БУДИМО ЉУДИ – ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

 

БУДИМО ЉУДИ
ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
 
МОЛИТВЕ ЗА КОСОВО
 
Велики утицај на патријарха Павла сигурно је имало време од готово 34 године проведено на Косову и Метохији, на дужности епископа рашко-призренског. Он се потпуно саживео са својом паством. Зато је пожелео да на његово устоличење у трон српског патријарха дођу и његови сарадници из Призрена. Гласник, службени лист Српске православне цркве, из тог времена, сведочи: “Призренци дошавши, приступише са сузама у очима своме Владици. А срца њихова беху пуна радости. И мољаху Га да помјане у својим молитвама њих и васцели српски многострадални народ на Косову и Метохији. Још га мољаху: помјани Владико у светим молитвама младе богослове и њихове наставнике, и још помјани сво свештенство и монаштво многострадалне Епархије рашко-призренске.”[1] Његова Светост наставио је често да одлази на Косово и Метохију и да служи у Пећкој патријаршији, која има статус ставропигијалне лавре, под непосредним надзором патријарха, иако се налази у другој (Рашко-призренској) епархији. Али, патријарх Павле никада није посетио Пећку патријаршију, а да није отишао да посети и неке друге велике светиње у овој српској покрајини.
Велика брига његова за Косово и Метохију видеће се посебно после повлачења српске војске и полиције и доласка међународних војних и полицијских снага, у јуну 1999. године, када долази до највећег страдања овдашњих Срба и српских светиња. Патријарх Павле свакодневно узноси молитве за пострадали српски народ на Косову и Метохији, а сам је саставио и текстове прозби (молитви) које свештеници Српске православне цркве читају на богослужењима.
За велику јектенију написао је прозбу:
“За православни грешни страдални род наш, за паћенике прогнанике и злостављане: људе, жене и децу; за заштиту православних храмова и манастира, породица и домова на Косову и Метохији, да им Господ Бог наш ниспошље милост своју и заштиту, Господу се помолимо.”
А за сугубу јектенију прозбу:
“Још се молимо Господу Богу нашем да услиши вапаје и молбе страдајућег народа свога на Косову и Метохији, и за све који правде ради страдају и трпе прогоне и злостављања, и да брзо пошаље благодат и силу своју и заштити невино прогањане, рецимо сви усрдно: Господи помилуј!”
Иако у поодмаклим годинама, од тог великог страдања и прогона Срба 1999. године, настојао је да увек за Божић, Васкрс и Покров Пресвете Богородице (храмовну славу Пећке патријаршије), али и за неке друге прилике, оде на Косово и Метохију. Одлазио је и без пратње КФОР-а. Као што и раније није дозвољавао да га прати српска полиција
или било ко други, да се не би десило да неко због њега страда.
Иде сам, полажући сву наду у Божју заштиту!
У разговорима са страним државницима и представницима других цркава и верских заједница, његова незаобилазна тема је страдање Срба и православних светиња на Косову и Метохији.
А, видело се, најмоћније земље света које су извршиле агресију на Србију 1999. године, чији су војници потом дошли да “чувају мир”, све отвореније су радиле на отцепљењу Косова и Метохије.
Зато Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, под председништвом патријарха Павла, крајем 2005. године, поводом најаве да ће отпочети разговори о утврђивању “коначног статуса” Косова и Метохије, упућује поруку којом се тражи да се “узме у обзир интерес свих грађана” који живе на овом подручју, јер “хлеба, сунца, воде и љубави Божје на Косову и Метохији има за све нас”. Али и захтева: “Уколико би се десило, не дај Боже, да било какво решење буде наметнуто, Сабор очекује да Скупштина Србије обзнани целом народу да је извршена нелегитимна и нелегална окупација једног дела наше националне територије”.
По завршетку заседања Светог архијерејског сабора, патријарх се и лично обратио, преко бројних домаћих и иностраних медија, с упозорењем: “На језику правде и међународног права свака помисао да се отме Косово и Метохија значила би да се пред очима целог света у 21. веку, једној демократској држави усред Европе, силом одузима део територије, која уз то важи и као њена духовна колевка”.
При том, као и у свим другим приликама, српски првојерарх напомиње: “Ми не тражимо ништа друго него да се питање Косова и Метохије реши на исти начин на који су и друге европске демократске државе решиле слична питања.”
На крају тог свог обраћања, патријарх Павле посебно се обратио својој духовној деци, верницима Српске православне цркве, с поруком: “Будите верни, храбри и јединствени! Чувајмо своју душу и савест! Тако ће бити сачувана и света, мученичка земља наших часних предака”.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Гласник СПЦ, бр. 12, децембар 1990.

3 Comments

  1. Molim vas, gde mogu CUTI ( ako imamo snimak) da patrijarh Pavle kaze: budimo ljudi, iako smo Srbi. Meni se cini da sam cula: budimo ljudi, pa tek onda, Srbi, sto potpuno menja smisao izgovorenog.

  2. Миле Величковић

    Св. Николај: БИТИ ЧОВЕК ТО ЈЕ МАЛО
    Учини добро и закопај под камен, оно ће од камена начинити себи језик и објавити се.
    Ако си у тамници због правде, све звезде ће сијати над твојом тамницом и радити за твоју слободу.
    Ако си на вешалима због правде, сва небеса ускомешаће се и радиће да твоју смрт обрате у живот.
    Буди човек, то је мало речено.
    Будите богови, вели Свето Писмо.
    Буди човек, то је кратак програм.
    Будите богови, то је највиши програм.
    Огладнели, ниједан вас програм неће наситити осим највишега.
    Ожеднели, ниједан вас програм неће напојити осим највишега.
    Они, који вам руморе у уши: Будите људи – уствари руморе вам: Будите то што јесте мало друкчије.
    А Бог вам, с вером у вас шапће највишу и најмилију тајну: Будите богови!
    И више од овога ништа се не може рећи. Изнад овога речи се губе и ћутање постаје речито.

  3. Жељко Гајић

    Вероватно се охолошћу и дрскошћу може сматрати сваки коментар живота и речи патријарха Павла, тако да ја ово и не бих назвао коментаром, већ само потребом да са другима поделим то како сам ја схватио тај вапај “будимо људи”. Изгледа да сваки пут када се нама Србима деси “народ” нестану људи. Мене је то задесило лично, заболело, можда и дотукло, али и помогло да видим да је то тако било и када није било само лично. У равни личног то и није толико битно, али је погубно за све друге ситуације вишег реда од личног.