БУДИМО ЉУДИ – ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

 

БУДИМО ЉУДИ
ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
 
ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ У ВРЕМЕНУ СВОМ
 
А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина cвojeгa, који се роди од жене, који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење. А пошто сте синови, посла Бoг Духа Сина cвojeгa у срца вaшa, који виче: Ава, Оче! Тако ниси више роб, нeгo син; ако ли си син, и наследник си Божји кроз Христа. (Гал. 4, 47)
 
Делом својим, мисијом коју је имао и предузимао, као и целокупном личношћу својом, патријарх Павле обележио је време у којем се нашао на челу Српске православне цркве.
Сам Божји Промисао одредио је да се нађе на челу Цркве у изузетно тешком, судбинском времену по српски народ. Јер, само личност таквих видика и такве духовне снаге могла је да кормилари и успешно спроведе брод Цркве кроз немирно море свакојаких искушења.
Без њега би много шта било другачије – теже и неизвесније. Отуда је владика Лаврентије рекао: “Да нас он није заклањао својим молитвама пред живим Небесима… Бог зна шта би од нас било.”[1] Он је “као громобран молитвено заклањао своју паству и свој народ од црних и оловних претећих облака, и свих паклених сила наднетих над нашу отаџбину, против деце Светог Саве.”[2]
Пред његовим молитвама и молбама многи су морали да застану. У смутном времену, врло тешком и по нацију и по Цркву, иако то многи нису желели ни да чују, ни да виде, није могао да остане непримећен његов хришћански став према људима, догађајима, свету, који је био далеко изнад свих пропагандних, дневно-политичких манипулација… Свака његова проповед, свака порука, свака реч била је позив на мир, за љубав, за уважавање других, за поштовање…
Широм света уважаван је као један од највећих духовника нашег времена, који по путоказима са неба дела на земљи.
“У најгорим временима, добили смо најбољег патријарха, каквог Срби неће имати задуго”[3], рекао је његов дугогодишњи познаник академик Владета Јеротић.
После готово полувековног комунистичког, атеистичког уређења друштва, многи су Бога спознали управо преко патријарха Павла, кроз његову реч и његово дело. Храмови су бивали све испуњенији. Иконе су почеле да се враћају у домове из којих су у међувремену нестале, у канцеларије државних службеника, у школске учионице… Осим приватних, и многа државна предузећа и многе установе узели су да славе крсну славу. Пред упаљеним кадионицама нису ce затварали прозори: мирис тамјана могао се све чешће осетити, давао је он осећај духовне свежине, духовног оживљења, нескривеног богољубља… Литије су кренуле кроз градове…
Великим заслугама патријарха Павла, држава и Црква више не наступају са супротстављених позиција, као у време када су хапшени и прогањани владике, свештеници и монаси, а верници у потаји одлазили у храмове; оне су почеле све чешће да наступају као савезници, у великој друштвеној коалицији.
Успео је да Цркви поврати место које јој припада у друштву, али не никако на штету државе, како су неки од дежурних критичара настојали да приговоре.
Све нападе оних који су Српску цркву узимали за прву мету, патријарх Павле је својим ауторитетом, својом мисијом и духовним спокојем успео да учини бесмисленим. У ситуацији када су све вредности нападнуте, када је чињено да се свака величина брутално приземљи, једино Његова Светост деловао је као неко од кога се и најтежи напади одбијају попут бумеранга.
Патријарху Павлу, због угледа који ужива, пошло је за руком да премости и до тада највећи јаз у Српској цркви – раскол у српској дијаспори.
Његову велику улогу у заштити Српске цркве и српске државе, као и значај који има у васцелом православном свету, врло јасно истакао је и руски патријарх Алексиј II у честитки српском првојерарху, поводом 50-годишњице његове архијерејске службе.
Написао је руски патријарх српском патријарху:
“За време Ваше полувековне архијерејске службе целом православном свету постали сте познати као ревносни архипастир, учен богослов, који је све те особине сјединио личном побожношћу.
Ваша дугогодишња архијерејска, а затим и патријарашка служба проходила је у времену када је српски народ био у тешким условима. Области које су под јурисдикцијом Српске православне цркве, а које су некада сачињавале једну државу, кренуле су путем државне независности. Ипак, захваљујући Вашој првосветитељској мудрости, црквено јединство је сачувано, као јединство духа у савезу мира (Еф. 4,3). И сада је Ваше служење усмерено на то да се, по речима апостола Павла, не деле него да буду утврђени у једном разуму и у једној мисли (1. Кор. 1,10).”[4]
Његова Светост патријарх московски и целе Русије Алексиј II изјавио је да Срби имају свеца у свом патријарху.[5] Такође, и патријарх јерусалимски и све Палестине Теофило истакао је[6] да је Бог у Србији поставио једног светог човека – патријарха Павла.
С истим, великим уважавањем односили су се и сви други поглавари помесних православних цркава. Приликом учешћа на бројним значајним годишњицама и другим великим догађајима из живота Православне цркве, патријарху Павлу дали су првенство и указали највеће поштовање. Представили су га као духовно светило православља у овом времену, у овом свету…
Многи су владику Павла као таквог упознали и знатно раније, још док је био епископ рашкопризренски. Тако, истакнути српски сликар Милић од Мачве, после посете, са својим оцем, епископу Павлу у Призрену 1974. године, записао је: “Овај владика је прави светац и сва понижавања подноси хришћански…”[7]
Међу савременицима патријарх Павле ужива највеће поверење.[8] Од “обичног света” до најистакнутијих појединаца у друштву. Из било ког позива да долазе.
Чувени српски историчар Милорад Екмечић овако је сведочио о српском првојераху, чије благе речи снажно одјекују светом:
“Једном сам, у разговору са председником Конференције немачких католичких бискупа, чуо да се жали да у својој цркви немају ‘тако светог човека као што је ваш патријарх’. До данас се осећам посрамљеним из једне ситуације, када су и мене позвали у групу интелектуалаца које је Свети синод с времена на време волео да чује: остали смо сами, ја сам се бојао да му приђем ближе, а он ce примакао мени.
Патријарх Павле ће у историји Српске цркве остати пушкински висок обелиск нерукотворени. (…)
У једном засудном времену патријарх Павле је обновио Српску цркву, светошћу и ћутањем више него би цели институт математичара могао смислити како треба да се ради. Вратио јој је народ и збио га око олтара, па му сада верује више него иједном филозофу и политичару.
Не треба децу учити да га памте. Знаће за њега и они који неће. А он сам ће у души понети епитаф који је пре много векова један Далматинац оставио на мрамору – ‘Laudo Tibi Domine quod fui’ (Хвала ти Господе што сам постојао). Неки не умиру и кад умиру.”[9]
А његов колега, такође велики историчар Драгољуб Живојиновић овако гледа на свог савременика, патријарха Павла:
“Он је личност достојна свог положаја и начина на који обавља своје дужности. Веома је близак народу, и све што ради, ради за њега и у његово име. Његове речи и изјаве о различитим питањима су исказане јасно, разумљиво, али и достојанствено. Његово разумевање проблема о којима је говорио и писао у својим порукама откривају умног и разумног човека. Он отворено говори о страдањима народа, с једне стране, и истовремено позива на помирење, заједнички живот, толеранцију. Он је много научио као владика рашко-призренски, он је открио злочине који се чине над народом српским и Црквом, и упозорио све, почев од Светог синода, министара и јавности. Он је ретка личност у историји српског народа који је у времену кроз које је пролазио доживео много тога, махом непријатног, мучног и болног. Мени ће остати у свести као човек који је по мом поимању најближи светом човеку.”[10]
После многобројних сусрета са Његовом Светошћу, велики српски песник Матија Бећковић, у разговору са овим аутором, сведочи:
“Патријарх Павле живи као да ће му сваки дан бити судњи, и говори као да ће му свака реч бити последња. У тмушама новије историје српски народ у патријарху Павлу има најпоузданији ослонац, пример и путоказ. Живећи на оба света и понављајући Будимо људи и Издржимо до краја патријарх Павле постао је не само понос монаха и Христове цркве, него и најубедљивија личност нашег времена.”[11]
Док у то време министар вера у Влади Републике Србије Радомир Наумов, не само из личног доживљаја, него и са позиције дужности коју обавља, казује:
“Уздигнут високо изнад мисије само верског поглавара, целим животом и деловањем, патријарх Павле је наш духовни светионик, путоказ нашег спасења и избављења.
У овом времену великих државних и националних искушења, патријарх нам доноси све оно неопходно што нам недостаје: љубав, спокој, наду, поштење, човечност.”[12]
Обављајући дужност српског првојерарха, постао је духовни стожер и Цркве, и државе, које су преко њега, после полувековне атеизације, у много чему нашле и успоставиле заједничке нити.
И, управо због свега тога, остало је да се ово доба води као – време патријарха Павла!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Владика Лаврентије, Громобран Цркве и нapoдa, НИН, 15. децембар 2005.
  2. Исто
  3. “Вечерње новости”, 28. август 1999.
  4. “Православље”, 15. јун 2007.
  5. 42 “Блиц”, 31. децембар 2006.
  6. У разговору са српским верницима које је примио за Васкрс 2006. године, “Курир”, 25. април 2006.
  7. Повјесница Милића од Мачве, III део, Београд, 1987, стр. 50.
  8. Поштовање које ужива патријарх Павле могло се видети у разним приликама, било где да се Његова Светост појавио. Тако је, рецимо, било и у лето 2004. године, када је тада тек изабрани председник Србије Борис Тадић требало да положи заклетву за ту највећу државну дужност. У ишчекивању тог свечаног чина, у Скупштини Србије, где су пристигли многи високи гости, била је опуштена атмосфера, чуо се велики жагор… Међу бројним званицама били су и поглавари највећих верских заједница у Србији. Појавом патријарха Павла на вратима скупштинске сале, сви су заћутали. Без речи, на ногама, сви су пропратили његов долазак.
  9. НИН, 22. новембар 2007.
  10. Исто
  11. Исто
  12. Исто

3 Comments

  1. Molim vas, gde mogu CUTI ( ako imamo snimak) da patrijarh Pavle kaze: budimo ljudi, iako smo Srbi. Meni se cini da sam cula: budimo ljudi, pa tek onda, Srbi, sto potpuno menja smisao izgovorenog.

  2. Миле Величковић

    Св. Николај: БИТИ ЧОВЕК ТО ЈЕ МАЛО
    Учини добро и закопај под камен, оно ће од камена начинити себи језик и објавити се.
    Ако си у тамници због правде, све звезде ће сијати над твојом тамницом и радити за твоју слободу.
    Ако си на вешалима због правде, сва небеса ускомешаће се и радиће да твоју смрт обрате у живот.
    Буди човек, то је мало речено.
    Будите богови, вели Свето Писмо.
    Буди човек, то је кратак програм.
    Будите богови, то је највиши програм.
    Огладнели, ниједан вас програм неће наситити осим највишега.
    Ожеднели, ниједан вас програм неће напојити осим највишега.
    Они, који вам руморе у уши: Будите људи – уствари руморе вам: Будите то што јесте мало друкчије.
    А Бог вам, с вером у вас шапће највишу и најмилију тајну: Будите богови!
    И више од овога ништа се не може рећи. Изнад овога речи се губе и ћутање постаје речито.

  3. Жељко Гајић

    Вероватно се охолошћу и дрскошћу може сматрати сваки коментар живота и речи патријарха Павла, тако да ја ово и не бих назвао коментаром, већ само потребом да са другима поделим то како сам ја схватио тај вапај “будимо људи”. Изгледа да сваки пут када се нама Србима деси “народ” нестану људи. Мене је то задесило лично, заболело, можда и дотукло, али и помогло да видим да је то тако било и када није било само лично. У равни личног то и није толико битно, али је погубно за све друге ситуације вишег реда од личног.