NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

 

BUDIMO LJUDI
ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA
 
HVATANJE VEZE SA STVARNOŠĆU
 
Patrijarh Pavle je vrlo praktičan čovek, okrenut je ka Gore, ali zna da se ono čemu teži stiče samo predanim, vrednim i poštenim radom u ovozemaljskom svetu. Zato u nastavku razgovora upitah kakav treba da bude odnos čoveka prema svetu u kojem živi? A odgovor Njegove Svetosti bio je, kao što će se videti – vrlo poučan:
– Svakako, moramo imati u vidu u kakvim smo prilikama. I tu će nam moći da pomogne apostol Pavle. Kad je on bio u Atini, na Areopagu, tu gde se skupljao narod, gde su Atinjani dolazili ili da nešto novo čuju ili da nešto novo kažu. Bilo je mnoštvo naroda, a apostol Pavle će da kaže: „Ljudi, prolazeći kroz vaš grad, ja sam video da ste veoma pobožni. Među žrtvenicima bogovima video sam i jedan žrtvenik Bogu nepoznatom. Toga Boga, koga vi ne znate, ali ga slavite, ja vam propovedam“. Vidite kako je on uhvatio vezu sa onim što jeste, sa idolopoklonstvom, da bi doveo do onoga što treba da bude. Da je on njima rekao odmah: vi ste neznabošci, idolopoklonici, lažnim bogovima se klanjate… oni bi se digli, otišli, ne bi imao kome da kaže. Ovako je on, ne ispod žita, nego de fakto uhvatio vezu sa onim što je stvarnost. To nije prevara, to je hvatanje veze sa onim što postoji.
I u ovom vremenu u kojem smo, mi moramo uhvatiti vezu sa ovim što postoji, da učinimo koliko možemo da naš narod shvati suštinu vere svoje i da se duhovno uzdigne.
– Mnogi, pogotovo mladi, u svom nesnalaženju upuštaju se u neki iluzorni svet. Kako im pomoći da se utemelje u stvarni svet, ovakav kakav jeste?
– To je ono pitanje cilja i smisla života. Treba odgonetnuti: Šta je čovek? Zašto je Bog stvorio čoveka? Znajući to, zna se cilj života. Prema Svetom Jovanu Damaskinu, Bog po prirodi svojoj ima blaženstvo. Po prirodi svojoj… On ima i razum, ima i slobodu, ima i blaženstvo. Ali se On nije zadovoljio da samo On ima blaženstvo. On je želeo da postoje bića razumna koja će učestvovati u tome blaženstvu. I stvara anđele, stvara ljude. Ljudi su malo manji od anđela, jep anđeli nemaju telo, a ljudi imaju i telo, ali imaju i dušu.
S druge strane, ljudi se mogu uporediti i sa životinjama: one imaju instinkte koje imamo i mi, imaju organe koje imamo i mi, ali nemaju razum koji mi imamo.
Dakle, mi sa anđelima imamo dušu, imamo duh, a sa životinjama imamo tela i organe koje one imaju, s tim što one nemaju ono što mi imamo razum, osećanje, volju i slobodu.
Koliko je do sada generacija ljudi bilo i pomrlo na ovom svetu, i mi ćemo pomreti, i ko zna koliko će ih još pomreti do kraja sveta?! E, sad, treba se zapitati kakav je cilj i smisao našeg života, kad mi u jednom periodu imamo svest i razum? Kad čovek to reši, zašto je na ovom svetu, biće mu lakše da se u njemu snađe. Ako nema odgovora, onda luta. A po rečima Svetog Jovana Damaskina, cilj i smisao života jeste da steknemo blaženstvo na ovom svetu, da bismo ga nastavili u carstvu nebeskom, beskonačnom.
Česta su pozivanja na „ljudska prava“, koja se neretko kose sa osnovnim normama morala (kao što je, recimo, slučaj sa zagovaranjem „prava“ na istopolni brak). Kakav odgovor u takvim slučajevima dati?
Što budemo više duhovno uzrastali, mi ćemo sve manje ulaziti u sukob sa onim što je stvarno suština. Znaćemo u svakoj datoj prilici da damo pravi odgovor. Na primer, laž nam je toliko prožeta, kao da je, ŠTO se kaže, donosimo još iz utrobe materine. A boriti se protiv laži… Ne može čovek odjedanput da je savlada. Mora u etapama. Zašto mi lažemo? Lažemo još kao deca, da izbegnemo odgovornost za nešto što smo učinili: pojeli slatko ili neku paru više potrošili… A postoji i druga strana. Recimo, ovaj slučaj: u Drugom svetskom ratu dođoše Nemci u selo iz kog su pre toga svi pobegli, i deca, i žene i ljudi. Pitaju jednog čoveka gde su otišli ti meštani. Ako kaže kuda su otišli, oni će ih pobiti, ako kaže „ne znam“, slagaće. E, sad, u toj stvari, kad su u pitanju drugi, njihov život, njihov opstanak, a ne izbegavanje lične odgovornosti, on još i može da slaže. To je drugi nivo, druga etapa.
Kad i to savlada, s obzirom na to da je Bog istina, a đavo je laža i otac laži – Istina, to je najveća ličnost, to je Bog; kad smo sa Istinom, mi smo sa Bogom – kad dođe na taj nivo da mu je istina najvažnija, on na ono pitanje Nemaca može samo da kaže: „O tome vam ne mogu reći ništa!“ „Ti znaš, a nećeš da kažeš, e, onda ćemo mi tebe!“ zapretiće oni. „To može!“ biće njegov odgovor, zarad Istine.
Shvatate li kako moramo uzrastati, jačati se, da dođemo do istine?! Nećemo doći u sukob sa datim potrebama, nećemo davati lažne odgovore, nego ćemo reći baš ono što treba.
Kad uzrastemo, onda nećemo doći u sukob sa odnosima u životu i pitanjima drugih u životu. Shvatate li to? Imaćemo odmah odgovor da se ne kosi sa moralom i da ne šteti životu ljudi.
Sad konkretno o tome što pomenuste. Ima o tome u Starom zavetu. Na južnoj obali Mrtvog mora, u Palestini, bio je grad Sodom, u kome se pokvarilo i muško i žensko, i deca, u tome pogledu. I Bog pošalje tri anđela, da se taj grad satre. Oni navrate kod Avrama, jednog svetog čoveka, praoca jevrejskog naroda. On ih ugosti. Sutradan pođoše oni put Sodoma, a Avram kao dobar domaćin pođe da ih isprati. Jedan od njih će da kaže: Nećemo da krijemo od Avrama; Bog nas je poslao u Sodom, jer su gresi toga grada stigli do Boga i taj grad mora da se uništi. A Avram će: „Može biti da ima pedeset pravednika u gradu, pa zar da bude pravedniku kao nepravedniku?“ „Ako nađem pedeset pravednika, poštedeću ceo grad“, veli anđeo. Malo dalje Avram će reći: „Može biti da ima četrdeset pravednika“. Na to će anđeo: „Poštedeću grad radi onih četrdeset“. I tako je Avram išao sve do deset. „Neću ih pogubiti radi onih deset“, reče najposle anđeo. Avram dalje nije išao, jer je znao da je u doba Noja bilo svega osam pravednika i Bog grešnike nije poštedeo, pustio je potop.
Kad su došli u Sodom, anđeli navratiše kod sinovca Avramovog Lota. Ceo grad se skupi, pa počeše vikati Lotu: „Gde su ljudi što dođoše sinoć k tebi? Izvedi ih k nama da ih poznamo“. Lot izađe, pa im kaže: „Nemojte, braćo, činiti zla. Evo imam dve kćeri, koje još ne poznaše čoveka; njih ću vam izvesti, pa činite s njima što vam je volja; samo ne dirajte u ove ljude, jer su zato ušli pod moj krov“. „Ovaj je sam došao amo da živi kao došljak, pa još hoće da nam sudi“, kažu oni, pa navale na vrata da ih izvale. Anđeli učine što je trebalo da se oni smute. A Lotu rekoše da sa ženom, dve kćeri i mladićima za koje misli udati kćeri, izađe iz grada. Mladići za koje je nameravao da uda kćeri, ne poverovaše. Pođoše samo Lot, žena mu i dve kćeri. Jedan anđeo kad ih izvede, reče da se ne smeju okretati dok ne stignu na brdo koje im pokaza. Međutim, Lotova žena ne izdrža, jer sve ostavlja, okrete se i posta slan kamen.
I onda pade s neba dažd od sumpora i ognja i sagore Sodom i svu okolinu.
Eto šta znači taj greh. Bog je stvorio muško i žensko, i rekao: „Rađajte i množite se“. A ovde nema nikakve mogućnosti začeća, nema nikakve veze sa onim zbog čega je Bog stvorio muško i žensko. To je samo jedna razvraćenost.
Posle tako iscrpnog, na Bibliji zasnovanog odgovora, ukazujem patrijarhu i na jednu ohrabrujuću „sliku“: da se u crkvama najviše može videti mladih i obrazovanih ljudi, i to onih školovanih u „školama bez Boga“, za razliku od prethodnog perioda, vremena komunizma, kada su crkve uglavnom bile prazne i kada su među onima koji su dolazili najbrojniji bili starci i starice. Zamolio sam Njegovu Svetost za odgovor: kako kao duhovni pastir objašnjava i gleda na to da se mladi posle toliko „materijalističkih lekcija“ okreću Crkvi?
Znate, svega su dve mogućnosti: ili Bog postoji ili ne postoji. A to, drugim rečima, znači: ili postoji smisao našeg postojanja ili on ne postoji. Ljudi su pod pritiskom materijalističkim došli u situaciju da malo dublje razmisle da li taj smisao postoji ili ne postoji. Prema Dostojevskom, od hleba nema ništa bitnije. Ko ti daje hleb, ti ćeš ići za njim. Ali ako neko zavlada tvojom savešću, ti ćeš baciti hleb onoga i poći za onim koji te ubedi u smisao i cilj tvoga postojanja. Čovek će pre pristati na samoubistvo, nego na život bez smisla.
Na kraju razgovora koji sam sa Njegovom Svetošću vodio na izmaku 2003. godine, želeo sam da čujem i odgovor o odnosu Crkve i države, pa sam upitao:
Crkva i država često se postavljaju jedna naspram druge, iako mnoga iskustva govore da je najbolje kad su jedna pored druge. Sveti Sava o njima je govorio kao o dva krila orla, zahvaljujući kojima on ne hramlje, niti pada, nego slobodno i visoko leti. Gde to država Crkvi i Crkva državi mogu najviše pomoći?
Pomoći će ako država bude vodila računa o ljudima kao telesnim bićima, kao zemaljskim, a Crkva ako bude vodila računa o ljudima kao o duhovnim bićima. Crkva ne negira da smo mi i zemaljski i nebeski. I jedno i drugo smo. I od tela i od duše. Ali tako da telesno prolazi, dok duhovno ne prolazi.
U vizantijsko doba važio je princip simfonije, saglasja između Crkve i države. Država je vodila računa o jednoj strani, a Crkva o onoj drugoj, duhovnoj. Gospod Isus Hristos kaže: „Ne živi čovek samo o hlebu, nego i o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih“. Hristos ne kaže da čovek ne živi o telesnoj hrani, jer je on telo, ali nije samo telo, nego je on i duša, a za dušu treba hrana duhovna. Dakle, ne živi čovek samo o hlebu, nije on samo zemaljsko i telesno biće, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih. Po toj nauci, znamo ko smo, zašto smo na ovom svetu, kakav je smisao života, kakav je smisao ovih stradanja i muka koje nas snalaze.
Dušu treba i nahraniti i odenuti. Kaže se da će grešnici na Strašnom sudu biti goli, pa će se videti sva sramota golotinje njihove. Treba nam, dakle, i hrana, i odelo, duhovno. Potrebno je boriti se za vrline, a čuvati se greha objasnio je i upozorio patrijarh Pavle.

Ključne reči:

2 komentar(a)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *