NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

 

BUDIMO LJUDI
ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA
 
CRKVI CRKVENO…
 
Vreme patrijarha Pavla donelo je ispravljanje mnogih nepravdi koje je komunistička država posle Drugog svetskog rata učinila Crkvi.
Donet je novi Zakon o crkvama i verskim zajednicama[1], u kojem se naglašava da „Srpska Pravoslavna Crkva ima izuzetnu istorijsku, državotvornu i civilizacijsku ulogu u oblikovanju, očuvanju i razvijanju identiteta srpskog naroda.“ (Član 11, stav 2)
Potom je donet i Zakon o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama[2], kojim je predviđeno vraćanje celokupne imovine oduzete posle Drugog svetskog rata, primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji i drugih propisa, kao i na osnovu svih drugih akata kojima je ona oduzimana (član 1). Predviđeno je da se oduzeta imovina vraća, po pravilu, u naturalnom obliku, u vidu iste ili druge odgovarajuće imovine, a gde to nije moguće, davanjem tržišne novčane nadoknade (član 4). Obnovljeno je i osnovano više eparhija.
Mnogo novih hramova je podignuto i postojećih obnovljeno. Samo u Beogradu (koji je pod neposrednom jurisdikcijom patrijarha, kao nadležnog episkopa Beogradsko-karlovačke arhiepiskopije) izgrađeno je ili je započeta izgradnja 29 novih crkava, uz dovršenje radova na najvećem pravoslavnom hramu na svetu – Hramu Svetog Save na Vračaru.
Obnovljena je Bogoslovija na Cetinju, zatim i nove bogoslovije otvorene u Foči i u Kragujevcu. Osnovan je Bogoslovski fakultet u Foči, koji će kasnije biti preseljen u Istočno Sarajevo, a potom se pristupilo i otvaranju Bogoslovskog fakulteta u Nišu. Pri Bogoslovskom fakultetu u Beogradu osnovana je Akademija za umetnosti i konservaciju. A sam ovaj fakultet, dugo godina jedina visokoškolska ustanova Srpske pravoslavne crkve, vraćen je u sastav Beogradskog univerziteta, odakle je, pola veka ranije (1952), u vreme komunizma, bio izbačen.
Otkad je došao na čelo Srpske pravoslavne crkve, patrijarh Pavle posebno je insistirao na povratku veronauke u osnovne i srednje škole.
Ona je prvo uvedena (kao obavezan predmet) u Republici Srpskoj, i to još za vreme građanskog rata u Bosni i Hercegovini. Patrijarh je s posebnom pažnjom pratio kako se sprovodi nastava i kakvo je interesovanje dece. Neka od tih zapažanja izneće i u razgovoru sa ovim autorom, krajem 2000. godine:
Kad je to zaživelo, deci je dat pismeni zadatak da napišu kako su doživeli veronauku. Bilo je 16.000 odgovora. Trebalo je da se izdvoje oni najkarakterističniji i da se objavi knjiga. Nadao sam se da će izaći knjiga, pa sam samo neke pročitao. Zapamtio sam tri odgovora.
Jedna devojčica sedmog razreda piše: „Veronauka je dobra stvar. Sad znamo i ono što ranije nismo učili ni u školi ni u kući. Samo, trebalo je da bude uvedena i ranije, a trebalo bi da se uvede i za naše roditelje, ali i za neke babe i dedove“. Eto, dete je shvatilo i onu drugu stranu. Crkva pravoslavna nikada nije bila protiv onoga što se uči u školi. To je za naš život u ovom svetu. Ali, to je samo jedna strana našeg bića, a mi imamo i drugu stranu našeg bića, dušu, kojoj je, kao i onoj prvoj, potrebna i hrana i odeća.
Druga devojčica iz osmog razreda piše: „Prvog časa smo imali biologiju. Učili smo da je čovek postao od majmuna, da su majmuni i ljudi polubraća od istih predaka. Pošto smo na veronauci učili da je Bog stvorio čoveka, to dvoje ne ide nekako zajedno. Još smo mladi da shvatimo šta je istina, ali kada odrastemo, biće nam jasno“.
A jedan momčić piše: „Veronauka je dobra stvar, ali je veroučitelj rđav čovek“. Eto, i to je poučno, da vodimo računa da veroučitelj ne bude rđav čovek. Veronauku treba da iznosi sa svešću da ta mlada, slobodna bića, kad odrastu, shvate. A da li će prihvatiti ili neće, to zavisi od njih.
Sve te vođe materijalističke i komunističke prošle su kroz veronauku, pošto je ona između dva svetska rata bila obavezna, ali im nije smetalo da budu to što su bili, materijalistički orjentisani.
To ne znači da mi ne tražimo da bude veronauka, a koliko sam ja obavešten, svi su izgledi da će (i u Srbiji – prim aut.) biti uvedena kao obavezan predmet, ali da se nepunoletnoj deci roditelja koji to ne žele, kao i punoletnoj deci koja to ne žele, veronauka ne predaje. Dakle, da bude obavezno samo za one koji to žele. A izbor da bude fakultativan, slobodan, bez prisile. Jer, bilo bi protivno i pravoslavlju i hrišćanstvu da se to natura.
Upravo tako kako je, u tom razgovoru sa ovim autorom, patrijarh Pavle najavio, od početka sledeće školske godine, od jeseni 2001, ponovo je uvedena veronauka u osnovne i srednje škole Srbije.
Od tada, pred početak svake nove školske godine, patrijarh Pavle, u svojstvu mitropolita beogradsko-karlovačkog, okuplja sve katihete (veroučitelje) iz svoje eparhije i razgovara o njihovim problemima i o dužnostima koje ih čekaju. Traži od njih da hrišćanski žive, da ličnim primerom svedoče ono o čemu pričaju na časovima veronauke. Jer, učenici dosta uče na njihovim primerima i preko njih se vezuju za Crkvu. Podučava ih, takođe, da deci objašnjavaju kroz priče prilagođene njihovom uzrastu, jer je i sam Gospod govorio kroz priče. Pominje za primer, recimo, biblijsku priču o sejaču i semenu, koja se može ispričati tako da privuče pažnju i da bude jasna i detetu, ali i tako da bude poučna i za svakog odraslog čoveka…
 


 
NAPOMENE:

  1. „Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 36/2006.
  2. „Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 46/2006.
Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Željko Gajić

    Verovatno se ohološću i drskošću može smatrati svaki komentar života i reči patrijarha Pavla, tako da ja ovo i ne bih nazvao komentarom, već samo potrebom da sa drugima podelim to kako sam ja shvatio taj vapaj „budimo ljudi“. Izgleda da svaki put kada se nama Srbima desi „narod“ nestanu ljudi. Mene je to zadesilo lično, zabolelo, možda i dotuklo, ali i pomoglo da vidim da je to tako bilo i kada nije bilo samo lično. U ravni ličnog to i nije toliko bitno, ali je pogubno za sve druge situacije višeg reda od ličnog.

  2. Mile Veličković

    Sv. Nikolaj: BITI ČOVEK TO JE MALO
    Učini dobro i zakopaj pod kamen, ono će od kamena načiniti sebi jezik i objaviti se.
    Ako si u tamnici zbog pravde, sve zvezde će sijati nad tvojom tamnicom i raditi za tvoju slobodu.
    Ako si na vešalima zbog pravde, sva nebesa uskomešaće se i radiće da tvoju smrt obrate u život.
    Budi čovek, to je malo rečeno.
    Budite bogovi, veli Sveto Pismo.
    Budi čovek, to je kratak program.
    Budite bogovi, to je najviši program.
    Ogladneli, nijedan vas program neće nasititi osim najvišega.
    Ožedneli, nijedan vas program neće napojiti osim najvišega.
    Oni, koji vam rumore u uši: Budite ljudi – ustvari rumore vam: Budite to što jeste malo drukčije.
    A Bog vam, s verom u vas šapće najvišu i najmiliju tajnu: Budite bogovi!
    I više od ovoga ništa se ne može reći. Iznad ovoga reči se gube i ćutanje postaje rečito.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *