NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

 

BUDIMO LJUDI
ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA
 
NEUSPELA SMENA
 
Narušeno telesno zdravlje patrijarha Pavla, pokušale su, nažalost, da iskoriste pojedine vladike i da, još za vreme njegovog ovozemaljskog života, nametnu izbor novog srpskog duhovnog poglavara. Činjeno je to uglavnom nametanjem priča kroz medije, kako patrijarh Pavle, tobože, zbog onemoćalosti namerava da se povuče sa dužnosti na kojoj se nalazi. Ličilo je to na otvoreno „nagovaranje“ patrijarha da podnese ostavku, pošto se znalo da bi, zbog ogromnog autoriteta koji uživa, svaki pomen njegove eventualne smene naišao na veliku osudu u javnosti.
Otkad je patrijarh počeo da poboljeva, takve priče učestale su pred gotovo svako zasedanje Svetog arhijerejskog sabora SPC.
Patrijarh Pavle jeste, pred svojim saradnicima, u više navrata pominjao mogućnost da se povuče sa najviše crkvene dužnosti. Govorio je to pod osećajem umora od konstantno velikih obaveza. Ali, i pored razumevanja za ponekad takvo njegovo razmišljanje, s druge strane uvek bi sledilo ubeđivanje da to ne čini, već da se pričuva i da, koliko je to moguće, teret podeli sa drugima.
Potom je i sam došao do zaključka da ne bi trebalo da napušta od Gospoda povereno mu breme. Jer, kao što je rečeno, on je dužnost patrijarha shvatio, onako kako to i jeste u hrišćanskom duhu, samo kao još veću obavezu služenja.
Obrazloženje onih koji su agitovali za izbor novog patrijarha bilo je da Crkva, tobože, ne može normalno da funkcioniše dok prvi među njima, zbog svojih godina i narušenog zdravstvenog stanja, nije u mogućnosti da se potpuno posveti svojim patrijaraškim obavezama. A pri tom, neki od vladika sa takvim stavovima nisu uspevali da prikriju ambicije da se i sami nađu na tronu Srpske crkve. Svoje „kandidate“, koje bi želeli da vide na Pavlovom mestu, imali su i oni koji ni na koji način ne bi smeli da se mešaju u izbor poglavara jedne autokefalne, pomesne crkve.
Mnogi i u samoj Crkvi zaklanjali su se iza autoriteta patrijarha Pavla. Ali, nekima od njih, očito, smetala je njegova nepopustljivost tamo gde je on smatrao da nije dobro da se popušta.
U situaciji kada su sve nacionalne vrednosti napadnute, a usled toga povećan i strah da se ne ugrozi i misija Crkve, koja se u srpskom društvu doživljava kao najpouzdaniji nacionalni oslonac, svaki napad na patrijarha Pavla i svaki pomen da bi iz nekog razloga mogao da odstupi sa crkvenog kormila, izazivali su burna reagovanja u javnosti. Zato, svi pokušaji da se Njegova Svetost „nagovori“ na povlačenje ili da se na crkvenom saboru pokrene to pitanje, čim bi se pokazali neuspešnim, odmah su obustavljani. Neki od onih koji su u tome učestvovali, u svoje ili tuđe ime, primirili su se, a onda opet sačekali priliku za „dokazivanje“ kako je patrijarh Pavle, eto, nemoćan da više vodi Crkvu.
Sa patrijarhom Pavlom na čelu, znalo se, Crkva, ni pod kakvim pritiscima, neće dati pristanak na nešto što bi bilo protivno vitalnim interesima naroda kojem pripada.
Ustavom Srpske pravoslavne crkve jasno je predviđena situacija u kojoj patrijarh nije u mogućnosti da obavlja svoju dužnost. Tako, u članu 61. kaže se: „Kad je Patrijarh ma zbog kojeg uzroka privremeno sprečen da vrši svoju predsedničku dužnost u Saboru, odnosno Sinodu, zamenjuje ga, po njegovom ovlašćenju, najstariji po proizvodstvu mitropolit član Sabora, odnosno Sinoda, a ako ovoga nema, najstariji po episkopskom posvećenju episkop član Sabora, odnosno Sinoda „.
Pošto je, posle patrijarhovog odlaska na VMA u novembru 2007. godine bilo neizvesno koliko će potrajati njegovo lečenje, Sveti arhijerejski sabor je na svom redovnom zasedanju u maju 2007. doneo odluku u kojoj se kaže da je „usled sprečenosti Njegove Svetosti patrijarha srpskog g. Pavla, koji se već duže vremena nalazi na lečenju na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu“, Sveti arhijerejski sinod „preuzeo na sebe svu vlast, dužnosti i obaveze Srpskog patrijarha“.
Učinjeno je to pozivajući se na član 62. Ustava SPC, koji glasi: „Ako je sprečenost Patrijarha u vršenju njegovih dužnosti dužeg i trajnujeg karaktera, ili kad se patrijaraški presto uprazni, vlast Patrijarhovu vrši Sveti arhijerejski sinod, koji to objavljuje eparhijskim Arhijerejima i saopštava državnoj vlasti, radi znanja. Predsedničke dužnosti Patrijarhove u Svetom arhijerejskom saboru i Svetom arhijerejskom sinodu vrši tada najstariji po proizvodstvu član Svetog arhijerejskog sinoda mitropolit, odnosno najstariji po posvećenju episkop, ako mitropolita nema.
U ovim slučajevima ne mogu se po pravilu donositi crkvenozakonski propisi, uredbe i načelne odluke. „
Ali, i pored toga, pojedine vladike ponovo su insistirale na izboru novog patrijarha. Pred jesenje zasedanje Svetog arhijerejskog sabora, u novembru 2008, ponovo je kroz medije pokrenuta kampanja koja je trebalo da rezultira izborom novog srpskog patrijarha. Desilo se tako da je jedan od najtiražnijih dnevnih listova, nedelju dana po zakazivanju Sabora, objavio ovakvu informaciju: „Uprkos nastojanju grupe arhijereja da se po svaku cenu do 11. novembra, za kada je zakazano jesenje zasedanje Svetog sabora, izdejstvuje ostavka patrijarha Pavla, kako bi se redovno zasedanje pretvorilo u izbor za novog poglavara, pismene saglasnosti Njegove svetosti o povlačenju sa trona SPC nema“[1].
Preko takve informacije, da se „po svaku cenu pokušava da izdejstvuje ostavka“ patrijarha, prešlo se prećutno. A onda, osam dana kasnije (24. oktobra 2008), Sveti arhijerejski sinod (koji su osim odsutnog patrijarha Pavla, činili mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i episkopi žički Hrizostom, bihaćko-petrovački Hrizostom i mileševski Filaret) izdaje saopštenje, u kojem se kaže:
„Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, sa svoje današnje sednice održane u Patrijaršijskom dvoru u Beogradu, obaveštava javnost da je Njegova Svetost patrijarh srpski gospodin Pavle, na osnovu člana 111. Ustava Srpske pravoslavne crkve, podneo molbu kojom, zbog zdravstvenih razloga i nemoći, umoljava Sveti arhijerejski sabor da mu, na svome predstojećem jesenjem redovnom zasedanju, 11. novembra 2008. godune, odobri povlačenje iz aktivne službe.
Sveti arhijerejski sinod je ovu molbu Njegove Svetosti patrijarha Pavla dostavio Svetom arhijerejskom saboru u nadležnost“.
U javnosti, pa i među samim vladikama, pojavila se sumnja da li je to zaista patrijarhova „molba“. Oni koji su znali u kakvom zdravstvenom stanju je tada bio patrijarh smatrali su da on, u bolnici, nije bio u mogućnosti da napiše takvu molbu. Zato je otvoreno iznošena sumnja da je molbu napisao neko drugi, a onda je ona doneta patrijarhu samo na potpis, ili na usmenu saglasnost (uz stavljanje faksimila potpisa). Takve sumnje iznošene su i na zasedanju Sabora.
Nije ostala nezapažena ni činjenica, kako među episkopima, tako i u široj javnosti, da je ministar vera u Vladi Republike Srbije Bogoljub Šijaković, uoči ovog saborskog zasedanja, posetio više vladika i da je tom prilikom predlagao kakav bi trebalo da bude budući srpski patrijarh[2]!
Jedan od vladika koji je bio najuporniji u stavu da se ne usvoji papir koji je podnet kao „molba“ patrijarha Pavla da se povuče iz aktivne službe, bio je episkop šabački Lavrentije. Na zasedanju najvišeg crkvenog tela ovako je obrazložio taj svoj stav:
„Njegova Svetost iz bolnice u ovakvom zdravstvenom stanju ničim ne otežava rad Svetog arhijerejskog sinoda i Sabora, osim u Saboru radi donošenja odluka zakonodavne prirode, a one se ne donose svake godine. On je dao Sv. sinodu odrešene ruke, te Sinod veoma uspešno i savesno obavlja dužnosti u svojoj nadležnosti, čak i mnogo efikasnije nego pre godinu dana kad je on, patrijarh, predsedavao, ali, zbog staračke iznemoglosti nije mogao pružiti od sebe onoliko koliko je želeo.
Osim toga, ceo pravoslavni svet ga poštuje zbog njegovog svetog života, i već ga vidi kao ‘sveca koji hoda po zemlji’, pa bi se mnogi ožalostili i iznenadili ako bi ga mi njegovi najbliži saradnici i u Hristu braća za života otpisali. Svi oni osećaju da je on naš veliki molitvenik i zaštitnik pred Gospodom, samo mu treba pridržati iznemoćale ruke uzdignute ka nebu, kao Aron i Or Mojsiju.
Ovih dana sredstva javnog informisanja su anketirala naše vernike o stavu po ovom: 75 odsto je molilo da Njegova Svetost patrijarh Pavle bar nominalno ostane poglavar SPC dok ga Gospod ne pozove. Kad narod tako misli o patrijarhu srpskom Pavlu, šta preostaje nama arhijerejima. I šta ako ga Gospod jednog dana projavi kao svetitelja, a mi – njegova braća u Hristu – već ga otpisali? Treba li narod da ga štiti od nas?“ Ovakav stav podržala je većina vladika, a među njima i članovi Sinoda, koji su patrijarhovu „molbu“ izneli na Sabor.
Ipak, kako je zvanično saopšteno, Sabor je „primio na znanje“ podnetu molbu, i doneo odluku: „U isto vreme, umoliti Svjatjejšeg Patrijarha da, i pored navedenih razloga u ovom aktu, i dalje ostane na čelu Srpske pravoslavne crkve.“ Doneta odluka naišla je na oduševljenje u javnosti.
 


 
NAPOMENE:

  1. „Blic“, Beograd, 16. oktobar, 2008.
  2. O tome je dosta pisano i u štampi („Glas javnosti“, Beograd, 25. i 26. oktobar, 10, 11. i 16. novembar 2008. godine…) a to je, po završetku zasedanja Svetog arhijerejskog zasedanja SPC, nezadovoljan što tada nije izabran novi patrijarh, u pismu upućenom pojedinačno srpskim arhijerejima, potvrdio i episkop zahumsko-hercegovački Grigorije („Večernje novosti“, Beograd, 10. decembar 2008; ,,Press“, Beograd, 10. decembar 2008…).
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Željko Gajić

    Verovatno se ohološću i drskošću može smatrati svaki komentar života i reči patrijarha Pavla, tako da ja ovo i ne bih nazvao komentarom, već samo potrebom da sa drugima podelim to kako sam ja shvatio taj vapaj „budimo ljudi“. Izgleda da svaki put kada se nama Srbima desi „narod“ nestanu ljudi. Mene je to zadesilo lično, zabolelo, možda i dotuklo, ali i pomoglo da vidim da je to tako bilo i kada nije bilo samo lično. U ravni ličnog to i nije toliko bitno, ali je pogubno za sve druge situacije višeg reda od ličnog.

  2. Mile Veličković

    Sv. Nikolaj: BITI ČOVEK TO JE MALO
    Učini dobro i zakopaj pod kamen, ono će od kamena načiniti sebi jezik i objaviti se.
    Ako si u tamnici zbog pravde, sve zvezde će sijati nad tvojom tamnicom i raditi za tvoju slobodu.
    Ako si na vešalima zbog pravde, sva nebesa uskomešaće se i radiće da tvoju smrt obrate u život.
    Budi čovek, to je malo rečeno.
    Budite bogovi, veli Sveto Pismo.
    Budi čovek, to je kratak program.
    Budite bogovi, to je najviši program.
    Ogladneli, nijedan vas program neće nasititi osim najvišega.
    Ožedneli, nijedan vas program neće napojiti osim najvišega.
    Oni, koji vam rumore u uši: Budite ljudi – ustvari rumore vam: Budite to što jeste malo drukčije.
    A Bog vam, s verom u vas šapće najvišu i najmiliju tajnu: Budite bogovi!
    I više od ovoga ništa se ne može reći. Iznad ovoga reči se gube i ćutanje postaje rečito.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *