NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

 

BUDIMO LJUDI
ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA
 
BRANITI SE MORAMO, ALI NE NELJUDSKI
 
Dvadeseti vek za srpski narod bio je, po mnogo čemu, tragičan: česti ratovi, milioni stradalih i prognanih, rušenje mnogih svetinja, razaranje srpskog duhovnog bića, razni pritisci iz sveta, unutrašnje nesloge, pristajanje vlasti na razne vrste nacionalnog poniženja i samouništenja, ograničavanje mnogih prava i sloboda, ali i sputavanje perspektivnog razvoja…
Zato sam, u razgovoru koji sam imao krajem 2003. godine[1], patrijarha Pavla upitao:
– Vaša Svetosti, sve ovo što se sa Srbijom dešavalo u dvadesetom veku i što se danas dešava, da li je, kako bi neki rekli, „Božja kazna“, opomena ili novo iskušenje?
– Razume se da, na svaki način, ima naših greha, zbog kojih stradamo, ali ima i neprijatelja koji beskrupolozno nasrću na nas i koji nas u svetu ocrnjuju kao neljude. Ima naše krivice, to stoji, ali ima i krivice drugoga!
Ako to što nam se dešava shvatimo kao opomenu, da vodimo računa šta i kako mi činimo, biće dobro, a ako to ne uzmemo u obzir i tako ne shvatimo, biće kazna, pa će onda ona da nas opomene. Naše je da činimo da oni koji dolaze posle nas žive u mirnijim, slobodnijim i pravednijim prilikama nego što smo mi živeli.
Čovek mora da se brani od zla, ali nikada kao nečovek.
Pre neku godinu Šiptari su u jedan propust ispod puta postavili veliku količinu eksploziva i povezali ga električnom žicom da bi mogli da ga aktiviraju sa daljine od šezdeset metara, znajući da će tuda proći dva puna autobusa srpskih žena, proteranih sa Kosova i Metohije, koje su krenule da za Zadušnice na groblju svojih pokojnika zapale sveće. Propustili su međunarodnu policiju, koja je bila u pratnji, a onda čim je naišao prvi autobus, eksploziv su aktivirali. Njih trinaest je odmah poginulo. Bio sam na opelu. Da su samo malo kasnije aktivirali, niko od njih šezdeset u tom autobusu ne bi ostao živ!
Šta im je to trebalo?! Znali su da u autobusu nema ni vojnika, ni mitraljeza, ni topova… Samo ucveljene žene koje idu da zapale sveće svojim najmilijim! Kad bi se, ne daj Bože, od mene tako nešto tražilo, ne u ovim godinama, nego dok sam bio mlađi, kad naiđu Šiptarke, ili neko drugi, da ja aktiviram eksploziv ili, ako to neću, da budem sa njima u autobusu. E, sad, šta bih izabrao, to bismo videli. Ali, znam šta bih morao. Ni po koju cenu ne smemo na taj način da vraćamo, a kamoli to da mi učinimo. Braniti se moramo, ali ne neljudski.
– Šta je to čemu bi kao narod trebalo da težimo, šta bi trebalo da čini svako od nas pojedinačno, kao pripadnik naroda čiju sudbinu deli?bilo je moje sledeće pitanje.
– Po reči Hristovoj, „što želite sebi, to činite drugome“. Kad bismo mi tako postupali i kad bi ljudi u svetu tako postupali, ne bi nam trebalo ni ovoliko bolnica, ni zatvora…, niti bi bilo toliko raznih teškoća. Ali, kad mi imamo za sebe jednu meru, a za drugoga drugu meru, a i on ima za sebe jednu meru, a za drugoga drugu meru… Što želimo sebi, to da činimo i drugome. Jednostavna rečenica, ali je smisao beskrajan. Kad bismo to činili, ova zemlja bila bi raj. Neće to na zemlji biti nikada. Na zemlji uvek će biti zločinaca. Moraćemo se boriti protiv njih, ali da se borimo onako kako ljudima dolikuje, nikad nečovečno, niti da vraćamo nečovečno.
– Svako od nas da čini onoliko koliko do njega stoji, kako to vi često upozoravate!?
Svakako. Apostol Pavle kaže: „Koliko do vas stoji, mir imajte sa svima ljudima“. Razume se, ako su moje moći da nosim trideset kilograma, a dodate mi još samo pola kilograma, ja padam, više ne mogu da nosim ništa. O tome se radi. Ni Bog od nas ne traži više, ali ni manje. Sveti Vasilije Veliki kaže: „Ne pružajte se prema onome što je iznad snage, a ne zadovoljavajte se onim što je ispod snage“. Izjednačiti meru treba, da kao saradnici Božji učinimo što možemo, a više od toga, ako je potrebno, učiniće On koji je svemoćni. Da nam nije On za pet stotina godina ropstva pomagao, ne bi od nas Srba ništa ostalo. Trebalo je „samo“ da promeniš veru, pa da imaš sva prava! Ali, naši preci su znali da će time neuporedivo više izgubiti, nego što će dobiti. Trebalo je izdržati tih pet vekova!
 


 
NAPOMENE:

  1. NIN, 8. januar, 2004.
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Željko Gajić

    Verovatno se ohološću i drskošću može smatrati svaki komentar života i reči patrijarha Pavla, tako da ja ovo i ne bih nazvao komentarom, već samo potrebom da sa drugima podelim to kako sam ja shvatio taj vapaj „budimo ljudi“. Izgleda da svaki put kada se nama Srbima desi „narod“ nestanu ljudi. Mene je to zadesilo lično, zabolelo, možda i dotuklo, ali i pomoglo da vidim da je to tako bilo i kada nije bilo samo lično. U ravni ličnog to i nije toliko bitno, ali je pogubno za sve druge situacije višeg reda od ličnog.

  2. Mile Veličković

    Sv. Nikolaj: BITI ČOVEK TO JE MALO
    Učini dobro i zakopaj pod kamen, ono će od kamena načiniti sebi jezik i objaviti se.
    Ako si u tamnici zbog pravde, sve zvezde će sijati nad tvojom tamnicom i raditi za tvoju slobodu.
    Ako si na vešalima zbog pravde, sva nebesa uskomešaće se i radiće da tvoju smrt obrate u život.
    Budi čovek, to je malo rečeno.
    Budite bogovi, veli Sveto Pismo.
    Budi čovek, to je kratak program.
    Budite bogovi, to je najviši program.
    Ogladneli, nijedan vas program neće nasititi osim najvišega.
    Ožedneli, nijedan vas program neće napojiti osim najvišega.
    Oni, koji vam rumore u uši: Budite ljudi – ustvari rumore vam: Budite to što jeste malo drukčije.
    A Bog vam, s verom u vas šapće najvišu i najmiliju tajnu: Budite bogovi!
    I više od ovoga ništa se ne može reći. Iznad ovoga reči se gube i ćutanje postaje rečito.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *