NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

 

BUDIMO LJUDI
ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA
 
PATRIJARH PAVLE U VREMENU SVOM
 
A kad dođe punoća vremena, posla Bog Sina cvojega, koji se rodi od žene, koji bi pod zakonom, da iskupi one koji su pod zakonom, da primimo usinovljenje. A pošto ste sinovi, posla Bog Duha Sina cvojega u srca vaša, koji viče: Ava, Oče! Tako nisi više rob, nego sin; ako li si sin, i naslednik si Božji kroz Hrista. (Gal. 4, 47)
 
Delom svojim, misijom koju je imao i preduzimao, kao i celokupnom ličnošću svojom, patrijarh Pavle obeležio je vreme u kojem se našao na čelu Srpske pravoslavne crkve.
Sam Božji Promisao odredio je da se nađe na čelu Crkve u izuzetno teškom, sudbinskom vremenu po srpski narod. Jer, samo ličnost takvih vidika i takve duhovne snage mogla je da kormilari i uspešno sprovede brod Crkve kroz nemirno more svakojakih iskušenja.
Bez njega bi mnogo šta bilo drugačije – teže i neizvesnije. Otuda je vladika Lavrentije rekao: „Da nas on nije zaklanjao svojim molitvama pred živim Nebesima… Bog zna šta bi od nas bilo.“[1] On je „kao gromobran molitveno zaklanjao svoju pastvu i svoj narod od crnih i olovnih pretećih oblaka, i svih paklenih sila nadnetih nad našu otadžbinu, protiv dece Svetog Save.“[2]
Pred njegovim molitvama i molbama mnogi su morali da zastanu. U smutnom vremenu, vrlo teškom i po naciju i po Crkvu, iako to mnogi nisu želeli ni da čuju, ni da vide, nije mogao da ostane neprimećen njegov hrišćanski stav prema ljudima, događajima, svetu, koji je bio daleko iznad svih propagandnih, dnevno-političkih manipulacija… Svaka njegova propoved, svaka poruka, svaka reč bila je poziv na mir, za ljubav, za uvažavanje drugih, za poštovanje…
Širom sveta uvažavan je kao jedan od najvećih duhovnika našeg vremena, koji po putokazima sa neba dela na zemlji.
„U najgorim vremenima, dobili smo najboljeg patrijarha, kakvog Srbi neće imati zadugo“[3], rekao je njegov dugogodišnji poznanik akademik Vladeta Jerotić.
Posle gotovo poluvekovnog komunističkog, ateističkog uređenja društva, mnogi su Boga spoznali upravo preko patrijarha Pavla, kroz njegovu reč i njegovo delo. Hramovi su bivali sve ispunjeniji. Ikone su počele da se vraćaju u domove iz kojih su u međuvremenu nestale, u kancelarije državnih službenika, u školske učionice… Osim privatnih, i mnoga državna preduzeća i mnoge ustanove uzeli su da slave krsnu slavu. Pred upaljenim kadionicama nisu ce zatvarali prozori: miris tamjana mogao se sve češće osetiti, davao je on osećaj duhovne svežine, duhovnog oživljenja, neskrivenog bogoljublja… Litije su krenule kroz gradove…
Velikim zaslugama patrijarha Pavla, država i Crkva više ne nastupaju sa suprotstavljenih pozicija, kao u vreme kada su hapšeni i proganjani vladike, sveštenici i monasi, a vernici u potaji odlazili u hramove; one su počele sve češće da nastupaju kao saveznici, u velikoj društvenoj koaliciji.
Uspeo je da Crkvi povrati mesto koje joj pripada u društvu, ali ne nikako na štetu države, kako su neki od dežurnih kritičara nastojali da prigovore.
Sve napade onih koji su Srpsku crkvu uzimali za prvu metu, patrijarh Pavle je svojim autoritetom, svojom misijom i duhovnim spokojem uspeo da učini besmislenim. U situaciji kada su sve vrednosti napadnute, kada je činjeno da se svaka veličina brutalno prizemlji, jedino Njegova Svetost delovao je kao neko od koga se i najteži napadi odbijaju poput bumeranga.
Patrijarhu Pavlu, zbog ugleda koji uživa, pošlo je za rukom da premosti i do tada najveći jaz u Srpskoj crkvi – raskol u srpskoj dijaspori.
Njegovu veliku ulogu u zaštiti Srpske crkve i srpske države, kao i značaj koji ima u vascelom pravoslavnom svetu, vrlo jasno istakao je i ruski patrijarh Aleksij II u čestitki srpskom prvojerarhu, povodom 50-godišnjice njegove arhijerejske službe.
Napisao je ruski patrijarh srpskom patrijarhu:
„Za vreme Vaše poluvekovne arhijerejske službe celom pravoslavnom svetu postali ste poznati kao revnosni arhipastir, učen bogoslov, koji je sve te osobine sjedinio ličnom pobožnošću.
Vaša dugogodišnja arhijerejska, a zatim i patrijaraška služba prohodila je u vremenu kada je srpski narod bio u teškim uslovima. Oblasti koje su pod jurisdikcijom Srpske pravoslavne crkve, a koje su nekada sačinjavale jednu državu, krenule su putem državne nezavisnosti. Ipak, zahvaljujući Vašoj prvosvetiteljskoj mudrosti, crkveno jedinstvo je sačuvano, kao jedinstvo duha u savezu mira (Ef. 4,3). I sada je Vaše služenje usmereno na to da se, po rečima apostola Pavla, ne dele nego da budu utvrđeni u jednom razumu i u jednoj misli (1. Kor. 1,10).“[4]
Njegova Svetost patrijarh moskovski i cele Rusije Aleksij II izjavio je da Srbi imaju sveca u svom patrijarhu.[5] Takođe, i patrijarh jerusalimski i sve Palestine Teofilo istakao je[6] da je Bog u Srbiji postavio jednog svetog čoveka – patrijarha Pavla.
S istim, velikim uvažavanjem odnosili su se i svi drugi poglavari pomesnih pravoslavnih crkava. Prilikom učešća na brojnim značajnim godišnjicama i drugim velikim događajima iz života Pravoslavne crkve, patrijarhu Pavlu dali su prvenstvo i ukazali najveće poštovanje. Predstavili su ga kao duhovno svetilo pravoslavlja u ovom vremenu, u ovom svetu…
Mnogi su vladiku Pavla kao takvog upoznali i znatno ranije, još dok je bio episkop raškoprizrenski. Tako, istaknuti srpski slikar Milić od Mačve, posle posete, sa svojim ocem, episkopu Pavlu u Prizrenu 1974. godine, zapisao je: „Ovaj vladika je pravi svetac i sva ponižavanja podnosi hrišćanski…“[7]
Među savremenicima patrijarh Pavle uživa najveće poverenje.[8] Od „običnog sveta“ do najistaknutijih pojedinaca u društvu. Iz bilo kog poziva da dolaze.
Čuveni srpski istoričar Milorad Ekmečić ovako je svedočio o srpskom prvojerahu, čije blage reči snažno odjekuju svetom:
„Jednom sam, u razgovoru sa predsednikom Konferencije nemačkih katoličkih biskupa, čuo da se žali da u svojoj crkvi nemaju ‘tako svetog čoveka kao što je vaš patrijarh’. Do danas se osećam posramljenim iz jedne situacije, kada su i mene pozvali u grupu intelektualaca koje je Sveti sinod s vremena na vreme voleo da čuje: ostali smo sami, ja sam se bojao da mu priđem bliže, a on ce primakao meni.
Patrijarh Pavle će u istoriji Srpske crkve ostati puškinski visok obelisk nerukotvoreni. (…)
U jednom zasudnom vremenu patrijarh Pavle je obnovio Srpsku crkvu, svetošću i ćutanjem više nego bi celi institut matematičara mogao smisliti kako treba da se radi. Vratio joj je narod i zbio ga oko oltara, pa mu sada veruje više nego ijednom filozofu i političaru.
Ne treba decu učiti da ga pamte. Znaće za njega i oni koji neće. A on sam će u duši poneti epitaf koji je pre mnogo vekova jedan Dalmatinac ostavio na mramoru – ‘Laudo Tibi Domine quod fui’ (Hvala ti Gospode što sam postojao). Neki ne umiru i kad umiru.“[9]
A njegov kolega, takođe veliki istoričar Dragoljub Živojinović ovako gleda na svog savremenika, patrijarha Pavla:
„On je ličnost dostojna svog položaja i načina na koji obavlja svoje dužnosti. Veoma je blizak narodu, i sve što radi, radi za njega i u njegovo ime. Njegove reči i izjave o različitim pitanjima su iskazane jasno, razumljivo, ali i dostojanstveno. Njegovo razumevanje problema o kojima je govorio i pisao u svojim porukama otkrivaju umnog i razumnog čoveka. On otvoreno govori o stradanjima naroda, s jedne strane, i istovremeno poziva na pomirenje, zajednički život, toleranciju. On je mnogo naučio kao vladika raško-prizrenski, on je otkrio zločine koji se čine nad narodom srpskim i Crkvom, i upozorio sve, počev od Svetog sinoda, ministara i javnosti. On je retka ličnost u istoriji srpskog naroda koji je u vremenu kroz koje je prolazio doživeo mnogo toga, mahom neprijatnog, mučnog i bolnog. Meni će ostati u svesti kao čovek koji je po mom poimanju najbliži svetom čoveku.“[10]
Posle mnogobrojnih susreta sa Njegovom Svetošću, veliki srpski pesnik Matija Bećković, u razgovoru sa ovim autorom, svedoči:
„Patrijarh Pavle živi kao da će mu svaki dan biti sudnji, i govori kao da će mu svaka reč biti poslednja. U tmušama novije istorije srpski narod u patrijarhu Pavlu ima najpouzdaniji oslonac, primer i putokaz. Živeći na oba sveta i ponavljajući Budimo ljudi i Izdržimo do kraja patrijarh Pavle postao je ne samo ponos monaha i Hristove crkve, nego i najubedljivija ličnost našeg vremena.“[11]
Dok u to vreme ministar vera u Vladi Republike Srbije Radomir Naumov, ne samo iz ličnog doživljaja, nego i sa pozicije dužnosti koju obavlja, kazuje:
„Uzdignut visoko iznad misije samo verskog poglavara, celim životom i delovanjem, patrijarh Pavle je naš duhovni svetionik, putokaz našeg spasenja i izbavljenja.
U ovom vremenu velikih državnih i nacionalnih iskušenja, patrijarh nam donosi sve ono neophodno što nam nedostaje: ljubav, spokoj, nadu, poštenje, čovečnost.“[12]
Obavljajući dužnost srpskog prvojerarha, postao je duhovni stožer i Crkve, i države, koje su preko njega, posle poluvekovne ateizacije, u mnogo čemu našle i uspostavile zajedničke niti.
I, upravo zbog svega toga, ostalo je da se ovo doba vodi kao – vreme patrijarha Pavla!
 


 
NAPOMENE:

  1. Vladika Lavrentije, Gromobran Crkve i napoda, NIN, 15. decembar 2005.
  2. Isto
  3. „Večernje novosti“, 28. avgust 1999.
  4. „Pravoslavlje“, 15. jun 2007.
  5. 42 „Blic“, 31. decembar 2006.
  6. U razgovoru sa srpskim vernicima koje je primio za Vaskrs 2006. godine, „Kurir“, 25. april 2006.
  7. Povjesnica Milića od Mačve, III deo, Beograd, 1987, str. 50.
  8. Poštovanje koje uživa patrijarh Pavle moglo se videti u raznim prilikama, bilo gde da se Njegova Svetost pojavio. Tako je, recimo, bilo i u leto 2004. godine, kada je tada tek izabrani predsednik Srbije Boris Tadić trebalo da položi zakletvu za tu najveću državnu dužnost. U iščekivanju tog svečanog čina, u Skupštini Srbije, gde su pristigli mnogi visoki gosti, bila je opuštena atmosfera, čuo se veliki žagor… Među brojnim zvanicama bili su i poglavari najvećih verskih zajednica u Srbiji. Pojavom patrijarha Pavla na vratima skupštinske sale, svi su zaćutali. Bez reči, na nogama, svi su propratili njegov dolazak.
  9. NIN, 22. novembar 2007.
  10. Isto
  11. Isto
  12. Isto
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Željko Gajić

    Verovatno se ohološću i drskošću može smatrati svaki komentar života i reči patrijarha Pavla, tako da ja ovo i ne bih nazvao komentarom, već samo potrebom da sa drugima podelim to kako sam ja shvatio taj vapaj „budimo ljudi“. Izgleda da svaki put kada se nama Srbima desi „narod“ nestanu ljudi. Mene je to zadesilo lično, zabolelo, možda i dotuklo, ali i pomoglo da vidim da je to tako bilo i kada nije bilo samo lično. U ravni ličnog to i nije toliko bitno, ali je pogubno za sve druge situacije višeg reda od ličnog.

  2. Mile Veličković

    Sv. Nikolaj: BITI ČOVEK TO JE MALO
    Učini dobro i zakopaj pod kamen, ono će od kamena načiniti sebi jezik i objaviti se.
    Ako si u tamnici zbog pravde, sve zvezde će sijati nad tvojom tamnicom i raditi za tvoju slobodu.
    Ako si na vešalima zbog pravde, sva nebesa uskomešaće se i radiće da tvoju smrt obrate u život.
    Budi čovek, to je malo rečeno.
    Budite bogovi, veli Sveto Pismo.
    Budi čovek, to je kratak program.
    Budite bogovi, to je najviši program.
    Ogladneli, nijedan vas program neće nasititi osim najvišega.
    Ožedneli, nijedan vas program neće napojiti osim najvišega.
    Oni, koji vam rumore u uši: Budite ljudi – ustvari rumore vam: Budite to što jeste malo drukčije.
    A Bog vam, s verom u vas šapće najvišu i najmiliju tajnu: Budite bogovi!
    I više od ovoga ništa se ne može reći. Iznad ovoga reči se gube i ćutanje postaje rečito.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *