide u prodavnicu, na kakav skup, u bolničke posete ili nekim drugim poslom…
Dug i težak, uzak put prešao je Gojko Stojčević, potom monah i vladika Pavle, do toga da ga još dok je na zemlji nazovu svecem.
Oni koji su ga upoznali, takvog su ga prepoznali, a on sam sklanja se od takvih „počasti“.
Rođen je na „crveno slovo“, na Usekovanje, 11. septembra 1914. godine u slavonskom selu Kućanci, u tadašnjoj Austro-Ugarskoj. U ovaj tada većinski Srbima nastanjen kraj, njegovi preci svojevremeno su se doselili sa juga Srbije. Još kao dete Gojko je ostao bez roditelja, oca Stevana i majke Ane, što je detinjstvo i život njegov dodatno učinilo težim i neizvesnijim.
Otac Stevan radio je u Americi, tamo se razboleo od tuberkuloze, pa se vratio kući da umre. Gojku je tada bila tek treća godina, a brat Dušan se upravo rodio. (Patrijarh Pavle je kasnije pričao da se oca seća samo kroz dve slike: jednu, kako pokušava da uhvati konja, i drugu, kako leži na odru, a pored njega stoji strina Kristina i plače). Majka Ana se koju godinu kasnije preudala za udovca, koji je već imao svojih dvoje dece. U tom, drugom braku, rodila je dve ćerke, na trećem porođaju je umrla, a ubrzo za njom i dete koje je rodila. Gojko i Dušan ostali su kod babe Draginje i tetke Senke, očeve majke i sestre, da o njima, o njihovom odrastanju one brinu. Zato je kasnije Gojko, odnosno patrijarh Pavle često govorio da je za njega pojam majke ostao vezan za tetku, od koje su on i brat osećali bezgraničnu ljubav. Kaže: „Ona je meni nadoknadila majku, tako da ja i sada pomislim: kad umrem, najpre ću da vidim tetku, pa onda sve ostale.“[1]
Porodica u kojoj je Gojko odrastao bila je religiozna. „Nedeljom se išlo u crkvu, u školi se učila veronauka, tako da je moje religiozno osećanje bilo i praktično primenjivano“, objasniće kasnije. „Već u tim godinama dete zna Oče naš, ali drukčije shvata pojam Oca nebeskoga kad nema roditelje, doživljava to intenzivnije. Tetka nas je volela, ali kad nešto učinimo što nije dobro, ona nas ispravlja i prutom.“[2]
Tada, kao dete, bio je, kako sam opisuje, „vrlo slabačak“, pa su mu jednom čak i sveću zapalili, misleći da je umro.
U rodnom selu Gojko je završio osnovnu školu. Potom tetka i baka, videvši sa
kolikom ljubavlju Gojko uči, ali i da, zbog svoje konstitucije, nije za seoske poslove, odlučuju da nastavi školovanje. Dogovoreno je da ga pošalju kod strica, koji je bio železničar u Tuzli.
Pre nego što će krenuti u gimnaziju, baka i tetka upućuju Gojka da leto provede u manastiru udaljenom pedesetak kilometara od Kućanaca.
„Pred moj odlazak u gimnaziju, poslali su me u manastir Orahovicu, da se tamo malo pripremim…“ nastavio je patrijarh Pavle da priča o počecima svog životnog puta. „Boravio sam tamo mesec dana i nisam mogao baš sve da shvatim u bogosluženju, ali sam imao osećaj prohujalih vekova i predaka koji su se tu molili; za mene su te molitve bile prisutne, kao i njihovi uzdasi i radosti, i to mi se tako urezalo u sećanje, ali nisam ni pomislio da će moja budućnost biti vezana za Crkvu.“[3]
U nižu gimnaziju Gojko se upisao 1925. godine. Tada se i preselio u Tuzlu. Među đacima sa kojima je išao u školu, bilo je kasnije više poznatih ljudi. Tako, jedan od školskih drugova, istina nešto mlađi od njega, sa kojim se često družio u Tuzli, bio je i potonji veliki srpski pisac Meša Selimović.
Gojkovi stric i strina imali su osmoro dece. Gojko je bio jedanaesti u porodici. Svi su živeli skromno i solidarno.
„Živeli smo na periferiji Tuzle“, pričaće kasnije o tom vremenu. „Preživeli smo zahvaljujući jednoj kravi koju smo svi bili dužni, čak i nauštrb škole i učenja, da vodimo na ispašu. Stric je bio strog, ali pravedan, svu svoju decu i mene je iškolovao, svi su završili neki fakultet, pojedinci su i doktorirali.“[4]
Gojkovu pažnju najviše privlače prirodne nauke. Iako se u to doba u njemu već duboko ukorenilo religiozno osećanje, a bio je i dobar đak, iz veronauke je imao -dvojku!
Ali, životni dobitak bio je izuzetno veliki, pa je, prisećajući se toga vremena, rekao: „Naš katiheta je bio jedan omalen čovek, Srbin iz Mađarske. Imao sam vazda nastavnika za tolike godine, ali on je za mene ostao najbolji pedagog i predavač. Jednu takvu materiju kao što je katihizis, to je dogmatika, sve je to u pitanjima i odgovorima – vrlo teško je u tim godinama shvatiti. A on nam je to tako iznosio da se mi deca uopšte nismo mučili. Bio je, razume se, dobar ali strašno strog čovek. I kada me prozove, ja prosto ne znam za sebe, ne mogu ništa da kažem, promrmljam nešto, tamo-vamo, a on meni: ‘Sedi, jedan!’ Onda se izvučem, kad pita nešto malo teže. On obično kaže: ‘Ko zna, dobiće dva’. Ako znam, ja se nekako javim i popravim na dva. Kasnije, kad sam porastao, malo sam se osamostalio, nije više bilo te treme, mada su mi, inače, više odgovarali predmeti gde ne mora da se memoriše, kao što su matematika i fizika.“[5]
Po završetku niže gimnazije u Tuzli, Gojko se (1930) upisao na šestorazrednu Bogosloviju u Sarajevu. Na Bogosloviju se tada upisivalo sa malom maturom, današnjom osmogodišnjom osnovnom školom.
„Uticaj rodbine je prevagnuo da upišem Bogosloviju, mada je ostalo interesovanje za fiziku, kojom ću se baviti docnije, pogotovu u slobodnom vremenu“[6], ispričao je mnogo godina kasnije.
Srpska pravoslavna bogoslovija u Sarajevu bila je na dobrom glasu, a njenom ugledu kasnije će dodatno dosta doprineti upravo generacija glasovitog srpskog patrijarha Pavla.
U toku ovog školovanja, bogoslov Gojko dospeće u iskušenje da još jednom ozbiljno preispita odluku da se upiše na Bogosloviju. A krenulo je, kako predočava, od jedne, reklo bi se, obične misli:
„Tada, u trećem razredu Bogoslovije, to je period već poodmaklog puberteta, došla mi je na um misao: Ako Bog unapred zna da ću ja da budem ubica, kockar, ili ne znam kakav pokvarenjak, da li ja mogu to da ne budem? Ako ne budem, njegovo znanje je ništa, a ako budem – gde je tu sloboda? Mnogo me je mučilo to pitanje i trebao mi je taj odgovor. Ali, ako se poverim nekom od drugara – nisam siguran da ću dobiti odgovor, jer njih ne interesuju ta pitanja; da kažem nekom od profesora – ni to ne ide, reći će, ovaj je neki jeretik, ko zna?
U tim godinama vam svašta pada na pamet, te sam dugo nosio to pitanje u sebi, dok nisam naišao na odgovor kod blaženog Avgustina koji to objašnjava pojmom vremena. Vreme je, kaže on, jedino trajanje koje ima prošlost, sadašnjost i budućnost. Prošlost je bila – nje nema; budućnost će biti – i nje nema; a šta ima? Ima sadašnjost, ali i nje gotovo da nema; ona je dodirna tačka između prošlosti i budućnosti u kojoj budućnost stalno prelazi u prošlost. Vreme važi za stvorena bića, materiju, vasionu i pogotovo za nas ljude. Mi živimo i shvatamo u kategorijama vremena, prostora i brojeva. Ali, za Boga to ne važi. Za Njega nema ni prošlosti, ni budućnosti, već samo večne sadašnjosti, tako da kada mi kažemo da će nešto biti, to će nama biti, ali ne i Njemu. I to je meni rešilo problem. Da nije, mogla je da bude tačka na bavljenje bogoslovijom.“[7]
Gojko je pobedio iskušenje koje mu se našlo na putu.
Posle šest godina provedenih u Bogosloviji i njenom internatu u Sarajevu, Gojko se (1936) upisao na Bogoslovski fakultet u Beogradu. U početku, dok se nije snašao, stanovao je u kući očevih rođaka, a potom po raznim iznajmljenim sobama u Beogradu.
Posvećen knjizi, uporedo sa studijama na Bogoslovskom fakultetu završio je i višu gimnaziju (veliku maturu) sa ispitom zrelosti, u VI beogradskoj muškoj gimnaziji.
Potrefilo se da završne ispite na oba mesta polaže u isto vreme. O tome mi je u jednom razgovoru rekao:
„Na fakultetu sam 1940. apsolvirao i položio sve ispite, ostala mi samo Liturgika. Pošto mi je palo u isto vreme polaganje u gimnaziji i ovog ispita, u gimnaziji ne mogu da odgodim a ovo mogu, kažem sebi – ja ću to na jesen. Ali, te 1940. godine, avgusta, odem u vojsku. Otišao sam na šest meseci. Bogoslovi su imali pravo na to, ako u roku od dve godine postanu sveštenici ili se zamonaše, a u suprotnom služe puni rok. Bio sam vojnik u vojnoj bolnici u Zaječaru. U oktobru molim kapetana da odem na jedan dan u Beograd da položim Liturgiku. On me uputi na generala divizijskog. Ovaj me odbio. Onda dođe 1941. i onaj rat. Tek 1942. stvorila se prilika da položim taj ispit i da diplomiram. Tako je i bilo.“
Po završetku velike mature, Gojko je odlučio da se posveti i studijama medicine. Želja mu je bila da bude i sveštenik i lekar, da leči i dušu i telo. No, rat i prilike koje su nastupile osujetili su te njegove namere.
Gojko se vratio u rodne Kućance. Ali, u fašističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, uspostavljenoj samo četiri dana po izbijanju Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, za Srbe je nastupilo vreme strašnog terora. Gojko je sa mnogim svojim zemljacima Srbima pobegao prema Srbiji.
Ponovo je bio u Beogradu, sada kao izbeglica.
Da bi imao od čega da živi, morao je da se prihvati teškog posla na građevini. Sećajući se tog vremena, ispričao mi je:
„Kada sam 1941. izbegao, ovde u Beogradu radio sam na građevinama. Međutim, pri istovaranju, jedna greda padne i uštine mi ovaj palac i onda nisam mogao da radim… U proleće 1942. moj školski drug, jeromonah Jelisej (Popović) odvede me u manastir Svete Trojice u Ovčaru. Manastir je imao svoju dobru ekonomiju, pa su mogli da me prehrane. Davali su mi lakše poslove da radim.
Manastiri Srpske Svete Gore, kako se u narodu popularno naziva područje Ovčarsko-kablarske klisure, nastanjeno brojnim manastirima s obe strane Zapadne Morave, podelili su ratnu sudbinu zemlje i naroda kojem pripadaju.
Početkom jeseni 1941. godine, na Malu Gospojinu, Nemci su bombardovali manastir Sretenje, a zatim istog dana, kao i još jednom prilikom, manastir Svete Trojice. U ratu, u kojem su se udruživale i sudarale razne vojske, nisu zaobilaženi ni ovi manastiri. Mobilisani su, hapšeni, proganjani i zlostavljani ovdašnji monasi, ali su se ovde i sklanjali monasi iz nekih ugroženijih krajeva. U ruševinama manastira Sretenja utočište je našao i čuveni arhimandrit dr Justin (Popović), profesor Univerziteta, koji se krio od Nemaca, a potom i od komunista. Otac Justin često je silazio i u manastir Svete Trojice da se vidi sa ovdašnjim bratstvom.
Ove krajeve, do Tare i Zlatibora, u toku rata Nemci su predali Bugarima. Jednom prilikom 1943. godine, krenuli su u poteru za četnicima i partizanima po Ovčaru. Pretresajući teren, upali su i u manastir Svete Trojice. S oružjem na gotovs, vičući, naređuju: „Izlazi napolje!“ Sve su pretresli, pogotovo civile. Jedan nabusit podoficir okomio se posebno na Gojka. Drsko mu je uzeo blokčić koji je virio iz džepa njegove bluze. Sumnjičavo ga prelistao i islednički pitao kakve su to u njemu šifre, naređujući grubim glasom Gojku da ih sve odmah dešifruje. Gojko je pokušao da objasni da to nisu nikakve šifre, već beleške nekih kratkih priča. Razgoropađenog bugarskog vojnika to objašnjenje kao da je dodatno razbesnelo, pa je nastavio još više da ga teroriše. A Gojko je zaista iskreno govorio. Neko vreme, pred rat 1941. godine, radio je kao sekretar kod tadašnjeg ministra vera Vojislava Janića. U slobodnom vremenu čitao je zbirku Janićevih veoma duhovitih anegdota; one koje su mu se najviše svidele notirao je u kratkim crtama u taj svoj blokčić, koje je ratoborni Bugarin istrgnuo iz njegovog džepa, kao kakav krunski optužujući dokaz. Pošto Gojkova iskrena objašnjenja i ubeđivanja nisu pomagala, u dva navrata morao je da interveniše i da ga spasava starešina jedinice koja je došla u manastir. Komandant je bio razumniji od svog potčinjenog podoficira, kojeg je na kraju morao da otera uz strogi povik: „Az sum komendant, otivaj!“[8]
Nije prošlo ni mesec dana, a ponovo se izjutra proneo glas: „Dolaze Bugari!“ Većina bratstva izbegla je i sklonila se po obližnjim mestima. Stariji jeromonah Pahomije (Kralj), izbeglica iz manastira Svi Sveti u Makedoniji, pozvao je Gojka da se sklone negde u planini. Otišli su gotovo na sami vrh Ovčara, kod jedne pećine. Uveče, kada su se Bugari povukli, vratili su se u svoj manastir Svete Trojice. Zatekli su jezive prizore. Sve na koje su naišli i koje su stigli, Bugari su svirepo terorisali. Od silničkog batinanja još pred njima izdahnuli su iskušenici Luka Radojčić i Radosav Kuzmanović, a mladi monah Teofan (Đokić) usled takve torture je poludeo, pa je i on kroz dve godine skončao. Tom prilikom krvnički je pretučen i monah Jovan (Radović).[9]
Kroz misao i reč upućenu posredstvom dobrog duhovnog starca Pahomija, Gospod je sačuvao ovog svog predanog monaha i budućeg srpskog duhovnog poglavara.
U to ratno vreme, utočište u manastiru Svete Trojice našli su i otac i sin, Srbi iz Bosne, koji su preživeli tešku porodičnu tragediju. Posebno lik oca, glave porodice, ostao je duboko utisnut u sećanje budućeg srpskog patrijarha. To što je ovaj čovek doživeo i kako je to podneo, Gojko, potonji monah i vladika Pavle kasnije je često pominjao, pa, kao patrijarh, i u jednom razgovoru sa autorom ovih redova.
Ustaše su upale u selo ovog čoveka i pobili sve Srbe koje su zatekli. Pobili su i sve njegove koji su u to vreme bili u kući: majku, ženu, ćerku i mlađeg sina. I kuću mu zapalili. Ostao je samo sa starijim sinom, bogoslovom druge godine. Njih dvojica bili su na Savi, pa su tako izbegli da i sami budu žrtve.
Da bi bar ovog sina sačuvao, prebegli su u Srbiju i obreli se u manastiru. Ali, kad nesreća hoće, sin mu je oboleo od tuberkuloze. Otac, ovaj nesrećni čovek, kojeg su svi zvali Čičom, pošto je izgledao starije nego što jeste, bio je vredan, znao je razne poslove, umeo je da popravlja krovove, da zamenjuje dotrajale grede, ali i da pravi delove za kola, tako da je stalno pozivan da radi po okolnim selima. Sve što bi zaradio davao je manastiru koji mu je sina primio. Isto tako, i sve najbolje od hrane što su mu davali u kućama u kojima je radio, donosio je u manastir. Posle svake večernje službe, dugo je sam stajao pored četiri upaljene sveće… Bol njegov bio je sve veći, jer mu je i ovaj jedini preživeli sin sve više kopnio. Činio je sve da ga spase. Kada je već sasvim zanemoćao, prestao je da ide u selo. Nije se više odvajao od sina. Međutim, posle dve noći u groznici, mladić je izdahnuo. Ostao je nesrećni otac k’o suvo drvo.
Patrijarh kaže da se tada mučio da razume volju Božju i da se i sam nekako osećao krivim, što Gospod nije uzeo njega, a ne ovog mladića. Ali, nesrećni otac kao da je bolje od njega razumeo volju Božju. Kad se to desilo, otac skamenjen, samo se prekrstio, a kad su iguman i još dvojica starijih monaha prišli upokojenom mladiću, izašao je iz sobice i otišao u crkvu. Prihvatio je to kao volju Božju. Bio je razuman i verujući čovek. Sam je sačinio sanduk i iskopao raku. Ostao je da živi u manastiru, stalno nešto radeći na poslovima koje je sam iznalazio.
„E, taj čovek, njegov stav životni, njegova izdržljivost, ostaće mi u velikoj uspomeni na snagu koju imamo u našem narodu“, rekao mi je patrijarh Pavle.
A u jednom svom autobiografskom spisu zapisao je: „Sa strahopoštovanjem gledao sam u tom čoveku jedan starozavetni lik, kao živu istinu o čoveku, sve življu što je nepojamnija. Smrt je kraj mukama, a stradanje opustelog čoveka najveće je iskušenje. Dečak se upokojio u Gospodu a otac, posmatrao sam ga, sa smirenošću mučenika žalost za sinom iskupljivao je trpljenjem. Što je ono teže, uteha kao da postaje veća.“[10]
Rat je buktao, pogotovo u krajevima koje je okupirala Nezavisna Država Hrvatska, a to je osim Hrvatske, područje Bosne i Hercegovine, pa i nekih krajeva Srbije. Reke Srba, stotine hiljada njih, hrvatske ustaše odveli su u logore, gde su ih svirepo poubijali. U borbama sa ustašama, 1942. godine, na Siraču kod Orahovice, u Slavoniji, poginuo je i Gojkov brat Dušan. Osim Srba, u Srbiju beže i pripadnici drugih naroda…
U domu za decu izbeglu iz Bosne, u Banji Koviljači, Gojko Stojčević dobija posao vaspitača i veroučitelja. I upravo tu će se dogoditi nešto što će odlučujuće uticati na njegovo opredeljenje za dalji životni put. A, evo, šta i kako se desilo, o čemu mi je kazivao patrijarh Pavle:
„Jednog vrelog dana u avgustu 1944, mi vaspitači izvedemo decu na Drinu. Pokažemo im dokle smeju da zađu u vodu. Ali, znate, deca k’o deca. Gledam, jedan uđe malo dublje, potonu, udari nogama o dno, pa izađe, udahnu, ali ne može dalje. Onako vruć i znojav skočim i izvučem ga. Onda, previjem ga preko kolena i raspalim nekoliko… Kažem mu: ‘Sinko, iz Bosne si se izbavio, otac i majka su ti poginuli, a sad hoćeš i ti ovde da se udaviš na naše oči! Gde ti je pamet?!’ Odmah potom se razbolim, dobijem veliku temperaturu. Odem na preglede, kažu mi – tuberkuloza…“
Teška bolest, koja u to vreme nije ostavljala gotovo nikakvu nadu u ozdravljenje.
Lekari su Gojku rekli da mu je ostalo još samo tri meseca života!
Prihvatili su ga monasi u manastiru Vujan, ali su mu rekli da za vreme Liturgije ne ulazi u hram, da ne obeduje zajedno sa bratstvom i da sa njima izbegava bilo kakve druge kontakte, da ne bi i njih zarazio opakom bolešću. Tek kada bi monasi završili sa službom, on bi odlazio u hram i molio se orošen suzama.
U manastir su navraćale razne vojske. Proveravale su i Gojkovu keliju. Iako je bio vidno iscrpljen i bolestan, Gojko je svima bio sumnjiv. Tek kad bi od monaha čuli da je teško oboleo od tuberkuloze, vojnici su odlazili, brzo zatvarajući vrata za sobom.
Gojko nije klonuo duhom. Uz molitvu, borio se sa bolešću. A onda, nekim čudom, počeli su da se javljaju znaci isceljenja. Bila je to prilika, da, tako sam u keliji, još više razmišlja o svojoj budućnosti. Odranije je planirao da se oženi i da ide u parohiju, kao sveštenik. Ali, sada, posle preležane tuberkuloze, shvatio je da su to gotovo nestvarni planovi. Posmatrajući izbliza život monaha, poželeo je da se i sam zamonaši.
U znak zahvalnosti Bogu za čudesno isceljenje i manastiru u kojem je izlečen, sada već iskušenik Gojko, svojom britvicom izrezbario je krst i na njemu Raspeće Gospodnje. Na poleđini krsta urezao je reči na crkvenoslovenskom: „Manastiru Vujnu, za iscelenija, priloži rab Božji Gojko.“
Ovaj krst docnije će biti jedna od najčešće pominjanih dragocenosti manastirske riznice.
Po završetku Drugog svetskog rata, 1945. godine, odlukom tadašnjeg administratora Eparhije žičke episkopa Vikentija (Prodanova), koji je zamenjivao od Nemaca zatočenog, a potom i u zloglasni logor Dahau interniranog episkopa Nikolaja (Velimirovića), starešina manastira Vujna, iguman Julijan (Knežević) iznenada biva premešten u manastir Blagoveštenje. Odmah za njim iz Vujna u Blagoveštenje prelaze i tri preostala iskušenika: Gojko Stojčević, koji je više tretiran kao gost nego kao neko ko pripada manastirskom bratstvu, zatim Milivoje Toskić iz Kruševca i Milisav Radosavljević iz Lelića.[11]
Posle ratnog vihora, u manastiru Blagoveštenje ostao je bio samo jeromonah Vasilije (Domanović). I on teško narušenog zdravlja, pošto su ga na kraju rata, 1945. godine, partizani, iz bezbožničke obesti, terali da trči ispred njihovog džipa od Ovčar Banje, preko Jelendola, do Požege[12], na putu od 16 kilometara. Bila je tu i jedna divna pobožna baka, Milomirka, koja je radila u kuhinji.
Dolaskom oca Julijana i trojice iskušenika, živnulo je u Blagoveštenju.
Vasilije i Julijan držali su bogosluženja u manastirskom hramu i opsluživali dve obližnje parohije (jelendolsku i dljinsku), a iskušenici su pevali u crkvi, posluživali i radili sve druge poslove u manastiru[13]. Gojko je bio bolešljiv, pa je radio ono što je mogao. A znao je svašta da radi posvedočio je tadašnji iskušenik Milisav, potonji arhimandrit Jovan (Radosavljević). „Izrezivao je od drveta lepe krstove za celivajuću ikonu ili za paraman (monašku shimu), umeo je svašta da popravi u ono posleratno oskudno vreme, pa je čak i sat znao da rasklopi i popravi.
Obuća se u to vreme nije mogla lako naći; on se za to nije sekirao, već nađe gde bilo par starih cipela bez đona, sa još dobrim licem, i od toga, koristeći gumu od točka, izradi sebi lepe cipele. A ako nema gume, on izradi đon od drveta i potkuje ga. Tako ima za zimu tople cipele. Zbog stalno povišene temperature, koja mu je dosađivala oko dve godine, morao je da leži i miruje, da ne oboli na plućima, za šta tada nije bilo leka. Da bi disciplinovano koristio vreme u postelji, on napravi nalonj sa pokretnom ručicom koju zakači za krevet i tako bi ležeći mogao da čita. Čitao je brzo i mnogo. Imao je čitavu hrpu književnih glasnika odabranih iz manastirske biblioteke, kao i mnogo drugih vrednih knjiga.“[14]
Ono što je od pročitanog smatrao posebno važnim, pričao bi drugima. A bratstvo je volelo sa Gojkom da razgovara, pošto je on među njima jedini bio fakultetski obrazovan.
Gojko je imao mnogo šta da im kaže, kako o raznim životnim, tako i o monaškim problemima, iako se još nije bio zamonašio. Pratio je sva kretanja i dešavanja u društvu. Tako, nekom prilikom, 1946. godine, u manastir Blagoveštenje došao jedan milicioner i počeo Gojku da priča o Marksu, Engelsu i komunizmu „kao novom otkriću za društveni život i poredak“. Gojko ga je saslušao, pa onda počeo on njemu da priča, mnogo stručnije i veštije. Milicioner je shvatio da se Gojko kudikamo bolje razume u marksizam od njega, usled čega mu se razjareno obratio: „Pa, tebe treba
ubiti! Ja vidim da ti to sve bolje znaš od mene, ali nećeš tako da sprovodiš i u život…“[15]
Još tada Gojko je voleo često da citira Svetog apostola Pavla, a kako je bio duhovit, otac Vasilije, sa kojim se najviše šalio, ponekad bi ga nazivao Šavle. Voleo i cenio je otac Vasilije iskušenika Gojka, pa će mu u šali reći: „Ti, Šavle, nalaziš se među nama kao broj među nulama. Pa kao što nule bez broja ne znače ništa, a tek sa brojem imaju svoju vrednost, tako i mi, kao nule, bez tebe nemamo mnogo vrednosti, i tek zajedno sa tobom čini nam se da smo obrazovaniji i pametniji.“[16] A nekad bi i da obrne: „Znaš, Šavlino, iako smo mi kao nule, ali nule povećavaju vrednost broju; što više nula, to broj ima veću vrednost“[17]
Posle godinu dana od dolaska iz manastira Vujna, iskušenik Milivoje se upisao u Bogosloviju u manastiru Rakovici. Iskušenici Gojko i Milisav ostaju u Blagoveštenju. U međuvremenu ovaj manastir je već bio oformio solidnu ekonomiju. Od krupne stoke imao je volove, dve krave, jednu steonu rasnu junicu i jednog magarca.
Novim, komunističkim vlastima za oko su posebno zapali manastirski volovi, teški oko 14 tovara (1.400 kilograma). Zato su ovom manastiru, u sklopu tadašnjih prinudnih administrativnih mera, „narezali“ obavezu da preda baš toliko mesa – 1.400 kilograma! Izbora nije bilo, morali su da predaju volove.[18] A kuća koja tada nije imala stočnu zapregu, bila je osuđena na propadanje.
 
Zakonima i drugim merama, koje su komunističke vlasti donosile posle Drugog svetskog rata, Srpska pravoslavna crkva dovedena je gotovo sasvim do prosjačkog štapa. Zakonom o agrarnoj reformi i kolonizaciji iz 1946. godine Srpskoj crkvi oduzeto je čak oko 70.000 hektara zemlje i šuma. Crkvama je dopušteno da imaju samo po deset hektara, a jedino crkvama i manastirima od veće istorijske važnosti – koji su kao takvi prihvaćeni – dozvoljavano je da u posedu imaju po 30 hektara zemlje i 30 hektara šume.[19]
Manastir Blagoveštenje, do donošenja ovog zakona, imao je 214 hektara zemlje i šuma, a od tada – deset hektara ukupno.
Sa istom veličinom poseda ostalo je i više drugih manastira koji su imali i po nekoliko puta veće imanje.
Ni to nije bilo sve: drugim zakonom, Zakonom o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta iz 1958. godine, Srpskoj pravoslavnoj crkvi nacionalizovano je 1.180 crkvenih zgrada, u vrednosti tadašnjih osam milijardi dinara. A pored toga, u to vreme, Crkva je ostala i bez mnogih prihoda koje je pre toga imala i novčanih sredstava kojima je raspolagala.[20]
Sveštenstvu, monaštvu i uopšte verujućim ljudima ostalo je da se bore ne samo za dušu, nego i za goli živog.
Za vreme rata, ovčarsko-kablarski manastiri, iako i sami na udaru raznih vojski, bili su oaza za monaštvo iz drugih ugroženih krajeva. Među njima je bio i veliki duhovnik jeromonah Makarije (Milovanović) iz manastira Sveti Naum na Ohridskom jezeru, kojem je duhovni otac bio vladika Nikolaj, bez čijeg blagoslova ništa nije preduzimao.[21] Početkom Drugog svetskog rata, Bugari su proterali sve Srbe monahe iz Makedonije u Srbiju. Ostao je nekako samo otac Makarije. Verovatno iz strahopoštovanja, jer je i progoniteljima Srpske crkve iz Makedonije otac Makarije bio poznat kao veliki duhovnik i podvižnik. Ipak, početkom 1944. godine i njega su prognali. Otac Makarije došao je u tadašnju eparhiju svog duhovnog oca. Administrator Eparhije žičke, episkop Vikentije, postavio ga je za duhovnika ženskog manastira Jovanje. Povremeno otac Makarije poslom je odlazio i u druge ovčarsko-kablarske manastire; dolazio je i u Blagoveštenje. Sa njim se ovde upoznao i iskušenik Gojko, koji započinje, a zatim i vodi duge razgovore o monaškom i duhovnom životu. Gojko u njemu vidi istinskog monaha, pa upravo njega uzima za svog duhovnika koji će ga privesti na monašenje[22].
Otac Makarije bio je takav duhovnik da je tačno predvideo i čas svoga usnuća, dan po Vidovdanu 1949. godine. Kada je posle pet godina otvoren grob njegov, usled rušenja i preseljenja manastira Jovanje, zbog predviđene gradnje hidrocentrale u Međuvršju, telo njegovo bilo je celo i netruležno.[23]
Iskušenik Gojko zamonašio se uoči Blagovesti 1948. godine u manastiru Blagoveštenju. Dobio je monaško ime Pavle. Ime koje je potom na svaki način nastojao da opravda, sledeći misionarski put, reči i delo onoga po kome ga je dobio – Svetog apostola Pavla.
Srodio se sa imenom svojim, i po samom etimološkom značenju imena Pavle: latinski Paulus i grčki Paulos u prevodu – mali čovek, prema hrišćanskom značenju -mali pred Bogom. A ko je mali pred Bogom, taj je, u stvari veliki.
Posle Gojka, zamonašio se i iskušenik Milisav Radosavljević, dobivši monaško ime Jovan.
Godine 1949. – celo blagoveštenjsko bratstvo kojem se u međuvremenu, po izlasku iz zarobljeništva u Austriji, gde je proveo sve ratne godine, pridružio i jeromonah Antonije (Đurđević) – prešao je u manastir Raču ukraj Drine, a dotadašnji račanski iguman, otac Platon (Milojević) bio je premešten u manastir Blagoveštenje.
To je vreme kada komunističke vlasti otvoreno zagovaraju ateizam, a Srpsku pravoslavnu crkvu smeštaju u ono malo imanja što joj je ostavljeno posle agrarne reforme, ali i tu, kako će se u praksi pokazati, pod strogim nadzorom da ne bude „glasna“.
Do donošenja Zakona o agrarnoj reformi manastir Rača imao je 1.032 hektara svoje zemlje, a od tada – 15 hektara oranica i isto toliko šume, u šta je uračunato i imanje unutar manastirske porte.
„Dok sam bio u Rači“, zapisao je kasnije patrijarh Pavle, „mi u manastiru nismo živeli izdvojeno od naroda, tako da smo saznavali šta se događa oko nas i u kakvom smo vremenu. Svoje teskobe i slutnje mi monasi uprezali smo u dnevne poslove koje nismo uvek stizali da posvršavamo do večeri. Nekad bismo uzimali samo po komad hleba i čitav dan radili u polju, nadgledali manastirsku stoku, dovlačili drva iz šume. Jedno vreme radio sam i u manastirskoj vodenici. Jedva smo čekali veče, ne samo radi odmora, već da se u molitvi saberemo. Nema većeg blaženstva nego kad umoran čovek nekako samog sebe umanji dok se moli. Tad se sav svede samo na sušti čin molitve: da se izbavimo kao narod i ljudi. Treba služiti Bogu, mislili smo, ma ko da je došao, i to je za nas bio najdublji smisao monaškog života. A u časovima iskušenja, kad ne bih imao odgovora ni samom sebi zašto nas, posle velike nesreće od tuđinskih okupacija, sada sustiže neko nepojamno ukletstvo od nas samih, pomišljao sam na reči razljućenog Gospoda koji preti Jevrejima da će im za kaznu poslati cara vavilonskog Navuhodonosora.“[24]
Nastupilo je vreme u kome, kako kaže, „kao da se nešto neprirodno, usiljeno radi i nekom rascepu vodi, ne samo među ljudima, nego i u samom sebi“.
„Teško mi je bilo tu novu sudaniju shvatiti kao Božju volju ili se, možda, nisam mirio sa tim. Činilo mi se da živimo u velikim iskušenjima kojima valja odoleti duhovnom snagom. Ničeg drugog nije bilo, niti je otada moglo biti, da bi nešto izmenilo u poretku koji je nadzirao čitav javni, a u mnogo čemu i lični život ljudi. Pod Tarom i niz Drinu narod je u tim prvim posleratnim godinama ostao veran Crkvi; u manastir je svet dolazio ne samo o praznicima i ne samo stariji, nego, u mnogo većem broju, mlađi ljudi. Tako je bilo sve dok se nije počelo sa podizanjem fabrika, a mlađima postalo primamljivo da se domognu grada i ostave selo. Mislim da time počinje krupan preokret u životu, običajima, pa i duhovnim vrednostima našeg seoskog naroda.“[25]
I pored toga što se tada s nipodaštavanjem gledalo i agitovalo protiv Crkve, novo račansko bratstvo, predvođeno igumanom Julijanom (Kneževićem), bilo je na dobrom glasu u narodu. Otuda se njima, monasima pristiglim iz manastira Blagoveštenje, pridružilo se i desetak mladića iz Rače, koji su postali iskušenici. Bila je to za manastir nova, velika nada u situaciji kada je često mnogo šta izgledalo beznadežno.
Da bi mlado bratstvo od petnaestak članova što više napredovalo u monaškom životu i obrazovanju, uprava manastira angažovala je jerođakona Pavla, kao jedinog fakultetski obrazovanog teologa, da iskušenicima i mladim monasima nezvanično drži nastavu iz Svetog pisma, Liturgike, Crkvenog pojanja i drugih predmeta, što je bila svojevrsna monaška škola.
„Otac Pavle bio nam je duša u kući, za mnoge stvari. Kada on govori, kao da nam govori sami apostol Pavle. Verovali smo mu kao da slušamo Jevanđelje“, ispričao mi je arhimandrit Jovan (Radosavljević).
Bratstvo manastira Rače umnožilo se i uznapredovalo, kako u duhovnom, tako i u ekonomskom pogledu. Komunističkim vlastima to nije bilo po VOLJI, pa su nastojale da suzbiju takvu crkvenu aktivnost.
U Bajinu Baštu, na saslušanje u Oznu, pozvani su iguman Julijan i predavač Pavle, da objasne zašto „protivno zakonu“ okupljaju tolike mlade ljude u manastiru i „izrabljuju njihovu radnu snagu, a nisu plaćeni, ni osigurani“.[26]
Iguman i jerođakon odgovorili su da su to manastirski đaci iskušenici. Ali, islednici su bili uporni u nastojanju da to spreče, pa su insistirali: „A gde vam je škola, program, nastavnici, kao i dozvola od države?“
Na to račanski duhovnici uzvratiše, sa ništa manje upornosti: „A gde je ta škola bila Hadži-Melentiju i mnogim drugim monasima kroz vekove? Njihova je škola bila budak i Časlovac. Iz Časlovca se učilo osnovnoj pismenosti i molitvi, a s budakom i motikom moralo se raditi da bi se živelo. Takav sistem manastirskog školovanja bio je kroz vekove, što je i Vuku Karadžiću bilo vrlo dobro poznato.“[27]
Pošto nisu uspele na drugi način da suzbiju manastirsku aktivnost, državne vlasti nameću nesrazmerno veliki porez na manastirsko imanje. Umesto dotadašnjih 75.000 dinara, porez su povećali na čak 350.000 dinara. Zbog toga se bratstvo moralo latiti i nekih dodatnih poslova kako bi uspelo da namiri od države nametnute obaveze. Bavili su se zanatstvom, pa i pletenjem korpi, stolica i drugih predmeta od kuvanog i oguljenog pruća. Odgajali su rasnu stoku i živinu i proizvodili hibridni kukuruz, čije uzgajanje je tada tek počinjalo…[28]
I pored toliko obaveza, nastojalo se da se nađe vremena za časove koje je Pavle držao mladim monasima i iskušenicima.
„Držao nam je časove i iz Starog i iz Novog zaveta. Napamet smo morali da znamo mesijanska mesta i sve događaje, morali smo da znamo i tumačenja Svetog pisma. Zatim, mnoge stvari iz Liturgike, šta i kako treba na bogosluženju. Onda iz Crkvene i narodne istorije… Isto kao u školi, i još više od toga morali smo da učimo…“ pričao mi je arhimandrit Jovan (Radosavljević). „Otac Julijan ponekad bi se ljutio: ‘Mnogo mi tu čitate, a ja ne znam kud ćemo sa toliko posla. Oblači se, seno će da nam pokisne… ‘ Onda prekinemo, pa u polje. Kad ugrabimo priliku, opet organizujemo časove. To nam je mnogo značilo…“
Pavle se ni po čemu nije odvajao od drugih monaha. Nastojao je da prednjači u radu, ali su ga drugi monasi pošteđivali težih poslova, pošto je bio krhke građe. No, on je uvek iznalazio neki posao: popravljao je struju, vodovod, bio hauzmajstor… Pravio je obuću ostaloj bratiji, ali i nekima drugima u selu kojima je to bilo neophodno.. .[29]
Za obrazovanog i predanog monaha Pavla iz manastira Rače čulo se i u sedištu Srpske pravoslavne patrijaršije u Beogradu, odakle biva angažovan za suplenta Prizrenske bogoslovije, u školskoj 1950/51. godini. Upravo one godine u kojoj je prva posleratna generacija stigla do bogoslovskog ispita zrelosti.
U čin jeromonaha Pavle rukopoložen je 1954. godine, a u toku iste te godine biva odlikovan i činom protosinđela.
Sveti arhijerejski sinod odlučuje da jeromonaha Pavla, kao perspektivnog teologa, pošalje na postdiplomske studije u Atinu, gde će se na tamošnjem Bogoslovskom fakultetu usavršavati u novozavetnim studijama i studijama liturgike.[30]
Pavle odlazi u Atinu za Božić 1955. godine.
I u Grčkoj brzo se pročulo za srpskog protosinđela Pavla: njegovo u svemu smerno držanje i revnost u ispunjavanju obaveza nisu mogli ostati nezapaženi. Otuda će grčki arhiepiskop Dorotej, prilikom posete Srpskoj patrijaršiji u Beogradu 1956. godine, svojim domaćinima reći: „Za nove episkope ne treba da brinete dok imate kandidata kao što je otac Pavle!“ Bila je to, u stvari, jasna i nepristrasna preporuka sa visokog mesta, za najveći crkveni čin.
Do toga je došlo već sledećeg proleća. Početkom 1957. godine Pavle dobija čin arhimandrita, a potom, na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, 29. maja 1957. godine, biva izabran i za vladiku, s poverenom dužnošću episkopa Raško-prizrenske eparhije.
U to vreme Pavle je bio u Svetoj zemlji. Sa grupom poklonika otišao je da Vaskrs proslavi u Jerusalimu. Ovom prilikom desiće se i jedno važno znamenje, koje će, kako su mnogi protumačili, najaviti izbor Svetog arhijerejskog sabora u Beogradu: Čuvajući uspomenu na događaj kada je Gospod Isus Hristos prao noge dvanaestorici apostola, Jerusalimska patrijaršija ustalila je praksu da na Veliki četvrtak njen patrijarh simvolično opere noge dvanaestorici sveštenika i monaha; jedan od dvanaestorice odabranih kojima će jerusalimski patrijarh oprati noge bio je potonji srpski patrijarh Pavle.[31]
Kada se vratio u Grčku, arhimandrit Pavle dobija telegram da je izabran za episkopa raškoprizrenskog. Bio je iznenađen vešću koju je dobio. Iz skromnosti, to nikome nije govorio. Poveriće se tek samo svom najboljem grčkom prijatelju sa studija Kirilu. Otac Kirilo to javi arhiepiskopu Doroteju. U Grčkom sinodu prirede prigodnu svečanost povodom Pavlovog izbora za vladiku; i potom biva svečano ispraćen za Beograd.[32]
Na dužnosti episkopa raško-prizrenskog, na Kosovu i Metohiji, odakle se starao i o Raškoj oblasti, ostaće više od 33 godine. U tom vremenu, kada je mnogo šta protiv Crkve od države bilo dopušteno ili pak tolerisano, morao je da se suprotstavlja raznim nasrtajima. Štitio je svetinje, crkve i manastire, i njihovu imovinu. Brinuo o svom monaštvu, sveštenstvu i vernom narodu… Obnavljao je stare i porušene, ali i gradio nove hramove; rukopolagao i monašio sebi nove saradnike u službi Božjoj… Nadasve, starao se da njegova služba uvek i svuda bude u slavu Božju i na korist svih ljudi.
Bio je istinski duhovni pastir. A, utoliko više, našao se i sam na meti napada albanskih huligana i svih drugih koji su „ratovali“ protiv hrišćanskih i srpskih znamenja na Kosovu i Metohiji. Dobacivali su mu na ulici, vređali i maltretirali, guran je i izbacivan iz autobusa…
Desio se i jedan ovakav slučaj: Bila je zima, 25. januar 1977. godine, oko 17,30 časova. Vladika Pavle, kao i obično, krenuo je da lično preda pisma na poštu u Prizrenu. Prolazeći pored hotela „Terande“, začuo je kako neko trči za njim, ali nije se okretao; dečko od 15-16 godina u trku ga je uhvatio za bradu, izgovarajući s mržnjom „pope“. Vladika ga sažaljivo pogleda i nastavi svojim putem. Na ulazu u poštu isti mladić ponovo mu pritrča sleđa i udari ga pesnicom u glavu. Pavle je prijavio ovaj slučaj policiji. Privedeno je nekoliko mladića. Potom je i sam pozvan da prepozna napadača. Prepoznao ga je odmah, ali nije hteo da pokaže na njega – ostavio mu je da se sam pred sobom postidi.
Vladika Pavle izbegavao je da priča o svojim nevoljama, ali je zato crkvene i državne vlasti redovno izveštavao o torturi koju su preživljavali njegovi monasi, sveštenici i verni narod. Tako, recimo, u jednom izveštaju Svetom arhijerejskom sinodu, u januaru 1981. godine, piše: „U Prizrenu kada sveštenici prolaze u pratnji pri sahrani pokojnika, pored škole usmerenog obrazovanja, osobito pored Više pedagoške, đaci i ne samo pojedinačno, nego i u horu, dobacuju pogrdne reči i psovke, a ponekad ih gađaju i kamenjem.“[33]
Izveštaji koje je episkop Pavle pisao o napadima na Srbe i imovinu Srpske crkve na Kosovu i Metohiji bili su trn u oku onima koji su to zlo činili ili ga dopuštali. „Dobijao sam upozorenja da pazim na svoje redovne izveštaje Svetom Sinodu, jer oni dolaze i do ruku svetovne vlasti, ali je bilo sve jasnije da je Kosovu i Metohiji negde, na nekom mestu, presuđeno da više ne bude srpsko“, posvedočiće o tim svojim mukama tek naknadno[34], kao patrijarh.
Sve je podnosio stoički, bez negodovanja, brinući neuporedivo više o Eparhiji i o drugima, nego o sebi. Žurio je da stigne svuda gde bi čuo za kakvu nevolju: da pomogne, ublaži patnju, ohrabri… Išao je „bez svojih kola i kočija“, zapisuje poznati istoričar umetnosti Živorad Stojković[35], „najprostranijom srpskom eparhijom putovao je i hodao sam, kako ni seljak-domaćin ne ide po toj besudnoj zemlji danas… Od Prizrena do Beograda ne jednom je odsedao u vagonima bez prozora, sa snegom po sedištima… Tog vladiku, visokoučenog teologa, viđali smo i kako sa vratolomnih merdevina popravlja krovove crkava ili konake monahinja, a u sedištu svoje Eparhije nema dvor, već ćeliju, bez telefona i ličnog sekretara, sa pisaćom mašinom na stolu, na kojoj sam kuca izveštaje, akta, pisma…“
Posebnu brigu pokazivao je za Prizrensku bogosloviju, gde je povremeno držao predavanja. O njenim učenicima u svemu je brinuo roditeljski. Pre školskih poslužitelja dolazio je u učionice i podlagao vatru, da đacima kad ustanu bude toplo. U godinama posle Drugog svetskog rata svako od nastavnika Bogoslovije dobijao je po tačno određenu količinu drva za ogrev; Pavle je svoje sledovanje razdeljivao po učionicama… Sa istom brigom nastavio je i kada je postao episkop: od svoje plate davao je siromašnim đacima, mnogima je krpio cipele i odeću, koričio knjige… A nadasve, nastojao je da u svakoj prilici pruži po kakvu pouku. Svakom učeniku posebno je prilazio. Ako ne bi imao vremena za koju reč više, makar bi upitao: „Kako si, đače?“[36]
Učenike je redovno poučavao u školskim učionicama, za crkvenom pevnicom, ali i u đačkoj trpezariji. Često je dolazio u đačku trpezariju, za vreme večere. Ali, to nikada nisu bili slučajni dolasci, kako su nekome možda izgledali, nego uvek s jasno određenim ciljem: na početku, sredinom i krajem svakog polugodišta, pred početak Božićnog i Vaskršnjeg posta, o Svetom Savi, a kada je bilo potrebe i nekom drugom prilikom.[37]
Eparhijski dvor uglavnom je sam održavao. Takođe, često sam, a nekad i sa đacima Bogoslovije, ribao je Sabornu crkvu… Imao je svoju radionicu sa alatom za razne vrste poslova: stolarske, limarske, obućarske, električarske, knjigovezačke…
Naučio je da radi sve poslove koji su čoveku, posebno monahu, potrebni za samostalan život. I ništa mu nije bilo teško. Mnogima je bilo nepojmljivo da sve to radi vladika, pogotovo kada je zašao u poznije godine. A on je na to, jednom prilikom, po povratku iz manastira Gorioča, dok su u Istoku čekali autobus za Peć, jeromonahu Atanasiju (Rakiti), svom potonjem – na patrijaršijskoj dužnosti episkopu vikarnom – rekao: „Neki kažu da vladika ne treba da popravlja crep na kući, da ne treba da radi… Kao da rad ponižava! Ne ponižava čoveka rad, nego rđav život, greh. Uostalom, ako je Spasitslj mogao da radi svojim rukama, da bude drvodelja, zašto ne bih mogao i ja? Ako Njega nije ponižavao rad, neće onda ni mene.“[38]
I pored takvog njegovog bogopredanog rada i života, mnoge je iznenadilo kad je vladika Pavle, krajem 1990. godine, izabran za patrijarha srpskog. Bilo je iznenađenje, jer do tada on nije bio eksponiran u medijima, pa otuda, u javnosti (a u prvi mah ni među samim vladikama) nije važio za glavnog kandidata koji će stupiti na tron srpskog prvojerarha. Sve što je radio, radio je u monaškoj tišini; činio je ono što je smatrao za potrebno i što je bogougodno, ali ništa radi nekakve tobožnje zemaljske slave.
Usled takvog svog životnog stava, i sam je bio zatečen kad je izbor za patrijarha srpskog pao upravo na njega. „Pribrao sam se kad sam shvatio da primiti najviši čin znači prednjačiti u službi i staranju, a ne u starešinstvu“, zapisao je nekoliko godina kasnije.[39]
Po izboru na najveću crkvenu dužnost, u svom Slovu na ustoličenju, na najjednostavniji, a ujedno i na najsadržajniji način izneo je svoj patrijaraški program, ali i uopšte svoje životno opredeljenje. Kazao je tada Njegova Svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin Pavle: „Stupajući, kao četrdeset i četvrti srpski patrijarh, u tron Svetoga Save, Mi nemamo nikakav svoj program patrijaraške delatnosti. Naš program jeste Jevanđelje Hristovo, Blaga Vest o Bogu među nama i Carstvu Božjem u nama ukoliko ga, verom i ljubavlju, prihvatamo.“
Čast i dužnost prvojerarha, prvenstva među jednakima, iako nije želeo, patrijarh Pavle je prihvatio kao poslušanje, „kao prvenstvo služenja, žrtve i krsta“.
I upravo tako je nastavio da radi, da služi.
A dužnost patrijarha pripala mu je u jednom od najtežih perioda srpske istorije: u vremenu ratova, pritisaka i ultimatuma moćnog spoljnog sveta, unutrašnjih previranja i nemaštine, u vremenu kada su gotovo sve svetinje napadnute…
U takvim situacijama patrijarh je – molitvama, molbama, poukama, apelima i svuda gde je moguće svojim ličnim angažovanjem – činio ono što do njega stoji, pozivajući i sve druge da učine samo onoliko koliko do njih stoji. Suprotstavljao se zlu ma sa čije strane dolazilo, pozivao na razum i domaće i inostrane aktere drame. Isticao da „pod suncem ima dovoljno mesta za sve ljude“ i da je „mir podjednako potreban svim ljudima, kako nama, tako i neprijateljima našim“. Često je citirao reči majke Jevrosime, iz srpske narodne pesme: „Nemoj, sine, govoriti krivo, ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinitoga. Bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu“. Ali i ovakvim rečima svojim opominje: „Obavezni smo i u najtežoj situaciji da postupamo kao ljudi i nema toga interesa, ni nacionalnog ni pojedinačnog, koji bi nam mogao biti izgovor da budemo neljudi“.
Njegove često ponavljane reči „Budimo ljudi“, ušle su u uši i deci, koja su ga od milošte prozvala „Patrijarh Pavle – Budimo ljudi“!
Svi su čuli, a mnogi nisu hteli da čuju! Među njima i oni koji su u njegovom rodnom selu, odmah na početku rata 1991. godine, srušili crkvu Svetih apostola Petra i Pavla, samo zato što je u njoj kršten srpski patrijarh! „Kao da selo može da bira gde će se ko roditi ili kao da sam i ja mogao birati gde ću se roditi“[40], rekao je tim povodom Njegova Svetost. Inače, u vreme kada se to desilo, u tom delu Hrvatske, u krugu 40 kilometara od crkve, nije bilo nikakvih ratnih dejstava!
Patrijarh Pavle je neumoran u obavljanju svoje pastirske dužnosti. Poput apostola čije ime nosi, preduzima velika i rizična misionarska putovanja, da bi okupio, ohrabrio i poučio pastvu rasutu po svetu. Proputovao je više nego svih 43 srpska patrijarha pre njega zajedno.[41] I sve to u poznim godinama života, s obzirom na to da je na dužnost patrijarha došao kada je već imao 76 godina. Nosila ga je njegova velika vera, onako kako je rekao i prilikom izbora za srpskog prvojerarha uz pomoć Božju. Tako, u jesen 2004, u svojoj 91. godini odlučuje da krene u Australiju, da poseti tamošnju pastvu i da osvešta zemljište od 87 hektara koje je Srpska pravoslavna crkva kupila da bi na njemu podigla koledž „Svetog Save“, u kojem će zajedno sa srpskom, učiti ruska, grčka i druga deca. Neki od vladika pokušavali su da ga odvrate, govoreći da je teško izdržati toliki put. A patrijarh će na to, duhovito:
– Za mene nije, nego kako će ovi moji…
Otišao je u Australiju, nastojeći da ovu svoju dvonedeljnu posetu učini misionarski što sadržajnijom. Kada se vratio u Beograd, posle 22 sata provedena u avionu, odmah je otišao na bdenije u Sabornu crkvu. Zatim je oko dva sata ručno popravljao svoju dotrajalu mantiju, da bi već ujutru, oko šest sati, 14. novembra 2004, krenuo na trodnevni put u Moskvu.
Patrijarh moskovski i cele Rusije Aleksij II, goste je dočekivao u svojoj rezidenciji, najčešće u Danilovskom manastiru u Moskvi, a kada je u posetu dolazio patrijarh srpski Pavle, onda je znao da napravi izuzetak: kretao bi mu u susret, da ga sačeka još na aerodromu. Tako je bilo i ovoga puta, dočekao ga je na samoj aerodromskoj pisti.
Kasnije, posle zvaničnog prijema u rezidenciji, kojem su prisustvovali i neki od najviših državnih funkcionera Rusije i Srbije, da bi se malo našalili, ruski patrijarh, znajući da je njegov dragi gost do juče bio na drugom kontinentu, upitao je patrijarha Pavla:
– Vaša Svetosti, bili ste na tom dalekom putu, a evo sad ste već ovde. Da niste kojim slučajem bili i na Novom Zelandu, znate, i tamo ima našeg, pravoslavnog sveta?
– Vaša Svetosti, nisam ovoga puta, to ću svakako učiniti u sledećih 90 godina! odgovorio je u istom duhu patrijarh srpski.
Dolaskom na dužnost poglavara Srpske pravoslavne crkve, patrijarh Pavle postao je poznat mnogim ljudima širom sveta, kao vrsni bogoslov i liturgičar, i u teorijskom i u praktičnom smislu. Ruci njegovoj, s poklonjenjem za blagoslov, prilazili su predsednici država i vlada, generali, akademici, svetski poznati naučnici, pisci, umetnici…
Cenjen i omiljen je kod svih koji su upoznati s njegovim delima i njegovim životom. Videlo se to i u Jerusalimu, na proslavi 2000. godina hrišćanstva. Dan je bio ispunjen bogosluženjima i raznim drugim programima u slavu velikog jubileja. Kasno uveče, patrijarh Pavle i njegova pratnja vratili su se u hotel u kojem su imali konak. U holu hotela masa naroda. Kako se patrijarh srpski Pavle pojavio na vratima, svi padoše ničice, na kolena. I počeše da prilaze za blagoslov Njegove Svetosti. Bili su to vernici iz Gruzije…
Po svom životnom putu, počev od mesta rođenja i mesta u kojima se školovao, pa do onih u kojima je sve službovao i misionario, a nadasve svojom ličnošću, patrijarh Pavle postao je simvol sabornosti Srpske pravoslavne crkve. I to u vremenu mnogih nesporazuma i podela. A po svom misionarenju i ulozi u pravoslavnom svegu, isto tako, i jedan od simvola sabornosti vaseljenske Pravoslavne crkve.
Odmah po preuzimanju patrijaraške dužnosti, krenuo je u zaceljivanje do tada najteže rane[42] Srpske pravoslavne crkve raskola u srpskoj dijaspori. I zacelio je. Jer, u njegovu reč se verovalo. Mirio je Srbe, kao što je Sveti Sava mirio braću svoju. A posredovaće patrijarh srpski Pavle i u uspostavljanju kanonskog jedinstva između Moskovske patrijaršije (Ruske pravoslavne crkve) i Ruske zagranične pravoslavne crkve, sa sedištem u Njujorku, posle osam decenija njihovog odvojenog rada…[43]
Patrijarh Pavle nikud ne kreće, nijedno jutro, ma koje doba bilo, dok ne odsluži Liturgiju i dok se ne pričesti.
Praznikom Svetu liturgiju služi u nekom od hramova posvećenih svecu koji se toga dana slavi.
Blaga je reč Njegove Svetosti, ali stroga u čistoti vere. Tako, primera radi, novine su zabeležile i jedan slučaj kada je odbio da pričesti neke vernike. Na Svetoj arhijerejskoj liturgiji, za Savindan 2004. godine, na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, patrijarh je jednog po jednog vernika koji su prilazili Svetoj Čaši pitao: „Kada ste se poslednji put ispovedili?“ Kako neki nisu mogli ni da se sete kada su to poslednji put učinili, upozorio ih je, pomalo povišenim tonom, da više ne dolaze nepripremljeni: „Kupate se i perete da budete spolja čisti, a ne vodite računa da vas gresi duhovno prljaju. Ovo očišćenje važno je koliko i kupanje.“[44]
Patrijarhu Pavlu život po Jevanđelju odzvanja jasnim jevanđeljskim glasom i velikim misionarskim odjekom. Vera njegova je kao kamen, od koji se razbija sve što nije bogougodno. Ali kamen živi koji se zida u dom duhovni (1. Petr. 2, 5).
Sa sobom uvek nosi Sveto pismo i Molitvenik.
On sve čini da ublaži patnje i stradanja ljudi. Gde god može, priskače u pomoć. Tako, kada je jednom u toku ratnih godina, iz svog stana u Patrijaršijskom dvoru ugledao na ulici grupu izbeglica kako kisnu, sišao je, otvorio velika hrastova vrata i pozvao ih da se sklone unutra. Na primedbe njegovih najbližih saradnika da je tako mogao da uđe i neko ko nije dobronameran, on je blago i prostodušno odgovorio: „A kako sam ja mogao da spavam gore, u toplom, a da ta deca kisnu napolju?“
Prihvatajući uvek na sebe deo tereta, pa i onda kada to breme pripada nekom drugom, zapitao je: „Pasivnim, čak poslovnim odnosom sveštenstva prema pastvi, ne odbijamo li od sebe narod koji sve vidi, umesto da ga okupljamo?“[45] A onda je zapisao i ovo: „Da mogu stići, vaskrsli Bog mi je svedok, pred crkvama, bolnicama, pa i pred luksuznim dvoranama za bankete i modne raskoši, stajao bih i lično prosio za stradalnu našu braću, sestre i decu. Svako od nas trebalo bi, na jedan aktivan način, da posrami sve one bahate lakomosti koje žive na tolikim javnim mestima, a ne da se samo zgražamo i očajavamo što je mračna, opaka bestidnost zavladala svuda oko nas.“[46]
Za sebe nikada ništa nije tražio. Niti se kada na svoju platu žalio. Među srpskim vladikama ostala je upamćena njegova reakcija iz 1962. godine, na tadašnji zahtev nekih od episkopa da im se povećaju poprilično male plate:
– A zašto, kad ne možemo ni ovo što smo dosad imali da potrošimo?!
Kao patrijarh odrekao se plate koja mu pripada. Prima samo skromnu penziju koju je stekao još kao episkop raško-prizrenski. Od nje kupuje ono što mu je potrebno. A njegovi zahtevi sasvim su skromni, pošto sam sebi šije mantiju, sam cipele popravlja… tako da ostane i od te male penzije, što potom daje sirotinji i u druge humanitarne potrebe (u Fond za Kosovo i Metohiju, čiji je počasni predsednik, za kupovinu inkubatora u porodilištima, za objavljivanje nekih korisnih knjiga…).
Primera radi, uobičajavao je da skupi određenu sumu novca, pa da je priloži izbegličkoj ili nekoj drugoj siromašnoj porodici sa više dece, da kupe kravu. „Važno je da kuća s nečim počne, i da deca imaju mleka“, kaže.[47]
Na isti način postupa i sa onim što dobije na dar. Tako, recimo, kad dobije platno za mantiju, on to pažljivo čuva dok se ne pojavi neko od monaha ili sveštenika koji nisu u prilici da ga nabave.
„Iako više živi o Nebu nego o hlebu, naš patrijarh je veoma praktičan čovek…“ zapisao je episkop šabačko-valjevski Lavrentije.[48]
I kao patrijarh ima svoju priručnu radionicu. Sam otklanja mnoge kvarove na instalacijama u Patrijaršiji, popravlja brave na vratima i razna druga oštećenja… Posle radnog vremena, kada radnici odu svojim kućama, ide i gasi svetlo ako je gde ostalo upaljeno, zavrće slavine, zatvara prozore…
Brine, svuda gde je potrebno, i o zemaljskim stvarima, iako ističe da je naša prava otadžbina Gore, i zato opominje da treba paziti „kad jednog dana izađemo pred pretke, da se ne postidimo njih, niti da se oni postide nas“.
Sve što čini patrijarh Pavle čini samo radi jednog cilja – da bude Bogu ugodno i ljudima korisno. Tako su nastale i izuzetno vredne knjige sa imenom njegovim.
Svojevremeno đaci Bogoslovije u Prizrenu i verni iz Eparhije raško-prizrenske, tražili su od svog episkopa Pavla odgovore na razna pitanja i nedoumice. Vladika je svima prilježno odgovarao. A onda, 1972. godine, Sveti arhijerejski sinod svom članu episkopu Pavlu daje u dužnost da odgovara na pismena pitanja iz široke oblasti Liturgike, Tipika, kanonskih i drugih propisa koja su upućivana Crkvi. Na pojedina pitanja episkop Pavle je u početku pismeno odgovarao onima koji su ih postavljali. A na pitanja od opštijeg značaja odgovarao je preko Glasnika, službenog lista Srpske pravoslavne crkve.
Bili su to jevanđeljski, svetootački odgovori, primereni potrebama duša koje ih traže.
Ispisao je na taj način, u formi pitanja i odgovora, svojevrsne – studije iz Liturgike. Ovi odgovori privukli su pažnju vrhunskih stručnjaka: liturgičara, medievista, vizantologa, filologa i istoričara umetnosti.[49] Ali i uopšte vernika, jer reč je o orijentirima duhovnog života.
Zato, i po isteku dužnosti člana Svetog arhijerejskog sinoda, episkop Pavle nastavlja u Glasniku, iz broja u broj, da odgovara na stalno nova pitanja. Nastavio je to da radi, povremeno, i po izboru na dužnost patrijarha.
Posle mnogo zahteva, 1998. godine, ovi odgovori ponovo su objavljeni na jednom mestu, u tri knjige, pod naslovom nenametljivog tona, koji je u duhu njegovog autora – Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere. U njima je studiozno obrađeno 120 različitih tema. Knjige su za kratko vreme rasprodate, pa se odmah javila potreba i za doštampavanjem…
Dok je bio episkop raško-prizrenski, objavio je monografiju Devič, o čuvenom manastiru Svetog Joanikija Devičkog, iz svoje eparhije; priredio je dopunjeno izdanje Srbljaka, a njegovim trudom objavljeni su i Trebnik i prvi put na srpskom jeziku Služebnik, Molitvenik, Dopolniteljni trebnik Velikog tipika, kao i druge bogoslužbene knjige u izdanju Svetog arhijerejskog sinoda.
Vladika Pavle bio je i predsednik Komisije Svetog arhijerejskog sinoda za prevod Novog zaveta Svetog pisma, objavljenog 1984. godine, a znatno je doprineo da se prvo izdanje tog prevoda, ispravljeno i dopunjeno, pojavi još dva puta. Kao predsednik Uređivačkog odbora, veliki trud uložio je i u izdavanje monumentalne monografije Zadužbine Kosova.
Kasnije, kao patrijarh, dao se u posao i da sačini Tipik, sa opštim pravilima.
Dosta njegovih dela objavljeno je i po raznim novinama, časopisima, knjigama…
Za teološki rad, Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu, 1988. godine dodelio mu je zvanje počasnog doktora bogoslovlja. Takvo priznanje kasnije je dobio i od Akademije Svetog Vladimira u Njujorku.
A u narodu on je – uzor duhovne uzvišenosti. Ali i – svenarodni brižni roditelj. I ne samo u duhovnom smislu.
Zato, kada u hramu Srpske pravoslavne crkve sveštenik u molitvama pomene patrijarha Pavla, tada se mnogi s posebnim osećanjem prekrste.
A kada se Njegova Svetost patrijarh Pavle negde lično pojavi – bio sam svedok – među okupljenim narodom nastaje neko posebno oduševljenje, velika duhovna radost, usled koje mnogi počinju da plaču!
Svojom svetošću obasjava svet oko sebe!
Zaista, izgledalo je: Svetac koji po zemlji hoda!
Mnogo šta se dešavalo u ovom vremenu, po čemu će ono biti vođeno u istoriji, ali će, i pored toga, ovo doba biti upamćeno i kao – vreme patrijarha Pavla!
 


 
NAPOMENE:

  1. Intervju za magazin „Profil“, br. 8, Beograd, 1997.
  2. Isto
  3. Isto
  4. Prema „Nedeljnom telegrafu“, Beograd, 26. februar 2003.
  5. Intervju za magazin „Profil“, br. 8. Beograd, 1997. (Razgovarala Ljiljana Stojković)
  6. Isto
  7. Isto
  8. Arhimandrit Jovan Radosavljević, Ovčarsko-kablarski manastiri – monaški život i stradanja u 19. i 20. veku, drugo izdanje, Novi Sad, 2002, str. 429-430.
  9. Isto, 430-431.
  10. Patrijarh srpski Pavle Bez osuda, otvoreno, očinski, „Serbia i komentari“ za 1993/1995, str. 360.
  11. Arhimandrit Jovan Radosavljević, Ovčarsko-kablarski manastiri, str. 249.
  12. Isto, 54.
  13. Isto, 249.
  14. Isto
  15. Isto, 250.
  16. Isto
  17. Isto
  18. Isto, 250-251.
  19. Risto Grđić, Opšta obnova Crkvenog života i ustrojstva, u spomenici Srpska pravoslavna crkva 1920-1970, Beograd, 1971, str. 243.
  20. Isto
  21. Arhimandrit Jovan Radosavljević, Ovčarsko-kablarski manastiri – monaški život i stradanja u 19. i 20. veku, str. 80-81.
  22. Isto, 82-84.
  23. Isto, 85.
  24. Isto, 359
  25. Isto, 360-361.
  26. Isto, 309.
  27. Isto, 309-310.
  28. Isto, 310.
  29. Dok je bio u manastiru Rača, Pavla su mnogi upoznali i zapamtili kao smernog monaha. Dobro ga je zapamtio i potonji šumar Dimitrije Blagojević. A upoznao ga je još dok je išao u osnovnu školu u selu Rača. O tome mi je, posle više od pola veka, po odlasku u penziju, Dimitrije lično pričao. Pošto mu je rodna kuća iznad manastira, pod stenama iznad Lađevca, monaha Pavla viđao je gotovo svakog dana po odlasku i povratku iz škole. Pavle je često radio u vodenici, koja se nalazi uz sami manastir, pa kada đaci naiđu putem koji tuda vodi, on izađe da sa njima malo popriča. Izvadi iz džepa i da po kocku šećera, pita ih imaju li kakvih problema, kako je u školi, a onda ih upozori da što više uče… Jedne zime, već su bili počeli mrazevi, Dimitrije ide bos u školu. Vidi to Pavle, pa ga upita: „Zašto ideš bos, kad je ovako hladno, mraz…? Zar baš ništa nemaš da obuješ…?“ Dimitrije objasni da ga od kuće spreme u neke stare očeve gumenjake, ali da u njima ne sme da ide u školu, jer ga deca iz imućnijih kuća zafrkavaju, pošto su ti opanci za njega mnogo veliki… Onda ih on, kad odmakne od kuće, sakrije u neku šuplju bukvu, pa u školu nastavi bos… „Ja ću tebi da napravim cipele…“ obeća Pavle. I, tako i uradi, dok je u vodenici mleo žito. Kao i obično, pošto drugog materijala nije bilo, za đon je uzeo drvenu daščicu a za gornji deo cipele kaiševe od automobilske gume. Dimitrije nije više išao bos. U školu je odlazio u Pavlovim drvenjacima, a kući se vraćao u očevim gumenjacima. Zamenjivao ih je kod šuplje bukve… I mnogi drugi upoznali su Pavla dok je bio vodeničar. Zapamtili su ga s knjigom u ruci. Zaspe žito u vodenični koš, a onda uzima knjigu i čita… Manastirska vodenica tada je mlela i za selo, pa su mnogi želeli da baš ovde melju žito, da bi pričali sa monasima i manastiru dali ušur…
  30. Arhimandrit Jovan (Radosavljević) pričao mi je kako je došlo do toga da njegov tadašnji sabrat Pavle (Stojčević) bude upućen na postdiplomske studije u Atinu. Jednom prilikom, kaže, uzeo Pavle da napravi stazu između konaka, da se ne bi stvaralo blato kada padne kiša. Dok on kaldrmiše, ostalo bratstvo se odmara ispod trešnje. Iz pravca Bajine Bašte ukaza se kako, s otežalim koferčetom u ruci, dolazi jedan prota duge i sede brade… „Eno ga profesor!“ viknu Pavle. I objasni da je to čuveni prota Steva Dimitrijević, nekadašnji rektor Prizrenske bogoslovije i prvi dekan Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Svi krenuše na kapiju da ga sačekaju.
    Prota je u Rači ostao nedelju dana. Za to vreme video je šta sve radi njegov bivši student, pa će pri povratku da mu kaže: „Oče Pavle, znam kakav si bio student, svi smo očekivali da budeš na nekom odgovornijem mestu. A ovo što ti radiš, može svako…“ „Šta ćete, kaluđer mora sve da radi, ne treba da se izdvaja.. poče da se pravda Pavle. Na to će prota Steva, poučno i pomalo prekorno: „Kad domaćin čovek ima tri eksera – gvozdeni, srebreni i zlatni, sigurno će da pazi gde će koji da ukuca. Gvozdeni će ukucati tamo gde je jedino važno da nešto pridrži. Srebrni će ukucati tamo gde je bitno da ne rđa, na neko bolje, delikatnije mesto. A zlatni će ukucati na najlepše mesto, tamo gde su najvrednije stvari. A šta si ti uradio?! Ti si se kao zlatan ekser zakucao ovde gde može da posluži i gvozdeni ekser!“ I tako ga pripremi da krene za Beograd. Primi ga patrijarh Vikentije i objasni zašto je važno da nastavi sa usavršavanjem… Pavle se vrati u Raču da se spremi za put i da se pozdravi sa bratstvom. Nastao je problem šta da obuče. Imao je samo jednu letnju mantiju za crkvu, ali kako u njoj u zimsko doba, o Božiću, da krene na put! Sam je prepravio neku staru mantiju. Ispod je imao neke zelene pantalone, kakve su vojnici nosili preko leta. Cipele su bile crvene boje, jer drugih nije bilo da se kupi. Drugi monasi mu pomognu da ih nekako ofarba crnom bojom, ali čim ih obuje, boja se obriše, pa se vrhovi zacrvene… Preko mantije obuče neki crni kaput, koporan, kakav se nosio u užičkom kraju… „U Grčkoj ga preodenu. Odmah po dolasku pošalje nam pismo, mislim da nam je tom prilikom poslao i fotografiju, u novoj grčkoj mantiji…“ prisetiće se posle više od pola veka arhimandrit Jovan (Radosavljević).
  31. Prema svedočenju arhimandrita Jovana (Radosavljevića) autoru ovog dela.
  32. Isto
  33. Zadužbine Kosova, Prizren – Beograd, 1987, str. 835.
  34. Patrijarh srpski Pavle, Bez osuda, otvoreno, očinski, „Serbia i komentari“ za 1993/1995, str. 361.
  35. „Pravoslavlje“ Beograd, 15. decembar 1990. godine.
  36. Jeromonah Atanasije Rakita, Duhovni darodavac Prizrenske bogoslovije – predgovor za knjigu: Patrijarh srpski Pavle, Život po Jevanđelju, Priština – Beograd, 1996, str. 12.
  37. Isto
  38. Isto, 38.
  39. Patrijarh srpski Pavle, Bez osuda, otvoreno, očinski, „Serbia i komentari“ za 1993/1995, str. 368.
  40. Patrijarh srpski Pavle, Molitve i molbe, Beograd, 1996, str. 413.
  41. Vladika Lavrentije, Gromobran Crkve i naroda, NIN, Beograd, 15. decembar 2005.
  42. Vladika Lavrentije, nav. delo.
  43. Do raskola u Ruskoj pravoslavnoj crkvi došlo je nakon što su boljševici nasilno osvojili vlast, posle čega se veliki broj Rusa našao u izbeglištvu. Ruska pravoslavna crkva osnovana je, privremeno, 1924. godine, ukazom patrijarha Tihona. A kada je 1927. godine mitropolit Sergej, koji je u to vreme rukovodio Ruskom pravoslavnom crkvom u zemlji, iskazao lojalnost tadašnjoj sovjetskoj vlasti, ruski episkopi i sveštenstvo u emigraciji odlučili su da se odvoje i organizuju u posebnu, samostalnu crkvu.
  44. „Večernje novosti“, Beograd, 28. januar 2004.
  45. Bez osuda, otvoreno, očinski, „Serbia i komentari“ za 1993/1995, str. 374.
  46. Isto
  47. Vladika Lavrentije, nav. delo.
  48. Isto
  49. Patrijarh srpski Pavle, Molitve i molbe – Besede, razgovori, propovedi, pisma i izjave – tekstove izabrao i priredio Radoslav Bratić, Beograd, 1996, str. 560.
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Željko Gajić

    Verovatno se ohološću i drskošću može smatrati svaki komentar života i reči patrijarha Pavla, tako da ja ovo i ne bih nazvao komentarom, već samo potrebom da sa drugima podelim to kako sam ja shvatio taj vapaj „budimo ljudi“. Izgleda da svaki put kada se nama Srbima desi „narod“ nestanu ljudi. Mene je to zadesilo lično, zabolelo, možda i dotuklo, ali i pomoglo da vidim da je to tako bilo i kada nije bilo samo lično. U ravni ličnog to i nije toliko bitno, ali je pogubno za sve druge situacije višeg reda od ličnog.

  2. Mile Veličković

    Sv. Nikolaj: BITI ČOVEK TO JE MALO
    Učini dobro i zakopaj pod kamen, ono će od kamena načiniti sebi jezik i objaviti se.
    Ako si u tamnici zbog pravde, sve zvezde će sijati nad tvojom tamnicom i raditi za tvoju slobodu.
    Ako si na vešalima zbog pravde, sva nebesa uskomešaće se i radiće da tvoju smrt obrate u život.
    Budi čovek, to je malo rečeno.
    Budite bogovi, veli Sveto Pismo.
    Budi čovek, to je kratak program.
    Budite bogovi, to je najviši program.
    Ogladneli, nijedan vas program neće nasititi osim najvišega.
    Ožedneli, nijedan vas program neće napojiti osim najvišega.
    Oni, koji vam rumore u uši: Budite ljudi – ustvari rumore vam: Budite to što jeste malo drukčije.
    A Bog vam, s verom u vas šapće najvišu i najmiliju tajnu: Budite bogovi!
    I više od ovoga ništa se ne može reći. Iznad ovoga reči se gube i ćutanje postaje rečito.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *