NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

 

BUDIMO LJUDI
ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA
 
PATRIJARH PAVLE PRIVATNO
 
I po prelasku iz Prizrena u Beograd, na dužnost patrijarha, ništa suštinski nije se promenilo u Pavlovom životu, osim ŠTO je imao još više obaveza služenja i odgovornosti. Nastavio je da živi kako je živeo celog života, u svemu strogo monaški.
Mislio je da će da stanuje u patrijaršijskoj kući u beogradskom naselju Senjak, inače, predviđenoj za stanovanje crkvenog poglavara. I sam je želeo da živi u ovoj kući, zbog blizine manastira Vavedenja, gde bi odlazio na bogosluženja. Kada su iz Prizrena dopremljene njegove skromne lične stvari, sestra od tetke Agica (ćerka tetke Senke, koja ga je odgajila) i unuka pokojnog brata Dušana, a samim tim i njegova unuka Snežana, koje su živele u Beogradu, otišle su da mu pomognu da raspakuje stvari i da srede kuću u kojoj će stanovati. Patrijaršijska vila bila je prilično oronula: betonska ograda stepeništa samo što se nije srušila… Ipak, od nameštaja je imala gotovo sve što je potrebno; u spavaćoj sobi bio je prilično očuvan francuski ležaj… Patrijarh je rekao da se od stvari ništa ne dira, neka sve ostane tako kako jeste, ali da se unese njegov krevet, dovezen iz Prizrena. A bio je to najjednostavniji i najskromniji ležaj: preko običnog metalnog rama, na koji su navarene četiri nogare, postavljene su daske, a preko njih u platnenoj vreći šuške od kukuruza. Bez jastuka.
Međutim, odmah se ispostavilo da bi zbog velikih i stalnih obaveza bilo necelishodno da stanuje u ovoj kući, jer bi se dosta vremena potrošilo na odlaske i dolaske. Zato je već prvog dana odlučio da, ipak, živi u Patrijaršiji. U Patrijaršijskom dvoru, kod Saborne crkve, izabrao je najmanju sobu, za koju je unuka Snežana pretpostavila da je nekada bila predviđena za batlera: široka samo dva metra, taman koliko da se krevet uglavi između dva zida, iznad kreveta u obliku ćiriličnog slova P postavljena je daska koja je služila kao polica na kojoj bi se odložile knjiga, naočare, čaša za vodu ili neka druga priručna stvarčica. Tu je još jedan stari orman, jedna stolica i sef. Smatrao je da mu više ništa nije potrebno. Ostali deo velikog patrijaršijskog stana koristio je za prijem gostiju.
U Patrijaršijskom dvoru nastavio je da živi kao da je u bilo kojoj drugoj monaškoj keliji. Ustaje rano, u četiri sata ili još ranije. Obavlja svoje dugo molitveno pravilo, čita jutarnju monašku molitvu: “ Ustavši od sna pripadamo Ti Blagi…“ Zatim posprema svoje odaje. A onda, obično oko šest sati, odlazi na jutarnju Liturgiju u patrijaršijsku kapelu Sv. Simeona Mirotočivog, na trećem spratu istog zdanja.
Već od pet sati moglo se videti mnoštvo ljudi i žena kako žurno idu prema Patrijaršiji da bi prisustvovali Liturgiji koju služi Njegova Svetost. Zbog tako velikog broja vernika, patrijarh je u međuvremenu počeo sve češće jutarnju Liturgiju da služi u velikoj sali Patrijaršijskog dvora, koja se nalazi u prizemlju i koja može da primi oko pet stotina duša. I na taj način srpski prvojerarh krenuo je u susret vernicima: u sali ima više prostora nego u kapeli, a time se i pastva njegova, među kojima ima dosta starijih ljudi, pošteđuje da se stepenicama tri sprata penju, do kapele na vrhu zgrade, što pogotovo zimi nije lako, s obzirom da je u to vreme još mrak.
Liturgija koju Njegova Svetost služi traje duže nego što je uobičajeno, najviše zbog pominjanja u molitvi mnoštva ljudi kojima je potrebna pomoć. Na službu patrijarh dolazi s hrpom ceduljica, sa imenima preminulih, bolesnih ili onih koji su u nekoj drugoj nevolji, a koje mu, uz molbu za pomen na bogosluženju, uručuju njihovi najbliži.
Posle Liturgije, patrijarh drži kratku propoved prisutnim vernicima, a koja se uvek odnosi na Jevanđelje koje se toga dana čita. Cilj propovedi je poučavanje, zato govori samo onoliko koliko je potrebno da bi objasnio ono o čemu govori.[1] A reči njegove su sasvim precizne i svima razumljive.
Ako ne ide na put, sledi običan radni dan ispunjen molitvom, radom i drugim pastirskim i dušekorisnim aktivnostima. Posle doručka, od devet sati, kod patrijarha na referisanje dolaze njegov marljivi sekretar protođakon Momir Lečić i drugi najbliži saradnici, da bi potom, do ručka, usledili radni sastanci, prijemi ili neki drugi poslovi predviđeni i zakazani za taj dan. Odmara se vrlo kratko. I to uglavnom aktivnim odmorom: kakvim fizičkim radom od umnog rada, i obrnuto, umnim radom od fizičkog rada.
Nastoji da ne ispusti ni večernje bogosluženje u Sabornoj crkvi. Ako je bio negde izvan Beograda, žuri da stigne do početka večernje službe. Tako, recimo, često je bivalo da vraćajući se iz Pećke patrijaršije, posle sedam-osam sati provedenih u automobilu, odlazi pravo u Sabornu crkvu na službu.
Kolika je njegova molitvena revnost, vidi se i po tome što za vreme službe, često odlazi za pevnicu i peva.
Posle večernje službe, u svom kabinetu prima sveštenike iz eparhije i vernike koji traže duhovne savete.
Uveče, u pratnji oca Momira Lečića, a nekad i sam, često je odlazio na razne akademije, koncerte, prijeme… A po povratku, kao i u svakoj prilici kada ima slobodnog vremena, čita ili piše, pored ostalog, odgovarajući i na mnoga pisma vernika, sveštenika i drugih ljudi iz sveta.
Trudio se da ne gubi vreme. Kada se vozi, u bilo kom prevoznom sredstvu, gotovo uvek čita: sprema se za obaveze koje ga čekaju ili čita molitve. U službenom, patrijaršijskom automobilu, koji koristi, ispred njegovog (suvozačkog) sedišta uvek stoji prilično izlizan Molitvenik.
Sam o sebi u svemu brine. I kao patrijarh ponekad bi uzeo da sam sebi spremi hranu, a hrana njegova je uglavnom biljna: u vreme postova, ponedeljkom, sredom i petkom to je povrće na vodi, a drugim danima sa vrlo malo ulja. Pomalo ribe uzme samo kada js to dopušteno monaškim pravilima posta, a mesa nikad (osim što za Božić i Vaskrs uzme samo po mrvicu, „da bi se razlikovao od jeretika“). Hranu uzima samo onoliko koliko je organizmu potrebno. I to hranu u skladu sa sezonom kojoj pripada. Tako, u letnjim mesecima omiljeno jelo su mu kuvane koprive i povrće kako koje dospeva… U vreme posta česta hrana bile su mu sušene jabuke, ako nema svežih (imao je pune kese sušenih jabuka, sam ih iseče na kriškice i osuši)… A omiljena pića su mu sok od paradajza, raso i boza.
Na kraju obeda trudi se da svaku mrvicu pokupi, da se ne bi bacale. Kaže: „Hrana koju jedemo stvorena je božanskom energijom, posredstvom Sunca“.
Iz toga sledi sasvim jasan zaključak: rasipanjem hrane, rasipaju se dobra koja nam je Bog dao!
Pri tom, često podseća na svedočenja iz Jevanđelja, kada Isus sa pet hlebova i dve ribe nahrani oko pet hiljada ljudi, osim žena i dece (Mt. 14, 15-21; Mk. 6, 35-44; Lk. 9, 12-17; Jn. 6, 5-14), posle čega zapovedi učenicima svojim: „Skupite preostale komade, da ništa ne propadne“ (Jn. 6, 12). I pored toliko nahranjenih ljudi, preteče dvanaest kotarica punih.
Ukazuje da je sam Gospod zapovedio da se sve pokupi.
Patrijarh Pavle i odežde sam sebi šije, krpi i pere. Kad mu, recimo, unuka Snežana ponudi da nešto pomogne, da sašije ili zakrpi, on to odbije: „Zašto ti da mi šiješ, kad ja umem i imam mašinu?“[2] Takođe, sam sebi i cipele popravlja i održava…
Dosta polaže i na svoje zdravlje. I tu su prevashodni duhovni razlozi. Jer, kako kaže: „Telo moje je hram duše moje, a duša moja je hram Duha Svetoga!“ I za to daje poučno objašnjenje: da bi duša mogla da stremi Bogu, od Koga je i data, ona za to mora da ima uslova, da joj u telu bude komotno; da se ne opterećuje gresima, već oplemenjuje vrlinama!
Otuda i njegova poruka: „Ni telu više nego što mu treba, ni duši manje nego što joj treba!“
Velika je briga njegova za sve ljude, za ovaj svet. Za njega se neprestano moli, zna šta se sve dešava, iako ne prati medije. U jednom intervjuu će reći: „Niti imam televizor, niti imam radio, niti čitam novine. Ali su prilike takve da ono što je od važnosti dođe i do mene. To, doduše, nije politika, već biti ili ne biti. Nisam ja, dakle, protiv ovog društva i njegovog dobra, jer živim u njemu.“[3]
Patrijarh Pavle za sebe ništa ne traži, a sve što ima sa drugima deli.
Tako, jednom prilikom dolazim u Patrijaršiju kod mog prijatelja dr Slobodana Mileusnića, upravnika Muzeja Srpske pravoslavne crkve, a on me dočekuje razneženim glasom:
– Evo, sad sam bio kod Njegove Svetosti. Zove me: „Slobo, sine, ako nisi u poslu, dođi do mene!“ Odem gore, on me smesti da sednem, a onda me posluži sa kriškom lubenice. Kaže: „Evo, doneše mi parče lubenice, pa velim da podelimo“.
Zatim mi Mileusnić ispriča i ovo:
– Deda (tako ga mnogi od milošta zovu prim. aut.) zna kad je kome od nas slava, ono što ima, on nam da kako bismo što bolje dočekali goste. On brine ne samo o nama, svojim saradnicima, nego i o našoj deci. Raspituje se kako su, treba li kakva pomoć… Kad ima, pošalje im bombona, čokolade, voća…
Za sebe, ono što mu je potrebno, neće ništa dok ne plati. Čtec Njegove Svetosti, dugogodišnji sekretar Svetog arhijerejskog sinoda SPC i upravnik Patrijaršijske štamparije Gradimir Stanić, svedoči:
– Ako mu je potrebna neka knjiga ili neki papir koji su ovde štampani, on ih ne uzima dok ne plati, iako je ovo Patrijaršijska štamparija, dakle, pod njegovom upravom. Ne želi da zbog njega iko ima troškove.
Slično svedočenje ima i pisac Radoslav Bratić, priređivač jedne njegove knjige, koji mi kazuje:
„Dok sam pravio knjigu intervjua i beseda Njegove Svetosti patrijarha Pavla Molitve i molbe, odlazio sam često u Patrijaršiju kod njega. Kad je knjiga izašla, izdavač je poslao pedeset primeraka da patrijarh razdeli u Crkvi. On je skupio pare i kada sam došao, izbrojao je tačno koliko koštaju knjige. Ja sam mu rekao da su to autorski primerci i da se ne plaćaju. Patrijarh je odgovorio: ‘Nema ništa besplatno!’ Jedva sam ga ubedio da ne treba da plaća svoje knjige!“
Svi smo mi najamnici Gospodnji i svako od nas na zemlji treba da odradi svoju platu, prema svojim mogućnostima znao je često da podseti ovaj glasoviti predstojatelj Srpske crkve.
Pošto Crkva praznuje samo tri rođenja: Gospoda Isusa Hrista, Presvete Bogorodice i Svetog Jovana Preteče, patrijarh Pavle ni na koji način ne obeležava svoj rođendan. Toga dana služi Liturgiju u slavu praznika Usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja. Ali, i pored toga što ne slavi svoj rođendan, za tu priliku, kao i za njegov imendan, hiljade čestitki iz celog sveta stigne na njegovu adresu. Na čestitke crkvenih poglavara i visokih predstavnika svetovnih vlasti lično otpiše, sa zahvalnošću na lepim željama.
Iz istog razloga ne slavi ni tuđe rođendane. Primera radi, engleska ambasada svake godine priređuje prijem povodom rođendana njihove kraljice. I uvek se poziva srpski prvojerarh. Patrijarh German je odlazio; dočekivan je s velikom pažnjom, za njega i njegovu pratnju obezbeđivano je počasno mesto. Ali, patrijarh Pavle nijednom nije otišao.
Njegova Svetost patrijarh Pavle lično slavi samo svoju krsnu slavu – Lazarevu subotu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Atanasije (Rakita), Život po jevanđelju, „Pravoslavlje“, 15. januar 1995.
  2. Prema ličnom svedočenju Snežane Milković, unuke Pavlovog brata Dušana, autoru ovog dela.
  3. Intervju patrijarha Pavla: Uvek je bivalo da carevi traže ono što pripada Bogy, list „Danas“, Beograd, 5-7. januar 2002. (Razgovarala Jelena Tasić)
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Željko Gajić

    Verovatno se ohološću i drskošću može smatrati svaki komentar života i reči patrijarha Pavla, tako da ja ovo i ne bih nazvao komentarom, već samo potrebom da sa drugima podelim to kako sam ja shvatio taj vapaj „budimo ljudi“. Izgleda da svaki put kada se nama Srbima desi „narod“ nestanu ljudi. Mene je to zadesilo lično, zabolelo, možda i dotuklo, ali i pomoglo da vidim da je to tako bilo i kada nije bilo samo lično. U ravni ličnog to i nije toliko bitno, ali je pogubno za sve druge situacije višeg reda od ličnog.

  2. Mile Veličković

    Sv. Nikolaj: BITI ČOVEK TO JE MALO
    Učini dobro i zakopaj pod kamen, ono će od kamena načiniti sebi jezik i objaviti se.
    Ako si u tamnici zbog pravde, sve zvezde će sijati nad tvojom tamnicom i raditi za tvoju slobodu.
    Ako si na vešalima zbog pravde, sva nebesa uskomešaće se i radiće da tvoju smrt obrate u život.
    Budi čovek, to je malo rečeno.
    Budite bogovi, veli Sveto Pismo.
    Budi čovek, to je kratak program.
    Budite bogovi, to je najviši program.
    Ogladneli, nijedan vas program neće nasititi osim najvišega.
    Ožedneli, nijedan vas program neće napojiti osim najvišega.
    Oni, koji vam rumore u uši: Budite ljudi – ustvari rumore vam: Budite to što jeste malo drukčije.
    A Bog vam, s verom u vas šapće najvišu i najmiliju tajnu: Budite bogovi!
    I više od ovoga ništa se ne može reći. Iznad ovoga reči se gube i ćutanje postaje rečito.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *