БУДИМО ЉУДИ – ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

БУДИМО ЉУДИ
ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
 
БУДИМО ЉУДИ
 
“Будимо људи” речи су које патријарх често изговара. Једноставне, а тако моћне, поготово када их изговара човек велике духовне снаге, код кога свака реч има пуно значење. Кад живи по тој речи.
Иако разумљиве свима, сматрао сам за сходно да приупитам Његову Светост:
– Кад кажете те речи, шта све под њима подразумевате?
– Према нашој вери објашњава патријарх ми смо од Бога створени са разумом, срцем, oceћaњем и вољом да можемо да остваримо оно што ум и срце нађу да треба да остваримо. И још са слободом. Можемо онако како Бог xoћe и због чега нас је створио, а можемо и другачије. Е, сад, видите, бити човек, то није лако ни међу људима, а камоли међу нељудима, али је могуће. Шта вреди човеку да је све и угодно и све лако, а изгуби образ и душу. Ако су тешкоће ту, муке од других, а ми сачувамо и образ и душу, утолико је још већа заслуга и још већа част пред Богом.
Бити човек, значи имати свест о томе да ћемо изаћи пред лице Божје и дати одговор на шта смо употребили дарове којима нас је Он обдарио, да ли на добро или на зло. Наши преци су нам као добри учитељи указали пут како треба и тога да се држимо. При том ја не генералишем, знам да је и у нашем народу било свега и свачега, свакојаких појединаца, али као целина…
Када су 1991. године одбетониране јаме из Другог светског рата и из њих повађене кости одраслих и кошчице дечице, ја сам држао опело и онда говорио. Рекао сам тада: Кад би ове кости могле да говоре, оне би нам рекле: “Бpaћo и сестре, ако дођете у неку несрећу, у невољу у којој смо ми били, да вас ставе пред јаме и да имате само један исход, да ви бацате у јаме, а да пре тога вадите очи онима које вам доведу, зато што нису исте вере, и да их онда бацате у јаме, ако нећете, ваше очи биће извађене и ви бићете бачени у јаму, не бојте се, ми смо живи отишли у наручје Бога живога, а они злочинци који су то чинили пред Њим су мртви, ако се не покајаше…
Бити човек, то значи у сваком случају бранити се, али бранити се на начин достојан човека.
– Бранити себе од другога, али и другога од себе! Имати и јунаштва и чојства? – питам, подсећајући на речи које, такође, често помиње.
– И једно и друго. Јунаштво је бранити себе од непријатеља, а чојство је бранити непријатеља од себе. Свети Петар Цетињски који је био митрополит, а уједно и господар Црне Горе, у две битке је командовао против скадарскога паше. Црногорци су у обе битке победили. Уочи самог почетка друге битке, он ће пред војском да каже: “Карамахмут-пашо, шта сам ти ја крив, шта ти је крив мој народ? Ако сам ја крив, е дабогда први погинуо, ја из ове борбе не изашао жив! Ако си ти крив, е дабогда огњем живим сагорео!” Битка почиње, Црногорци потисну Турке, Карамахмут-паша на коњу да осоколи своје људе, коњ се спотакну, он падне с коња, а један Црногорац који ту би, а није неки јунак био, одсече му главу. Битка се завршила, свети Петар седи на бојном пољу, доносе му трофеје што у боју са Турцима задобише, донесоше му и главу Карамахмут-паше. Он га није познавао, али један који га је знао, потврди да је то глава Карамахмут-паше. Гледа гa свети Петар, па рече: “Е, Карамахмут-пашо, чега ти је било мало у Скадру на Бојани да си дош’о да од нас сирака узмеш!?” Онда ће рећи: “Иако је непријатељ, он је сада мртав, где тело, ту и глава да му се сахрани!” Међутим, убрзо му јавише да су Црногорци спалили тело. Да ли зато што су чули то штo је рекао или је он то, као свети, прозрео…
Ето, то је чојство и јунаштво, да се он моли: “Ако сам ја крив…” зна да није крив, а можда је крив и не знајући “…е дабогда први погинуо”, а “ако си ти крив…” Мислим да схватате о чему се ради: не да се не бранимо, али да се бранимо, заиста, као људи!