NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

BUDIMO LJUDI – ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA

 

BUDIMO LJUDI
ŽIVOT I REČ PATRIJARHA PAVLA
 
JEDNA MERA ZA SVE
 
U tim nesrećnim, ratnim godinama, od patrijarha Pavla često su se mogla čuti upozorenja poput reči iz Svetosavske poslanice, iz januara 1992. godine, da „svaki Srbin preispita savest i svoja dela, da li nekim svojim grehom i sam nije doprineo našoj opštoj nesreći“. Iako je poruka sasvim jasna, ipak sam zamolio Njegovu Svetost da o tome kaže nešto više…
Bez obzira šta čine drugi, mi smo, ako hoćemo da budemo ljudi i hrišćani, dužni da taj evanđelski princip poštujemo. A on se sastoji u tome, kao što sam rekao, da je svaki od nas kao jedna ćelija u organizmu. Ako ta ćelija postane rak-ćelija, ona šteti celokupnom organizmu. Podrazumeva se, ja nikada ne generališem, niti se može generalisati, pa da kažemo da su svi Srbi dobri, a drugi loši. To – ne! I među nama ima svakojakih ljudi, ali je reč o onima koji daju ton i rukovode onim što čini identitet našeg naroda, kao naroda Božjeg. A ti pojedinci koji su činili zlo, zaista su dužni da preispitaju sebe. Bez obzira šta činili drugi, mi moramo da ostanemo na onoj evanđelskoj i našoj, do danas, nacionalnoj liniji. Ja često pominjem reči Marka Miljanova o čojstvu i junaštvu, da je junaštvo braniti sebe od neprijatelja, a čojstvo braniti neprijatelja od sebe. Ne znači to, niti hrišćanstvo znači takvu ljubav prema neprijateljima, da kažemo: Odi, brate! – da ga zagrlimo, a on da nas ubije. To nije emocija. To je stav evanđelski, koji treba da utiče na nas da ostanemo ljudi. To znači, što naš narod kaže: „Kad je puška ti je, puška mi je, kome Bog i sreća junačka!“ Ali, ako je njemu izbačena puška iz ruku, ako je nemoćan, vaditi mu oči, seći glavu, masakrirati, e, to ni po koju cenu! Nema toga interesa koji bi to mogao dozvoliti i opravdati, bez obzira šta drugi rade. Ti koji to tako rade su zločinci. A šta ćemo biti mi ako na to istom merom odgovorimo?!
Takođe, ja često pominjem slučaj jedne proste žene s Kosova. Deca su joj odrasla i razišla se. Ostala je sama sa mužem. Posade njih dvoje voće na svojoj zemlji. Ali, komšije noću to počupaju. Kada su to ujutru videli, požale se drugim komšijama. Ove komšije im kažu: „I oni su sad posadili voće, uzmite pa i vi njima počupajte.“ Na to će ova žena: „Mi to njima nećemo. “ „Kako nećete?! Oni su vama počupali, šta sad tu ima drugo, nego da i vi njima počupate?!“ Na ove reči, žena upita: „Je l’ to dobro što su oni nama uradili?“ „Nije“, odgovoriše komšije. „E, pa po čemu će biti dobro ako i mi njima to isto učinimo?“
Eto, vidite, kako se ta žena postavila evanđelski, zaista hrišćanski, zaista ljudski! Dakle, mora postojati jedna mera za svakoga, za svačiji postupak.
Podsećam patrijarha da je i sam, kao episkop raško-prizrenski, mnogo puta bio žrtva osionog ponašanja Šiptara, i da je sve to podnosio stoički, kako su mnogi govorili, kao pravi svetac… A on će na to, kao i obično, skromno:
Daleko od toga da sam ja sve to činio kao svetac. Dosta je za mene da sam činio ono što sam po dužnosti morao da činim. Jednom prilikom, jedan predstavnik muslimanske vere na Kosovu uputio mi je pismo u kojem kaže da je za muslimane neprihvatljiv princip da „dok jednom ne smrkne, drugom ne može da svane“. Ja sam odgovorio da je taj princip pogotovo neprihvatljiv sa stanovišta Evanđelja i pravoslavlja, jer zemlja Božja je dovoljno široka i dugačka da ima mesta za svakoga, ako budemo ljudi. Još sam rekao da je taj princip – princip onih koji traže etnički čisto Kosovo i Metohiju, ili koji bi tražili etnički čistu Srbiju ili bilo koju drugu zemlju. Mi smo ljudi, narod Božji, koji živi ovde i ako budemo ljudi, neće nam biti tesno. Ako budemo neljudi, dabome da će nam uvek biti tesno, pa čak i da nas ostane dvoje na celoj zemlji.
Za vreme ratnih sukoba zapadno od Drine, u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, patrijarh Pavle je više puta upućivao pozive u Zagreb kardinalu Rimokatoličke crkve Franji Kuhariću i u Sarajevo reis-ul-ulemi Islamske verske zajednice Jakubu Selimovskom da se sastanu i učine zajednički apel svojim vernicima „u ratom zahvaćenim krajevima, da oružani sukobi i neprijateljstva prestanu i da se sporna pitanja rešavaju u mirnom dogovoru“. Patrijarh je bio uporan u pozivima, pa oni, pogotovo što su i obelodanjeni u medijima, nisu mogli ostati bez odgovora; u nekoliko navrata dolazilo je do tih susreta. A koliko je od njih bilo vajde?
Sastajao sam se da kao ljudi, kao verujući ljudi, pozovemo naše vernike da budu prvo ljudi verujući – kaže patrijarh Pavle. – E, sad, koliko je ko činio i koliko su nas poslušali, to je druga stvar. To nije zavisilo samo od nas, nego i od drugih. Od nas je zavisilo u toj meri šta smo činili i šta smo govorili.
Svi mi verujemo u jednog Boga. Pogotovo mi i katolici smo bliži, jer imamo isto Evanđelje, Sveto pismo i mnoge svete knjige zajedničke. Takođe, i muslimani veruju u istog Boga. Oni veruju da je Isus Hristos prorok, i mi verujemo da je On prorok, ali za nas On je još prvosveštenik, sudija, car koji će doći na kraju. I oni veruju da je On rođen od Svete Deve na natprirodan način. Svi verujemo u zagrobni život, da će nam tamo biti onako kako ovde zaslužimo. Dakle, imamo, zaista, dodirnih tačaka, kao verujući ljudi…
Nesreća je za sve nas ako budemo imali jednu meru i jednu pravdu za sebe, a drugu meru i drugu pravdu za drugoga. Jer, dabome, i on će imati jednu za sebe, a drugu za nas.
Svi mi verujući, i pravoslavni, i rimokatolici, i muslimani, verujemo da je Bog – Bog pravde. U Kuranu Gospod Bog opominje vernike da zbog mržnje prema jednom čoveku ne čine nepravdu, jer On, Bog, zna šta mi činimo. U Svetom pismu se, takođe, kaže da je Bogu u svakom narodu mio onaj koji se Njega boji i čini pravdu. On ne gleda ko je ko. E, kad bi svi mi postupali po tome, po pravdi Božjoj, po istini Božjoj, po onome što je sveto i čestito, svima bi nam bilo lakše, ne bi ni došli u ove nesreće, a izaći iz ovih nesreća u kojima smo sada moći ćemo samo na taj način.
(Patrijarh misli na ratne nesreće, pošto je ovaj razgovor vođen baš u vreme rata, 1993. godine.)
Zatim dodaje:
Kad bi se svi držali ljubavi, ova zemlja bi bila raj. Ali, kad bi se svi držali bar onog što je manje od ljubavi – jer, ljubav je veza savršenstva – kad bi se makar držali principa „što želite sebi, to činite drugima; što ne želite sebi, to ne činite drugima“, onda bi zemlja, ako ne bi postala baš raj, bila blizu raja. Međutim, kad mi činimo suprotno od toga, evo do čega dolazimo.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Željko Gajić

    Verovatno se ohološću i drskošću može smatrati svaki komentar života i reči patrijarha Pavla, tako da ja ovo i ne bih nazvao komentarom, već samo potrebom da sa drugima podelim to kako sam ja shvatio taj vapaj „budimo ljudi“. Izgleda da svaki put kada se nama Srbima desi „narod“ nestanu ljudi. Mene je to zadesilo lično, zabolelo, možda i dotuklo, ali i pomoglo da vidim da je to tako bilo i kada nije bilo samo lično. U ravni ličnog to i nije toliko bitno, ali je pogubno za sve druge situacije višeg reda od ličnog.

  2. Mile Veličković

    Sv. Nikolaj: BITI ČOVEK TO JE MALO
    Učini dobro i zakopaj pod kamen, ono će od kamena načiniti sebi jezik i objaviti se.
    Ako si u tamnici zbog pravde, sve zvezde će sijati nad tvojom tamnicom i raditi za tvoju slobodu.
    Ako si na vešalima zbog pravde, sva nebesa uskomešaće se i radiće da tvoju smrt obrate u život.
    Budi čovek, to je malo rečeno.
    Budite bogovi, veli Sveto Pismo.
    Budi čovek, to je kratak program.
    Budite bogovi, to je najviši program.
    Ogladneli, nijedan vas program neće nasititi osim najvišega.
    Ožedneli, nijedan vas program neće napojiti osim najvišega.
    Oni, koji vam rumore u uši: Budite ljudi – ustvari rumore vam: Budite to što jeste malo drukčije.
    A Bog vam, s verom u vas šapće najvišu i najmiliju tajnu: Budite bogovi!
    I više od ovoga ništa se ne može reći. Iznad ovoga reči se gube i ćutanje postaje rečito.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *